Šarlota Bronte

Šarlota Bronte (engl. Charlotte Brontë; Tornton, 21. april 1816 — Havort, 31. mart 1855) je bila engleska spisateljica, i najstarija od tri sestre Bronte čiji su zajednički radovi postali sam krem engleskog literarnog klasičnog dela.


Šarlota Bronte je rođena u Torntonu u Jorkširu. Engleska, kao treće od šestoro dece, od oca Patrika Brontea (bivši „Patrik Brunti“), irskog porekla i njegove žene, Marije Branvel. U aprilu 1820. porodica Bronte se seli u Havort gde će Patrik raditi i služiti misu kao katolički sveštenik. Marija Branvel Bronte umire od raka 15. septembar 1821, ostavivši petoro kćeri i sina na odgajanje svojoj sestri Elizabet Branvel. Avgusta 1824, Šarlota je sa još tri svoje sestre poslata na školovanje u „Daughters' School“ (Za koju kažu da je uticala na prestavljanje Lowood škole u njenom delu Džejn Ejr). Loše uslove je Šarlota uspela da izdrži i preživi, ali je uticalo na njeno zdravlje što na fizičkom, tako i na psihičkom preživljavajući smrt njenih dveju starijih sestara, Marije (rođene 1814) i Elizabet (rođene 1815), koje su umrle od Tuberkuloze godine 1825. ubrzo posle napištanja škole.
Kući, preživela deca - Branvel, Emili, i Ana – su bile inspirisane očevom bibliotekom opremljenom piscima kao što su Valter Skot, Lord Bajron, 1001 noć itd. Zajedno su počeli izmišnjati priče i nepoznata kraljevstva. Šarlota i Branvel su napisali priču o svojoj izmišljenoj zemlji - Angriji- dok su Emili i Ana pisali članak o svojo izmišljenoj zemlji pod nazivom- Gondal. Neke sage tih priča i dan danas postoje, i bude radoznalost istoričara i biografa zato što otkrivaju način razmišljanja porodice Bronte u svojim najranijim godinama.
Šarlota je nastavila svoje školovalje u školi „Roe Head school“ od 1831. do 1832, gde sreće istomišljenike i buduće prijatelje, Ellen Nussey i Meri Tejlor. Šarlota se vraća u školu, ali ovog puta kao učiteljica od 1835. do 1838. Godine 1839. ona uzima prvu od mnogih pozicija kao guvernanta raznih familija u Jorkširu, i to je radila sve do 1841. Godine 1842. ona i Emili putuju do Brisela. Zbog putničkih troškova, Šarlota podučava Engleski jezik, a Emili muziku. Ubrzo iskrsava problem i njih dve se vraćaju kući zbog smrti njihove tetke Elizabet Branvel, koja im se pridružila u familiji posle smrti njihove majke, preminuvši u Oktobru, 1842. Šarlota se vratila sama u Brisel, januara 1843 da bi prihvatila mesto učiteljice. Njen drugi boravak tamo nije bio baš posebno srećan; bila je usamljena, i nedostajala joj je kuća. Konačno se vraća kući januara 1844. i kasnije nalazi inspiraciju u događajima u briselu za svoj roman „Profesor“.
Maja 1846, Šarlota, Emili, i Ana izdaju kolekciju poezije pod pseudonimom. Uprkos činjenici da knjiga nije privukla neku posebnu pažnju (prodate su samo dve kopije) sestre su nastavile da pišu svoja sledeća dela. Šarlota je nastavila pod svojim imenom 'Currer Bell' kada je izdala svoja dva prva romana.
Njeni romani su:
Profesor, napisala je pre Džejn Ejr ali su rad odbili više izdavača tako da je objavljen tek posthumno 1857.
Njena dela su poprilično kritikovana. Dosta se spekulisalo u ono vreme da li je Currer Bell stvarno bio muško ili žensko.
Šarlotin brat, Branvel, jedini sin u porodici, umire od hroničnog bronhitisa izazvanog pićem, u septembru 1848, mada je Šarlota bila ubeđena da je za njegovu smrt kriva tuberkuloza. Emili i Ana obe umiru od tuberkuloze decembra 1848. i maja 1849,.
Šarlota i njen otac su sada ostali sami. Zbog uspeha njenog romana Džejn Ejr, izdavači je ubeđuju da poseti London, gde će otkrizti svoj pravi identitet gde će se početi kretati u malo većim društvenim slojevima, sprijateljivši se sa tadašnjim velikim engleskim piscima. Uprkos svemu nikad nije napustila Havort više od par nedelja.
Juna 1854, Šarlota se udaje za Artura Bela Nikolsa, očevog pomoćnika. Ona umire devet meseci kasnije tokom svoje prve trudnoće. Na sertifikatu umrlice, piše kao uzrok smrti tuberkuloza, ali danas se pojavđuju i dokazu da je možda umrla i od tifusa. Šarlota je sahranjena ispred crkve „St. Michael“ u Havortu u Engleskoj.

Džejn Ejr (Šarlota Bronte)

“Svaki deo tvog volim, kao da je oduvek pripadao mom, kao da je deo mene. I u bolu i patnji, voleću ga jednako."

"Kada Bog spoji, tu nema greške, jer on spaja duše, a ne papire. Čovek je taj koji je izmislio spajanje papira. Bog se smeje tome i nastavlja da spaja duše kako se njemu sviđa. A čovek plaća danak što je pokušao da preuzme ulogu Boga. Mislio je da se duše spajaju tako što se uzmu dva papira, zapečate se i onda je to spajanje za uvek. Mora da se celo nebo smeje tom nemoćnom pokušaju imitiranja Boga. Za to vreme, dok čovek slavi sebe i svoju izmišljenu moć, duše su još uvek slobodne i lutaju tražeći deo sebe…. Deo koji im nedostaje, da bi mogle da žive, da bi mogle da osete smisao svog postojanja..."

Lepa engleska spisateljica - Šarlota Bronte


Njeni romani su: „Džejn Ejr”, „Širli”, „Profesor”. Njena dela su poprilično kritikovana. Dosta se spekulisalo u ono vreme da li je „Currer Bell” stvarno bio muško ili žensko.

Šarlota Bronte je bila engleska spisateljica i najstarija od tri sestre Bronte, čiji su zajednički radovi postali sam krem engleskog literarnog klasičnog dela. Smatrana je za jednu od najlepših žena tada, a i najlepšom od sestri Bronte.

Šarlota Bronte je rođena u Torntonu u Jorkširu, u Engleskoj, kao treće od šestoro dece. Avgusta 1824, Šarlota je sa još tri svoje sestre poslata na školovanje u „Daughters' School“ (Za koju kažu da je uticala na prestavljanje Lowood škole u njenom delu Džejn Ejr).

Loše uslove je Šarlota uspela da izdrži i preživi, ali je uticalo na njeno zdravlje što na fizičkom, tako i na psihičkom preživljavajući smrt njenih dveju starijih sestara, Marije i Elizabet, koje su umrle od tuberkuloze 1825. ubrzo posle napuštanja škole.

Preživela deca - Branvel, Emili, i Ana, bile su inspirisane očevom bibliotekom opremljenom knjigama pisaca kao što su Valter Skot, Lord Bajron, itd. Zajedno su počeli izmišljati priče i nepoznata kraljevstva.

Šarlota i Branvel su napisali priču o svojoj izmišljenoj zemlji Angriji, dok su Emili i Ana pisali članak o svojoj izmišljenoj zemlji pod nazivom Gondal.

Neke sage tih priča i dan danas postoje i bude radoznalost istoričara i biografa zato što otkrivaju način razmišljanja porodice Bronte u svojim najranijim godinama.

Šarlota je nastavila svoje školovanje na „Roe Head school“ od 1831. do 1832. Kasnije se Šarlota vratila u školu, ali ovog puta kao učiteljica od 1835. do 1838. Godine 1839. ona uzima prvu od mnogih pozicija kao guvernanta raznih familija u Jorkširu, i to je radila sve do 1841. Šarlota je sama otišla u Brisel u januaru 1843. da bi prihvatila mesto učiteljice, ali se vraća kući u januaru 1844. i kasnije nalazi inspiraciju u događajima u Briselu za svoj roman „Profesor“.

U maju 1846. Šarlota, Emili i Ana izdaju kolekciju poezije pod muškim pseudonimom. Uprkos činjenici da knjiga nije privukla neku posebnu pažnju (prodate su samo dve kopije) sestre su nastavile da pišu svoja sledeća dela. Šarlota je nastavila pod svojim imenom Currer Bell kada je izdala svoja dva prva romana.

Njeni romani su: „Džejn Ejr”, „Širli”, „Profesor”…Dela su joj bila poprilično kritikovana. Dosta se spekulisalo u ono vreme da li je Currer Bell stvarno bio muško ili žensko.

Šarlotin brat, Branvel, jedini sin u porodici, umire od hroničnog bronhitisa izazvanog pićem u septembru 1848, mada je Šarlota bila ubeđena da je za njegovu smrt kriva tuberkuloza. Emili i Ana obe umiru od tuberkuloze decembra 1848. i maja 1849.

Šarlota i njen otac su sada ostali sami. Zbog uspeha njenog romana „Džejn Ejr” izdavači je ubeđuju da poseti London, gde će otkriti svoj pravi identitet i početi da se kreće u malo visšim društvenim slojevima, sprijateljivši se sa tadašnjim velikim engleskim piscima. Uprkos svemu nikad nije napustila Havort više od par nedelja.

U junu 1854, Šarlota se udaje za Artura Bela Nikolsa, očevog pomoćnika. Ona umire devet meseci kasnije tokom svoje prve trudnoće. Na sertifikatu umrlice, kao uzrok smrti piše tuberkuloza, ali danas se pojavljuju i dokazi da je možda umrla i od tifusa. Šarlota je sahranjena ispred crkve „St. Michael“ u Havortu u Engleskoj.


dnevno

Šarlota Bronte: „Džejn Ejr“ (odlomak)
„ … tada sam ja čeznula za snagom vizije koja bi mogla da prevaziđe to ograničenje; koja bi mogla da dopre do užurbanog sveta, gradova, krajeva punih života o kojima sam slušala ali koje nikad nisam videla; tada sam žudela za više praktičnog iskustva nego što sam posedovala; više susreta sa ljudima kao što sam ja, upoznavanja sa različitim karakterima kojih nema ovde. Procenjivala sam šta je dobro u g-đi Ferfaks, a šta je dobro u Adeli; ali ja sam verovala u postojanje drugih i živahnijih tipova dobrote, i ono u šta sam verovala želela sam da imam.
Svako ko hoće može da me osuđuje ako još dodam da sam s vremena na vreme, kada sam šetala po polju, kada sam išla do kapije i gledala na drum, ili kada sam se, dok se Adela igrala sa svojom dadiljom, a gospođa Ferfaks pravila kremove, pela na treći sprat i izlazila na krov, bludeći pogledom daleko preko polja i brežuljaka i duž vidika – da sam tada čeznula da imam moć vizije i da pređem te granice i dospem do užurbanog sveta, gradova, krajeva punih života, o kojima sam samo slušala, ali koje nikada  nisam videla; da sam tada žudela više za praktičnim iskustvima koje nisam imala, želela da imam više dodira sa svojim svetom, više poznanstava sa raznim karakterima, nego što sam ih imala ovde. Cenila sam ono što je bilo dobro kod gospođe Ferfaks, i što je bilo dobro kod Adele, ali sam verovala da postoje i druge, različite dobrote, i ono u šta sam verovala želela sam da posmatram.
Ko bi mogao da me za to osuđuje? Mnogi, nema sumnje, nazvaće me i nezadovoljnicom. Šta ja tu mogu. Po prirodi sam nemirna i to me nekad muči do bolova. Najveće mi je olakšanje onda kada se sama šetam hodnikom na trećem spratu, gore dole, sigurna u tišinu i mir ovog mesta, i kada dozvolim svojoj uobrazilji da ispreda i posmatra ma kakvu viziju – i zacelo bilo ih je puno i toplih; kada pustim srcu da se nadima od radosti, srcu koje se, dok se širilo od jada, širilo i od osećanja života i, najbolje od svega, kada poslušam priču koja se nikada ne završava – priču svoje mašte, pričanu neprekidno, ubrzanu svima događajima, životom, vatrom, osećanjima koja sam želela i koja nisam imala u sadašnjem životu.
Uzaludno je reći da ljudska bića treba da budu zadovoljna mirom. Ona moraju da imaju neku akciju i stvoriće je ako ne mogu da je nađu. Milioni duša osuđeni su na još mirniju sudbinu od moje i milioni se u tišini bune protiv takvog udesa. Niko ne zna koliko buntovnika, pored političkih pobunjenika, previre u ljudskim masama na zemlji. Za žene se uopšte kaže da su vrlo tihe, ali one osećaju isto toliko koliko i muškarci. Njima je potrebno da vežbaju svoje moći, one pate zbog suviše strogih stega, zbog potpunog zastoja, baš kao što bi patili i muškarci. Uskogrudo je od njihovih više povlašćenih drugova da kažu da one treba da se ograniče samo na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju na klaviru i da vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati, ako one traže da urade nešto više, ili da nauče više nego što je to običaj proglasio da je dovoljno za njihov pol.“
Izvor: Šarlota Bronte, „Džejn Ejr“,

Šarlot Bronte u „ Viletu“ – Frojd pre Frojda? Feminizam pre feminizma?

Bronte nije volela romane Džejn Ostin koji govore o mladim devojkama, pripadnicama srednjeg staleža koje jure za potencijalnim mladoženjama. Za Bronte, sudbina žene predstavljala je mnogo više od toga i bila znatno komplikovanija. A te komplikacije su nam najbolje dočarane u Viletu. Možda je to razlog zašto je Virdžinija Vulf smatrala ovaj roman najboljim delom Šarlot Bronte.” [1]

Dok su junakinje čuvene Džejn Ostin poput Elizabet Benet, rođene pola veka ranije tek nagoveštavale početak emancipacije „slabijeg pola”, Šarlot Bronte na scenu uvodi ženu potpuno novog kova. Svaka njena junakinja, a Lusi naročito, poseduje karakteristike koje se uklapaju u tadašnja savremena feministička shvatanja. One su zagovornici jednakosti polova u savremenom društvu i „nove žene” koje pomeraju granice „propisanih dužnosti”.

Jedna od najvažnijih teoretičarki feminizma [2] i spisateljica koja je istraživala i analizirala ulogu žena u društvu, najavljujujući pomenuti feministički pokret, bila je Meri Vulstonkraft [3], čije ideje su imale velikog uticaja kako na Šarlotino shvatanje života, tako i na njen stvaralački opus.

Počevši proučavanjem ideja Meri Vulstonkraft, pa sve do modernijih shvatanja pojma jednakosti u društvenom sistemu dvadesetog veka koji propagira Elen Vilkinson[4],feminizam možemo posmatrati kao intelektualnu evoluciju pojedinaca ali i kao politički pokret koji nastoji da obezbedi ravnopravnost polova i poboljša položaj žena u društvu.

I sami propovednici ovih novih ideja nisu se uvek slagali u vezi toga šta to znači biti žena ili muškarac i kakav bi društveni status pojedinac trebalo da ima u zavisnosti od pola kome biološki pripada. Ipak, zagovornici ovog pokreta propagirali su socijalnu pravdu, kulturnu i političku jednakost žena i muškaraca, jednakost po pitanju zapošljavanja, osnivanja porodice i dužnosti i obaveze unutar nje…Mogli bismo ukratko reći da je osnovni cilj feminizma bar u njegovom najranijem stadijumu bio sprečavanje potlačenosti žena.

Sve junakinje Šarlot Bronte, pa tako i Lusi Snou, primeri su potlačenih žena koje samo obrazovanje održava u životu. Naravno, njene junakinje teže da svojim intelektom, razumevanjem i širokim vidicima pariraju muškarcima ali su često u poziciji da to nije moguće, ne zato što nisu dovoljno obrazovane, već zato što su često „isuviše” načitane.

U eri promena koje su zahvatale gotovo sve slojeve društva, jednu od krupnijih novina predstavlja početak masovnijeg „školovanja“ žena.[5] Ipak, treba imati na umu činjenicu da se pod tim nije podrazumevalo klasično obrazovanje koje je i dalje ostajalo privilegija muškaraca, već opismenjavanje koje je bilo neophodno kako bi žena u ulozi supruge, domaćice i majke bolje obavljala svoje dužnosti i kako bi njena deca na taj način bila spremnija za život koji je pred njima.

Nije zadatak žene da bude pametna i da priča o politici, religiji, filozofiji… Muški rod je mnogo više želeo ženu kao ukras, kao detalj koji će pokazivati u javnosti, jer što su bogatiji i ugledniji bili, muškarci su sebi mogli da obezbede fizički privlačniju ženu i dodele joj ulogu supruge ili ljubavnice. Žene su uglavnom i pristajale na ovakav položaj, uglavnom zbog novca i statusa a često i iz gluposti i lenjosti.

„Neka je prokleta ideja o ženskom radu! Zašto bi zaboga lepe devojke želele da rade? Zašto to ne prepuste prostim ženama koje nemaju ništa drugo da unovče? U redu je da žele da rade dok se ne pojavi prosac, to ih čini interesantnijim, ali kad ih čekaju raširene ruke ljubavnika, krajnje je vreme da izbace iz glave sve te gluposti.” [6]

Elen Vilkinson

Ali pomenute lepe dame nisu one kojima je Šarlota dodelila uloge heroina u svojim delima.Ona opisuje devojke poput Lusi Snou, fizički neugledne po standardima viktorijanskog doba, čija lepota leži u čistoti srca i duše, u veličini njihovog bića, a to je nešto što ne vidi svako, nešto što je za Šarlotu dragoceno i vredno i razlog zašto ih sve uglavnom „nagrađuje” na kraju svojih romana, mada kraj Vileta ne predstavlja klasičan hepi- end.

„Teško je odmah upoznati Lusi Snou. Ustvari, teško ju je voleti. Govori vam o drugima, šta misle, šta osećaju, ali veoma malo o sebi samoj, o tome gotovo da ćuti. Tek kad radnja počinje da se razvija, pušta vas pomalo da uđete.” [7]

Međutim, u novije vreme, zahvaljujući savremenim otkrićima na polju ljudske psihe, znatan broj književnih kritičara smatra ovaj roman najboljim delom svog autora, a Lusi Snou jednim od njenih „najtačnije opisanih“ ženskih likova.

„Smatram da je zapanjujuće kako je još pre Frojda i Junga, Šarlot Bronte uspela da istraži tamne dubine ženske psihe i to sa tako zadivljujućom preciznošću i tačnošću.”

Samoća, hrabrost, borbenost

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca,uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome

Koliko si u stanju

Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.[8]

Miroslav Mika Antić [9]

Za Lusi, trenuci tuge i samoće zaista jesu duži od vremena i večnosti ali ona svom snagom svog bića pokušava da ih preživi u nadi da će doživeti neke nove i lepše…

Sama u Engleskoj, sama u Viletu, sama kao žena, sama kao ljudsko biće, usamljena u pansionu, u društvu i vremenu kome pripada, na Lusinim nejakim leđima ovo breme deluje teško i preteško. Ceo roman je jedna velika tamnica duše u kojoj se devojka vrti kao u čarobnom krugu i ne posustaje tražeći izlaz. Naravno, sama i u pokušaju da svoj život ne prepusti sudbini, da ga uzme u svoje ruke.

„Samoća je ljudska iluzija. I najtiši korak odzvanja poput groma u svijetu sićušnih insekata pod našim nogama, povlačeći neuhvatljive strune koje povezuju mužjaka sa ženkom, grabljivca sa plijenom, i početak sa krajem. Svaka odluka otvara novi svijet.“ [10]

Barbara Kingsolver [11]

Upravo je odjek tišine Lusine samoće taj koji odzvanja romanom, zvuk koji nam para uši čitajući knjigu. Ako je neko od nas čitalaca i kadar ne čuti ga između redova, ostati gluv za svu njenu tugu i „mračan karakter”, nemoguće je ne saosećati i ne biti dirnut trenutkom kada želeći da nađe utehu u drugom ljudskom biću, devojka odlazi u katoličku crkvu da se ispovedi, da oseti da negde pripada, makar i na mesto na koje kao protestankinja nikad do tad ni kročila nije.

Dakle, koliko je dubok jad ove devojke? Koliki neopisivi očaj razjeda njenu dušu? Možemo li je zaista kriviti što je „zatvorena, introvertna, mračna, bez šarma”? Da li nam je potrebno neko naročito znanje iz psihologije da bismo uvideli da neko ko nigde ne pripada (a želi to celim svojim bićem), ne može tek tako biti ljubak i truditi se da se dopadne svetu?

Srećom po nas, žene savremenog doba, ovakva pitanja nam se postavljaju samo proučavajući likove iz književnih dela, napisanih mnogo pre našeg vremena, vremena koje je bez obzira na još uvek neravnopravan položaj žena u mnogim kulturama širom sveta, ipak, bar u našoj evropskoj civilizaciji evidentno naprednije i humanije doba od onog u kome su se ove žene snalazile kako su znale i umele.

Za Šarlotinog života, obrazovana žena, intelektualka koja idejama i razumom nadmašuje većinu pripadnika jačeg pola, stavljena je u poziciju gotovo ravnu onoj koje su imale služavke. Rođena bez lepote a uz to sa „viškom” pameti, žena je osuđena da tavori na marginama društva, a jedina životna perspektiva joj je da ne ostane bez posla, da bude dovoljno srećna da podučava do kraja života i time sebi obezbedi minimum egzistencije.

„U Viletu je podređenost žena mnogo jače naglašena u odnosu na ranija dela Šarlot Bronte.” [12]

Junakinja ovog romana sama pokušava da se izbori sa nemilosrdnim društvom koje je ženi ukinulo sva prava i stavilo je u položaj za koji je reč neravnopravnost blag izraz, skoro pa eufemizam. Ali nije ona samo sama, obično sama. Njenom samoćom provejava neki prkos. I hrabrost.

„Tajna slobode počiva u hrabrosti.” [13]

Perikle

Čitajući Vilet pažljivo, imajući na umu vreme i okolnosti u kojima je stvoren, ne možemo a da ne odamo priznanje Lusi Snou, priznanje za hrabrost da se bori za sopstvenu slobodu ma kako nedostižna se činila, priznanje za pokušaj da ostane na nogama, da ne pusti da je svet porazi, da ne umre a da nije svoj život živela.

„Svaki čovek umre, ali svaki čovek ne živi.” [14]

Mel Gibson, Hrabro srce

Svakako, relativno nova popularnost Lusinog lika u čitalačkim krugovima donosi sa sobom i nova, savremena shvatanja i interpretacije.

Godinama zasenjena poznatom Džejn Ejr, Lusi nije dovoljno zainteresovala filmske i pozorišne umetnike pa su stoga i adaptacije dela manje brojne u odnosu na prethodno analizirani lik Elizabet Benet.

Prva televizijska adaptacija romana snimljena je 1970-te godine u vidu mini serije, u produkciji kuće BBC. Uloga Lusi Snou poverena je Džudi Parfit. Serija je bila gledana ali ne toliko koliko ekranizacije Gordost i predrasude.

Roman je doživeo i adaptaciju za radio emisiju, u produkciji radija BBC4 i to dva puta: prvi put 1999, u vidu tročasovne radio drame i drugi put 2009. Poslednja radijska adaptacija emitovana je na BBC4 u trajanju od 4 nedelje.[15]

Jedini holivudski film snimljen prema ovom delu sadržajem znatno odstupa od romana. Radnja je smeštena u savremeno doba a likovi su pomalo smešni i infantilni. Ni atmosfera romana nije verno prenesena, pa stičemo dojam da je ekranizacija blag i razvodnjen omaž romanu.[16]

Iako kao što vidimo, Lusin lik nije privukao veliku pažnju publike,

analizirajući njene postupke sa tačke gledišta savremenog čitaoca, ona je mnogo bliža današnjoj emancipovanoj ženi nego što je to Liz. Da li je stoga Lusi manje voljena baš zato što je životno realnija i stvarnija? Ne želimo li ipak da čitajući roman odemo iz sopstvenog u neki lepši svet? Na ovo pitanje odgovoriće svako za sebe; oni koji kroz književnost brutalno kritikuju stvarnost i realnost kao i oni kojinju beže od istih.

Mada je termin “feminizam” možda skorašnjeg porekla (termin “feminist” prvi put je upotrebljen u 19. veku kao medicinski termin kojim se opisuje ili feminizacija muškaraca ili maskulinizacija žena) , feministička gledišta su našla svoj izraz u mnogim različitim kulturama i njihovim tragom može se stići čak do antičkih civilizacija Grčke i Kine. Knjiga o gradu žena Kristen de Pisan , objavljena u Italiji 1405. godine koja beleži dela slavnih žena iz prošlosti i brani pravo žena na obrazovanje i politički uticaj, nagovestila je mnoge od ideja modernog feminizma. Ipak, organizovan ženski pokret nije se razvio sve do 19. veka. Kao prvi tekst modernog feminizma obično se uzima Odbrana prava žena (1792) Meri Vulstonkraft koji je pisan na fonu Francuske revolucije. Do sredine 19. veka, okosnica ženskog pokreta je postala borba za žensko pravo glasa, pravo da glasaju, borba koja je bila inspirisana progresivnim proširivanjem prava glasa za muškarce. Ovaj period se obično označava kao “prvi talas feminizma”, a karakterističan je po zahtevu da žene treba da uživaju ista zakonska i politička prava kao i muškarci. Žensko pravo glasa je bilo glavni cilj feminizma, jer se verovalo da, kad bi žene mogle glasati, brzo bi iščezli svi drugi oblici polne diskriminacije ili predrasuda.

<http://www.differentia-nis.org/teorija/poreklo-i-razvoj-feminizma> 12.8.2011.

[3] Meri Vulstonkraft (1759-1797) je prva žena u engleskoj književnosti koja je javno propagirala nove, feminističke ideje. U književnim krugovima, poznata je po Proklamaciji prava žena, dok se na ličnom planu ostvarila rođenjem deteta. Njena ćerka Meri, koja je i sama posedovala književni talenat, udala se za pesnika Šelija i autor je dela Frankeštajn.

<http://plato.stanford.edu/entries/wollstonecraft/>22.8.2011.

[4] Elen Sisli Vilkinson (Ellen Cicely Wilkinson) bila je član laburističke partije i jedna od prvih žena u Britaniji koje su izabrane za člana parlamenta. Dobivši resor prosvete 1945, postala je i prva žena ministar u Britaniji.

[5] „Tako su se kao dominantno obeležje osnivanja i inicijalnog razvoja ženskih

obrazovnih institucija učvrstile predstave o majkama-učiteljicama i ženama građankama, kao i shvatanja o potrebi da se žene obrazuju tako da nauče da pravilno odgajaju decu i ispravno ispunjavaju dodeljenu im žensku i klasnu ulogu . pa, kasnije,i da služe potrebama i ciljevima države. Dvosmislenost tih zahteva postaje očigledna već i na ranom primeru Meri Volstonkraft. Svoju kritiku uskraćivanja privilegije obrazovanja ženama Meri Volstonkraft je zasnivala na shvatanju tog uskraćivanja kao namernog pokušaja da se žene predstave kao slabije, poročne,, beskorisne, zavisne i intelektualno inferiorne, a da im se zapravo nikada nije

pružila šansa da opovrgnu tu predstavu. Jednakost u obrazovanju za žene i muškarce

otvoriće put, smatrala je ona, polnoj jednakosti, ali je ipak naglasila osnovnu važnost

ženskog obrazovanja za ispunjavanje materinskih obaveza,i dobrih bračnih družbenica.”

Kada je reč o ljubavnim romanima, tu imam običaj da budem sumnjičava, naročito kada se radi o savremenim spisateljicama. Ne kažem da je kvalitet današnjih romansi osiromašen, već jednostavno mislim da u moru svega što se danas piše i objavljuje treba tražiti iglu u plastu sapunjavih melodrama. Zato sam sklona da uvek dam prednost dobrim, proverenim klasicima. A ko bi bolje zagrejao žensko srce od sestara Bronte, tri sestre koje su sa svojim revolucionarnim stavovima bile ispred svog vremena i čija su dela uvek podjednako čitana. Iako nemam miljenicu među sestrama, moj favorit među njihovim spisima je (i dalje) „Džejn Ejr“, Šarlotin najpoznatiji roman. Smatram ga najlepšom ljubavnom pričom koju sam pročitala, i već duže vreme planiram da joj se vratim (o njoj ću pisati možda drugom prilikom
„Profesor“ Šarlot Bronte

Međutim, u moje iskustvo došla je jedna druga priča, takođe pisana rukom Šarlot Bronte, za koju ranije nisam znala. „Profesora“ sam našla i kupila na prošlogodišnjem Sajmu knjiga, tačnije ispred Sajma, kod jedne ženice koja se smrzavala prodajući knjige; imala je mnoštvo dobrih knjiga za male pare (ovu sam kupila za svega 150 rsd).

Priča prati životni tok Vilijama Krimsvorta, mladića bez porodice koji živi na milosti svojih ujaka. Nakon završetka školovanja, oni mu nude poslovnu i bračnu ponudu koju on odbija. Sa željom da se osamostali, idući očevim stopama, pokušaće da se oproba u trgovini, i zato traži pomoć svog starijeg brata koji živi u drugom gradu i kojeg nije video čitavih deset godina… Kako se priča dalje nastavlja, neću otkrivati, jer i sama ne podnosim spojlovanje, ali pokušaću da zainteresujem čitaoca pojedinim zanimljivostima. Kao što znate, u pitanju je romansa, što znači da će biti i ženskih likova, ne puno, ali sasvim dovoljno za maleni zaplet. U knjizi generalno nema puno likova, svega nekoliko, ali svaki od njih je opisan tako dobro i živo da vam drugi neće ni faliti. Ono što je zanimljivo je da se jedan posebno značajan lik pojavljuje dosta kasnije, skoro na polovini knjige, kada ste umnogome okupirani već postojećim dešavanjima.

Ovo je jedna idilična romansa, bez mnogo zapleta i uzbuđenja, pisana u prvom licu i prepuna opisa (sestre Bronte su, inače, majstorice naracije i deskripcije). Manje je verovatno da će vas „Profesor“ rasplakati, da će uzburkati velike talase vaših emocija, ali to ne znači da neće ostaviti utisak. Poput drugih knjiga već pomenutih sestara, i u ovoj vodiće vas jedan divan stil pisanja, tako čitak, fluidan, jednostavan, da ćete poželeti da je ne ispuštate iz šaka.

„Profesor“ je prvi roman Šarlot Bronte, iako je objavljen tek nakon njene smrti, 1857. Razlog tome je uporno odbijanje štampanja od strane izdavačkih kuća. Inspirisan je Šarlotinim iskustvima iz Brisela gde je 1842. studirala jezike.