Rafaelo Santi

[You must be registered and logged in to see this image.]
Autoportret

Rafael se formirao u Umbriji, u Peruđinovoj školi, gde se isticao u
 odnosu na ostale učenike tako savršenim prihvatanjem umetničkog
 senzibiliteta svog učitelja da, prema Vazarijevoj oceni, nije bilo moguće 
razlikovati učiteljeve slike od učenikovih. Verovatno više nikada nijedan
 genijalni učenik nije u toj meri usvojio umetnost svoga učitelja kao Rafael.


Anđeo koga je Leonardo naslikao na Verokijevoj slici Krštenja odmah pada u oči kao
 nešto što na njoj odudara od svega ostalog, dok se Mikelanđelovi dečački radovi ni 
sa čim ne mogu porediti. Rafaela pak u početnim radovima uopšte ne možemo razlikovati
 od Peruđina. U trenutku kada on dolazi u Firencu, Mikelanđelo je već dovršio sva velika 
dela iz svoje mladosti, već je bio postavio Davida i upravo radio na kartonu Vojnika na 
kupanju. U isto vreme Leonardo, u zenitu svog života i ovenčan slavom, radi na kartonu
 Bitke kod Angijarija, a u Mona Lizi ostvaruje nešto do tada neviđeno. Rafaelu, koji se jedva 
prešavši dvadesetu, nalazi na početku muževnog doba, tek predstoji budućnost. Ali, kakvu
 je sudbinu on mogao očekivati okružen ovakvim velikanima?


Peruđino je na Arnu bio kao slikar veoma cenjen, pa se i mladi Rafael mogao nadati da će
 njegov način slikanja uvek imati publiku, ili se pak tešiti time da će postati drugi, možda 
bolji Peruđino. Njegove slike, naime, nisu pokazivale neku znatniju samostalnost.
Bez traga firentinskog smisla za stvarnost, jednostavnog osećanja i sputan manirom skladnih
 linija upustio se, sa malim nadama u uspeh, u nadmetanje sa velikim umetnicima. Ali, on je 
posedovao naročiti talenat za recepciju i sposobnost unutrašnjeg preobražaja, što je dokazao 
prvenstveno napuštanjem tekovina umbrijske škole i potpunim posvećenjem firentinskim 
problemima. Samo je mali broj ljudi bio sposoban da to učini, a ako se osvrnemo na kratak
 Rafaelov život, videćemo da inače nijedan umetnik nije prošao sličan razvojni put u tako kratkom
 vremenskom periodu. Umbrijski sanjar je postao slikar velikih dramskih prizora. Mladić koji se jedva
 usuđivao da dotakne ovozemaljske teme postaje slikar u prvom redu ljudskih figura, sposoban da 
snažno zahvati prizor. On Peruđinov crtački stil preobražava u slikarski, napuštajući jednostranu 
sklonost ka tihoj lepoti iz potrebe da snažno pokrene mase. To je tipičan rimski zreli umetnik.

Hajnrih Velfin
Iz knjige Klasična umetnost

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret Mlada žene sa jednorogom ili kako se još naziva Dama sa jednorogom je slika
Rafaela Santija, za koju istoričari umetnosti smatraju da datira iz 1505. ili 1506. godine.
Neko je naknadno prebojio jednoroga, pa se dugo smatralo da je na slici Sveta Katarina
Aleksandrijska. Zahvaljujući radiografiji otkriven je jednorog i portret je restauriran
1935.godine. Danas se ova slika nalazi u galeriji Borgeze u Rimu.

artnit

Da li je Rafael umro od ljubavi

[You must be registered and logged in to see this image.]

RAFAEL, Portret mlade žene – “La fornarina” Galleria Nazionale d’Arte Antica, Rome

„On je od prirode bio obdaren onom skromnošću i dobrotom koja se samo ponekad srećekod ljudi koji, više nego drugi, izvesnoj urođenoj blagonaklonosti umeju da dodaju najlepši ukras prisnog prijateljstva, uvek se pokazujući blagi i prijatni prema osobama svih vrsta i u svakoj prilici.“ – Đorđo Vazari, Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata

Ovako je umetnika Rafaela opisao Đorđo Vazari, neprevaziđeni hroničar renesanse. Rafael, rođen u Urbinu na Veliki petak – 6. aprila 1483. godine u kući Đovanija Santija, osrednjeg slikara, od malih nogu se posvetio umetničkom zanatu, pre svega u studiju svog oca. Kada otac nije više imao čemu da ga nauči, odveo ga je u Peruđu kod tada slavnog i veoma poštovanog slikara Petra Peruđina. Relativno brzo je mladi talentovani slikar postao slavan. Posle nekog vremena provedenog u Sijeni, Rafael preazi u Firencu a zatim, po pozivu pape Julija II i u Rim.

[You must be registered and logged in to see this image.]

RAFAEL, La Velata – Žena sa velom, Palazzo Pitti, Firenca

Upravo u Rimu, mladi, lepi i primećeni umetnik upoznaje ćerku jednog pekara iz Sijene, Margaritu Luti, čiji je otac držao pekaru u blizini palate Farnezina, koja je pripadala uglednom bankaru Agostinu Kiđiju, koji je od Rafaela naručio neka dela. Čim je ugledao devojku, Rafael je ostao zauvek zarobljen, zapisujući „ona je moja Psiha“. I kao bog Eros potpuno opčinjen lepotom devojke, zaboravlja na sve, opijen ljubavnim strastima. Moli je da mu pozira a do kraja prvog dana poznanstva poklanja joj zlatnu ogrlicu. Vrlo brzo odlazi do njenog oca da uz nekoliko zlatnika zamoli da devojka radi za njega.

Što je više vremena provodio sa Margaritom, više se zaljubljivao, postajao opsednut i zaboravljao sve drugo. Na kraju je ocu platio ogromnu svotu u zlatu kako bi devojka i ostala sa njim. Nije imao dovvoljno vremena da radi, Margaritu je okružio slugama i obasipao je poklonima i haljinama. A Margarita, svesna svojih čari, kapriciozno je zahtevala sve više pažnje. Bio je njen zarobljenik toliko da nije imao vremena ni da radi. Agostino Kiđi, da bi ga naterao da završi posao koji je započeo u palati, čak je umetnika i Margaritu preselio u palatu, u odvojene odaje. U to vreme, u Rimu se pojavio i izvesni Tomaso, nekadašnji Margaritin udvarač.. Uplašena da će joj njegova pojava, pretnje i besna pisma narušiti idilu sa opčinjenim Rafaelom, Margarita je izmolila bankara da ovoga otera, štaviše, da ga zatoči u manastiru. U znak zahvalnosti zbog ove „usluge“, a dok je u susednoj sobi umetnik slikao naručeno delo, svoje čari predala je Agostinu Kiđiju.

Margarita nije mirovala. Ubrzo je zavela jednog Rafaelovog mladog pomoćnika. Ostali učenici smatrali su to izdajom i momak je ubrzo umro od tako uobičajenog „gubitka krvi“. Margarita je nastavila putem koji je odabrala. Rafael je to sve posmatrao u tišini i trpljenju. Bez nje nije mogao. Patio je toliko da je bilo dana kada nije mogao ni da ustane iz kreveta Nije jeo, sušio se, a doktori su konstatovali jaku iscrpljenost.


.......................

avant

...................

Kada je Rafael umro, u njegovom ateljeu pronađena je slika koju danas znamo pod imenom La Fornarina (La Fornarina = Pekarka). Isti ženski lik pojavljuje se i na slici nastaloj par godina ranije poznatoj kao La donna velata ili La velata (Žena sa velom). Istraživači su sigurni da je to Margarita, tajna Rafaelova ljubav iz Rima. Na to ih je pre svega naveo jedan trag – biser na ukrasu u kosi koji se nalazi na obe slike. A kao što znamo, upravo ime Margarita izvedeno je od latinskog naziva za biser. Ta nemoguća ljubav, a nemoguća je zbog umetnikovog rano stečenog visokog statusa u društvu, još je uz pomoć prikrivenih simbola i detalja u naznakama prikazana na njegovim delima. Danas možda izgleda i smešno, ali podsetimo se da je sve do impresionista, alegorijska strana slike bila veoma važna i da su umetnici često simbolima pričali potpuno jednu drugačiju priču na svojim delima.

Tako je Rafael odabrao čudno mesto da potpiše sliku Fornarina – plavu traku koja se nalazi na njenoj ruci. Istraživači Rafaelovog života i stvaralaštva smatraju da je tajni brak ipak sklopljen, o čemu svedoči i prsten na levoj ruci Fornarine,  koga danas više nema jer su posle umetnikove smrti, njegovi učenici i pomoćnici, u želji da Margaritu zauvek sklone, pokrili i koji se danas može ideti savremenim tehnološkim sredstvima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od Engrovih verzija predstave Rafaela i njegove Fornarine – Rafael i Fornarina

A zašto se nekada govorilo „umro kao Raafel“

Prema jednoj verziji koja nije potvrđena, a ne slaže se ni sa podacima koje daje Vazari, mladi, zaljubljeni umetnik je umro u „slatkim mukama“ odnosno tokom ljubavnog zanosa sa Margaritom.  Rafael se čak smatra i rodonačelnikom nekih specifičnih seksualnih igara i stimulacija.  Tako opčinjen lepom Margaritom, učestalo, mnogo i strasno je uživao u svojoj opsesiji. Otuda je nastao i izraz „umro kao Rafael“ što bi značilo, umro u trenutku uživanja i sreće.

Drugu verziju Rafaelove smrti ostavio nam je pedantni hroničar svog doba, Đorđo Vazari. Naime, lep, uspešan i bogat umetnik bio je dobra prilika za ženidbu. Jedan od onih koji su želeli da ožene Rafaela bio je kardinal Bernardo Dovici di Bibijena, veoma zanimljiva ličnost tog doba. Uspeo je nekako da ubedi Rafela da se oženi njegovom bratanicom Marijom Dovici. Ne uspevajući da izvrda, a i smatrajući i sam da je to dobra prilika, Rafael je pristao na veridbu sa Marijom. Ipak, kako je devojka imala samo 12 godina, venčanje je odloženo. Nesrećna Marija, bolesna i slaba, nije dočekala da postane Rafaelova životna saputnica. Umrla je sa samo 18 godina nekoliko meseci pre svog nesuđenog supruga. Sahranjena je blizu verenika na dve strane kapele Bogorodica del Soso u Panteonu. Na njenom grobu zapisani su stihovi Pjetra Bemba – „Verenica preduhitri smrću veseli pir i, još devica, bi ugrabljena pred svadbenim zubljama“.

...............