Prve poznate arhitekte iz davnina

Аполодор из Дамаска (лат. Apollodorus Damascus; 60—125), Сиријац, подигао је Трајанов мост на Дунаву - DANUBE, пише др Петар Петровић у Старинару (XXI, Београд, 1970, 37).


Највећи римски архитекта царског доба, поред многобројних објеката, саградио је Трајанов форум у Риму и чувени Трајанов стуб. Писац је многих стручних дела, међу њима и монографије о грађењу Трајановог моста на Дунаву, али су његови радови изгубљени, као и Трајанови коментари о дачким ратовима.


Према запису Диона Касија (Cassius Dio Cocceianus, 155-235), Аполодор је после Трајана пао у немилост цара Хадријана и у изгнанству написао Полиоркетику, којом је пренео у Рим искуства Истока. После критике на Хадријанов пројекат храма богиње Рима и Венере - „напрасити император је наредио да се Аполодор погуби 125. године“ (А. В. Мишулин: Историја старог века, „Просвета“, Београд, 1947).

Имхотеп је био египатски бележник и архитекта. Живео је око 2650. п. н. е. у време Старог царства (2635. - 2155. п. н. е.) Његово име је пронађено на постољу скулптуре фараона Џосера из III. династије, пронађене 1926. у Сакари. У то време је саградио најстарију пирамиду у Египту. Имхотеп је тако покренуо револуцију у архитектури.


Овај високи краљев службеник је први уметник чије је име остало забележено и највероватније је и први који се упустио у подизање камених грађевина. Имхотеп је управљао градњом Џосерове пирамиде, као и здањима која су је окруживала. Степенаста пирамида фараона Џосера (око 2667.- 2648. п. н. е.) је прва пирамида у Египту, и први споменик уопште саграђен од клесаног камена. Иако је у почетку била грађена као мастаба (арабизам који значи степеница или клупа) какве су до тада биле краљевске и племићке гробнице, њена величанственост показује велику моћ и престиж египатске монархије. Имхотеп ју је изградио тако што је направио шест трапезастих мастаба сложених једну на другу, чиме је добио облик степенасте пирамиде унутар пирамидског комплекса који је окружен високим зидом. Неки верују да је архитект то учинио да би се гробница видела преко зида који је окружује. Пирамида је средишње обележје погребног комплекса који личи на палату и првобитно је била обложена белим кречњаком.


Осим што је био прослављени египатски градитељ пирамида, био је и лекар, а владао је и највећом државом тога доба на свету. Имхотепа су Египћани славили као мудраца и две хиљаде година касније. Штавише, чак су га и у птолемејском добу поштовали под грчким именом Имутхес као бога медицине. Његове скулптуре из тога доба приказују мудрог писара који сједи са смотаним папирусом на длановима.

Имхотеп је једна од најважнијих личности из древне историје, човек кога су историчари назвали првим познатим генијем. Гробница овог великог мудраца још увек није пронађена.
Претпоставке о вези са библијским пророком Јосифом

Поједини археолози и историографи поистовећују Имхотепа са библијским пророком Јосифом. Наиме, велики број чињеница везаних за животе једнога и другога се поклапају. Обојица нису краљевског порекла али су били изузетно блиски фараону. Обоје су цењени као велики мудраци, лекари, архитекте, градитељи. Обојица су живели 110 година. Градња првих пирамидалних грађевина се везује за обојицу, а није био редак случај у тим временима да јевреји припаднике свога народа низаивају јеврејским именом иако он званично носи египатко име. То је био случај код готово свих странаца који су радили у фараоновој администрацији.

Kalikrat


Kalikrat (Callicrates) je bio satrogrčki arhitekt koji je djelovao sredinom 5. vijeka pne. On i Iktin su bili arhitekti za Partenon (Plutarh, Periklo, 13).


Natpis ga identificira kao arhitekta "Hram Nike" u svetištu Atene Nike na Akropoli (IG I3 35) ili njegovog manjeg prethodnika (naiskos) čiji su ostaci pronađeni u temeljima kasnijeg hrama. Natpis također identificira Kalikrat kao jednog od tvoraca klasičnog kružnog zida oko Akropole (IG I3 45), a Plutarh dalje navodi (loc cit) da je bio unamljen da sagradi srednji od tri velika zida koji su spajali Atenu s Pirejem.

Архитекте из раног периода

Абот Сугер
Антемиус из Трале
Аполодор из Дамаска
Иктин
Имхотеп
Исидор из Милета
Каликрат
Лу Бан
Марко Випсаније Агрипа
Мнесикло
Рабириус
Сенемут
Марко Витрувије
Ју Хао


O mnogima nema podataka ali ako neko nađe nešto o njima neka mi se pridruži

Lu Ban

Izmislio prvi cikl



Tako bar kaže kineski istoričar XuQuan Long. Po njegovim rečima, -cikli se nisu pojavili prvi put u Evropi u 19. veku u formi bicikla, već su izmišljeni pre 2.500 godina u Kini. U prilog svojoj tvrdnji, sagradio je potpuno funkcionalni tricikl na osnovu planova Lu Ban-a, kineskog “ stolara, inženjera, filozofa, pronalazača, vojnog mislioca i državnika” , rođenog 507. g. p. n. e. Lu Ban je pored tricikla izmislio i opsadne merdevine sa protivtegom, kuke za vlačenje i ovnove za bojne brodove, kao i napravu koja nosi naziv Drvena Ptica (Wooden Bird), a koja je bila prva bespilotna letilica na svetu, u stanju da lebdi u vazduhu tri dana bez prekida. 

Марко Випсаније Агрипа


Марко Випсаније Агрипа (лат. Marcus Vipsanius Agrippa; 63. п. н. е.—12. п. н. е.), био је чувени римски војсковођа и пријатељ и блиски сарадник цара Октавијана Августа. Познат је по многим победама, између осталих, бици код Акцијума, у којој је поразио Октавијановог ривала Марка Антонија и египатску краљицу Клеопатру, и уништењу кантабријских и астурских побуна у Хиспанији чиме је окончано римско освајање Пиринејског полуострва.

Биографија

Агрипа је био из скромног рода. Имао је једнако година као и Октавијан и учио је са њим у Аполонији када су стигле вести о убиству Јулија Цезара (44. п. н. е.). По његовом савету Октавијан је одмах кренуо у Рим. Агрипа је одиграо истакнуту улогу у рату против Луција Антонија и Фулвије, односно брата и жене Марка Антонија, који је завршио освајањем Перузије (40. п. н. е.). Две године касније угушио је устанак Аквитанаца у Галији и прешао је Рајну да казни провале Германа. На својем повратку одбио је прославити тријумф али је прихватио службу конзула 37. п. н. е.

У то време Секст Помпеј, с којим је рат био неизбежан, је владао морем на обалама Италије. Како би га победио, Агрипа је прво морао осигурати луке за своју морнарицу. То је постигао пресекавши копнене везе које су одвајале Лукринско језеро од мора тако створивши спољашње луку. Унутрашњу луку је такође створио повезујући Авернско језеро са Лукринским. Агрипа је отприлике тада оженио Помпонију Цецилију Атику, кћер Цицероновог пријатеља Тита Помпонија Атика. Чим је именован врховним поморским заповедником, започео је с обуком своје посаде све док није био спреман суочити се с Помпејевом морнарицом. 36. п. н. е. је победио код Мила и Наулоха након чега је примио част поморског венца за своју службу. Када је изабран за едила 33. п. н. е. означио је раздобље своје службе стварајући велике доприносе у граду Риму, обнављајући и градећи акведукте, повећујући и чистећи Клоаку Максиму, градећи купалишта и тријемове те засађујући вртове. Такође је дао подстицај јавним изложбама уметнина. Октавијаново хвалисање да је преузео град од цигли, а оставио га у мрамору заправо с великом исправношћу може изрећи Агрипа.

Када је избио рат с Антонијем опет је позван да преузме заповедништво над морнарицом. Победа код Акција (31. п. н. е.), којом је Октавијан постао господар Рима и светског царства, углавном је Агрипина заслуга. Октавијан му је у знак захвалности понудио руку своје нећакиње Марцеле (28. п. н. е.). То би значило да је његова прва супруга Помпонија или умрла или се развела. Агрипа је 27. п. н. е. по трећи пут изабран за конзула, а исте године је и сенат доделио Октавијану царски наслов Augustus ("узвишени").

Вероватно у спомен битке код Акција Агрипа је саградио и посветио зграду која је претходила Хадријановом Пантеону у Риму који је остао сачуван. Натпис на каснијој згради која је саграђена око 125. садржи текст натписа с Агрипине зграде из времена његова трећега конзуловања. Године које су следиле након својега трећег конзуловања, Агрипа је провео у Галији реформишући провинцијалну администрацију и порезни систем, а уз то је саградио ефикасни систем друмова и акведукта, чији се сјајан пример може видети близу данашњега Нима.


Хадријанов Пантеон

Чини се да је Агрипино пријатељство с Августом било замрачено завишћу свога шурака и Августовог нећака и зета Марцела, кога су вероватно подбадале интриге Ливије, треће Августове жене, која се бојала Агрипиног утицаја на њеног мужа. Резултат томе био је Агрипин одлазак из Рима, наводно да преузме управљање над Сиријом. То је била врста часног прогонства, али заправо је Агрипа само послао својег посланика на исток, док је он сам остао на Лезбосу. Након Марцелове смрти, која се догодила за мање од годину дана, у Рим га је позвао Август који је схватио да му требају његове услуге.

Говори се да је Мецена саветовао Августу да привеже Агрипу још ближе себи тако да га учини својим зетом. У складу с тиме Август је наговорио Агрипу да се разведе од Марцеле и ожени његовом кћери Јулијом (21. п. н. е.) која је била Марцелова удовица и једнако чувена по својој лепоти и способностима као и по својој бесрамној разузданости. Агрипи је поверено 19. п. н. е. гушење устанка Кантабријаца у Хиспанији. По други пут је именован управитељем Сирије (17. п. н. е.) где је његова праведна и мудра администрација задобила поштовање и добру вољу становништва провинције, посебно Јевреја. Агрипа је такође поновно успоставио римску контролу над Кимеријским Херсоном (данашњи Крим) током свога управљања. Његова задња јавна служба био је почетак освајања подручја горњега Дунава, које ће касније постати римска провинција Панонија (13. п. н. е.). Умро је у марту у Кампањи у својој педесет и првој години. Август је у његову успомену приредио величанствен погреб.

Осим што је био војсковођа, Агрипа је био познат као писац, посебно о географији. Под његовим надзором остварена је Цезарова замисао о потпуној премеру царства. Од приручних средстава направио је округлу карту света коју је Август урезао у мермер и након тога је смештена у колонаде које је изградила његова сестра Паула. Уз његове рукописе налазила се и аутобиографија која се изгубила. Агрипа је имао неколико деце; с Цецилијом Атиком кћер Випсанију која је постала прва жена цара Тиберија; с Клаудијом Марцелом кћер Випсанију Марцелу; с Јулијом Старијом три сина Гаја Цезара, Луција Цезара и Агрипу Постума и две кћери Агрипину Cтарију, касније Германикову жену, и Випсанију Јулију, која се удала за Луција Емилија Паула.


wikipedia

Mnesiklo


Na ulazu u Akropolj nalaze se legendarni Propileji. Klesani su u mermeru (arhitekta Mnesiklo) pet godina – od 437.god.p.n.e. do 432.god.p.n.e. Desno od ulaza nalazi se Hram Atine Nike, sagrađen od belog mermera i potiče iz 427-424.god.p.n.e. Sagradio ga je Kalikrat koji je, uz Iktina, graditelj, verovatno, najslavnijeg hrama na svetu Partenona.

Interesantno je da su stari Grci Partenon nazivali jednostavno – Hram. Objašnjenje je jednostavno. Kao što se Homer toliko razlikovao od ostalih pesnika da mu nije trebalo drugo, posebno ime osim – Pesnik, tako se i Partenon toliko razlikovao od drugih hramova da nije morao da ima neko posebno ime. Izgradnja Partenona započeta je 447.god.p.n.e., a završena je petnaest godina kasnije. U Partenon je tadašnja atinska država uložila sve što je imala: sav novac države iz doba njenog najvećeg procvata i svoje najumnije podanike. Svi najveći umetnici onoga vremena bili su angažovani za izvođenje radova na ovom hramu. Umetničku stranu izgradnje vodio je Fidija, finansijsku i organizacionu Perikle, verovatno najveći atinski državnik. Već 438.god. hram je posvećen boginji Atini Partenos, kada je u njemu bio otkriven Atinin kip od zlata i slonovače koji je radio Fidija lično. Hram je okruživalo 46 dorskih stubova visokih 10,4m koji su na prednjoj i zadnjoj strani bili udvojeni. Imao je 160m reljefnog friza i više od 40 kipova u natprirodnoj veličini. Pored dorskog Partenona nalazi se i jonski – Erehtejon. To je skupina svetilišta sa otvorenom Dvoranom devojaka, čiji su stubovi oblikovani kao ženska tela. Građen je od 421. do 409.god.p.n.e. ime je dobio po prvom atinskom kralju koji je poginuo braneći svoj grad. Današnji izgled i razrušenost Akropolja nije posledica samo prohujalih vremena. Njegovom ruiniranju doprineo je veliki broj vandala, najrazličitijeg porekla. U Propilejima su Turci uskladištili municiju, a 1640.god. munja je pogodila skladište. Eksplozija je bila strahovita. Erehtejon je jedno vreme (po naredbi nekog paše) bio preuređen i adaptiran da posluži njegovom haremu. Hram Atine Nike, Turci su porušili da bi na tom mestu postavili jednu artiljerijsku bateriju. Po oslobođenju Grčke, hram je od sačuvanih delova, ponovo sagrađen. Partenon je u XVI veku bio pretvoren u džamiju, čak mu je i minaret dograđen. Vek kasnije turski komandanti u njega smeštaju skladište baruta, a 1687.god. pogađa ga zalutala mletačka kugla. No, najveća stradanja Partenona, sistematski i temeljno, priredio je „plemeniti“ lord Elgin (od 1801.- 1803.) koji je iz njega odneo više od 200 sanduka skulptura i ukrasa za London (čak i jednu karijatidu iz Erehtejona). U ovom „antičkom krugu“, naše pažnje su vredni i Hadrijanova biblioteka, kao i najautentičniji atinski spomenik – groblje Kerameikos (ulaz iz ulice Ermou br.148) na kome su sahranjeni i veliki i mali Atinjani.

Марко Витрувије Полио (лат. Marcus Vitruvius Pollio, живио и радио у првом вијеку п. н. е.), био је римски писац, архитекта и инжењер и аутор славног римског архитектонског трактата „De architectura, libri decem“ (Десет књига о архитектури).


Витрувије представља „Десет књига о архитектури“, графика из 1658. године

Врло мало је познато из његовог живота, осим онога што се може закључити из његовог писања у трактату. Иако Витрувије нигдје не идентификује императора за којег је радио, многи сматрају да је ријеч о Августу и да је трактат писан око 27. године. Пошто Витрувије у трактату себе описује као старог човјека, неки аутори су закључили да је врло вјероватно да је био активан у вријеме Јулија Цезара. Витрувије такође каже да је радио на градњи базилике у Фаному (данашњи Фано).


Трактат „О архитектури“, базира се на његовом личном искуству, али и теорији познатих грчких архитеката, нпр. на Хермогену. Расправља о скоро сваком аспекту архитектуре, а подијељен је у десет поглавља: планирање града, грађевински материјали, изградња храмова и употреба грчких редова, цивилно грађевинарство (позоришта, бање), приватне грађевине, декорација пода и зидова, хидраулика и цивилне и војне машине.