Nastanak i razvoj Evropske unije

Ideja o ujedinjenoj Evropi seže daleko u prošlost ali tek 1950. godine XX veka nastaju prvi koraci ka EU. Velika razaranja u ratovima nametnula su razmišljanje o tome kako prevazići antagonizme među evropskim državama.
Pariz. 9.maj 1950. (Robert Šuman predstavlja plan ov fomiranju nadnacionalne za ugalj i čelik).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pariz. 9.maj 1950. (Robert Šuman predstavlja plan ov fomiranju nadnacionalne za ugalj i čelik).

Trebalo je naći zajednički imenitelj oko kojeg bi mogle da se ujedine sve, ili većina država Evrope, među kojima i, u Drugom svetskom ratu pobeđene, Nemačka i Italija. Pored ovih „unutrašnjih“ razloga, snažan podsticaj ujedinjenju stigao je izvan Evrope, od strane Sjedinjenih Američkih Država. Uvidevši da razrušena Evropa ne može biti dostojan ekonomski partner, niti saveznik u borbi protiv nadolazećeg komunizma iz SSSR, SAD su odlučile da finansijski pomognu posleratnu konsolidaciju Evrope. Maršalov plan finansijske pomoći Evropi (1947), nazvan po tadašnjem američkom državnom sekretaru, kao jedan od uslova za dodeljivanje sredstava podrazumevao je udruživanje evropskih država i njihovu međusobnu koordinaciju.

Izvod iz Šumanove deklaracije: „...Evropa neće biti stvorena odjednom, niti prema jedinstvenom planu. Biće izgrađena putem konkretnih dostignuća koja najpre stvaraju faktičku solidarnost... Sjedinjavanje proizvodnje uglja i čelika trebalo bi odmah da stvori zajedničke osnove za ekonomski razvoj što je prvi korak ka evropskoj federaciji i da promeni sudbinu onih regiona koji su dugo bili posvećeni proizvodnji municije za ratovanje, čije su žrtve najčešće bili.“

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pariz, 18.04.1951.

Kao početak nadnacionalnog organizovanja u Evropi smatra se 9. maj 1950. go­dine. Tog dana je Robert Šuman, francuski ministar spoljnih poslova, na osnovu ide­je Žana Monea, na konferenciji za štampu predstavio predlog, upućen pre sve­­ga nemačkoj vladi, za stvaranje nadnacionalne organizacije koja bi se starala o proizvodnji uglja i čelika. Osnovna ideja Šumanove deklaracije, kako se naziva dokument u kojem je sadržan ovaj predlog, je objedinjavanje uprave nad resursima koji su u prvoj polovini XX veka bili glavni adut zaraćenih strana u dva svetska rata. Šumanova deklaracija je u trenutku objavljivanja mnoge iznenadila, budući da je od rata sa Nemačkom prošlo tek pet godina.

Žan Mone, neofunkcionalista i vizionar, šef francuske Nacionalne komisije za planiranje. Mone je bio jedan od kreatora plana ekonomskog oporavka i modernizacije Francuske nakon Drugog svetskog rata. Ideja o sektorskoj integraciji zapadnoevropskih država razvijena je unutar Komisije za planiranje pod njegovim rukovodstvom, a potom javnosti predstavljena u Šumanovoj deklaraciji.

Predlozi sadržani u Deklaraciji naišli su na odobravanje tadašnjeg nemačkog kan­celara Konrada Adenauera koji je smatrao ovaj vid integracije dobrim načinom da Nemačka izgradi odnose sa zapadnoevropskim državama na novim osnovama, kao i da ponovo uspostavi pun suverenitet.


dw.de

Konvencija o budućnosti Evrope

Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina označio je kraj Hladnog rata. Mnoge bivše komunističke države Evrope opredelile su se za demokratske vrednosti i buduće članstvo u Evropskoj uniji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sporazum iz Nice potpisan 2001.

To je nametnulo potrebu reformi ne samo u tim državama, već i u ustrojstvu same Unije. Institucije koje su do tada relativno dobro funkcionisale za šest, devet pa i dvanaest država (od 1995. petnaest država članica), trebalo je prilagoditi za prijem novih deset, a možda i više članica.

Rešenje problema trebalo je da donese Sporazum iz Amsterdama 1997. godine, koji je, ipak, ostavio dosta otvorenih pitanja („ostaci iz Amsterdama”). Njihovo rešavanje je odloženo do neke od narednih međuvladinih konferencija, pa je tako 2001. godine potpisan Ugovor iz Nice. Potpisivanjem ovog Ugovora, međutim, države članice nisu stavile tačku na rasprave o budućem funkcionisanju EU. Naprotiv, u deklaraciji koja je pripojena Ugovoru iz Nice države su pozvane na „produbljeniju i širu debatu... o budućnosti” Evropske unije. Decembra 2001. godine na samitu u Laekenu doneta je odluka o sazivanju Evropske konvencije o budućnosti Evrope.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Susret ministara zemalja EU, Nica, 2008.

Evropska konvencija o budućnosti Evrope

Konvencija predstavlja nov metod za izmenu osnivačkih ugovora koji je prvi put primenjen prilikom sastavljanja nacrta Povelje o fundamentalnim pravima 2000. godine. Sastav Konvencije o budućnosti Evrope bio je sledeći:

15 predstavnika šefova država ili vlada država članica (iz svake države po jedan);
13 predstavnika šefova država ili vlada država kandidata za članstvo (iz svake države po jedan);
30 predstavnika nacionalnih parlamenata država članica (po dva iz svake države);
26 predstavnika nacionalnih parlamenata država kandidata (po dva iz svake države);
16 članova Evropskog parlamenta;
dva predstavnika Evropske komisije;

Kao posmatrači na Konvenciji su učestvovali predstavnici Ekonomskog i socijalnog komiteta, Komiteta regiona i Evropski ombudsman.

Kao rezultat rada Konvencije koja je počela sa radom u februaru 2002. godine u Briselu, proizašao je Nacrt ugovora o ustavu za Evropu. Nacrt je prezentovan šefovima vlada i država na samitu u Solunu u junu 2003. godine od strane predsedavajućeg Konvencije Valerija Žiskara D’Estena. Nacrt, u formi u kojoj je potpisan 29. oktobra 2004. godine u Rimu od strane šefova država, odnosno vlada, ratifikovalo je do sada osamnaest država članica, uključujući i nove članice Bugarsku i Rumuniju. Međutim, maja 2005. godine, građani Francuske i Holandije su na referendumu odbili da ratifikuju Ugovor o Ustavu.

Ocene koje su se mogle čuti u medijima da je Evropska unija zbog toga u najvećoj krizi ikada, preterane su. Ovo, naime, nije prvi put da neka inicijativa za izmenu osnivačkih ugovora propadne, odnosno da ratifikacija bude odložena. Nemačka koja trenutno predsedava Evropskom unijom (do prve polovine 2007. godine) postavila je kao jedan od prioriteta obnovu procesa usvajanja Ustava koji će verovatno biti nešto izmenjen pre nego što se o njemu bude odlučivalo.

Referendumi o izmenama osnivačkih ugovora EZ/EU

Građani Irske su svojevremeno na referendumu odbili da ratifikuju Ugovor iz Nice, nakon čega je referendum ponovljen i drugi put bio uspešan. Takođe, Ugovor iz Mastrihta su na referendumu odbili građani Danske i tek je prihvaćen iz drugog pokušaja, dok je u Francuskoj ratifikovan uz minimalnu podršku građana.

Proširenja EZ/EU

Jedinstveni evropski akt značajan je i po tome što su se tada prvi put u Ugovorima našle odredbe o političkoj saradnji, iako u toj oblasti nije bilo ni govora o nad­na­cionalnosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ugovor iz Mastrihta

Takođe, JEA je „ozakonio” postojanje i funkcionisanje Evropskog saveta i predvideo formiranje Suda prve instance, koji je počeo sa radom 1989. godine.

Izmena osnivačkih ugovora

Međuvladina konferencija je sastanak šefova država ili vlada država članica, čija je osnovna svrha izmena osnivačkih ugovora EZ/EU. Kada šefovi država tj. vlada država članica potpišu novi ugovor, on ne može da stupi na snagu dok ga ne ratifikuju sve države članice. Ratifikaciju ugovora u nekim državama vrši samo nacionalni parlament, dok je u nekim državama neophodno održavanje referenduma.

Ovo je vreme kada se ponovo javljaju ideje o monetarnoj uniji. Tadašnji Predsednik komisije, Delor, osmislio je plan ostvarivanja Ekonomske i monetarne unije u tri faze, što je prethodno trebalo razmotriti na međuvladinoj konferenciji. Neke od država članica zagovarale su ideju političke saradnje, smatrajući da bez nje nije moguća monetarna unija, pa su paralelno tekli pregovori i o političkoj uniji. Kao rezultat pregovora proizašao je Ugovor o Evropskoj uniji poznat kao Ugovor iz Mastrihta, po mestu u kojem je potpisan 1992. godine.

Ugovorom iz Mastrihta osnovana je Evropska unija sačinjena od takozvana tri stuba: prvi – tri Evropske zajednice (nad­nacionalni), drugi – saradnja u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP) i treći – saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (SPUP, kasnije nazvan Pravosudna i policijska saradnja u krivičnim stvarima).

Širenje Evropske unije:

1973. (1. januar) – Velika Britanija, Danska i Irska;
1981. (1. januar) – Grčka;
1986. (1. januar) – Španija i Portugalija;
1995. (1. januar) – Austrija, Finska i Švedska;
2004. (1. maj) – Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija, Mađarska, Kipar i Malta;
2007. (1. januar) – Bugarska i Rumunija;
2013. (1. jul) - Hrvatska.

Osnivanje Evropskog saveta

Države članice su 1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine sastanke šefova vla­­da tj. država redovnim, što je podrazumevalo sastajanje najmanje dva puta go­dišnje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dizanje Grčke zastave, koja 1981. postaje članica EU

Odlučeno je, takođe, i da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izbo­rima, što se prvi put dogodilo 1979. godine.

Osamdesete godine počele su proširenjem Zajednica stupanjem Grčke u čla­nstvo 1981. godine, a kasnije i Španije i Portugalije 1986. godine. Novi podsticaj in­te­graciji stigao je usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta (JEA) 1986. godine (stupio je na snagu 1987.), kojim je učinjena prva izmena osnivačkih ugovora EZ.

Kao jedan od ciljeva JEA predviđa finalizaciju zajedničkog tržišta do kraja 1992. go­dine. Da bi to bilo ostvareno trebalo je doneti veliki broj akata, što bi bilo teško ostva­rivo jednoglasnim odlučivanjem u Savetu. Stoga je Jedinstvenim evropskim aktom proširen broj oblasti u kojima je moguće odlučivati kvalifikovanom većinom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

EU i Nemačka

Kako bi se zakonodavnim aktima Zajednice dao veći demokratski legitimitet, Evropskom parlamentu, kao instituciji neposredno izabranoj od strane građana, data je veća uloga u odlučivanju, uvođenjem takozvanog postupka saradnje. Jačanje uloge Par­la­menta i proširenje većinskog nasuprot jednoglasnom odlučivanju trend je koji se nastavio u svim sledećim reformama EZ/EU.

Evropski savet: Šefovi država ili vlada država članica EZ sastajali su se i pre 1974. godine kako bi raspravljali o pitanjima koja su u tom trenutku bila važna, između ostalog, i za funkcionisanje Evropskih zajednica. Godine 1974. šefovi država ili vlada država članica EEZ odlučili su da te sastanke učine redovnim, odnosno, da se sastaju najmanje dva puta godišnje. Prvi put se, pod nazivom Evropski savet, sastanci šefova država ili vlada država članica ozakonjuju Jedinstvenim evropskim aktom 1987. godine.

Prvo proširenje EZ

Godine 1973. dolazi do prvog proširenja Zajednica prijemom u članstvo Velike Britanije, Danske i Irske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvo proširenje 1973.

Kao uslov za prijem novih članica navedeno je jedino prihvatanje acquis communautaire-a, mada je na sastancima Saveta bila razmatrana i snaga britanske ekonomije, kao i njene veze sa Komonveltom.

Acquis communautaire predstavlja zajedničku baštinu (nasleđe, tekovina) Evropske unije, a obuhvata sve važeće ugovore i pravne akte EU koji su izvedeni iz njih. Prihvatanje Acquis communautaire-a i danas predstavlja jedan od glavnih uslova za prijem novih članica.

Sedamdesete godine beleže prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do Evra, koji danas svakodnevno koriste građani Evrope, nije bio nimalo lak. Odricanje od sopstvene nacionalne valute za države je uvek predstavljalo odricanje od veoma važnog pokazatelja suvereniteta. Ipak, godine 1970. Verner (bivši predsednik vlade Luksemburga) predstavlja plan postepenog formiranja ekonomske i monetarne unije (EMU).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvo proširenje 1973.

Međutim, ukupna situacija na međunarodnom planu sedamdesetih godina (pad Bretonvudskog sistema i naftna kriza) nije išla u korist formiranju EMU, što je navelo evropske države da još jednom preispitaju čitavu ideju.

Godine 1979. uspostavljen je Evropski monetarni sistem (EMS) koji je podrazumevao ništa više od kontrole kolebanja deviznih kurseva država članica Zajednice. Neki od neposrednih ciljeva EMS-a bili su suzbijanje inflacije, povećanje obima investicija i ekonomska stabilizacija unutar Zajednice.

Faze ekonomske integracije:

Zona slobodne trgovine – podrazumeva ukidanje carina između država članica.
Carinska unija – ustanovljavanje zajedničkih carinskih stopa prema spolja.
Jedinstveno tržište – uspostavljanje slobodnog protoka roba, usluga, rada i kapitala između država članica.
Ekonomska unija – harmonizaciju ekonomskih politika država članica.

Ipak, ne može se reći da su sedamdesete bile potpuno beznadežne. Države članice su 1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine sastanke šefova vlada tj. država redovnim, što je podrazumevalo sastajanje najmanje dva puta godišnje. Odlučeno je, takođe, i da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izborima, što se prvi put dogodilo 1979. godine.

Širenje Evropske unije:

1973. (1. januar) – Velika Britanija, Danska i Irska;
1981. (1. januar) – Grčka;
1986. (1. januar) – Španija i Portugalija;
1995. (1. januar) – Austrija, Finska i Švedska;
2004. (1. maj) – Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovenija, Mađarska, Kipar i Malta;
2007. (1. januar) – Bugarska i Rumunija

Pridruživanje Evropskoj uniji

Pridruživanje Evropskoj uniji (EU) može se definisati kao „najviši oblik saradnje“ koji se uspostavlja između države nečlanice sa jedne strane i Evropske zajednice (EZ) sa druge strane.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Širenje EU se nastavlja

Težište procesa pridruživanja predstavlja Sporazum o pridruživanju koji se zaključuje između države nečlanice sa jedne strane i Evropske zajednice i svih država članica ponaosob sa druge strane. Ovakav tip sporazuma naziva se mešoviti sporazum, što znači da su nadležnosti EZ i država članica podeljene, tj. za one nadležnosti koje ne spadaju (u skladu sa Osnivačkim ugovorima o EU) u domen nadležnosti Zajednice predviđena je nadležnost država članica, kako bi se obaveze predviđene Sporazumom o pridruživanju mogle regulisati kako od strane Zajednice tako i od strane država članica.

Sporazumi o pridruživanju zaključuju se sa Evropskom zajednicom, a ne Evropskom unijom iz sledećih razloga:

- Evropska zajednica, a ne Evropska unija poseduje status pravnog lica.

- Nadležnost da reguliše određene oblasti Sporazuma pripada Evropskoj zajednici, a ne Evropskoj uniji.

Proces zaključenja Sporazuma o pridruživanju

[You must be registered and logged in to see this image.]

Komesar za proširenje EU, Oli Ren

Materija koja se reguliše ovim Sporazumima ne pripada u celosti domenu nadležnosti Zajednice, već su za regulisanje pojedinih oblasti isključivo nadležne države članice. Iz tog razloga neophodno je da se kao ugovorne strane prilikom zaključenja ovog Sporazuma pojave sa jedne strane država nečlanica, a sa druge Evropska zajednica i sve države članice ponaosob.

Pregovore o zaključenju Sporazuma o pridruživanju vodi u ime Zajednice Evropska komisija koja je za to ovlašćena od strane Saveta. Po završetku pregovora Sporazum se parafira od strane Komisije i ovlašćenih predstavnika dotične države, odnosno potpisuje od strane Saveta, Komisije i pridružene države. Za stupanje Sporazuma na snagu potrebna je ratifikacija od strane država članica i pridružene države u skladu sa njihovim ustavnim propisima i takođe je neophodna saglasnost Saveta i Evropskog parlamenta, pri tom Parlament odlučuje apsolutnom većinom, a Savet jednoglasno.

Sporazum o pridruživanju je pravni akt, pripada tipu međunarodnih ugovora koje EZ i države članice zaključuju sa državom nečlanicom, a čine ga međusobna prava i obaveze ugovornih strana posebno u domenu liberalizacije trgovine i oblasti saradnje.

Ostvarivanje ciljeva Sporazuma o Pridruživanju

[You must be registered and logged in to see this image.]

Evropski parlament, podizanje zastava novih članica - 2004.

Iako je ova vrsta sporazuma tipska, jednoobrazna, Sporazum o pridruživanju se zaključuje sa svakom državom ponaosob, a time će i sadržina samog Sporazuma zavisiti od ekonomske i političke zainteresovanosti Zajednice za određenu državu. Jedan od ciljeva koji se ovim Sporazumom nastoji ostvariti jeste pridruživanje ugovornih strana, koje treba ostvariti postepeno, kroz više etapa i u periodu koji je Sporazumom predviđen u cilju prilagođavanja privrednog i političkog sistema pridružene države ekonomskim i političkim zahtevima EU. Krajnji cilj ovakvog pridruživanja, i ono što je zajedničko svim Sporazumima o pridruživanju, jeste uspostavljanje zone slobodne trgovine između pridružene države i EZ.

Uzimajući u obzir stepen privrednog i društvenog razvoja država zainteresovanih za zaključivanje Sporazuma o pridruživanju, Sporazum predviđa postupnost u ispunjavanju obaveza pridružene države kako bi se mogle uspešno sprovesti sve odredbe datog Sporazuma u utvrđenim rokovima.

Nakon isteka perioda potrebnog za realizaciju pridruživanja pridružena država ne postaje članica EU, već ulazi u složeniji i zahtevniji proces evropske integracije u cilju daljeg jačanja i osposobljavanja za ispunjenje uslova za pristupanje.

Institucionalna struktura pridruživanja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zajednica evropskih zemalja se proširuje

Sporazumi o pridruživanju imaju posebnu institucionalnu strukturu, tj. njima se predviđa postojanje posebnih organa pridruživanja koji imaju nezavisne nadležnosti bez obzira što su usmereni (kao u ostalom i sam Sporazum) ka i u saglasnosti sa ciljevima Zajednice. Njihovo funkcionisanje kao i odluke koje se u ovim organima donose su potpuno odvojeni od funkcionisanja i odlučivanja organa Zajednice.

Odluke koje se u organima pridruživanja donose obavezuju samo pridruženu državu i Zajednicu da posegnu za odgovarajućim merama kako bi se doneta odluka sprovela u delo.

Pridruživanje i pristupanje – osnovne razlike

Suštinske razlike između pridruživanja i pristupanja su sledeće:

• Pridružena država ne učestvuje u formiranju volje Zajednice, kao nečlanica nema prava da učestvuje u procesu donošenja odluka u okviru organa Zajednice.

• Ne postoji volja ugovornih strana da se zasnuje odnos pripadnosti Zajednici.

Samim tim što nije članica Zajednice, pridružena država ne uživa prava i obaveze koje proizilaze iz Osnivačkih ugovora EU.

Karakteristike odnosa Pridruživanja

Pridruživanjem se ne stvara nikakav odnos pripadnosti Zajednici, već se ostvaruje „najviši stepen saradnje“ između pridružene države i EZ, što se između ostalog ogleda u tome da pridružena država ima pravo učestvovanja u ostvarivanju ciljeva Zajednice (iako nije članica Zajednice) i zajedničkog nastupanja (pridružene države i Zajednice), prema trećim državama. Nastupanje ugovornih strana prema trećim državama zasniva se na poštovanju i uvažavanju spoljnopolitičkih stavova ugovornih strana prema trećim državama.

Pridruživanje i pristupanje – postavljeni uslovi

Proces evropskih integracija, posebno pridruživanje i pristupanje su politički i ekonomski uslovljeni. To znači da u koliko država želi da zaključi Sporazum o pridruživanju, odnosno o pristupanju pre toga mora da ispuni postavljene uslove.

dw.de