Deca i priroda

Pre samo 40-50 godina skoro da i nije bilo dece od 6-7 godina koja nisu znala da upale vatru od mokrog granja i da se pripreme za noćenje u prirodi. Ta deca nisu doživljavala prirodu kao nešto opasno i neprijateljsko, već su je poznavala i volela.

Tokom aprila i maja meseca, imao sam nekoliko izleta sa školskom decom po pitomim planinama i brdima Srbije. Vremenske prilike su bile takve da smo išli isključivo na jednodnevne izlete, koji su podrazumevali pešačenja od par sati i obroke na otvorenom.

Cilj ovih izleta nije bio samo odvajanje starijih osnovaca od sedenja za računarom i nabijanje kondicije, već pre svega edukacija za bezbedan boravak na otvorenom, kao i posmatranje rada u grupi okupljenih dečaka i devojčica.

Brižni roditelji i njihovi saveti

Pođimo najpre od susreta sa roditeljima, koji obeshrabruju ne samo decu, već i vodiče. Da parafraziram nešto rečeno u filmu o našim naravima: “Deco moja, kakve roditelje imate, više bih voleo da su to roditelji neprijatelja nego vaši.”

Enormna količina roditeljske brige i kuknjave, kojoj smo bili izloženi mi instruktori i planinarski vodiči, više je nego poražavajuća. Jednom rečju deca odrastaju u sterilnoj tvrđavi daleko od svega normalnog za taj uzrast – igre, prljanja, samostalnosti, avanture, prirode, zemlje i neba. Uz to, u prisustvu roditelja deca su vidno ukočena i nesigurna. Roditelji brinu kako će se deca sačuvati od vukova, medveda, izgladnjavanja, kiše, opekotina, blata, trave, šume, potoka…. Čudna lista opasnosti koje vrebaju decu u prirodi nedaleko od grada.

Naredno gorko iskustvo su saveti koje roditelji daju deci pre ulaska u autobus i koji zvuče skroz katastrofično: “Čuvaj se zmija i divljih životinja… Pazi se gromova… Nemoj da poletiš sa vrha planine u ambis… Budi miran…” Sve to prate tužni pogledi odvajanja, valjda zato što deca sama odlaze “u smrtonosne divljine Divčibara”.

Komunikacija

Međusobna komunikacija dece tokom prvih sat-dva uopšte ne postoji. Umesto nje, prisutna je komunikacija u kojoj dominiraju mobilni telefoni i igrice, kao i otuđeno bivstvovanje u grupi sa slušalicama u ušima. I kasnije tokom izleta, deca se teško odriču mobilnih telefona. Postepeno, ta zavisnost lagano nestaje tokom boravka na otvorenom, ali jedan manji broj dece se žestoko opire gašenju mobilnih i muzičkih
uređaja.

Hrana i oprema za boravak u prirodi

Za žaljenje je i sam pogled na hranu i delove opreme koju su roditelji spakovali deci. U skoro 100% slučajeva deca nisu učestvovala u pakovanju i nemaju pojma šta nose u rancu, ni od hrane ni od presvlake. Iako su dobili precizan spisak, roditelji nisu našli za
shodno da ga se pridržavaju. Umesto suvog voća, jabuke, dovoljne količine vode za višečasovno pešačenje, deca su pošla sa gomilom grickalica, žvaka, bombona, sokova, sokova u prahu za rastvaranje….

Toalet papir je bio najčešće zaboravljana stvar sa spiska. Poneko je poneo papirne maramice zbog kijavice, a nekom su ostale salvete od sendviča.

Rezervne čarape je imala samo jedna devojčica (8 razred).

Flašu vode od 1 litra imalo je jako malo dece, jer roditelji ne vide ništa loše u tome što dete ne pije vodu, već samo konzumira voćne sokove, koji su naravno prepuni šećera i ne gase žeđ tokom pešačenja.

Šibice i preklopiv nožić su naučna fantastika. Nije ih imalo ni jedno dete iako smo i na tome insistirali u spisku.

I mene je posle svega uhvatio strah da li ćemo uspeti da kod dece aktiviramo onaj prirodni osećaj zadovoljstva i uživanja u aktivnostima na otvorenom prostoru.

Smisao škole za boravak u prirodi

Suština ove škole u prirodi je osposobiti decu za siguran boravak na otvorenom, razviti im ljubav prema prirodi, tako da ovakve aktivnosti postanu njihova potreba.

Ali preduslov za to jeste da uspemo da edukujemo roditelje.
Deca moraju da se prljaju.
Deca moraju da kisnu.
Deca moraju da osete hladnoću.
Deca moraju da znaju da je lako osušiti cipele u šumi.
Deca moraju da znaju da upale vatru.
Deca moraju da nauče da koriste nož, sekiru, testeru.
Deca moraju da znaju da se umotaju u najlon i presede pod drvetom dok pada kiša.
Deca moraju da se ubodu, sapletu, poseku, dobijaju žuljeve.

Dete koje ovo nije doživelo nema kvalitetan uvod u samostalan život, takvom detetu mnogo toga fali- više nego što je ovde pobrojano.

Pomenimo i stvari koje su nažalost “viša matematika”.

Nijedno od dece koju smo vodili na pešačenje nije čak ni u teoriji znalo da pripremi ložište i sve neophodno za paljenje vatre, čak ni sa šibicama u suvim uslovima.

Nijedno dete nije znalo da na adekvatan način koristi nož za oštrenje štapa za pečenje slanine.

Nijedno dete nije znalo da napravi suvo sedište izdignuto od tla za noćenje pod drvetom.

Nijedno dete nije znalo da uvuče noge u ranac / torbu prilikom simulacije noćenja na otvorenom.

Nijedno dete nije znalo da planira hranu za nenadani produžen boravak.

Nijednom detetu nije palo na pamet da dopuni svoju ispražnjenu flašu vode na potoku.

Jako mali broj dece se setio da u signalnu vatru kojom poziva u pomoć ubaci sirovo granje koje bolje dimi.

Nijedno dete nije znalo da mora da skine znojavu odeću i vlažnu obuću prilikom pripreme za noćenje na otvorenom.

Nijedno dete (od njih 50) nije nikada kampovalo ili spavalo u šatoru do svoje 14. godine. Kao glavnu prepreku su naveli zmije, bube i druge “strašne nemani” koje vrebaju u kampovima ili na otvorenom.

Kada smo decu pitali koliko puta su videli zmije, paukove i druge “opasne” zveri u prirodi van zoo vrta, potvrdili su da ih gotovo niko nije video izuzev 2-3 dečkića čiji očevi pecaju, pa su tako imali samo vizuelni kontakt sa vodenim zmijama.

Čemu služe nož, sekira, testera…

Veoma zanimljivi su bili odgovori na pitanje zašto se nosi nož u planini. Za dečake prvi razlog je bio odbrana od ili napad na divlje životinje i ljude, kao i pravljenje koplja.

Devojčice su bile za nijansu manje ratoborne. Iako je i kod njih bilo napadačkih ideja, ipak su kao najvažnije spomenule čišćenje jabuka i pomorandži.

Tek smo potpitanjima uspeli da navedemo decu na zaključak da je nož izuzetno koristan alat kojim se seku grane za potpalu i sklonište, da se njime secka slanina, da može da pomogne ukoliko smo izgubili otvarač za konzerve i slično. Ipak borbeno-ratnička upotrebljivost sečiva je držala primat.

Devojčice od 14 godina apsolutno nikada nisu koristile testeru ni sekiru, dok je poneko od dečaka istog uzrasta sekiru i testeru samo držao u rukama zahvaljujući tome što su je imaju očevi u vikendici ili na pecanju, ali je deci bilo strogo zabranjeno da ih koriste, zbog roditeljskog straha da se mogu povrediti.

Dečacima je sekira na prvom mestu oružje za borbu protv nemani. Nikome nije palo na pamet da je ona neophodni deo opreme koji se uvek nosi u rancu.

„Očigledno je udaljavanje od prirode vremenom bivalo sve veće, pa je tako stasala generacija roditelja koja nema osećaj za prirodu, pa ga ne može razviti ni kod svoje dece. Kada nešto ne poznaješ, onda se toga i bojiš.“

Sve u svemu, rezultati su poražavajući, skoro sam ubeđen da ovakvu količinu neznanja ispoljavaju sva deca ovog uzrasta, pa čak i deca iz nešto urbanijih seoskih sredina. Što se tiče dece u zabačenim selima, njih ionako skoro da i nema.

Sva pitanja koja smo postavljali deci dok smo se kretali po terenu bila su bazična, usmerena na onaj osnovni kvantum znanja za snalaženje u samo malo otežanim uslovima.

Pre samo 40-50 godina skoro da i nije bilo dece od 6-7 godina koja nisu znala da upale vatru od mokrog granja i da se pripreme za noćenje u prirodi. Ta deca su boravila u prirodi, nisu je doživljavala kao nešto opasno i neprijateljsko, već su je poznavala i volela. Očigledno je udaljavanje od prirode vremenom bivalo sve veće, pa je tako stasala generacija roditelja koja nema osećaj za prirodu, pa ga ne može razviti ni kod svoje dece. Kada nešto ne poznaješ, onda se toga i bojiš. Onda imaš decu koja misle da se vatra čuva u upaljaču i da ju je moguće upaliti isključivo kantom bezolovnog benzina.

Ljudi, trgnimo se, još nije kasno da se ponovo uspostave pokidane veze sa prirodom…

Poplave koje su nam se dogodile pokazale su jasno kao na dlanu, koliko su ranjivi gradovi u kojima živimo i koliko je krhka infrastruktura koja ih povezuje. A tek koliko je krhka ljudska svest, koliko su ranjivi ljudi bez struje, telefona, zamrzivača, supermarketa…

Želim na kraju, da parafraziram još jednog našeg glumca: “Sido, nisi rodila idiota, naše dete je postalo idiot, jer je moderno biti idiot.”

Promenite tu idiotsku modu, spakujte ranac zajedno sa svojim detetom i otisnite se u prirodu. Bar ponekad… Makar na par sati… Za početak…


Survival Forum