Pešterska visoravan

Surova priroda

Kada od Tutina krenete strmim putem uzbrdo ka prostranoj visoravni, već na šesnaestom kilometru prestaje asfalt i počinje makadam. Osim puta, menja se i pejzaž. Sa svakim pređenim kilometrom, lepe četinarske šume polako smenjuju brojni proplanci sa niskim rastinjem, a kada se uz dosta napora stigne do prvog prevoja, počinje „praznik za oči“. Svuda u nedogled se pruža jedan od najlepših predela u zemlji – Pešterska visoravan!
Reč je o golemom, skoro nenastanjenom području, geografski omeđeno opštinama Novi Pazar i Tutin na istoku, crnogorskom granicom na jugu, Zlatarom na zapadu i Golijom na severu. Ipak, prave granice se ni na geografskoj karti ne mogu lako odrediti. A slabo ih ovde ko i traži. Jednostavno, na mestu gde je lakše sresti krupnu divljač i retke grabljivice nego li čoveka, teritorijalnih problema nema.
Smestili smo se u selu Leskova, od Tutina udaljeno svega 24 kilometra. Upravo je ovde i bila naša „baza“, odakle smo svakodnevno krstarili „srpskim Sibirom“ u potrazi za nečim neviđenim i dosad nedoživljenim. I nismo se razočarali. Ako ste ljubitelj netaknute prirode, starih običaja, neobičnih ljudi i skoro zaboravljenog načina života, Pešter je idealno mesto za vas.


Ovde je priroda veoma surova, zime su duge i hladne, a temperatura može da padne i do minus 39 stepeni, koliko je zabeleženo krajem januara ove godine. Ni leta nisu previše prijatna. Jutra su hladna i maglovita, a dnevna temperatura od tridesetak stepeni se noću spusti za dvadesetak podeljaka. Na nadmorskoj visini preko 1.200 metara sunce nemilosrdno prži, o čemu najbolje svedoče preplanula lica gorštaka.
Pešterom uglavnom preovlađuju pašnjaci, velika prostranstva prekrivena travom, koja ljudima nisu ostavili mogućnost za izbor zanimanja. Stočarstvo je osnovna delatnost kojom se ljudi ovde bave odvajkada. Najveći deo stočnog fonda su ovce, mada ima i krava i konja. Često se, usred pašnjaka, mogu videti i šumarci četinara i manje bare, na kojima su stanište tokom leta pronašle rode i čaplje, a tu, verovatno, žive ribe i žabe, njihova omiljena hrana. Kad zvezda upeče, ovde se napajaju i ovce, mada žeđ češće gase u obližnjoj rečici. Gosti pešterskih visina su orlovi i druge grabljivice, koje smo i sami viđali.
Pastiri kažu da su ovde napasana stada od hiljadu i više ovaca, ali toga, nažalost, više nema. Surovi uslovi života su primorali mlade da sve više napuštaju ovaj kraj, pa je sve manje čobana. O tome svedoče i brojni napušteni katuni, u kojima su boravili tokom leta. Ljude ovde najviše muči to što nema puteva, telefona, čak ni vode za piće. Regionalni vodovod, dug oko 70 kilometara, malo se koristi, s obzirom na to da su cevi obložene azbestom, pa voda nije za ljudsku upotrebu. Do televizora dospeva samo signal Prvog programa Nacionalne televizije, a mobilna telefonija, zbog blizine državne granice, često „zabasa“ u roming. Ipak, i to puno znači kada snegovi naveju i kada se nijedna druga veza ne može ostvariti.
Malo se šta ovde menjalo poslednjih nekoliko decenija. Osnovno prevozno sredstvo su i dalje konjske zaprege, mada se ponegde mogu sresti i teretna vozila i poneki automobil. Malo je i ljudi. Prema popisu iz 2001. godine, ovde živi svega desetak hiljada ljudi. Ali, to je samo na papiru. Procenjuje se da trećina njih živi i radi u inostranstvu, a ovde samo povremeno dolaze.

Turizam - neostvarena šansa


Pešterska visoravan raspolaže velikim i potpuno neiskorišćenjim turističkim potencijalom, posebno kada je reč o seoskom turizmu. Najveći problem je nedostatak puteva i smeštajnih kapaciteta, mada su ovde svesni da upravo ova privredna grana može doprineti oživljavanju celokupnog kraja i zaustavljanju iseljavanja. Salih Hot, zamenik predsednika Skupštine opštine Tutin, kaže da je počela izrada projekata i brojnih planova iz oblasti turizma, ali je želja da se sačuva jedinstveni eko-sistem i da se priroda ničim ne naruši. Inače, posetioci Peštera, za sada, mogu da prespavaju samo u hotelu Borići u Sjenici ili u tutinskom Benjaminu, gde smeštaj po osobi, zavisno od usluge, staje od 10 do 15 evra.

Džumbus


Društveni život ove visoravni se odigrava samo tokom leta, kada ljudi, pored uobičajnih poslova u polju, slobodno vreme iskoriste i za druženje i upoznavanje. Mnoge svetkovine su zadržale i neke običaje koje se retko mogu sresti na drugom mestu. Veselju povodom dogovorenog venčanja u selu Leskova je prisustvovala i naša ekipa. Reč je, zapravo, o nekoj vrsti veridbe, koja se ovde jednostavno zove džumbus! Organizuje ga familija budućeg mladoženje, može se obaviti više puta uoči venčanja (što često govori o materijalnim mogućnostima porodice) i na njemu, po pravilu, nikada ne učestvuje rodbina mlade. Mladina porodica obično ne prisustvuje ni samom venčanju, što je u skladu sa ovdašnjim običajima i tradicijom.
Inače, sama proslava je prilika da se na jednom mestu okupi narod iz najzabačenijih sela, a džubusu često prisustvuje i rodbina iz zapadne Evrope, koja ovde provodi godišnji odmor. Mnogi se obuku u stare, tradicionalne nošnje, muzika „trešti“ do duboko u noć, a služe se isključivo sokovi i cigarete. Inače, jedino se leti mogu održavati ovakve i slične svečanosti, jer tokom godine ljudi pretežno borave u svojim kućama, prekraćujući vreme pričom uz topla ognjišta.


casopishorizont