Na istraživanju i iskopavanju ovog svetilišta radio je stručni tim od desetak arheologa, na čelu sa Panajotisom Kavadijasom iz klasične atinske arheološke škole. Ovo je jedan od retkih lokaliteta koji se pripisuje kao veličanstveni uspeh grčkim arheolozima, jer su na atinskoj Agori radili Amerikanci, Nemci u Olimpiji, Francuzi u Delfima, Englezi na Kritu. I pored već pronađenog svetilišta koje je, doduše, sačuvano samo u temeljima, Kavadijas nije bio zadovoljan, ali iz drugih razloga. Znao je da bi tu negde u okolini trebalo da bude i veliko pozorište. Kako je vreme prolazilo bio je sve nervozniji i nezadovoljniji. Kada je čuo da se jedan radnik povredio naredio je da ga odmah isplate i otpuste. Ali taj mladić ga je preklinjao i ubeđivao da može da nastavi sa radovima plašeći se da ne ostane bez posla. U jednom momentu reče mu: „ Gospodine Kavadijas, sada sam mnogo bolje, mogu da radim. Jedini problem je kada se uveče penjem preko brda da ostavim alat i da dođem do kampa, a moram da zastanem i da se malo odmorim. Ali eto priroda se poigrala i u jednoj steni kao da je izdubila jednu fotelju. Tu uvek sednem da se malo odmorim.“ Šteta što mu je to rekao uveče.
Kavadijas oka nije sklopio i celu noć razmišljao o toj „fotelji“. Sa prvim sunčevim zracima pozvao ga je i naredio da ga vodi do nje. Kada ju je ugledao zaplakao je od sreće. Radniku ništa nije bilo jasno. „Čoveče da li si svestan da smo pronašli najlepše pozorište antičke Grčke“, rekao je arheolog. Ubrzo je na svetlost dana izvučeno zaista najlepše pozorište ikada sagrađeno na prostoru današnje Grčke, ali i najmističnije.
Autor ovog dela je Poliklet Mlađi, naslednik čuvenog Kalimaha (poznat po Korintskom kapitelu). Građeno je 333.god.p.n.e. za 18.000 do 20.000 posmatrača.
Sastoji se iz tri glavna dela – gledalište ili kilon, orhestra (kružni deo kod Grka, polukružni kod Rimljana) i scena (skini sa proscenijumom i scenografijom). Pa u čemu je mističnost, pitamo se? Predstave su izvođene uz dodatne zvučne efekte!!! Čulo se recimo fijukanje vetra, kiša ili udar groma. Uz pomoć kojih sprava i kako – ne zna se! Glumac, kada je u centru orhestre – tamo gde je žrtvenik – mogao se podjednako čuti u svim delovima gledališta, u prvim i u poslednjim redovima pozorišta. Danas se takođe može isprobati akustičnost, paljenjem šibice, cepanjem papira, bacanjem novčića, pa čak i sporim disanjem, koje se podjednako čuje u svim delovima (ovo poslednje je naravno moguće pod predpostavkom potpune tišine u gledalištu). Mnogi su se bavili istraživanjem ovog akustičnog fenomena. Deniken smatra da možda eventualni odgovor treba potražiti u mikroklimi ovog kraja.
Jedan od tri stotine argolidskih kraljeva bio je Akrisije koji je imao kćer Danaju. Zevs saznavši za to pretvori se u zlatnu kišu, dođe do skrovišta prelepe devojke i posta otac naočitom sinu kome su dali ime Persej. Kada je Akrisije čuo za rođenje unuka čije ruke se toliko plašio, brzo sagadi drveni kovčeg i baci ga u Egejsko more zajedno sa Danajom i Persejem. Međutim, Egejsko more nije htelo da prihvati ovaj čudan Akrisijev dar, nego je, priča kaže, jedan ribar sa ostrva Serifos izvukao kovčeg i tako ih spasao. Posle dužeg lutanja majka i sin vraćaju se na Peloponez gde on osniva grad koji naziva po jednoj lakonskoj nimfi – Mikena.
Ovo je mitološka osnova nastanka grada i vezuje se za osnivača dinastije Persejida, dok se druga odnosi na Atrejida (otac Agamemnonov i Menelajev). Lokalitet se sastoji iz nekoliko vidljivih i zanimljivih celina. Lavlja vrata, kiklopski zidovi, kraljevski krug grobova i jedan od devet tolosoidnih grobova u polukrugu oko mikenskog akropolisa – nazvan Atrejeva riznica ili čudo tehnike. Ovo epohalno otkriće prvog, dakle najstarijeg grada kopnene Evrope vezujemo za ime Hajnriha Šilmana. Mnogi su govorili kako je Šilman, običan trgovac, pritom prevarant i srebroljubac. Mrzeli su ga arheolozi jer Šilman zaista nije to bio. Ali on je za razliku od mnogih bio poliglota i do detalja proučavao Homerova dela, ceo život skupljajući novac da bi imao sigurnu finansijsku osnovu za iskopavanja. Bio je neobično srećan čovek. Pa i po dolasku na Peloponez (već kao proslavljeni Šliman koji je pronašao Troju) imao je sreće i za razliku od drugih krenuo pravim putem, pa ubrzo iskopava Lavlja vrata, odnosno ulaz u mikenski grad.
Odmah posle ulaza na oko desetak metara sa desne strane na nižem nivou je pronašao kraljevski krug grobova. U tom krugu otkrio je 7 muških, 8 ženskih i 2 dečja groba koji su se razlikovali po grobnom prilogu od zlata. Običaj je bio da se grade zlatne maske prema liku preminulog kralja, a kada je telo pokojnice u pitanju ono je postavljano na grobni prilog od ukrasnih ženskih predmeta (dijademe, ogrlice, prstenje, narukvice...). Ukupna težina pronađenog materijala je 14 kg i 360 gr. Ovo zlato nalazi se u Šlimanovoj Sali Arheološkog nacionalnog muzeja. Pored megarona (kraljevske palate) od koje su pronađeni samo temelji, Šliman je našao devet oko Mikene ili 47 pronađenih na prostoru celog Peloponeza. Obzirom da mikensku civilizaciju smatramo najstarijom na kopnu Evrope, posle raspada kritske kulture 1250.god.p.n.e. (usled erupcije vulkana sa Santorinija) nastaje i cveta mikenska koja se gubi oko 1100.god.p.n.e. najezdom dorskih plemena sa severa. U ovom periodu gradili su se ovakvi grobovi, nikada ni pre ni posle. Svi su bili sa identičnim rasporedom različitih dimenzija.
Atrejeva riznica predstavlja pravu retkost u ovakvoj vrsti građevinarstva. Prvi deo je prilazni put (dromos) u ovom slučaju 15m, zatim impozantna vrata (visine 5,20m) drugi deo je kružna prostorija u kojoj je najverovatnije, vršen obred sahranjivanja. Sužavala se ka vrhu i podseća na košnicu. Vrh je bio otvoren (kažu da bi duša pokojnika mogla da se vine u nebo) i treći deo je desno od ulaska – mesto gde je odlagan pokojnik. Ovakve grobove su nazivali i riznicama zato što je svaki obredni ritual bio propraćen silnim prilozima od zlata. Ono što je fasciniralo Erika Fon Denika je ogromni kameni blok iz jednog komada (monolit) težak, verovali ili ne, 120 tona, a postavljen na visinu na nešto više od 5m. Materijal neodoljivo podseća na beton (po zrnastoj strukturi kamena).
Da li su Mikenci znali za beton? Ovakvog materijala nema u okolini Mikene. Da li je neka druga i viša, nama nepoznata, sila podigla ovaj blok na tu visinu? Uprkos što često priziva vasionu i neke neobjašnjive i nepotvrđene sile da bi objasnio nastanak takvih građevina, Deniken je s pravom rekao: „Ovo ljudska ruka nije gradila.“ A ako nije čija je? Milioni turista iz celog sveta napustilo je Mikenu sa ovim pitanjem.
klubputnika
Pet 19 Sep - 15:26
