PRELAZZI: Brada i Braduljica
Brada je pobuna protiv sistema koji bi nas sve ošišao na „nularicu“, upregao sve žilete i vilkinsone ovog sveta, od nas napravio poslušne vojnike, „radilice“, zadnje vezne koji bespogovorno trče po terenu, bez smisla i savesti...
Brade su, kažu, ponovo u modi. Na Svetskom kupu u Španiji navijači imitiraju Džejmsa Hardena, a ako naši budu tukli Grke u osmini finala (ne mislimo bukvalno kao onomad u Atini), možda će u prvi plan izbiti i brada Miroslava Raduljice, od milošte nazvanog Braduljica, koji se ovih dana u Granadi požalio izveštačima srpskih medija da ga svi gledaju kroz dlake na licu, a ne kroz njegovu igru...
Istina, Divcu se to nije toliko događalo, mada su nadaleko stizale šale iz Lejkersa i Kingsa da se Vlade obrije neposredno pred utakmicu, a već sredinom druge četvrtine brada mu dobrano izraste...
No neće ni Harden ni Raduljica uspeti da urade za bradonje mnogo toga, ako se oni kroz velika rotirajuća vrata ne vrate i u fudbal. A već su počeli, i to je najbolja stvar koja će se dogoditi imidžu - a ne suštini - ove igre još od italijanskih dresova i magičnog spreja...
Verujte ćosavom (i zato duboko nesrećnom!) tipu kad vam kaže, ima nešto posebno u bradi. Svojevremeno je na ovom istom mestu - povod je bio Bogić Bogićević, danas trener Borca iz Čačka, tada šef ivanjičkog Javora - opevan zaboravljeni trend brkatih fudbalera i trenera, koji se, izgleda i nažalost, nikada neće ponovo zapatiti.
No brade uzvraćaju udarac, i jednako su na liniji borbe protiv umivenog, metroseksualnog fudbala i negovanih frizurica s milionskim ugovorima iza sebe...
Brada je naša veza sa precima, odsjaj onog iskonskog u nama, nešto moćno, neukroćeno, neandertalsko, nepokoreno, muževno. Brada je i aperkat u sistem, koji ne toleriše različitosti, aberacije, slobode (nije čudo što su Bitlsi, odmah posle puštanja kose, odlučili i da "zabrade", i što su "Deca cveća" tako nerado koristila brijače; nije čudo što vam toliko često kažu "Vidi ga, nije se ni obrijao", i što na svaki razgovor za posao ili ispit na fakultetu idete u oblaku afteršejva i sa neizdrživim svrabom obraza).
To je pobuna protiv sistema koji bi nas sve ošišao na "nularicu", upregao sve žilete i "vilkinsone" ovog sveta, od nas napravio poslušne vojnike, "radilice", zadnje vezne koji bespogovorno trče po terenu, bez smisla i savesti...
Nije, zato, ni čudno što su dve najpoznatije brade modernog fudbala toliko različiti od većine fudbalera. Oni su umetnici, a ne samo igrači, dirigenti, kompozitori i slikari s loptom, i Mocart i Nurejev i Albeniz i El Greko ove igre, sve u jednom, sve sa bradom.
Govorimo, naravno, o Andrei Pirlu i Ćabiju Alonsu. Prvi je odlučio da se posveti fudbalu toliko da ga više i ne zanima da se brije, drugi je jedno vreme furao dečački stil, ali je najzad spoznao svoju pravu prirodu i opustio se. I jedan i drugi su nenadmašni majstori fudbala, i dan kada, prvo Italijan pa Bask, odluče da svoje pozlaćeno stopalo više ne pakuju u kopačke, biće najtužnije popodne za lepi, umetnički fudbal još otkako je Zidan poslušao onog đavola na levom ramenu i postavio Materacija tamo gde mu je oduvek bilo mesto.
I možemo samo da se nadamo da će, i kada oni odu, brade preživeti.
A bilo je, u istoriji fudbala, i pre Pirla i Ćabija, mnogo onih koji su s ponosom terali modu "Jelica 1941", i koji su jednako doprineli slavi brade koliko i ona njima, i nikada nisu ispunili amanet Džonija Štulića, sa debitantskog singla Azre, "Balkan": "Brijem bradu i brkove da liči na Pankrte".
Naravno, kada se kaže brada, misli se na onu pravu mušku. Ne pričamo o onim štucovanim fićfirićima, koji se lickaju ispred ogledala i neguju svoje dlake više nego bilo koja žena, ni o onima kojima je brada samo trend i način da privuku još kojeg reklamoždera ili followera na Tviteru (Dejvid Bekam, recimo), a posebno ne o onima koji su imali bradu, ali ne i glavu - ni za fudbal, ni za život - poput nesrećnih Liverpulovih vedeta Đibrila Sisea ili njegovog prethodnika, čuvenog Abela Šavijera, koji će zauvek ostati poznatiji po izgledu nego po fudbalskom znanju i umeću (što je upravo sudbina koju naš košarkaš Miroslav Raduljica želi da izbegne).
Ne, ovo je tekst o pravim vukodlacima, koji su rušili sistem i ispisivali novu istoriju fudbala. Zajednička crta im je svima bila boemština, sklonost ka kapljici i duvanu, nepoštovanje ustaljenih pravila. Zato što su bili revolucionari, nosili su brade - važi i obrnuto - i gotovo svima će navike, tako vidljive na njihovim licima, prerano doći glave.
A na početku beše jedan Doktor. Sokrates je imao ozbiljnu "baštu" na licu, a ona je bila sasvim u skladu sa njegovim poimanjem fudbala i života. Nekako nezgrapan, previsok za Brazilca i sa stavom kao da ga je baš briga, bio je spektakularno dobar, ali ostaće bez najvećeg trofeja na onom Mundijalu 1982, kada je Brazil imao najbolju reprezentaciju posle Pelea - s njom se mogla meriti samo ona iz 2006, jednako neuspešna na kraju...
Drugi bradonja, njegov sabrat po duvanu, ženama i alkoholu, bio je Džordž Best, najdarovitiji Severni Irac u istoriji, prvi koji je shvatio da brada dobro stoji i onima koji imaju lice dečaka - princip će mu maznuti Pol Brajtner; za razliku od Serhija Batiste, kojem će šuma na licu potcrtati zastrašujuće umeće oduzimanja lopte i prljavih klizećih startova koje bi sudije nekako uvek previdele; ili od Marka Negrija, ober-talentovanog Italijana koji je bio previše lenj i da trenira, i da igra, i da proslavlja golove, i da se brije...
U poslednje vreme, imali smo i Olofa Melberga, koji je - u to se kunu navijači Aston Vile - igrao bolje s bradom od nekoliko sedmica nego kada je napadne mašinicom ili brijačem. I Danijele De Rosija, jedinog Rimljanina čije ime može bez izvinjavanja da se upotrebi u istoj rečenici sa Frančeskom Totijem.
Istorija jugoslovenskog i srpskog fudbala, pak, nije krcata velikim ni nadarenim bradonjama. Ima nekoliko fotografija na kojima je Dule Savić zapušten, ali komunisti nisu voleli da deca imaju neuredne idole, pa je sve ostalo na ponekoj dugoj kosi, koja se još i tolerisala.
Sa samo jednim izuzetkom - Ivana Buljana. Splitska legenda kaže da je Buljan, čuveni štoper Hajduka i reprezentacije, negde ranih sedamdesetih na jednom običnom treningu, u žaru borbe slomio nogu najboljem mladom igraču cele Dalmacije, Ivici Matkoviću. Lom je bio toliko strašan da su prognoze bile crne, a skrhani Buljan zarekao se da se neće brijati dok se Matković ne vrati na teren.
Tu bradu zato nosi i na onom čuvenom dvomeču protiv Sent Etjena 1974, o kojem će toliko potresno, godinama kasnije, pisati Jergović i Dežulović, kada je Hajduk sa Žungulom, Šurjakom, Jerkovićem, prosuo 4:1 i primio pet komada u Francuskoj.
Tuga zbog tog poraza bila je veća i od žala za Matkovićem - koji nikada neće zaigrati fudbal - ali se Buljan jednog dana, kažu, jednostavno obrijao, i niko više nije pominjao tu epizodu, i Jugoslavija je ostala bez svog autentičnog bradonje.
Dobrog fudbala je bilo i posle Buljana i Doktora Sokratesa, genijalnih fudbalera će biti i posle Pirla i Ćabija Alonsa... Ali hoće li biti toliko značajnih i velikih brada?
Inače, danas 6. septembra je Svetski dan brada!
(FOTO: fiba.com)
mozzartsport