Urugvaj

Из Википедије

Главни град Монтевидео
34°53′S 56°10′W
Службени језик шпански
Облик државе Парламентарна република
- Председник Хосе Мухика
- Потпредседник Данило Астори
Стварање 11. мај 1814.
- Независност од Бразила 25. август 1825
- Призната 28. август 1828
Површина
- Укупно 176,215 km² (90)
- Вода (%) 1.5
Становништво
- 2008. 3,477,778 (130)
- Густина 19/km² (196)
БДП (ПКМ) 2011 приближно
- Укупно 50.9 милијарди USD (86)
- По глави становника 15,656 (60)
ИХР (2011) 0,783 (48) – висок
Валута Уругвајски пезос (UYU)
Временска зона UTC -3 до -2
Интернет домен .uy
Позивни број +598

Историја




Рио де ла Плата 1603

Име Уругвај потиче из гуаранија, језика урођеника овог региона. Име значи „река обојених птица“.

Први Европљани су у ову област стигли у раном 16. веку. И Шпанија и Португал су желеле да колонизују Уругвај, али су на крају Шпанци преовладали. Будућа престоница, Монтевидео, је основана у раном 18. веку и постало је ривал Буенос Ајресу. Монтевидео је, међутим, сматран војним ценром Шпанске империје, док је Буенос Ајрес био комерцијални центар.

У раном 19. веку, покрети за независност су никли широм Јужне Америке, укључујући Уругвај (тада познат као Banda Oriental, или „Источна Област“, што се односи на област источно од Рио де ла Плате). Борба за независност од Шпаније је доживела први већи успех 18. маја 1811, када је генерал Хосе Хервасио Артигас поразио Шпанце у Бици код Лас Пједраса. Уругвајску територију су желеле да присвоје настајуће државе, Бразил и Аргентина. Бразил је анектирао овласт 1821. под именом Provincia Cisplatina, али је 25. августа, 1825. почела побуна, након које је Уругвај постао независна држава Споразумом из Монтевидеа из 1828.

Првобитна популација Чаруа (Charrúa) индијанаца је постепено десеткована током три века, што је кулминирало масовним убиством код Салсипуедеса 11. априла 1831, које је предводио генерал Фруктуозо Ривера, први председник Уругваја. Након тог датума, оно мало преосталих Чаруа је распршено, и њихова култура је нестала.

Касније током 19. века, Уругвај је учествовао у Рату троструког савеза против Парагваја.

Уругвај је затим доживео низ изабраних и постављених председника, и пролазио кроз сукобе са околним земљама. Било је политичких и економских флуктуација и модернизација, и великог уплива имиграната, махом из Европе. Председник Хосе Батље и Ордоњез (José Batlle y Ordóñez) је начинио Уругвај напредном земљом са комплексним системом благостања; током већег дела 20. века, Уругвај је био економски равноправан са европским државама. Услед напредног социјалног система и стабилне демократије, Уругвај је постао познат као „Швајцарска Јужне Америке“.

Уругвајска економија се у великој мери ослања на пољопривредни извоз. Светски ратови су донели просперитет Уругвају, јер су уругвајска говедина и жито хранила ратом разорену Европу. Светске цене хране су стрмоглаво пале након краја Другог светског рата, што је довело до година опадања у уругвајској привреди. До 1960-их, стабилни социјални систем је почео да пуца, док је привреда пропадала. Влада је почела да губи подршку јер су студенти, радници и породице из ниже класе почели да осећају патње привреде неспособне да се прилагоди пост-пољопривредној светској привреди. Тупамароси, радикална левичарска група је одговорила на кризу насиљем, што је довело до владине репресије која се завршила суспензијом индивидуалних права од стране председника, Хорхеа Пачека Арека (Jorge Pacheco Areco), и његовог наследника, Хуана Марије Бордаберија (Juan María Bordaberry). Коначно, 1973, армија је преузела власт, и наредних 11 година је трајала војна диктатура у земљи која је некада имала једну од најстабилнијих демократија у региону. 1984, је коначно поново успостављена демократија избором Хулија Марије Сангуинетија (Julio María Sanguinetti).

Политика

Уставом из 1967. створена је снажна институција председника, уравнотежена законодавном и судском власти, слично САД. Председник је истовремено шеф државе и владе, а бира се на општим изборима, заједно са потпредседником, на раздобље од 5 година. Владу (кабинет) чини 13 министара које именује председник.

Законодавну власт има дводомна Општа скупштина (Asamblea General) која се састоји од 30-чланог Сената (Cámara de Senadores) којим председава потпредседник Републике и 99-чланог Представничког дома (Cámara de Representantes). Мандат заступника оба дома, изабраних на општим изборима, траје 5 година.

Највиши суд у земљи је Врховни суд. Под њим су апелациони и нижи судови као и мировне судије. Уз то постоје три изборна и управна суда, прорачунски суд и војни судови.

Током већег дела уругвајске историје на власти су се смењивале странке Колорадо и Бланко. Међутим, на изборима 2004. победила је коалиција левих странака „Широки фронт“ (Френте Амплио) добивши већину у оба парламентарна дома, а њен је кандидат Табаре Вазкуез постао председник са апсолутном већином гласова.

Географија



Уругвај је друга најмања земља Јужне Америке. Рељеф се углавном састоји од брежуљкастих низина и ниских брдских ланаца као и плодног обалног појаса покривеног травом и идеалног за узгој говеда и оваца. Највиши врх земље је Керо Катедрал (514 m). На југоистоку Уругвај излази на Рио де ла Плата, заједнички естуариј река Уругвај (која чини западну границу земље) и Паране која не пролази кроз Уругвај. Од осталих река истиче се једино Рио Негро. На обали Атлантика налази се неколико лагуна. Клима је у Уругвају умерена, али прилично топла па су температуре испод нуле фактички непознате. Због равног рељефа земља је изложена брзим премјештањима временских фронти, те памперу, хладном и повременом врло јаком ветру који дува са аргентинских пампа.

Становништво



Демографска карта Уругваја

Уругвајци говоре шпанским језиком иако четвртина становништва потиче из Италије. Око 88 % становника пореклом су Европљани, са 8 % местика и 4 % црнаца. Религија је службено одвојена од државе, а највећа верска је заједница Католичка црква којој припада 66% становништва, уз мање протестантску (2 %) и јеврејску (1 %) заједницу, као и велику групу атеиста и агностика (31 %).

Уругвај се истиче високом стопом писмености становништва, великом средњом класом и равномерном расподелом националног богатства. У последње две деценије око 500.000 Уругвајаца емигрирало је, углавном у Бразил и Аргентину. Старосна структура становништва је прилично неповољна због ниског наталитета, високе очекиване животне доби и велике емиграције младих.

Administrativne podjele



Urugvaj se sastoji od 19 administrativnih odjela (departamentos):

OdjelPodručje (km²)Stanovništvo*Glavni grad

Artigas	11,928	78,019	Artigas
Canelones	4,536	485,028	Canelones
Cerro Largo	13,648	86,564	Melo
Colonia	6,106	119,266	Colonia del Sacramento
Durazno	11,643	58,859	Durazno
Flores	5,144	25,104	Trinidad
Florida	10,417	68,181	Florida
Lavalleja	10,016	60,925	Minas
Maldonado	4,793	140,192	Maldonado
Montevideo	530	1,326,064	Montevideo
Paysandú	13,922	113,244	Paysandú
Río Negro	9,282	53,989	Fray Bentos
Rivera	9,370	104,921	Rivera
Rocha	10,551	69,937	Rocha
Salto	14,163	123,120	Salto
San José	4,992	103,104	San José de Mayo
Soriano	9,008	84,563	Mercedes
Tacuarembó	15,438	90,489	Tacuarembó
Treinta y Tres	9,676	49,318	Treinta y Tres
*2004

Geografija

Urugvaj se prostire na 176,214 kvadratnih kilometara kontinentalnog zemljišta i 142,199 kvadratnih kilometara teritorijalnih voda i malih riječnih ostrva. Reljef se pretežno se sastoji od ravnica i niskih brdskih lanaca (cuchillas), te plodne obalne nizije. Urugvaj ima četiri riječna bazena ili delte, rijeke Urugvaj, Negro, Plate i jezero Merin, a največa rijeka je Rio Negro (Crna rijeka). Najviši vrh Urugvaja, koji se nalazi u planinskom lancu Carape je Cerro, visine 513,66 metara.

Klima je u Urugvaju umjerena, ali prilično topla pa su temperature ispod nule gotove nepoznate. Zbog ravnog reljefa zemlja je izložena brzim premještanjima vremenskih fronti, te pamperu, hladnom i povremenom vrlo jakom vjetru koji puše s argentinskih pampa.

Montevideo



Montevideo je glavni i najveći grad Urugvaja, u istoimenom departmanu na ušću La Plate. Prema popisu iz 2004. godine, grad je brojao 1.325.968 stanovnika.

Osnovali su ga Španjolci 1726. godine. U 1807. zauzeli su ga Britanci, a u 1817. Portugalci. U brazilskom je posjedu Montevideo bio do 1828., kada je Urugvaj postao samostalan.

Gotovo polovica Urugvajaca živi u Montevideu, koji je i glavno kulturno središte te zemlje (sveučilište, zdravstveni instituti, mnoge knjižnice, muzeji, galerije itd.). Središte je urugvajske industrije, u kojoj ima udjel od oko 75% (velike klaonice, hladnjače, tvornice mesnih konzervi, uljare, mlinovi; rafinerije nafte, tekstilna, građevinska i kemijska industrija).

Montevideo je najvažnija luka Urugvaja i jedna od najvećih južnoameričkih luka. Također je ishodište urugvajskih željezničkih pruga. Međunarodna zračna luka zove se Carrasco.

U okolici grada nalaze se moderna kupališta.

Montevideo je 1930. godine bio mjesto održavanja prvog Svjetskog prvenstva u nogometu. Također je poznat i po tome što je 1939. godine tu potonuo njemački bojni brod Admiral Graf von Spee.

Монтевидео



Сан Фелипе и Сантијаго де Монтевидео (шп. San Felipe y Santiago de Montevideo) је главни град Уругваја. Налази се у природној луци у естуару реке Ла Плата. Са 1.325.968 становника (2004.) ово је привредни, административни и културни центар земље.

Клима у граду је умерена са средњом годишњом температуром од 13 °C. Подсећа на климу јужне Француске, Италије и Шпаније са израженим свим годишњим добима.

Историја

Град Монтевидео је основан 24. децембра 1726. Основао га је Бруно Маурицио де Забала гувернер Буенос Ајреса. Две године пре тога су Португалци овде основали тврђаву. Легенда каже да име места потиче од једног Магелановог морнара који је видевши обалу код данашњег Монтевидеа узвикнуо: Monte vi eu (Видео сам брдо).

Монтевидео је био под јаким британским утицајем током целог 19. века. Британци су на овај начих желели да тргују у региону без уплитања Аргентине или Бразила. Монтевидео је тада био трговински ривал Буенос Ајреса. Почетком 20. века у град се доселило много европских имиграната, тако да је 1908. трећина становништва била рођена у иностранству. Војне диктатуре и економска стагнација у 20. веку су изазвале опадање значаја града, а последице тога су и данас видљиве. Многе сиромашне сеоске породице су се населиле у старом делу града.