Sa pramenovima šarene kose, nacrtanim osmehom i komično velikim cipelama, klovnovi su simbol dobrog provoda. Bar za neke ljude.
Drugi kažu da klovnovi nemaju veze sa smehom. Umesto da su uzrok veselja na rođendanskim zabavama ili urnebesa u cirkuskoj areni, klovnovi u nekim ljudima bude sasvim suprotna osećanja. Zapravo, pogled na veselu, šarenu figuru dok izvodi svoju smešnu tačku može da bude uzrok straha i nelagode.
Taj iracionalni strah od klovnova – poznat pod nazivom koulrofobija – u najtežim slučajevima može da izazove plač, vrisku ili ljutnju, zatim znojanje, mučninu i ubrzane otkucaje srca. Strah verovatno izvire iz nelagode zbog nepovezanosti između vesele maske i istinskog identiteta i osećanja koja se kriju iza te maske. Jedan psiholog je ustanovio da oko 2 odsto ljudi iskusi koulrofobiju.
Taj broj je verovatno i veći, ukoliko računamo i decu. Jedno istraživanje sprovedeno među decom od 4 do 6 godina, otkrilo je da većina dece (od njih 250) ne voli da gleda fotografije klovnova, čak i kad im je rečeno da su tim slikama ukrašeni zidovi dečjih bolnica. Neka su se deca bojala čak i fotografija.
Izgleda da ti neobični instinkti nisu bez razloga, bar iz istorijske perspektive. Dok moderni klovnovi imaju za cilj zabavu, njihovi su prethodnici deo drevne i tajnovite istorije ispunjene manijakalnim ponašanjem, neverom, suicidom i ubistvom.
To je nasleđe toliko uronjeno u našu kolektivnu svest da bi moglo biti uzrok izumiranja profesije klovna. Iako je profesionalno klovnarstvo doseglo svoj vrhunac sredinom XX veka, već je kasnih 1960-ih bilo manje od 200 registrovanih profesionalnih klovnova u SAD-u. Kako bi se borili protiv tih poražavajućih pokazatelja, Ringling Braders i Barnam i Bejli su otvorili Fakultet za klovnove. Škola je zatvorena 1997. godine, ali se i dalje širom SAD-a održavaju seminari o pozivu klovna kako bi se privukli potencijalni klovnovi. Međutim, postoje i druge klovnovske škole, poput Del Arte, Međunarodne škole glume u Kaliforniji, ili Žak Lekok, Međunarodne škole glume u Parizu.
Bez obzira na to, Svetsko udruženje klovnova kaže da je broj članova od 2004. do 2014. godine opao sa 3500 na 2500. Krivci za to su manjak interesa mladih za to zanimanje, smrt starih klovnova i viši standardi poslodavaca, kažu članovi Udruženja. Ipak, možda je krivac i koulrofobija i imidž „jezivog klovna”.
Strah od klovnova
Koulrofobija, iracionalni strah od klovna, potiče iz drevne Grčke. Koulro je grčka reč za osobu koja hoda na štulama. Iako se koulrofobija ne nalazi u „Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalna oboljenja” (najpoznatiji priručnik u polju dijagnostikovanja mentalnih poremećaja), navedena je kao jedna od „specifičnih fobija”.
Većina ljudi ne mora dugo da traži primer jezivog klovna. Za decu 80-ih to je verovatno klovn Penivajs. Penivajs se pojavio 1986. u romanu Stivena Kinga, koji je kasnije bio inspiracija istoimenoj mini-seriji „To”. U priči je glavni zlikovac klovn koji zlostavlja i ubija decu, skriva se u gradskoj kanalizaciji i odvodnim kanalima, razgovara sa decom kroz odvode lavaboa i kada. Iako je ova priča navela generacije dece da se boje da zavire u odvodne kanale i da sa strahom idu pod tuš, Penivajs nije prvi jezivi klovn u istoriji.
Klovnovi su zabavljali faraone u drevnom Egiptu i careve carske Kine. Severnoamerički Indijanci koristili su klovnove za opuštanje, dopuštajući im da se pojave i razbiju ozbiljne rituale plesa. Postoje zapisi o rimskom klovnu Stupidusu, a i o nebrojenim ludama širom srednjevekovne Evrope. Nedavno su pantomimičari lutali Francuskom i Velikom Britanijom, a u SAD-u cirkusi ponovo postaju popularni.
Neki krive Čarlsa Dikensa za pojavu jezivih klovnova u popularnoj kulturi. Uveo je klovna kao lik u svoju knjigu „Pikvikov klub” iz 1836. godine, te nastavio u tom tonu 1837. kad je uređivao posthumnu biografiju Džozefa Grimaldija, vrlo popularnog klovna širom Londona, čiji je privatan život bio obojen depresijom i gubitkom. Ironično, klovn u Pikviku je inspirisan Grimaldijevim sinom, takođe klovnom koji je umro od alkoholizma.
Ipak, osim tužnog klovna, imamo i zlog klovna. Godinu dana pre nego što je Grimaldijev bedan život ovekovečen, život jednako slavnog klovna krenuo je pogrešnim, stravičnim smerom. U 1836. godini Žan Gašpard Deburo, čija je pantomima bila poznata širom Francuske, ubio je dečaka svojim štapom za hodanje nakon što ga je dečak isprovocirao na ulici. Nakon tog događaja, na klovnove se počelo gledati kao na nesrazmernost između šarene spoljašnosti – belo obojenog lica, crvenih usana, nacrtanih obrva i šarene kose i odeće, i osobe koja je iza te maske.
Kako destigmatizovati klovnove?
Baš u trenutku kad su mitovi o klovnovima dosegli svoj stravičan vrhunac u Evropi, stvari su se drugačije odvijale u SAD-u. Popularizacijom cirkusa kasnog XIX veka, klovnovi su stekli staru slavu. U vreme klovna Klarabel i klovna Bozo na televizijskim ekranima 1950-ih i 1960-ih godina prošlog veka, klovnovi su već postali sinonimi za nevinu dečju zabavu. Ronald MekDonald, dugogodišnja maskota poznatog lanca brze hrane MekDonalds, prvi put je upotrebljen 1960-ih i opstao je sve do danas.
Ipak, zašto ti veseli likovi uzrokuju nelagodnost? Stručnjaci ističu da se mala deca ne boje klovna kao njega samog, već zato što se boje bilo čega neobičnog i nepoznatog, bez obzira na oblik. Zbog toga se neka deca jednako boje klovna, Deda Mraza i Uskršnjeg zeca. Kod odraslih neugodnost mogu uzrokovati preterana šminka, manijakalno ponašanje i nepoznate emocije (šta se zaista događa iza te maske) itd.
Takođe, ne smemo zanemariti uticaj pop-kulture. Od Bartovog (Simpsonovi) „Ne mogu da zaspim, poješće me klovn”, preko kultnog filma „Noć demona”, pa do Džokera u Betmanovim stripovima i filmovima, jezivi klovnovi postali su deo kolektivne psihe. Činjenica da je stvarni serijski ubica Džon Vejn Gejsi oblačio klovnovsko odelo za dečje zabave, samo učvršćuje taj strah.
Poprilično je lako izbeći klovnove u svakodnevnom životu, ali ako se neko želi rešiti koulrofobije, dovoljno je da prati metode koje se koriste za odstranjivanje drugih fobija. Jedan cirkus ima čak i program koji odraslima pomaže da nadvladaju strah od klovna; tretman počinje tako što klijenti sretnu klovna u svojoj odeći, a posle toga ga sretnu kao normalnu osobu, bez šminke i glume. Potom posmatraju kako nanosi šminku i kostim. Program takođe, u sklopu tretmana, pruža i edukaciju o istoriji klovnova i zašto se ponašaju tako kako se ponašaju.
Na kraju, prisutnost klovna ponekad može da deluje terapijski. Jedno istraživanje iz 2013. dokazuje da je terapijska prisutnost klovna smanjila predoperacijsku anksioznost kod dece koja su bila podvrgnuta manjim hirurškim zahvatima. Terapijski klovn prolazi poseban trening i edukaciju o radu s bolesnom decom kako bi im pomogao da se osećaju ugodnije i s manje stresa. Možda bi svi cirkuski klovnovi mogli imati koristi od toga.
nationalgeogeaphic
Sub 20 Sep - 10:21
