Čuda Božija

Уистину су неистраживи путеви Господњи. Од болести до здравља, од неверја до вере, од смрти до живота дели нас – само је један трен. Ево сведочанства о истинитом догађају из искуства о. Димитрија, парохијског свештеника Грчке православне цркве Св. Василија у Атини.

Једног јутра, након Свете Литургије, отишао сам у црквену канцеларију. Један човек, око педест година старости, дошао је да поразговарамо. Нисам га познавао; никада раније га нисам видео у мојој цркви. Испричао ми је о четрдесетдвгодишњем човеку, који је био хоспитализован у Пиреју, Атини. Имао је тежак облик карцинома. Болест се била проширила на цело тело, чак и на мозак. Након прегледа, доктори су му рекли да не постоји ништа што може да му спасе живот. Узимао је велике дозе лекова, али није му било помоћи. Његов рођак, који је дошао да ми исприча о његовом тадашњем стању, затражио је од мене да одмах одем у болницу, и да га причестим.

Као што је тражено, одмах сам отишао у болницу, како бих испунио ову обавезу и причестио болесника. Чим сам ушао у болесничку собу, постало ми је јасно да је пацијент био у веома лошем стању. Потврђено ми је касније да је болест била метастазирала на мозак и да му није било спаса. Његови дани били су одбројани. Кревет до њега био је празан. Он је био једини болесник у соби. У једном тренутку, он се пробудио из коме и отворио очи. Одмах ме је видео и са великим напором ми испричао следеће:

''Моја породица ме је довела у болницу пре 35 дана. Један човек, око осамдесет година старости, лежао је у соби у коју су и мене допремили. Тај човек је боловао од рака костију. Имао је страшне болове. Али упрокос његовом страдању, он се стално молио: ”Слава Теби Боже, слава Теби Боже!;” ове речи биле су праћене многим другим молитвама. Ја сам био атеиста. Тада сам први пут у животу чуо молитве. Никада пре нисам крочио у цркву. Зато сам био толико изненађен када сам приметио да, након молитве, он мирно спавао по два-три сата. Али када би се пробудио, опет би уздисао од страшних болова. И тада би опет наставио да се моли: ”Слава Теби, Боже!''

Ја сам такође патио од великих болова, а он је, упркос његовом болу, непрестано славио Бога. Међутим, ја сам у својим патањама и болу хулио на име Христово и Пресвету Мајку Његову. Старац је захваљивао Богу што му је дао болест. Слушајући га како то стално понавља, а и сам страдајући, мислио сам да ме узнемирава. Поред његове сталне молитве, он је свакодневно тражио да прими Свето Причешће.

А ја, стално сам га грдио. Говорио сам му: ”Умукни, ућути више! Зар не видиш да нас Бог, Кога ти толико славиш, страшно мучи овом озбиљном болешћу! Какав Бог? Нема Бога!” Старац би ме мирно саслушао и одговорио: ”Постоји, дете моје, Бог заиста постоји, Он је љубљени Отац. Кроз болест коју нам је део, Он нас чисти од мноштва грехова.” Овај старчев одговор би ме још више разљутио и почео бих поново да хулим и на Бога и на ђавола. ”Бог не постоји! Ја не верујем ни у шта; нити у Бога, нити у Његово Царство, нити у други свет.”

Након оваквог разговора, старац би ми мирно одговорио: ”Чекај па ћеш својим очима видети како душа верујућег хришћанина напушта његово тело. Ја сам грешник, али милост Божија ће ме спасити. Чекај, видећеш и повероваћеш.” Наставио је да слави Бога и Пресвету Мајку Његову. Изговарао је једну специфичну молитву у којој се понављало “радуј се” (узето из Акатиста Богородици). Он је такође појао химну ”Достојно јест.”


У једном моменту, престао је да се моли и чуо сам га како вели: ”Добродошао мој Анђеле чувару! Хвала што си дошао да узмеш моју душу са војском анђела.” У великом шоку, отворио сам очи и угледао пред собом читаву небеску војску. Старац се прекрстио; прекрстио је своје руке на груди и последњи пут удахнуо. Одједном, болничка соба била је преиспуњена брилијантном светлошћу, светлошћу која је била светлија од сунца. Ја, неверник, атеиста, материјалиста, гледао сам чудо својим очима. Затим је прелеп мирис испунио просторију. Био сам запањен оним што сам видео, јер сам у том тренутку схватио да је старац све време био у праву.

Позвао сам своје родитеље и испричао им све шта сам видео и доживео. Био сам љут, јер ми никада нису говорили о постојању Бога. Тада сам позвао моју родбину и пријатеље, и замолио их да дођу и да ми говоре о вери о којој никада нисам раније ни од кога учио. Оче драги, ја сада верујем да Бог заиста постоји. Зато Вас молим да ме исповедите и да ме причестите.

Слава Богу!


Антониос Тенедиос (Скалохори, Грчка)
Превод са енглеског Б. С.

Извор: johnsanidopoulos, Манастир Лепавина

ПОВЕСТ О ВЕЛИКОМ ЧУДУ УМРЛОГ ЕПИСКОСПА


У граду Манџурији, на граници руског Сибира и Китаја, где је живео и умро епископ Јона, била је једна породица руска: чиновник на источној железници, његова жена и њихов син. Како је отац био у служби комуниста, то се та породица није интересовала вером ни црквом. Но разболи им се њихов дечко, и боловао је неколико месеци. Ноге су му се узеле, и биле су као одсечене. Родитељи су чинили све што се могло, плаћајући лекаре и употребљујући лекове. Но ништа није помогло. Дечку је ишло све од зла на горе. Позивани су и руски и јапански лекари, употребљаван Рентген, и све све, али ништа није помогло. Родитељи у очајању очекивали су смрт свога сина. У томе дође и 7. октобар 1925. године. Тога дана представи се епископ Јона. Због смрти многовољеног епископа цео град је био у узбуђењу. Мајка услужи своје болесно дете у постељи, покрије га па изађе послом у варош. Кад се вратила и ступила у кућу, узети дечко, син њен, искочи из своје собе пред мајку, вичући весело: Мама, ево, ја сам оздравио! Мајка је једва могла поверовати својим очима. Загрли свога сина, изљуби га и исплаче се од радости, па га онда упита, како је то он наједном оздравио? Дечко одговори: Кад си ти изашла, ја сам заспао. И на сну ми се јави један добар човек у свештеничком оделу, па ме упита: Зашто ти лежиш у постељи?! Ја му одговорих, да ми ноге не ваљају, и да не могу да макнем. Онда ми тај човек рече: Ево ти моје ноге, узми их па иди, јер мени оне иначе више не требају. - Мајка је питала дете подробно, какав је изгледао онај човек, и дете је описивало. Сутрадан узме мајка дете и оде на панихиду над умрлим епископом Јоном. Када дете угледа лице лежећег мртвог владике, оно узвикне: Мама, ово је онај човек што ми се јавио на сну и дао ми своје ноге!

ПОВЕСТ О ЧУДУ ПЕТОЧИСЛЕНИКА


Петочисленицима се називају петорица ученика св. Кирила и Методија, и то: свети Климент, Наум, Ангеларије, Горазд и Сава. До данашњег дана сачуване су мошти светог Климента у Охриду и светог Наума у манастиру Светонаумском. Прича нам г. Прњатовић, најугледнији трговац из Сарајева: Као стараоц Старе цркве у Сарајеву разболим се од шарлаха на смрт. Моја болест довела је моју фамилију до очајања. Доктори су даноноћно стајали око мене. У великој ватруштини ја сам био у несвести. Кад бих мало долазио к себи, знао сам да умирем. У томе бунилу јави ми се неколико људи. Ја сам их могао набројати тројицу. Стадоше преда ме. Ја их упитах: Ко сте ви? А они одговорише: Ми смо Петочисленици. Па онда ми рекоше: Не бој се, нећеш умрети! После тога је сам оздравио. Мој главни лекар др Караахмедовић ми је тада признао: Твоје стање било је безнадежно; сам те је Бог спасао. - Тада ја почнем распитивати, ко су то Петочисленици? Нико ми није знао рећи. Најзад дознам то од једног свештеника. После је Прњатовић поручио у Битољу једну велику икону Светих Петочисленика и ставио у свој дом.

Ниси остављена


Отац Илија је причао догађај из стварног живота, који је имао непосредне везе с њим, и који може подсетити на казивање из житија древних светаца. Девојка из града Струњина, из Владимирске области, Лидија Муравјова, 1975. године је била на самрти због рака леве дојке.

Болест се појавила на следећи начин. Лидија, која је имала двадесет и нешто година, радила је у дечјем диспанзеру, који се налази у близини железничке станице Сергијевог Посада (у совјетско време град се звао Загорск). Једног дана кад је Лидија радила до касне вечери, на путу којим се обично враћала кући, ископан је ров – полагане су инсталације за грејање. Не знајући ништа о томе девојка је изашла с посла кад је већ пао мрак, није приметила јаму и пала је. Јако се ударила у груди, али пошто је била млада, није томе придавала неки већи значај. Није се обраћала лекарима мислећи да ће бол проћи и сам по себи. А на месту убоја се постепено створила тврда материја, тумор који се касније претворио у рак.

Дошло је до тога да је у Москви морала да се обави врло компликована операција: одстрањена јој је лева дојка. Побољшања није било, и не само то, болест је прешла и на десну дојку. Лидија је била верујућа, али је пала у очај. Кад је била сама у болничкој соби завапила је Господу и заплакала је: «Господе, па ја сам верујућа, зашто толико патим?» У том тренутку јој се јавила Мајка Божија, као што се слика на икони «Казанска» и рекла је: «Лидија, зашто очајаваш? Ниси остављена.» После ових кратких речи виђење је престало.

Лекари су отпустили девојку из болнице као безнадежан случај. Њена мама је стално ишла у Лавру и отац Илија, који је добро познавао ову породицу, упитао је: «Како вам је Лидија?» Жена је заплакала и рекла је: «Готово је, већ је у врло тешком стању, али још помало може да се креће.» Отац Илија је посаветовао да се под хитно служи јелеосвећење за Лидију. Овде би требало објаснити да су у току совјетских година власти строго ограничавале богослужбени живот Цркве, било је забрањено служити јелеосвећење у Лаври. Одлучено је да се оно служи на сопствени страх и ризик, тајно, у храму у част јављања Мајке Божије преподобном Сергију с почетком братског молебана. Јелеосвећење је почело у двадесет до шест ујутру. Осим саме Лидије, присуствовале су њене мама и сестра. Отац Илија се сећа да је тајна праћена молитвом са сузама и дубоком вером у помоћ Божију.

После јелеосвећења отац је саветовао Лидији да се три пута заредом причести. Тако је и учинила – сваки други-трећи дан, колико је могла. Тих дана отац Илија је срео Лидијину маму и после првог и другог Причешћа је упитао: «Како је Лидија?» Мама је одговорила: «Онако. Није лоше.» А након што се кћерка трећи пут причестила мама је сама дотрчала код оца и рекла је: «Лидија се исцелила.» Лидија се заиста потпуно исцелила. Рана се зацелила, остао је само бели белег на левој дојци као знак некадашњег злоћудног тумора. Затим је отишла у исту болницу на преглед и кад су доктори који су је лечили, професори, видели да је здрава, веома су се зачудили, па су чак и заплакали – мислили су да више није међу живима.

Убрзо се удала за ученика богословије. Родила је троје деце. Сад је њен најстарији син свештеник, служи у парохији и има своју децу. Овакву милост је Господ показао према људима који живе у близини Тројицке Лавре и који су примили тајну јелеосвећења у обитељи. Милост према бившој безбожници Отац Илија је такође причао о познатом догађају који се десио у совјетско време.


У годинама Хрушчовљевих прогона један од задатака које је влада земље постављала себи било је да се смањи религиозност у народу и често су се издавали налози за скидање крстова с храмова. Више пута су се овакви покушаји завршавали очигледном Божијом казном. Тако је један човек сео за волан трактора, чија сајла је вукла куполу храма, пребацио је у прву брзину, лагано је кренуо, али је гвоздена сајла пукла, одскочила је од куполе и ударила возача у главу и усмртила га је.

Други је почео да демонтира крст, а његова мала кћерка се у то време играла у свом дворишту с примусом на керозин, запалила јој се хаљина и погинула је док је отац скидао крст. Али шта је руководиоцима преостало да чине? И једна жена која је у свом крају била на високој дужности, била је приморана да лично скида крст, после чега је оглувела и онемела. Покајању и сузама није било краја, чинило се да ће казна за безбожни поступак остати за цео живот. На крају је сазнала за преподобног Сергија у Загорску и за то да Преподобни често помаже људима. Жена је уз помоћ блиских људи успела да организује одлазак у Лавру. Кад је дошла у Тројицку обитељ, целивала је свете мошти преподобног Сергија и после тога су јој се вратили говор и слух.

Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин
Са руског Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru

ПОВЕСТ О КРАЂИ У ВИНОГРАДУ МАНАСТИРСКОМ


Прича нам монах Рафаил из манастира Светог Спаса код Охрида: Долазио је к нама често један жандарм поднаредник. Он је био пореклом Македонац. И владао се увек пристојно. Једне јесени дође он пре подне сав узрујан, уђе у цркву, целива иконе и остави 10 динара на икони. Онда исприча, шта му се догодило. Пролазећи поред манастирског винограда, он виде грожђе зрело, па уђе и набере пуну мараму грожђа, чувајући се да га ко не угледа. После оде у планину, и седне на једном месту. Задрема му се, и он легне и заспи. На сну види човека, који дође с кантаром, па узме грожђе у марами и измери. Кад измери, он рече: Равно две оке, по пет динара - десет динара. И онда страшно погледа на жандарма и рече: Ово је грожђе манастирско; ово је грожђе крађено; ово грожђе се не сме однети! Тешко оном ко овако чини. Рекавши то, онај човек ишчезе, а жандарм се пробуди, сав дрхтећи од страха. Па пошто добро размисли о ономе што му се јавило у сну, он се упути ка манастиру. Грожђе врати, и остави 10 динара у цркви на икони. Пошто је све то испричао, поднаредник дигне руке у вис и викне: "Никад више, никад! И не само никад нећу красти манастирско него ничије, ничије у свету!"

ПОВЕСТ О ЈАВЉАЊУ МАТЕРИ ДА ЈЕ ДЕТЕ У ОПАСНОСТИ


Прича нам данас свештеник Марко из Прилепа овај диван случај. Једнога дана он је био отишао к својима у село, а попадија му остала сама с малим дететом код куће. Попадија је спавала са дететом у једној постељи. Ноћу на сну чује она глас: Устани, дете ти се удави! Тај глас пробуди жену, и она устане. Но убрзо заборави опомену коју је чула, него сиђе с постеље и како је осетила жеђ, напије се воде, потом опет легне и заспи. Али опет чује исти глас: Устани, дете ти се удави! Она се опет пробуди и дигне. Зачуђена што је тај глас опомиње, она скине покривач са детета, кад - али има шта видети! Ужас! Дете некако узело у уста један крај од малог свог јастучића, и јастучић му ушао толико у уста да је потпуно напунио и затиснуо уста а при том још притиснуо и нос, тако да дете није могло да дише. Образи у детета били су набрекли а очи исколачене, као у дављеника. Још само неколико секунди и дете би заиста било задављено. Али Свевидећи, који је вечно будан, видео је дете у опасности и гласом дао знак матери. Мајка је била сва ужаснута, и сутрадан је отишла у цркву Пресвете Богородице и запалила кандило.

САМООБНОВЉЕНА ИКОНА

У храму Сретења Господњег у руској Архангелској области на чудесан начин се обновила старинска икона светитеља Василија Великог. Његова одећа и лик сами од себе су посветлели, а појавила се и седа длака у његовој коси.


Чудо са иконом у руској Архангелској области


У храму Сретења Господњег у руској Архангелској области на чудесан начин се обновила старинска икона светитеља Василија Великог.
Она је била освештана на Светој Гори, у руском манастиру Пантелејмон, и поклоњена парохијанима као благослов. То пише на задњој страни иконе на црквенословенском језику, преноси информативна служба Архангелске епархије.
Први су промену приметили парохијани који одржавају чистоћу у храму. „По завршетку литургије, ја сам, пролазећи поред иконе, приметила да она изгледа другачије - испричала је парохијанка Сретењског храма Олга Добрјак. - Одећа светитеља Василија Великог постала је светлија, лик је посветлео, појавила се седа длака у коси - невероватно. Вероватно нам је то дато за јачање вере“.


Настојатељ храма, јереј Дионисије Маринов, објашњава овај догађај као једно од чуда која се догађају у духовном животу цркве: „Ако се негде догоди чудо, то не значи да су људи ту пуни светости. Обрнуто, благодат Божија је већа онда кад се умножи грех и кад је људима потребна духовна подршка, духовна обнова, препород. Људи треба да се замисле о свом унутрашњем стању, да воде исправан духовни живот“.
Светитељ Василије Велики (око 330-379.) био је архиепископ Цезареје Кападокијске, писац и богослов. Један је од тројице Великих Кападокијских Очева Цркве, заједно с Григоријем Ниским и Григоријем Богословом.
Аутор је поретка Божанствене литургије и многобројних проповеди.


Извор: факти.орг

ПОВЕСТ О ЧУДУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ


Неки католик из племена Хота у Албанији по имену Васиљ Марко није имао порода за 14 година свога брачног живота. Било је то њему тешко, а жени његовој претешко. Једне ноћи јави се жени Васиљевој неки свети старац, који се каже да је свети Никола (а то је била слава Васиљева) и рекне јој, да више не јадикује него нека пође у Осторог светом Василију и помоли се па ће Бог услишити њихову молитву те ће кроз годину дана добити чедо, коме нека надену име Василије. Сутрадан жена исприча мужу свој сан и предложи му да иду у Острог. Муж не хтедне то учинити бојећи се подсмевања својих суседа што иде у православну светињу а не верујући много у моћ светог Василија. Али идуће ноћи иста појава догоди се Васиљу на сну као раније његовој жени. Тада се Васиљ реши да иде. Под изговором да хоће да посети неког свог побратима у Пиперима он дође у Острог са женом својом, и ту се обоје срдачно помоле Богу и светом Василију да им се дарује једно чедо. После годину дана жена роди сина и надене му име Василије. Потом роди и другог сина. Оба су им жива, и сада већ одрасла и у свему напредна.

(Ово чудо забележио је Илија Златичанин у својој књижици: Чудеса св. Василија Острошког, Подгорица 1929. год.)

ПОВЕСТ О ОДГОВОРУ ИЗ ОНОГА СВЕТА

1904. године упокојио се архимандрит Павле, настојатељ знамените Тројицке Лавре код Москве. Отац Павле био је необично кротак и смирен. Ничим се иначе није нарочито истицао. Један монах почне себе мучити питањем. Зашто је он постављен за игумана? И тако се, јавно и тајно, питао до саме смрти оца Павла. Кад је овај умро, монах се умирио. Али наједном догодило се нешто што је почело стално мучити његову савест и гонити га на покајање. Види он себе у сну како стоји над раком покојнога игумана. Наједанпут над раком појави се игуман Павле као жив. Лице је његово сијало неком благом светлошћу.
А око лица круг са натписом: "Због кротости и смирења".

То је био одговор из онога света на питање монахово. Кад се пробудио, монах се горко кајао што се бавио оним питањем, и то је одмах исповедио, и објавио братији шта му се догодило.

ПОВЕСТ О ЧУДЕСНО ПРОНАЂЕНОЈ ИКОНИ


У граду Аксају на Дону беснела је колера 1830. године. Страх и ужас завладао је градом. Утом једна сирота жена усни сан и у сну јој се јави Света Богородица и рекне јој, да се ван града на том и том месту испод ђубрета налази њена икона. Нека се вели, та икона откопа, па ће колера престати. Жена оде свештенику и саопшти своје виђење. Свештеник одмахне руком и отера сироту жену. Но друге ноћи оној се жени исто јави. Опет она извести о том свештеника. Тада свештеник пође с људима на означено место и нареди да се копа. Ту је било неко старо ђубриште, и било је доста тешко копати. Но пошто се копало неко време, заиста се пронађе икона Мајке Божје. Тада се устроји литија, и са оном иконом, очишћеном и уздигнутом, пође около града. Кад су обишли град, врате се у цркву и поставе икону пред иконостасом. Колера је по том одмах престала. Од тада се прочује та Аксајска икона Божје Матере као чудотворна до данашњег дана.

ПОВЕСТ О ИСТОМ СНУ ДВАЈУ ЛИЦА

Чули смо за неколико случајева такозваних "двојних снова". Такви се снови по правилу остваре. Читамо у књизи Макса Кемериха Прорицања један случај таквога двојнога сна.

У једној породици падне у постељу деветогодишњи синчић. Дете је имало велику ватру и родитељи су били веома забринути за њ. Сања отац сан, као шета он са тим својим сином Карлом по ливади. Отац је држао дете за руку, и дете је било врло весело. Наједном се укаже пред њима неки диван и велики дворац. У том се дете оте из руке очеве и потрча у правцу тог дворца. Узалуд га је отац викао да се врати. Отац је хтео потрчати и сам да врати дете, али се није могао маћи с места. Кад се пробудио, био је сав уплашен за судбу свог болесног сина. Ћутао је до подне, па онда почне казивати сан, својој жени. Жена узвикне од изненађења, и саопшти мужу, да је она имала исти такав сан, и да га је још изјутра испричала слушкињи запретивши јој да то не казује њему, оцу детињем.
Ускоро затим дете је издахнуло и - заиста одбегло у дивне и велике дворе небесне.