Kako su nastali psi?Pse smo, kao vrstu, izumeli mi ljudi, i slučajno i namerno. Ali osim toga, psi su najmnogobrojniji kopneni grabljivci koji su ikada postojali – brojnošću su uveliko prevazišli svog pretka vuka – i vrsta uspešna po mnogo čemu, zahvaljujući svojoj sposobnosti da se s lakoćom prilagodi svim promenama u ljudskoj životnoj sredini.
[You must be registered and logged in to see this image.]Azijski vuk, od koga su nastali psi, odabrao je da živi u blizini ljudskih bića, a taj život u blizini razvio se u prisnu vezu, skovanu pre gotovo 15.000 godina ako je suditi po arheološkim pronalascima. Kada su tek kročili na severnoamerički kontinent, ljudi su sa sobom već vodili svoje pse. Nova otkrića u genetici danas nam ukazuju na to da se ta seoba odigrala pre 20.000 godina, te je dakle naša povezanost sa psima još starija nego što smo doskoro mislili.
Izvestan broj rasa, kao što su sibirski haski, kineski čau-čau, šar-pej i pekinezer, japanski akita i šiba, zaista su drevne rase, genetski vrlo srodne azijskom vuku, dok smo ogromnu većinu od preko četiri stotine rasa koliko ih danas ima na svetu stvorili u poslednjih dvesta do trista godina. Selektivnim odgajanjem postizali smo željeni izgled i veličinu, ali takođe i lovačke i pastirske sposobnosti, ili osobine potrebne da bi nas naš pas čuvao i branio. Bez obzira na razne uloge koje im namenjujemo, međutim, psi nam izdašno daruju nešto što retko koja druga životinja može – prijateljstvo.
Ako je broj pasa koje držimo kao ljubimce širom sveta ikakav pokazatelj – a procenjuje se da samo u Evropi i Severnoj Americi on dostiže oko stotinu četrdeset miliona – onda možemo reći da je položaj psa u našem životu osiguran, kako god da je teklo naše međusobno združivanje pre toliko hiljada godina.
Psi kroz vekove
Detalj tapiserije iz Bajea, na kojoj je prikazano normansko osvajanje Engleske pod vođstvom Viljema Osvajača 1066. godine. Tapiserija sadrži i čitav životinjski imaginarijum, između ostalog čak trideset pet lovačkih pasa.
Verni haski
Hitri, snažni i neumorni, sibirski haskiji su jedna od najstarijih rasa na svetu, a narod Čukči na Arktiku od davnina ih je koristio kao vučnu snagu.
Upoznajte se s njihovim precima
Sigurno ste toliko puta čuli rečenicu „Svaki pas je vučje ćudi“ da je to postala neka vrsta nedodirljive istine. Pod toplim krznom vašeg ljubimca vreba divljačni vuk, spreman da se svakog časa vrati svojoj istinskoj prirodi. Stvarnost međutim uopšte nije toliko uprošćena.
[You must be registered and logged in to see this image.]Od kog su vuka nastali?
Kad kažemo vuk, obično zamišljamo sivog šumskog vuka, veličanstvenog i divljeg u američkim prostranstvima, ili zlog kao u Crvenkapici. Zaboravljamo da su nekada živele, i da danas još uvek žive, razne vučje rase. Da li je naš pas američki ili evropski vuk? Pitanje nije prosto retoričko, jer iako su srodne, obe ove vučje podvrste imaju svaka svoje obrasce ponašanja. Američki sivi vuk lovi u čoporu, a san kao i lov koordinira s drugim članovima čopora, dok je evropski sivi vuk znatno nezavisniji i lovi sam, ili sa članovima svoje najuže porodice.
Azijski koreni
Današnji pas u stvari uopšte nema tako mnogo zajedničkog ni sa američkim ni sa evropskim sivim vukom. Najskoriji dokazi ukazuju na istočnu Aziju kao kolevku u kojoj se razvio pas. Širom Azije, na zapad sve do Arabijskog poluostrva, postojale su i još postoje rase relativno malih, društvenih i prilagodljivih vukova.
Kralj među svojim srodnicima
Vukovi su, posle pasa, najrasprostranjeniji pripadnici porodice kanida (lat. Canidae, od canis – pas). Doskoro se verovalo da je evropski sivi vuk (gore), krupan i moćan grabljivac, neposredni predak svih psećih rasa. Varijacije u boji krzna koje viđamo kod pasa nisu, genetski posmatrano, nikakav novitet: kod psećih rođaka vukova boja krzna takođe varira. Vukovi doživotno sačuvaju radost igre, a posebno uživaju u igri s vučićima.
Evolucija vuka
Vukovi pripadaju porodici kanida (Canidae), koja takođe obuhvata šakale, lisice i afričke divlje pse. Neposredni predak kanida leptokion (Leptocyon) izumro je pre sedam miliona godina. Veruje se da su sve rase domaćih pasa potekle od nekog azijskog vuka, kao što je arapski vuk na slici ispod.
[You must be registered and logged in to see this image.]Raspevani vukovi
Svi vukovi su društvene životinje i komuniciraju sa ostalim članovima svoje porodice služeći se mirisom ili, kao ovi severnoamerički vukovi koji zavijaju, glasom.
Progonjen do istrebljenja
U prethodna dva veka lovci su desetkovali vučju populaciju. Pre svega stotinu godina u Severnoj Americi živelo je više od dva miliona vukova – danas ih je ostalo svega jedan posto od tog broja. Izolovanije vučje rase uspešno smo poubijali: u prethodnom veku istrebljeno je najmanje sedam rasa. Jedna od njih bio je i japanski vuk, najmanji na svetu. Visok svega četrdeset centimetara u ramenima i dugačak oko osamdeset pet, izbrisan je sa spiska živih bića 1905. godine.
Japanski vuk
I po izgledu i po ponašanju azijski vukovi znatno se razlikuju od svojih krupnijih srodnika u Evropi i Severnoj Americi. Krupni vukovi osposobili su se da love krupnu divljač; njihovi kratkodlaki azijski rođaci razvili su se u uspešne lešinare, a pored toga i love sitniji plen. Iako postoje očigledne sličnosti između njih i uličnih pasa u današnjoj Aziji, tačno poreklo psa ipak ostaje predmet sporenja. Moguće je da su neposredni preci psa današnji azijski vukovi, ali je isto tako moguće i da je to bila neka njihova odavno izumrla vrsta.
Pripitomljavanje vuka
Za naše kućne ljubimce psećeg roda zaista se može reći da su pripitomljeni vukovi ako pod tim podrazumevamo vukove koji su se uspešno privikli da žive pod našim uslovima i našim rukovođenjem. Ipak, zbog čega su vukovi bili spremni na to? I zašto je nas njihovo ponašanje toliko privuklo?
Nova ekološka niša
Priča o pripitomljavanju vuka razlikuje se od priča o pripitomljavanju svih ostalih naših današnjih domaćih životinja po tome što vuka zapravo nismo pripitomili – on je sam odabrao da živi blizu nas. Sam je odabrao da bude pitom. Vukovi su zaključili da je prostor oko ljudskih boravišta – što je u to vreme faktički bila nova ekološka niša – plodonosno životno okruženje. Tu su mogli da se hrane odbačenim ostacima ljudske hrane, glodarima koje je ta hrana privlačila, i da budu zaštićeni od drugih krupnih grabljivaca, od kojih su ljudi već očistili svoju životnu sredinu. Nema sumnje da su ljudi hvatali i držali uz sebe vučiće – vučji štenci i danas su ljudima privlačni kao što su, neusmnjivo, bili i u prošlosti. Neki od tih su pojedeni pre nego što su dorasli do pune zrelosti, ali su oni druželjubiviji poživeli dovoljno da sazru za parenje. Mogli bismo to nazvati „preživljavanjem najumiljatijih“ – opstajale su jedinke najsklonije igri i umiljavanju, odnosno one koje bi sačuvale najviše osobina mladunčeta. Vučji instinkt čopora omogućavao je pripitomljenim vukovima da se uklope u ljudsku porodicu i porodičnu hijerarhiju nadređenih i podređenih članova. Zahvaljujući izvanrednim čulima sluha i njuha postajali su korisni čuvari, upozoravajući svoj ljudski čopor kada mu zapreti opasnost spolja.
[You must be registered and logged in to see this image.]Saradnici na zadatku
Ljudi su ubrzo uvideli da će psi štititi od opasnosti ne samo ljude nego i stoku ako uz nju budu podizani od malena. U današnjoj Namibiji anadolski ovčar još ispunjava svoju pradavnu ulogu, čuvajući koze od geparda.
Deo porodice
Pas ljubimac nije isključiva svojina zapadne kulture. Ova porodica Janomamija, indijanskog plemena koje živi u amazonskim prašumama u Južnoj Americi, takođe ima jednog odomaćenog pripadnika psećeg roda.
Pripitomljavanje lisice
Ruski genetičar Dmitrij Konstantinovič Beljajev započeo je oko 1950. godine jedno fascinantno istraživanje kojim je pokazao kako je lako i brzo moguće promeniti ponašanje životinja. Na jednoj farmi krzna Beljajev je odabrao mladunce srebrne lisice koji su pokazivali najmanje straha prema ljudima i bili najskloniji da mu sami priđu ili da ga liznu kad se bavi njima. Drugim rečima, birao je lisice koje će se u razvoju zadržati u produženoj fazi mladunčeta. Ni punih deset pokolenja potom, potomci odabranih jedinki ponašali su se „pripitomljeno“, rado prihvatajući nepoznate ljude, pozdravljajući svoje čuvare lizanjem i cvileći kad ih ostave same. Selekcionišući lisičiće prema krotkosti, Beljajev je postigao da njegove lisice razviju i drugačije telesne osobine, kao što su plave oči i crno-belo krzno. Takođe su zadržale umiljavanje celim telom, kao mali štenci, i pokorno pružanje šapica strancima. Ishod je zapravo bila doživotno produžena faza mladunčeta. To je ono što i naši psi jesu – doživotni mladunci.
Bori se ili beži – ili se sprijatelji
Kada govorimo o prilagođavanju ljudskim uslovima života, lisica je današnji ekvivalent nekadašnjeg vuka. Za poslednjih dvadesetak godina ova oprezna noćna životinja drastičnoje promenila svoje ponašanje, uklapajući se u naglo širenje urbanih sredina i postajući samopouzdan dnevni lovac i sakupljač otpadaka. Baš kao i vuk pre više desetina hiljada godina, i lisica je znatno skratila „granicu bega“ – krajnju razdaljinu do koje će dozvoliti da joj se potencijalni neprijatelj približi pre nego što se dâ u beg.
Tekst je preuzet sa ilustrovanog vodiča "Psi" dr Brusa Fogla, objavljenog u izdanju Lagune.
U knjizi saznajte i sve o rasama pasa, o dobroj ishrani i higijeni za vašeg psa, ali i o prevenciji bolesti.
Saznajte kako da pripremite kuću ili stan za dolazak psa i kako da ovladate osnovama dresure koja je neophodna ako hoćete da sa svojim psom imate odnos koji će vam donositi obostrano zadovoljstvo.
Pet 25 Jan - 18:47
