Branka Katić
Branka Katić je poznata srpska glumica, rođena je 20. januara 1970. godine u Beogradu. Prvi filmski nastup Branka je imala sa samo četrnaest godina u filmu Nije lako sa muškarcima. Završila je Akademiju dramskih umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Radeta Šerbedžije.
Igrala je razne uloge u novosadskim i beogradskim pozorištima. Popularnost je stekla ulogama u domaćim filmovima: Mi nismo anđeli, Biće bolje, Slatko od snova, Tamna je noć, Lepa sela lepo gore, Crna mačka beli mačor, Rane, Jagoda u supermarketu, Pad u raj, Žena sa slomljenim nosem.
Glumila je u preko 20 filmova i serija. Okušala se i u inostranstvu, i istakla se ulogama u HBO-ovoj seriji Big Love i u filmovima The Englishman i Public Enemies.
Jedna od naših najboljih i najpopularnijih glumica mlađe generacije Branka Katić, koja osim veoma zapaženih uloga u domaćim filmovima, ima i zavidnu inostranu karijeru, novogodišnje praznike provodi u Londonu. Branka se sa suprugom Džulijanom Farinom i sinovima Luijem i Džoom nalazi u poseti Džulijanovim roditeljima. Ekskluzivno za „Puls“, naša glumica priča o svojim prvim danima u Londonu, o sinovima i suprugu, o životu u Los Anđelesu i planovima za budućnost...
–Ovu Novu godinu proslavljamo sa engleskim delom porodice. Pošto već tri godine živimo u Los Anđelesu, London nam je, baš kao i naš Beograd, grad kome se rado vraćamo. Osim toga, u Londonu živi mnogo naših dragih prijatelja, pa je to jedan od razloga što ovu Novu 2008. dočekujemo baš u Velikoj Britaniji –počinje priču Branka Katić.
Fioka zaborava–U vreme kada sam tek počinjala da dajem intervjue, bila sam šokirana slobodom pojedinih novinara da potpuno izmene smisao onoga što bih im rekla. U to vreme novinari još nisu koristili diktafone, pa su kao mogle da se tolerišu pojedine greške, donekle. Međutim, ta praksa nastavila se i kasnije kada sam u nekoliko navrata propatila nečiji bezobrazluk. Da stvar bude još neverovatnija, neprijatnosti su mi se dešavale čak i kad bih imejlom poslala odgovore i opet pročitala nešto što nisam kazala. No, njima na dušu, ako me razumete. Jedan život imam, pa ne bih baš da ga upropašćavam zbog tuđih gluposti. Stvari na koje ne mogu da utičem hitro stavljam u „fioku zaborava“, eno je, prepuna arlauče –kaže Branka.
BombardovanjeFebruara 1999. godine Branka dobija ulogu u TV drami „Voriors“ reditelja Pitera Kozminskog i odlazi na snimanje u London. Za vreme snimanja počinje bombardovanje Jugoslavije...
–Da bih pričala o tome, moraćete da sačekate da otvorim onu „fioku zaborava“ koja arlauče. AAAAAAAAAA!!!
–Te godine, zbog snimanja „Ratnika“, putovala sam i u Češku. Poslednje putovanje tamo odigralo se samo nekoliko dana pred početak bombardovanja. Tako sam se ja iznenada zatekla u jednom češkom selu u kome su boravili i engleski vojnici koji su, inače, statirali u seriji. Bila sam tamo sa njima dok je ceo moj prethodni život bivao na udaru njihovih bombi. Nikako sebi nisam umela da objasnim zašto sam ja pošteđena tog stravičnog iskustva. Potom sam se vratila u London da bih snimila poslednje scene filma, a bombardovanje je još uvek trajalo. Nekolicina nas koji smo se u to vreme zatekli u Londonu delila je letke Harolda Pintera protiv akcije Natoa, išla na proteste... Ali tek je završetak tog zla koje nas je snašlo doneo znatno olakšanje i kakvo-takvo vraćanje mog života u neku normalu...
Porodica FarinoNa jednom od snimanja Branka upoznaje reditelja Džulijana Farina, za koga se udaje 31. avgusta 2000. godine. Danas imaju sinove Luija i Džoa.
–O Džulijanu ne govorim mnogo, osim, recimo, to da imamo isti smisao za humor. Ne mogu da vam pričam o suprugu. Mislim, mogu, ali ne želim, praštajte.
Ali zato o svojim sinovima popularna glumica i te kako želi da priča:
–Sa prvim detetom Luijem imala sam strah da ću, kao neiskusan roditelj, da uradim nešto pogrešno. Sa drugim detetom Džoom mnogo sam opuštenija. Činjenica je da ti, kada imaš klince, objektivno malo vremena ostaje za brige jer je uvek vreme za neku akciju, akciju, akciju! Moji klinci već su opasni mangupi. Ono što me kao mamu čini veoma ponosnom jeste smisao za humor koji nesumnjivo već imaju. Ima li boljeg oružja za život od smisla za humor? Moj suprug Džulijan tvrdi da je Lui osetljiv na njega, a da je Džo tvrdoglav na mene. Iako su veoma različiti, njih dvojica odlično se druže. Svakog jutra kada se probude, grle se i jedan drugog zovu „bata“. Lui dobro govori srpski, dok Džo malo zabušava, ali ga razume. Uskoro će nam u posetu iz Beograda doći i moja mama. Imala sam sreću što mi je moja porodica i te kako pomogala posle oba porođaja.
Zato mi je i žao što poslednje tri godine živimo toliko daleko, jer je i moja sestra Maja super tetka. Činjenica je da bi i moji roditelji svakako mnogo više uživali u svojim unucima da živimo u Beogradu. Ali, šta je, tu je, trudim se da nikada ne prođe nekoliko meseci a da se ne vide...
Rasla kod „Fontane“Kada dovodi sinove u Beograd, Branka Katić dolazi i u stan svojih roditelja na Novom Beogradu, gde je provela detinjstvo.
–Odrasla sam u delu Novog Beograda u blizini „Fontane“. Moja sestra Maja starija je od mene devet godina, tako da sam često imala osećaj kao da rastem uz dve mame. Mama i tata lepo su se slagali međusobno, ali i sa komšijama i rodbinom. Vazda smo imali nekoga u gostima.
Iz svog detinjstva sećam se snežnih izmaglica i neverovatne mreže komšija sa kojima smo se družili. Svako malo, kada sam u Beogradu, naletim na neke od drugara iz osnovne škole i mnogo im se obradujem. Osećaj bezbrižnosti i sigurnosti, osećaj da si voljen i mažen, bilo bi moje glavno sećanje na te dane.
Branka je još kao tinejdžerka počela da glumi...
–Svoje prve novce zaradila sam prvom ulogom u filmu „Nije lako s muškarcima“, čini mi se 1984. godine. Šta da kažem, potrošila sam ih na sve one drangulije koje od džeparca nisu mogle da se kupe. I, naravno, pao je tu i šoping u Trstu, gde drugo? I danas se rado setim te svoje prve uloge. Bila sam „Branketina Klinketina“. Bila sam neustrašiva, nepromišljena, al‘ vesela, vesela... Pamtim i dobrotu čarobne Milene Dravić, mnogo nam je pomogla i nežno brinula o nama, kao prava mama...
Rade ŠerbedžijaStudije glume Branka je upisala na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu, jer je imala veliku želju da bude student legendarnog Radeta Šerbedžije, koji je tada tamo predavao glumu.
–Studije sam upisala iz jedinog pokušaja. Imala sam snažnu želju da budem Radetov student i godine koje su usledile samo su potvrdile ispravnost te moje želje. Na prijemnom sam, od treme, pola stvari pogrešno rekla i nekoliko puta se zasmejala! Najponosnija sam, ipak, bila zato što me Rade nije prekinuo u pola teksta, jer sam se sa nekoliko prijatelja kladila da ću uspeti da kažem ceo monolog.
–Tokom školovanja radili smo u Subotičkom narodnom pozorištu i putovali po celoj staroj Jugoslaviji i svetu. Bili smo, jednostavno, bačeni u vatru i od prvih dana učili sve one važne stvari o životu i našoj umetnosti. Bili su to dragoceni dani, verujem da ih se svi moji klasići sa nostalgijom sećaju.
–Rade Šerbedžija bio je i ostao fenomenalan, imao je veoma specifičan odnos sa svakim od nas i uvek nas je nežno vodio u samospoznaju, mudro uspevajući da iznedri najbolje. Voleo nas je, pre svega, i još uvek nas pazi i mazi. I on sa svojom suprugom Lenkom i devojčicama živi u Los Anđelesu i njihov topli boemski dom sedište je naših najomiljenijih provoda.
Dani u LAKako izgleda jedan tipičan Brankin dan u Los Anđelesu?–Ujutro se moji sinovi i ja pre obdaništa malo mazimo, zatim spremamo klopicu za školicu i pošto ih odvezem u vrtić, najčešće odem na jogu. Po preporuci moje koleginice i drugarice Mire Furlan, otišla sam u jedan fenomenalan studio sa izvrsnim učiteljima joge i to mi je potpuno promenilo i ulepšalo život. Samo taj kiseonik koji uneseš, a kažu da je, kada radiš jogu, disanje najvažnije, čini neverovatnu razliku u tvom danu. Čini mi se da imam više energije, staloženija sam, ništa mi teško ne pada. Posle podne najčešće odem na neki zdrav ručak, obožavam japanske supe sa puno povrća, račića i kojekakvih čuda! Obavezno obavim neku od kupovina koju moram da obavim i neke sitne obaveze, ispričam se sa Evropom, a vremenska razlika ograničava me da to učinim kad god poželim. I tada već dođe vreme da kupim klince iz školice i provedem još jedno porodično popodne...
–To je moj klasičan dan, kada ne radim, naravno. Kada snimam ili imam audicije za neku ulogu, fokus se menja i sve je potpuno drugačije.
Želim da vidim kitoveBranka kaže da je zadovoljna svojim životom i karijerom, ali i da ima nekoliko neostvarenih želja.
–Ma, pre svega sam srećna što sam živa i zdrava, što imam divnu porodicu i dovoljno pameti da se svakom novom danu radujem. Mislim da sam imala sreće da dobijem dobre uloge i sarađujem sa sjajnim umetnicima i veoma sam zahvalna svima koji su mi pružili šansu. Sve što se tiče moje karijere želim da traje još dugo dugo...
–Naravno da nisam ostvarila sve svoje želje. Želim da posetim Indiju, da vidim kitove uživo i da naučim da letim paraglajderom. Ono što me čini nesrećnom jesu beskućnici po svetskim metropolama, prizori gladnih i bolesnih po svetu. Naše izbeglice. Romi sa decom izbačeni na ulicu. Deca u ratnim zonama. Veoma mi je žao starih ljudi, mada im se, s druge strane, strašno divim kada uspeju da sačuvaju veseo duh. Rastuži me i ova nesnosna potrošačka kultura, ali i ljudska glupost i agresija. Sebe za dvadeset godina vidim kao lepu, nasmejanu i neodoljivu...
Od razmažene bogatašice do emigrantkinje
Branka Katić u Velikoj Britaniji karijeru je počela u TV seriji „The Vice“, filmu „Im Juli“, TV drami „Armadillo“... Bile su to uloge koje se, inače, daju glumicama sa stranim akcentom, što njoj nije baš bilo po volji. Međutim, situacija se, kaže, znatno promenila...
– Da, u to vreme, onaj nama svojstveni inat pomagao mi je da ostvarim odlične uloge. Srećna sam što i na drugom govornom području kontinuirano radim. Sada dobijam raznovrsne uloge, od bogate razmažene Ruskinje u seriji „Entourage“, preko srpske konobarice u američkoj državi Juti, pa do ekonomske emigrantkinje u Londonu u filmu „Englishman“. Poslednje dve uloge koje sam ove jeseni snimila u Londonu bile su one u serijama „Waking The Dead“, gde igram Beograđanku koju rat zatiče u BiH, i „Trial&Retribution“, gde glumim Ukrajinku koja u Londonu pokušava da rasvetli ubistvo svoje sestre.
Ljubakanje pred mužemU TV drami „Bajron“, koju je režirao njen suprug Džulijan Farino i samim tim bio prisutan na snimanju, Branka je snimala ljubavnu scenu sa engleskim glumcem Džonijem Lijem Milerom (bivši suprug Andželine Žoli), zbog čega se osećala veoma nelagodno...
– Scene ljubakanja koje povremeno moram da odradim i koje su deo scenarija, veoma su neprijatne za snimanje, bez obzira na to ko ih režira, a naročito kada vam je suprug režiser. Džulijan uvek krajnje profesionalno i staloženo pristupa snimanju takvih scena, što znatno doprinosi da moja nelagoda u tim situacijama bude malo manja. Naš recept za takve scene jeste da radimo što manje dublova. Poslednji put kada smo radili zajedno, ono što me je baš raznežilo bila je zajednička želja da jedno drugo učinimo srećnim i da ne izneverimo uzajamna očekivanja... – priča Branka.
London, Los Anđeles, BeogradŽivot Branke Katić u inostranstvu ima svoje prednosti, ali i mane. U Los Anđelesu joj, kaže, nedostaju prijatelji, a u Beogradu privatnost.
– Na širem planu, svakodnevni život u Engleskoj bolje je organizovan, postoji red koji svi poštuju. London je pravo grotlo sveta. Na ulici ćete videti sve narode ove planete, pa ćete se izgubljeni u tom moru ljudi osećati kao jedan delić velike porodice koja se zove ljudski rod. I biće vam lepo.
– Što se pak Amerike tiče, ona je kao druga planeta, imam osećaj da veliki deo američke populacije živi u jednom velikom mehuru sapunice. „Američki san“ nije i moj san, novac nikada nije bio moj cilj, a ni merilo vrednosti.
– Najviše mi nedostaju moja beogradska porodica i moji prijatelji, fali mi rad u pozorištu, kafenisanja, naš duh, naš humor. Nadam se da ću već u martu ponovo provesti nekoliko nedelja u Beogradu.
Puls
Sre 5 Okt - 15:02
