Dvorci i palate Vojvodine

Dvorac Bisingen, Vlajkovac


Dvorac je sagradio 1859. godine grof Đerđ Močonji na svom imanju u Vlajkovcu. Udajom, 1888. godine, grofica Georgina Močonji imanje i dvorac donosi u miraz poznatoj austrougarskoj plemićkoj porodici Bisingen-Nipenburg. Porodica Bisingen-Nipenberg je imanje zadržala u svom posedu do kraja Drugog svetskog rata, kada im je zakonom o nacionalizaciji oduzet. Izgrađen je na imanju van seoskih i ubanizovanih celina i pripada tipu slobodno stojećih objekata. Zgrada je spratna i ima osnovu izduženog pravougaonika i simetričan unutrašnji raspored. Prema stilskoj orijentaciji je klasicistički objekat sa izrzito lepom i bogatom dekoracijom, naročito u kovanom gvožđu. Fasade karakteriše simetrija i klasicistički ulaz. Vrednost objekta u arhitektonskom smislu se ogleda u dosledno sprovedenoj klasicističkoj stilskoj šemi, simetriji i lepo proporcionisanim odnosima glavnih masa, primenjenoj dekoraciji, daju objektu veliki značaj među ostalim arhitektonskim ostvarenjima polovine 19. veka. Fasada okrenuta parku ima naglašen središnji deo uvučenog centralnog rizalita, spojenog terasama koje nose gvozdeni stubovi sa bočno isturenim rizalitima. Na spratu ulaznog trema je svečana sala iznad koje je krovni venac, atika sa balustradama i lučno zasvedenom nišom u kojoj je nekada bio grb porodice Bisingen-Nipenberg. Piramidalni krov je nadvišen kruškastim lukovičastim završetkom i šipkom na kojoj su stilizivani ljiljani, zastavica i gromobran. Na fasadama su nekada stojale skulpture u simetričnim školjkasto završenim nišama. Elemeti enterijera i eksterijera koji su dekorisani izrađeni su od kovanog i livenog gvožđa. Nekada se u kompleks ulazilo kroz kapije od kovanog gvožđa, a u njemu su se nalazile: kuća za biroše, porodična grobnica i kapela porodice Bisingen-Nipenburg, veštačko jezero sa fontanom i skulpturom u sredini, potok i mostići. Iako ruiniran, dvorac predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Danas se u dvorcu nalaze privatni stanovi. Dvorac se nalazi u velikom parku koji je nekada bio ograđen. Međutim u parku su i danas sačuvane neke retke i egzotične biljne vrste.







Dvorac "Baba Pusta", Aleksa Santic

Dvorac, u literaturi poznat kao "Baba Pusta" je izgradio Karolj Fernbah 1906/7 godine po projektu mađarskog arhitekte Hikisch Reszoa. U osnovi namena mu je bila reprezentativna porodična zgrada. Lociran je u središtu danas zapuštenog parka, nekada uređenog po principu engleskih vrtova, kao slobodni objekat sa akcentovanom ulaznom fasadom sa portikom i bočno postavljenom četvrtastom kulom zvonarom. Fasada sa zadnje strane je uređena prema nameni zgrade kao porodične vile, i na njoj dominira polukružna terasa sa balkonom na spratu i prizemlju koja je povezana stepenicama sa parkom. U prostorije na spratu se ulazi iz hodnika prostrane galerije do koje su nekada vodile mermerne stepenice. Neobična je, i s posebnom pažnjom projektovana mala porodična kapela, do koje vodi oslikani ulazni hodnik. Kapela je sa polukružnim apsidom i kalotom oslikanom anđelima. Izrađena funkcionalnost objekta primenjuje se u osnovi i rasporedu prostorija, dok se u oblikovanju enterijera vidi redukovani ornamentalni i stilski repertoar. Arhitekta je na odličan način uskladio aktuelna secesijska načela sa potrebama vlasnika. Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan.
Danas, dvorac izgleda veoma loše, a park je zarastao. Dvorac brzo propada čemu doprinosi razvlačenje besplatnog građevinskog materijala. Sa polovine dvorca je netragom nestao krov, a i drugu polovinu, čini se, već je neko namerio da odnese. Enterijer koji je nekada bio obogaćen raznim materijalima kao što su mermer, drvo, staklo, lusteri, kamin i reprezentativni komadi nameštaja, uništeni su ili razvučeni. Iste sudbine su bile i ikone koje su bile uzidane u zid hodnika koji vodi u kapelu. Kapela je ispisana grafitima. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.





Dvorac "Špicerovih", Beočin

Dvorac je sagradila porodica Špicer po projektu Steindal Imrea 1890-92. Ede Špicer je bio jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa. Dekoracija objekta diktirana je namenom i veoma uglednim ekonomskim statusom porodice Špicer. Objekat predstavlja primer eklektičkog sklopa u kome su funkcija i dekoracija usklađeni na jedinstven način, prepoznatljiv za prelazak vekova i pokušaj da se usklade i pomire elementi predhodnih stilova sa nastupajućim stilovima. Na zgradi se uviđaju stilovi od romantike, gotike, renesanse i baroka pa sve do modernih strujanja jugendstil, art noveau i secesije. Enterijer je nastao nešto kasnije, a odiše u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika. Vrednost objekta ogleda se u retkosti i u vremenu nastanka, odražavanju stilskih promena i rane faze secesijske arhitekture koja je upravo u ovom periodu na prelazu i koja će u potonjim arhitektonskim delima ovog stila jasno formulisati estetska i stilska opredeljenja. Posebnu vrednost objekta daje enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelenih žolnai kaljeva, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola su sa stilizovanim biljnim ornamentima i oslikani secesijskim dekorativnim programom. Zidovi su obloženi drvenom lamperijom kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu. Iako je zgrada projektovana u duhu izrazite eklektike, na njoj se uočavaju trifori i okulusi, terasa i prozori, renesansne arkade, ograda terase i barokne crte kupole. U arhitektonskom kulturnom nasleđu Vojvodine ova zgrada, predstavlja jedinstven primer eklektičke arhitekture posebne namene sa veoma vrednim dekorativnim programom ostvarenom u duhu secesije, naročito u enterijeru. Danas, objekat je napušten i već duže vreme bez namene. Donedavno u njemu bila smeštena gradska biblioteka, radio, dom za vojne invalide i restoran. Na dvorcu ne postoje ni vrata ni prozori, a i krov polako počinje da popušta. Verovatno zbog toga je i dobio naziv "Kuća Duhova". Iako ruiniran dvorac još uvek ima šta da pokaže slučajnom prolazniku. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.

Legenda

Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja se nije dugo moglo saznati. Tek pre tridesetak godina, kada je započeto restaurisanje zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće: „Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio." (Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak) Nastavak: „Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni." „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli." (Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu) (I nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao daje autor svoj zapis završio smrtno zaplašen) „Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i za dovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sašm pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet... Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće i izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu".

Andrija

P.S. „Sutra odlazim i ja. Spahija ne može da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu samo zato što se ne osećam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka. Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći. Ako je istina ono što govorim, pergament neće izgoreti." (legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina)

Danas










dvorci.info

Istorijat dvoraca i letnjikovaca Vojvodine


Priča o usamljenim, bajkovitim mestima za luksuzno stanovanje, odmor i zabave nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske Monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna za sve nas, uprkos svojoj lepoti i inspirativnosti, a sve zbog nedostatka pisanih dokumenata.

Dvorci i letnjikovci Vojvodine nastajali su tokom XVIII, XIX i početkom XX veka, pa su prema tome i stilovi građenja ovih objekata različiti i pripadaju prelaznom periodu od baroka do klasicizma. Bogatstvo graditeljskog, istorijskog, kulturnog, ekonomskog i turističkog nasleđa, zasnovano je na raznovrsnosti kulturnih dobara, u čemu dvorci i letnjikovci Vojvodine, kao i njihovi parkovi imaju posebno mesto.

Kao deo kulturnog identiteta naroda koji su živeli na ovom prostoru, dvorci i letnjikovci su duboko utkani u istoriju, kulturu i tradiciju Vojvodine. Iako im istorijska zbivanja u 20. veku nisu bila naklonjena, naročito posle svojinske i društvene transformacije nakon Drugog Svetskog Rata, poslednjih godina je poraslo interesovanje za ove objekte. Bogatije države širom Evrope i sveta pridaju izuzetnu pažnju ovakvim objektima, kao odličnom turističkom potencijalu i izdvajaju značajna sredstva za njih. Kod nas je situacija ipak malo drugačija.

Dvorci su predmet interesovanja istoričara arhitekture i institucija koje se bave zaštitom kulturnih dobara. Već u prvim godinama nakon Drugog Svetskog Rata, stručnjaci za zaštitu su evidentirali jedan broj ovih objekata, ali proces nije ni do danas okončan. Mnogi vredni dvorci još uvek čekaju rešenja o zaštiti i sticanje statusa kulturnog dobra. Sudbina ovih objekata je vezana za revitalizaciju koja podrazumeva pažljiv pristup u određivanju namene, koja bi obezbedila redovno održavanje.

Za svaku od ovih prelepih građevina vezana je barem jedna legenda, koja govori mističnom životu plemićkih porodica. U Vojvodini se nalazi: 4 (četiri) dvorca koji su proglašeni za kulturna dobra od izuzetnog značaja, 21 (dvadesetjedan) koji je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja, 3 (tri) koja su značajna kulturna dobra i preko 20 (dvadeset) koji su samo evidentirana kulturna dobra.


dvorci.info

Priča o vojvođanskim dvorcima

Na teritoriji Vojvodine postoji 28 dvoraca. Neki od njih su sačuvali stari sjaj i postali su muzeji. Drugi su pretvoreni u turističke objekte ili škole. Priča o vojvođanskim dvorcima je priča o bogatim porodicama Duđerski, Lukač, Stratimirović…



Dunđerski su najprisutniji u istorijskim podacima, u poeziji i legendama. Došli su iz Gackog krajem XVII veka. Kažu da je Avram Dunđer radio kao nadničar i da je iskopao ćup zlata. Njegov sin Gedeon – Geda je za taj novac kupio imanje kod Bečeja. Najbogatiji član porodice je bio Lazar Dunđerski. Imao je ćerku Lenku i bio je veliki prijatelj pesnika Laze Kostića. Laza je bio zaljubljen u Lenku, mladu, lepu i obrazovanu ćerku svoga prijatelja. Zabranjena ljubav uslovila je ekscentrično ponašanje i bogataša Bogdana Dunđerskog. On se zaljubio u Maru, ženu svog kovača. Bogdan je kovača isplatio i kupio mu kovačnicu u Srbobranu.



Za Maru, kojom nije mogao da se oženi, ali nije hteo ni da je se odrekne, sagradio je kuću pored svog velelepnog dvorca. Veliko zdanje, koje i danas dominira ravnicom, mešavina je mnogih stilova. Pored dvorca se nalazi ergela koja je u Bogdanovo vreme imala 1400 konja.



Fantast


Konj Fantast je 1933. godine pobedio u tri najznačajnije trke u sezoni. Uginuo je u dubokoj starosti, a dvorac, danas pretvoren u hotel, dobio je njegovo ime. Gazda Bogdan Dunđerski sahranjen je u kapeli pored dvorca, koju je oslikao njegov veliki prijatelj Uroš Predić.



Kulpin


Dvorac Kulpin, u istoimenom selu kraj Bačkog Petrovca, Marija Terezija dodelila je porodici Stratimirović zajedno sa plemićkom titulom. Stratimirovići su zdanje prodali porodici Senze, a ovi Lazaru Dunđerskom. Lazar ga je dao sinu Đorđu, koji je baš bio diplomirao poljoprivredu, pa je imanje pretvorio u ogledno dobro. Dvorac je danas pretvoren u izložbenu galeriju, a u zgradama ekonomata je otvoren Muzej poljoprivrede. Kraj oko Kulpina je poznat po uzgoju hmelja i sirka, od koga se prave metle. U Muzeju postoji poseban odeljak za metle, a ova ustanova je “kvalifikovana” da damama koje posete muzej izda sertifikat da nisu veštice.



Kaštel

U selu Ečka kod Zrenjanina nalazi se dvorac porodice Lukač. Ovaj tipični lovački dvor je sada pretvoren u hotel “Kaštel”. Bogati jermenski trgovac stokom Đorđe Lukač je imanje dobio od Marije Terezije. Đorđev sin Lazar Janoš na imanju je napravio pivaru i ergelu sa 150 konja. Zgrada “Kaštela” u svom današnjem obliku nastala je 1820. godine. Na svečanom otvaranju dvorca gostima je svirao devetogodišnji Franc List, kome je to bio prvi javni nastup. Tadašnji vlasnik “Kaštela” strasno je voleo lov, pa je zdanje ukrasio mnogobrojnim rogatim trofejima i zbirkom oružija iz celog sveta.




Kapetanovo


U Banatu, severno od Vršca, kod Starog Leca, nalazi se jedan od najlepših dvoraca Vojvodine. Podigao ga je 1904. godine zemljoposednik Bela Botka. Kad je zapao u dugove, morao je dvorac da proda. Njegova žena to nije mogla da preboli, pa se ubila. Dvorac kupuje domaći Nemac Mai, koji ga daje ćerki. Ona se u udaje za Milana Kapetanova iz Novog Kneževca po kome je ovo zdanje dobilo ime.

Superodmor

Dvorac Fernbah koji vise ne postoji,pored sela Sonta pored Apatina.



''Dvorca porodice Fernbah danas nema. Ima samo u njivi današnjeg gazde, posejanoj sojom, ostataka cigli kao naznakom da je tu nekada bio dom najveceg veleposednika sa pocetka prošlog stoleca. Tvrde mnogi, da je isušivao rit od vode i stvarao plodnu oranicu.
Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti i na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan''.

Dvorac Kis Elemir



Početkom avgusta 1781. godine jermenski trgovac Isak Kiš kupuje oko 16.000 jutara zemlje u jugozapadnom delu elemirskog atara. Novi vlasnik Elemira i predhodno kupljenog Itebeja (ukupno 40.000 jutara zemlje) isplatio je blagajni bečkog dvora iznos od 643.750 forinti. O bogatsvu ovog preduzimljivog trgovca najbolje govori podatak, koji je u dane licitacije kružio prostorijama bečkog dvora. Upitan od strane visokih činovnika koliko ima grla rogate stoke , Kiš je odgovorio: „Ne mogu vam tačno reći. Znam samo da stoku čuva blizu 11.000 pasa!“. Na naprednom imanju, on i njegiv sin Agošton, podižu krajem XVIII veka (1795-1796) velelepni dvorac. Kaštel je bio zaista impresivan. Centralna staza predivnog parka vodila je pravo do glavnog ulaza u dvorac. Velika svečana sala, portreti porodice Kiš, kaljeve peći, kineske vaze, garniture stilskog nameštaja, kristalni lusteri, stolovi za bilijar, veoma bogata biblioteka, koncertni klavir, dečje sobe, spavaće sobe, sobe za poslugu, velika kuhinja i trpezarija, lovačka soba sa oružjem i prepariranim životinjama, učionice, gostinjske sobe, crkva i porodična kripta... Svuda je vladao savršen red, čistoća i disciplina. Bio je središte mnogih kulturnih i političkih zbivanja u ondašnjoj Torontalskoj županiji- pozorišne predstave, likovne smotre, literarne večeri, lov, balovi, dobrotvorne manifestacije, koncerti, takmičenja u jahanju, tenisu, klizanju, mačevanju, trke saonicama, smotre lovačkih pasa itd. Erne, sin Agoštona Kiša, je rođen 14. juna 1799. godine i pokazao sa kao uspešan vojskovođa i nepokolebljivi revolucionar. U periodu od 1845. do 1847. godine sagradio je crkvu Svetog Augustina u Elemiru (koja i danas postoji) sa parohijskim domom, gde je preneta porodična grobnica sa njegovim roditeljima i precima. General Ernest Kiš je bio predvodnik u Mađarskoj pobuni 1848. godine. Nakon gušenja bune pogubljen je u zarobljeništvu u Aradu, 5. oktobra 1849. godine sa još nekoliko revolucionara koji nisu uspeli da izbegnu iz zemlje. Prvobitno je sahranjen u Katarini, da bi tek posle 23 godine njegovi zemni ostaci bili preneti u Elemir i sahranjeni u porodičnoj kripti u katoličkoj crkvi. Dvorac i imanje porodice Kiš je nakon Ernestove smrti prešlo u ruke njegovih ćerki Auguste Bobor i Rozalije Danijel i uspešno se razvijao do njihove smrti početkom 20. veka, da bi nakon toga usled sve većeg zaduženja dvorac bio porušen 1936. godine. Dvorac porodice Kiš je zauzimao centralno mesto u Donjem Elemiru, na kome se danas nalazi naselje pod imenom "Kaštel". Na kraju bi bilo interesantno napomenuti još neke podatke vezane za porodicu Kiš. Spominje se Lajoš Karačonji (Beodra), kao venčani kum Ernestovoj ćerki Augusti, zatim veliko prijateljstvo sa porodicom Lazar iz Ečke, rodoslovna veza sa porodicom Damaskin itd. Spomenik Ernesta Kiša je krasio bečkerečki trg od 1906. godine.

Letnjikovac "Krivaja" Krivaja


Letnjikovac koji je izgrađen krajem 19. veka na poljoprivrednom dobru Krivaja pripadao je veleposedniku Balintu Fernbahu. Porodica Fernbah je imala značajne industriske objekte i velike komplekse zemlje u Bačkoj, Banatu i okolini Segedina i Mađarskoj krajem XIX i početkom XX veka. Porodica Fernbah i to braća Jožef, Janoš, Balint, Antal i Karolj su imali više dvoraca u Vojvodini. Jožef Fernbah je imao dvorac u okolini Apatina koji su kasnije od njega otkupili Dunđerski. Balint je imao letnjikovac u Sonti, i ovaj na Krivaji. Antal je imao dvorac u Temerinu. Karolj je bio vlasnik spahiluka i dvorca u Aleksi Šantiću, poznatijeg kao Baba Pusta. Karolj je bio veliki bač-bodroški župan. Letnjikovac na Krivaji nosi odlike poznog klasicizma, odnosno eklektičke mešavine stilova, klasiczma sa elementima baroka. Objekat je prizemni, slobodnostojeći, smešten u prostranom parku koji se prostire na oko tri hektara površine. U parku se nalaze stoletna stabla četinara i lišćara i veštačko jezero koje upotpunjuje planinski negovan park. Objekat je izdužene pravougaone osnove, a dvorišna fasada ima dva bočna takta i uvučen središnji deo u kome je smešten ulaz u centralni hol. Na prostranoj nadkrivenoj terasi je ograda od kamenih stubića u koju su ukomponovani šest dorskih stubova koji markiraju prilazno stepenište i nose klasicističku atiku profilisanim arhitravom ispod koje su metope. Prednja ili ulazna fasada ima centralni rizalit sa tri prozora i prostranu otvorenu terasu. Svi prozorski otvori su ritmično postavljeni sa jednakim razmacima i svi imaju isti nadprozorski fasadni ukras. Nad centralnim rizalitom je atika koja u sredini ima trougaoni timpanon u čijoj je sredini bio porodični grb. Glavna zagrada i ekonomski objekti su u veoma dobrom stanju. U letnjikovcu se nalazi administracija poljoprivrednog dobra "Krivaja". Letnjikovac je evidentirano kulturno dobro.


Letnjikovac nije otvoren za posetioce!

Dvorac "Špicerovih" Beočin


Dvorac je sagradila porodica Špicer po projektu Steindal Imrea 1890-92. Ede Špicer je bio jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa. Dekoracija objekta diktirana je namenom i veoma uglednim ekonomskim statusom porodice Špicer. Objekat predstavlja primer eklektičkog sklopa u kome su funkcija i dekoracija usklađeni na jedinstven način, prepoznatljiv za prelazak vekova i pokušaj da se usklade i pomire elementi predhodnih stilova sa nastupajućim stilovima. Na zgradi se uviđaju stilovi od romantike, gotike, renesanse i baroka pa sve do modernih strujanja jugendstil, art noveau i secesije. Enterijer je nastao nešto kasnije, a odiše u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika. Vrednost objekta ogleda se u retkosti i u vremenu nastanka, odražavanju stilskih promena i rane faze secesijske arhitekture koja je upravo u ovom periodu na prelazu i koja će u potonjim arhitektonskim delima ovog stila jasno formulisati estetska i stilska opredeljenja.


Posebnu vrednost objekta daje enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelenih žolnai kaljeva, urađen po posebnim nacrtima. Zidovi hola su sa stilizovanim biljnim ornamentima i oslikani secesijskim dekorativnim programom. Zidovi su obloženi drvenom lamperijom kao i galerija na spratu sa balusterima urađenim u punom drvetu. Iako je zgrada projektovana u duhu izrazite eklektike, na njoj se uočavaju trifori i okulusi, terasa i prozori, renesansne arkade, ograda terase i barokne crte kupole. U arhitektonskom kulturnom nasleđu Vojvodine ova zgrada, predstavlja jedinstven primer eklektičke arhitekture posebne namene sa veoma vrednim dekorativnim programom ostvarenom u duhu secesije, naročito u enterijeru. Danas, objekat je napušten i već duže vreme bez namene. Donedavno u njemu bila smeštena gradska biblioteka, radio, dom za vojne invalide i restoran. Na dvorcu ne postoje ni vrata ni prozori, a i krov polako počinje da popušta. Verovatno zbog toga je i dobio naziv "Kuća Duhova". Iako ruiniran dvorac još uvek ima šta da pokaže slučajnom prolazniku. Dvorac je evidentirano kulturno dobro.

Dvorci Vojvodine


Mesta na kojima su se odmarali veleposednici, spahije, moćnici Austrougarske monarhije, zdanja u kojima su se odvijali tajni poslovi i sklapali sporazumi, nalaze se širom Vojvodine. Ova velelepna zdanja građena su u 18, 19. i 20. veku, odraz su sjaja i moći tih vremena i njihovih vlasnika. Dvorci Vojvodine građeni su na prostranim spahijskim imanjima, u gradskim centrima, to su predivni objekti od kojih je većina okružena očuvanim zelenim parkovima. Preko sedamdeset dvoraca nalazi se u Vojvodini, neki od njih proglašeni su za kulturna dobra, a neki su pretvoreni u hotele.


Dvorac Fantast - Foto: Mladen Stanojev

Dvorac Fantast (Dunđerski), Bečej



Ovaj predivni dvorac sagrađen je 1923. godine, podigao ga je vojvođanski veleposednik Bogdan Dunđerski. U periodu kada je sagrađen verno je oslikavao bogatstvo i moć vlasnika. Dvorac ima toranj i četiri ugaone kule, koje su urađene u stilu neogotike, poseduje dva ulaza, koje odlikuje stil neoklasicizma. Na imanju se nalazi i kapela Sv. Đorđa, kao i prelepa ergela. Ova ergela najpoznatija je u ovom delu Evrope, nekada se tu nalazilo preko 1000 rasnih konja, a danas samo 80. Danas je dvorac Dunđerski u vlasništvu Matice Srpske, jer je Bogdan tako želeo. Od 1983. godine, ovaj dvorac pretvoren je u hotel, a ime Fantast potiče od imena konja, najboljeg koja je ova ergela ikada imala.


Dvorac Banatera

Dvorac Banatera, Srpska Crnja


Sagrađen za vreme Drugog svetskog rata, ovaj dvorac služio je kao letnjikovac nemačkog generala Franca Nojhauzena. Dvorac odlikuje ruska arhitektura, ali nemačka preciznost, koja u kombinaciji sa domaćim graditeljstvom, čini pun pogodak. Danas je ovaj dvorac predivni hotel, renoviran tako da ispunjava moderne potrebe posetilaca, ali nije izgubio šarm i aristokratski duh. Banatera zadovoljava potrebe lovnog, poslovnog i porodičnog turizma.


Dvorac Kaštel - Foto: D. Bosnic

Dvorac Kaštel, Ečka


Ovaj dvorac podigla je porodica Lazar 1820. godine. Dvorac je izgrađen u engleskom stilu; to je prizemna građevina, a naknadno je dograđeno krilo u obliku latiničnog slova L. U središnjem delu izgrađena je kula sa piramidalnim krovom, kao i prizemni aneks sa tremom. Dvorac je renoviran i nalazi se u vrlo dobrom stanju, a danas je u njemu smešten hotel “Kaštel”. Odlikuje ga autentični ambijent inspirisan aristokratskom prošlošću. Dvorac je proglašen za spomenik kulture 2001. godine.


Dvorac Dunđerski - foto: Sale Maricic

Dvorac porodice Dunđerski, Čelarevo


Ovaj kompleks sastoji se iz nekoliko objekata, koji su sagrađeni krajem 18. i početkom 19. veka. U manjem dvorcu živeo je plemić Nikola Bezeredi sa porodicom, na čiju je inicijativu sagrađen Veliki dvorac. Dvorci su pravi primer spahijske rezidencije: dekorativni detalji, raspored prostranih prostorija, bogatstvo dekoracija i enterijera... Veliki dvorac rado su posećivale ugledne i značajne političke i kulturne ličnosti: Nikola Tesla, Paja Jovanović, Laza Kostić, Aleksandar Karađorđević, Josip Broz Tito. Laza Kostić je u ovom dvorcu prvi put video Lenku Dunđerski, kojoj je posvetio prelepu ljubavnu pesmu “Santa Maria della Salute”. Danas je ovaj dvorac spomenik kulture od velikog značaja.


super odmor.