Istina i legenda o Homeru

1.

Homer, (grč. Ὅμηρος, Hómēros) najstariji pesnik antičke Helade (Grčke) i najstariji evropski pesnik, već vekovima stavlja na muke sve one koji se iole zainteresuju za njegov život i dela. Njegovu pesničku snagu s retkom jednodušnjošću i velikim poštovanjem priznavali su svi narodi svih vremena. Istovremeno, to priznavanje nenadmašnih osobina Homerove poezije je i jedino u čemu se svi slažu; čim rasprave dođu do Homerove ličnosti, nastaje potpun raskorak u mišljenjima i stvaraju se mnoge hipoteze, tvrdnje i negiranja, kao i isticanja da su sve raspoložive činjenice samo legenda i mit.

Ko je u stvari bio Homer i da li je uopšte postojao? Ako je postojao, gde, kada i u kakvim uslovima je živeo i pevao, i šta je uticalo na razviće njegove izvanredne pesničke obdarenosti? Da li je on ispevao „Ilijadu“ — u kojoj je opevana ahajska (helenska) opsada maloazijskog grada Troje (Iliona, Ilijuma) — i „Odiseju“ — koja govori o lutanjima itačkog kralja Odiseja nakon Trojanskog rata — odnosno, da li je on stvorio jezgro oko kojeg su izgrađeni kasniji delovi, ili je samo dopevao, umetnički usavršio i grupisao već postojeće profane epske pesme? Napokon, da li je Homer ispevao i ostale epove koji mu se pripisuju, ili bar deo njih?

Još je antika zamišljala Homera kao starog, siromašnog i slepog pevača koji se potucao iz jednoga kraja u drugi, od jednog grada do drugog, živeći od recitovanja svojih pesama. Ali taj opis velikoga pesnika nema u sebi ničega individualnog, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći helenske gradove recitovali svoje i tuđe pesničke tvorevine. Osim toga, teško je poverovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i do detalja da opiše život i njegove mnogostruke složenosti. (O Homerovoj slepoći najstariji podaci ne kažu ništa.).

Zbog svih ovih neizvesnosti i otvorenih pitanja, postaje shvatljivo zašto je u svetskoj nauci i književnosti nastalo takozvano „homersko pitanje“. Postavio ga je još sredinom IV v. pre n. e. filozof Aristotel i čak napisao i jednu knjigu pod istim naslovom. Pa ipak, iako se ovim pitanjem bavila i jedna takva umna glava, „homersko pitanje“ je ostalo otvoreno i nerešeno sve do danas. Rasprave o Homeru teku od jedne zagonetke do druge, a da niko nije u stanju da se u svojim konstatacijama osloni na bilo kakav pouzdaniji podatak.

2.

Prvu zagonetku oko Homerove ličnosti predstavlja vreme u kojem je živeo. Neki kažu da je živeo u vreme Trojanskog rata (1193. — 1183. g. pre n. e.), koji je bio velika inspiracija za njegove epove, ili nekih šezdeset do sto godina docnije (dakle, negde u XII ili XI v. pre n. e.). Istoričar Tukidid piše da je Homer „živeo mnogo godina nakon Trojanskog rata“; da li to „mnogo“ znači pedeset, sto, dvesta ili više stotina godina? Filolozi Aristarh i Krates stavljaju ga u XI v. pre n. e.; a jedan od najsvestranijih helenskih naučnika — Eratosten, u period od X — IX v. pre n. e., ali ga smatra savremenikom pesnika Hesioda koji je živeo, kako to pokazuju novija istraživanja, oko 700. g. pre n. e.

I ostali antički izvori pominju veoma različita vremena: da je bio savremenik spartanskog zakonodavca Likurga (IX v. pre n. e.); da je bio savremenik lidijskog kralja Giga (VI v. pre n. e.) i da je živeo u vreme upada Kimeraca (koji su poistovećeni sa Kimercima iz „Odiseje“) u Anadoliju (688. g. pre n. e.); da je bio savremenik satiričara Arhiloha (iz čijeg života je bar potpuno sigurno utvrđen jedan dan — jer je odrastao za vreme pomračenja sunca na ostrvu Tasu, za koje su astronomi tačno izračunali da je bilo 6. aprila 648. g. pre n. e.); da je živeo u VIII ili VII v. pre n. e., jer je, navodno, sastavio natpis na grobu frigijskog kralja Mide (Mide s „magarećim ušima“), koji je umro oko 690. g. pre n. e. Ostali antički autori ne izlaze iz tih granica. Uostalom, dosta su široke — skoro pola milenijuma! Ipak, najprihvatljiviji podatak dolazi od istoričara Herodota, koji navodi da je Homer živeo „ne kasnije od 400 godina“ (pre njega), što znači oko 900. g. pre n. e., ili nešto kasnije.

U jednom se ipak svi antički autori slažu, a iskopavanja u Troji to i potvrđuju: da Homer nije bio savremenik Trojanskog rata. Uostalom, to priznaje i on sam u 486. stihu drugog pevanja „Ilijade“: „Recite mi sada, vi Muze, koje živite na Olimpu, jer ste boginje koje znaju sve, a mi ljudi samo na osnovu pripovedanja; recite mi — ko behu vojskovođe i vladari Danajcima (Helenima)?“ Do tog saznanja došao je i Hajnrih Šliman, koji je sedamdesetih godina XIX v. iskopao ostatke legendarne Troje iz brda Hisarlika u Turskoj, iako je želeo da dokaže upravo suprotno. Ali da je Homer boravio u Troji i Troadi negde u IX v. pre n. e., u to je bio gotovo ubeđen. Samo tako bi se moglo razumeti što je Troju opisao kao „veliki grad sa akropolom zvanom Pergamon... to više što je u njegovo doba svaki grad imao akropolu“.

Danas je uglavnom prihvaćeno mišljenje da je Homer živeo negde u rasponu od dva veka — između 900. i 700. g. pre n. e.

3.

Kao podaci o vremenu, isto tako se razilaze i sasvim su nepouzdani i podaci o Homerovom zavičaju. Sedam antičkih gradova otimalo se za čast da su Homerov zavičaj — Smirna, Rod, Kolofon, Salamina, Ij, Arg i Atina, a pored njih pominju se i Hij, Itaka, Pil i Kima. Kad je vizantijski pisac Suid sabrao sve antičke izvore (danas delimično nepoznate), našao je u njima još Troadu, Lidij, Kipar, Knos, Mikenu, Rim, Grinij i Lukani. Sačuvalo se i takvo objašnjenje: „Domovina mu je bila beskrajno nebo a majka ne smrtna žena, nego (muza deklamacije) Kaliopa“.

Za većinu navedenih mesta može se predpostaviti šta je uzrok njihovom mišljenju da su Homerov zavičaj. Itaka, Pil i Arg mislili su to zacelo zato što Homer naročito slavi junake iz tih gradova: Odiseja s Itake, Nestora iz Pila i Diomeda iz Arga. Atinu kao Homerov zavičaj smatrao je filolog Aristarh, jer je Smirna bila tobože atinsko naselje. Neki su opet mislili da su Homerov zavičaj samo zato što je pesnik izvesno vreme boravio u njihovim mestima, ili što je, navodno, neki od njegovih (mitskih) predaka tamo živeo.

U kasnijim vremenima neki su u svojim nagađanjima o Homerovom zavičaju toliko zastranjivali da su ga nalazili čak u Egiptu ili Italiji. To je navelo satiričara Lukijana da se svemu tome naruga u svojim „Istinitim pripovetkama“, gde navodi da se sastao sa Homerom kad je pohodio Elisej („Ostrvo blaženih“ — gde u blaženstvu žive duše junaka i časnih ljudi nakon smrti), od koga je saznao da je on (Homer) bio Vavilonac. (Uzgred rečeno: nasuprot Lukijanu, čuveni helenski filozof i matematičar Pitagora, koji je verovao u metempsihozu — da se duša nakon nečije smrti nastanjuje u nekom drugom čoveku, životinji ili biljci — tvrdio je da je u nekoj od svojih brojnih inkarnacija, jednom sišao i u Had, mračni podzemni svet gde borave duše umrlih, i da je tamo video Homera obešenog o drvo i Hesioda vezanog lancima za stub; obojica behu okrivljeni da nisu dovoljno poštovali Bogove.).

Ipak, od svih predanja o zavičaju velikog pesnika najstarije, a u antici i najviše rasprostranjeno, zacelo je ono po kojem se Homer rodio u Smirni, i po kojem se od rođenja zvao Melesigen, po svoj prilici zato što je rođen na praznik u čast tamošnjeg rečnog boga Meleta.

4.

Rezultanta svih ovih nepoznanica vezanih za sve okolnosti oko Homerovog života i ličnosti vodila je često do veoma neočekivanih i oprečnih zaključaka. Jedan od njih, najskeptičniji, isticao je da Homer nikada nije ni postojao, pa da se zato o njegovoj ličnosti ne može ni govoriti. Prvi je taj problem podstakao Francuz Hidelin d’Obinjak (Hédelin d'Aubignac). On je 1715. godine, u jednoj svojoj raspravi tvrdio da nikada nije postojao pesnik koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i baroknog pesnika i prevodioca Ignjata Đurđevića ((Ignazio Giorgi, 1675. — 1737.), koji je dokazivao da je Homerove epove spevao Pitagora i da su priču o Trojanskom ratu izmislili neki stari pesnici iz mitskog doba.

Engleski arheolog ser Džon Majers (John Myres) je rekao da je svet homerskog pesništva besmrtan upravo zato što nikada i nigde nije postojao osim u pesnikovoj mašti. Štaviše, ni samo ime Homer nije helensko i znači: pevač, sastavljač, aed, rapsod, a po nekima je čak i sinonim za reč slepac ili slepi pesnik, ili zajedničko ime za sve (slepe) pesnike.

Godine 1897., američki profesor Semjuel Batle (Samuel Butler) šokirao je javnost delom „Homer — ko je ona bila?“ („Homer — Who was she?“) tvrdeći da je „Ilijadu“ napisala žena. Tu ideju je kasnije razradio engleski pisac i pesnik Robert Grejvs (Robert Graves) u svom romanu „Homerova kći“ („Homer's daughter“), kao i engleski lingvista, prevodilac i istoričar Endrju Delbi (Andrew Dalby) u svom delu „Ponovno otkrivanje Homera“ („Rediscovering Homer“). Međutim, najnovija shvatanja i saznanja sve se više priklanjaju hipotezama o autentičnosti Homerove ličnosti.

5.

U antici je napisano mnogo Homerovih biografija, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni; do današnjih dana sačuvano ih je desetak. Verovatno je najstariju napisao Artemon iz Klasomena, od koje je sačuvana samo jedna rečenica. Platonov učenik Herakleid Pontik (iz Ponta) napisao je o Homeru dve knjige, iz kojih nije sačuvano ništa. Nekoliko odlomaka starijih autora sačuvano je u radu aleksandrijskih bibliotekara (III — I v. pre n. e.). Jedna od Homerovih biografija pripisuje se pogrešno Plutarhu, a druga Herodotu, takođe pogrešno. Iz vizantijskog doba sačuvana je biografija Homera u dva rukopisa koju je nepoznati autor pripisao Herodotu („Pseudo-Herodotova biografija Homera“).

Od sačuvanih biografija izdvaja se jedna koji ima oblik malog romana, a nosi naslov: „Tkmičenje Homera i Hesioda“ (lat. „Certamen Homeri et Hesiodi“). To delo je sastavio neki nepoznati autor u vreme rimskoga cara Hadrijana, u II v. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo takmičenje. Pesnici su se nadmetali tako što je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao da doda stih kojim se ta protivrečnost ukida. Tako, na primer, na Hesiodov stih: „Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo…“, Homer je dodao: „majka je njemu, jer nijedna žena ne ljubi rata.“

Zatim je Hesiod postavljao pitanja, a Homer je na njih odgovarao. Na primer, na Hesiodovo pitanje: „Šta ljudi nazivaju srećom?“, Homer je odgovorio: „Umreti nakon što si se više naveselio, a što manje nažalostio.“. Nakon toga morao je svaki od pesnika da recituje najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz „Poslova i dana“ („Erga kai Hēmerai“, a Homer iz Ilijade. Sudija u tom nadmetanju (kralj Panaid) dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu, objasnivši svoju odluku time da pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima.

6.

Koristeći se sačuvanim biografijama, odnosno njihovim delovima, i najzad „Pseudo-Herodotovom biografijom Homera“, može se sastaviti kratka Homerova biografija, ili nešto što bi se moglo tako nazvati.

Majka najčuvenijeg helenskog i svetskog pesnika zvala se Kriteida. O Kriteidi i Homerovom rođenju poznato je nekoliko predanja u kojima izrazito dominiraju elementi mita.

Po jednom, Kriteida je maloazijska nimfa koja je Meletu, bogu istoimene reke kraj Smirne, rodila sina Melesigena. Prema drugom predanju, Kriteida je bila kći Apela iz Kime. Apel je na samrti poverio Kriteidu svom bratu Meonu, ali je ovaj devojku obeščastio, a zatim je udao za izvesnog Femiju iz Smirne. Jednog dana, dok je prala rublje na reci Melet, Kriteidu su spopali porođajni bolovi i tu je rodila dečaka.

Neki opet kažu da je Kriteida kći Melanopa iz Magnezije, koji je došao u Kimu u vreme osnivanja grada. Melanop je na samrti poverio kćer izvesnom Kleanaktu; kada je kasnije Kriteida zatrudnela od jednog neznanca, njen tutor je u gnevu naložio izvesnom Ismeniji iz Beotije da je odvede u Smirnu „koju je upravo osnovao Tezej“. (Prema najnovijim iskopavanjima engleskih arheologa, Smirna je osnovana u X v. pre n. e., razume se ne od mitskog Tezeja.). Tamo je Kriteida, na obalama Meleta, rodila Melesigena — Homera. Nakon rođenja deteta, ona je napustila Ismeniju i sama je odnegovala dečaka. Kasnije se udala za učitelja Femija, koji je na najbolji način vaspitao Homera. (Ali prema Diodoru, Homerov učitelj je bio Pronapid, „koji je koristio pismo Pelazga.“).

Poznato je i predanje po kojem je Kriteida živela na ostrvu Josu i da se sjedinila s jednim demonom iz pratnje muza. Da bi prikrila svoju trudnoću, ona je pobegla sa Josa, ali su je pirati zarobili i odveli u Smirnu, gde se mladom devojkom oženio lidijski kralj Meon. Kriteida je na obalama reke Meleta rodila dečaka, ali je ubrzo nakon porođaja umrla. Melesigena — Homera je, kao svog sina, odgajio lidijski kralj.

Delfijska proročica Pitija proglasila je Homera Odisejevim unukom, odnosno sinom Telemaha i Nestorove kćerke Polikaste — a profesor Semjuel Batler (s istom pouzdanošću, ali 1895. g.) sinom Telemaha i sicilijanske princeze Nausike. Prema mišljenju sveštenika iz Zevsovog proročišta u Dodoni, a s takvim mišljenjem su se slagali mnogi antički autori, Homer je vodio poreklo od mitskog pevača Orfeja ili Muzeja (takođe mitskog pevača, kojega neki smatraju Orfejevim sinom).

7.

Homer nije odmah postao pesnik; prvobitno mu je zanimanje bilo pomorac, a pesnik je postao tek nakon mnogih životnih iskustava. Na svojim putovanjima dospeo je do Afrike i Hispanije (Španije) i, najzad na ostrvo Itaku, gde se (kako kažu oni koji tvrde da je Homer živeo u vreme trojanskog rata i neposredno nakon toga) upoznao sa Mentorom, Odisejevim prijateljem. Mentoru je Odisej pred polazak u trojanski rat poverio na čuvanje svu svoju imovinu i porodicu; od njega je Homer saznao sve o Odiseju.

Neki pak kažu, a takve tvrdnje potiču još iz antike, da je Homer živeo u Odisejevom domu i da je on u stvari pevač Femije, koji se pominje u „Odiseji“. Femije je svojim pevanjem zabavljao prosce Odisejeve supruge Penelope, a kad se Odisej vratio i sve ih pobio, hteo se osvetiti i Femiju, ali je ovaj dokazao da s napasnicima nije imao nikakve veze — samo im je pod prisilom pevao. Odisej mu je oprostio na molbu svoga sina Telemaha.

Slično kao u Femiju, Antika je videla Homera i u Demodoku, slepom pevaču na dvoru feačkog kralja Alkinoja, koji je na gozbi priređenoj u čast Odiseja ganuo itačkog kralja do suza. Oni smatraju da se stihovi iz osmog pevanja „Odiseje“, kojima Homer predstavlja Demodoka, odnose na njega samog: „Glasnik se pojavi tada vodeći omiljenog pevača, koga je najviše volela Muza te ga je obdarila dobrim i zlom; lišila ga očnog vida a slatku mu dala pesmu“.

8.

Sa svojih putovanja Homer se vratio siromašan, kao što je i bio. Nastanio se u jonskom gradu Kolofonu, gde je sastavio i svoj prvi ep: „Margit“ (o junaku — glupaku). Ali mu se ubrzo vratila bolest očiju, za koju neki tvrde da ju je dobio na Itaki, i oslepeo je.

Iz Kolofona Homer je otišao u „rodnu Smirnu“, ali se nije dugo zadržao u njoj. Napustio je Smirnu da bi putovao po svetu kao pevač i pesnik. Put ga je naveo i do maloazijske kimske kolonije Neon Teik; tu je složio ep o tebanskom ratu — „Tebaidu“. Potom je, kao već priznati pesnik, predložio gradu Kimi da ga opeva za stan i hranu — ali je odbijen. Kažu da su od tada svi pesnici izbegavali Kimu.

(Koliki uticaj je Homer imao na drevni helenski svet najbolje se može sagledati iz primera. Kada je kralj Panaid, u takmičenju između Homera i Hesioda dao prvenstvo Hesiodu, dospeo je u helenske poslovice kao personificirani slaboumnik; a cinik Zoil, koji je napisao knjigu protiv Homera, zaslužio je opšti prezir i njegovo ime je postalo sinonim za tričave i zajedljive kritičare.).

Homer je izvesno vreme proveo u maloazijskoj Fokeji, gde je — sada već pod imenom Homer — sastavio „Malu Ilijadu“, koju je prigrabio mesni pesnik Testorid i odneo na ostrvo Hij — i izdao kao svoju. Homer je pošao u poteru za njim, ali mu je na Hiju priređena „dobrodošlica“ koja je mogla da ga košta i života, da se nije na vreme sklonio kod izvesnog pastira Glauka. Tu ga je otkrio Glaukov gospodar i uzeo ga za učitelja svoga sina. U takvim životnim uslovima koji su mu garantovali bar neku sigurnost Homer se i oženio, ali je i dalje živeo veoma skromno; kad se udavala jedna njegova kćerka, nije joj mogao u miraz dati ništa drugo osim jedan svoj ep — „Kipriju“. (Godine 1925. našao se izdavač koji je nudio milion dolara za autorsko pravo na taj Homerov ep, ali bi to bio loše uložen novac jer „Kiprija“ i nije Homerovo delo; s njim ima zajedničko samo to što se bavi događajima koji su doveli do Trojanskog rata.).

9.

Ostatak života Homer je proveo na Hiju. Tu je, delom na Hiju, delom na putovanjima za koje mu se pružila prilika, sastavio „Ilijadu“, zatim pedesetak kratkih pesama, pa himne bogovima („Homerske himne“), zatim parodiju na junačke epove „Batrahomiomahiju“ („Boj žaba i miševa“), i konačno „Odiseju“.

(Vremenom je Homer stekao veliki ugled i poštovanje stanovnika ostrva Hija, gde je u gradu istog imena živeo, kako kažu, rod Homerida — Homerovih potomaka. Helenski gramatičar iz Aleksandije Valerije Harpokration uz napomeni „Homeridi“ pominje da je to rod na Hiju“, a logograf Helanik kaže da je „nazvan po pesniku“.).

Kao sedokosi starac Homer je dobio laskav poziv da poseti Atinu. Krenuo je na put, ali do Atine nije nikada stigao. Vetar i talasi odbacili su njegov brod na ostrvo Ij. Tu se na obali upustio u razgovor s mladićima koji su lovili ribu. Kada ih je upitao da li su šta ulovili, odgovorili su mu zagonetkom: — Ono što smo ulovili, to smo ubili, a što nismo ostavili smo da pliva. Uzalud se Homer trudio da reši tu dečačku zagonetku. Kad su mu na kraju rekli da su to vaške, odgovorio im je (stihom) da kao vašljivac to stvarno razume, ali je bio veoma potišten što mu je pored tela ostario i um.

Tu, na Iju, Homer je i umro, a njegova ličnost postaje samo maglovita i nejasna sena skrivena iza besmrtnih dela. Zagonetke oko njegove ličnosti, umesto da vremenom budu rešene, postaju sve zamršenije. Da li je ljudski rod zauvek osuđen da o najvećem pesniku svih vremena ne sazna ništa pouzdano? Uostalom, da li je uopšte potrebno poznavati ličnost autora da bi se odalo priznanje njegovom delu?

10.

Najzad se postavlja i pitanje kako su najznačajnija Homerova dela — „Ilijada“ i „Odiseja“, koji su po složnom sudu antičkih stručnjaka nastali u Maloj Aziji (u onom delu koji je pripadao takozvanoj Joniji), dospeli u kontinentalnu Heladu. Na to pitanje postojala su dva odgovora. Po jednome, spartanski zakonodavac Likurg se upoznao s epovima za vreme svojih putovanja i doneo njihove prepise u Spartu. Istoričar Efor je čak tvrdio da se Likurg susreo sa Homerom na Hiju. Drugi je odgovor bio da je Hiparh, sin atinskog tiranina Pizistrata, prvi doneo Homerove epove u Atinu. U ovoj potonjoj verziji kaže se i da je Hiparh prisiljavao rapsode da na svečanostima recituju Homera „na prihvat“ (to jest naizmenično). Slična odredba pripisuje se i atinskom zakonodavcu Solonu.

Kasnije je nastala težnja da se ove dve tradicije povežu na taj način što se Likurgu pripisivalo da je doneo u Heladu Homerove epove (bez obzira u kakvom su obliku oni bili), a da je onda Pizistrat iz njih sastavio „Ilijadu“ i „Odiseju“. Tako rimski govornik Ciceron kaže o Pizistratu da se za njega pripovedalo „da je prvi Homerove knjige, ranije pobrkane, tako rasporedio kako ih sada imamo“. A putopisac Pauzanije kaže da je Pizistrat Homerove epove „rastavljene i jedne pamćene ovako druge onako, sakupljao...“.

Rimsko-hebrejski pisac i istoričar Josif Flavije (Titus Flavius Josephus, Joseph ben Matityahu), polemišući protiv helenske kulture i dokazujući nadmoć hebrejske, pominje da neki kažu da Homer čak nije svoje epove ostavio napisane nego da su bili prenošeni usmenim predanjem i da su kasnije sastavljeni iz više pesama, te da zato sadrže čitav niz protivrečnosti.

Marko Krajšić