Armstrong: "Naravno da sam bio na Mesecu"

“Ljudi vole teorije zavere. One su vrlo atraktivne. No, nikad se nisam brinuo jer znam da će se jednoga dana neko vratiti i pokupiti moju kameru koju sam ostavio na Mesecu”, rekao je Armstrong u svojoj autobiografiji, o kojoj piše zagrebački Jutarnji list.


„Imaš li minut vremena“, Nil, upitao je Deke Slayton, direktor NASA-inih operacija letova sa posadom, astronauta Nila Armstronga nekoliko dana uoči Božića 1968. Bili su dežurni u kontroli leta u Hjustonu i pažljivo su pratili misiju Apolo 8, u sklopu koje su astronauti Frank Borman, Jim Lovell i Bill Anders postali prvi ljudi koji su obleteli Mesec.

- Naravno, šefe - mirno je rekao Nil Armstrong.

- Razmišljamo o tvom idućem zadatku. Mislimo da bi ti mogao biti zapovednik misije Apolo 11- rekao je Slayton.

Nil Armstrong nije bio čovek koga je lako zbuniti, no za trenutak je i on bio ošamućen.

- Hvala, Deke, hvala na poverenju - rekao je Armstrong i pružio ruku Slaytonu.

- Ako odlučite poveriti mi Apolo 11, daću sve od sebe - dodao je...

Taj je razgovor zauvek promenio karijeru, ali i privatni život američkoga vojnog pilota i inženjera Nila Armstronga. Sedam meseci kasnije Armstrong je ušao u istoriju: kao zapovednik NASA-ine misije postao je prvi čovek na Mesecu i jedan od najpopularnijih ljudi na Zemlji. Iako je najpoznatiji NASA-in astronaut, Nil Armstrong je celi život bežao od novinara i uporno odbijao pozive biografa. Izuzetak je bio James Hansen, čiju je knjigu “First Man” iz 2005. godine pre objavljivanja autoriziovao, njegov dugogodišnji prijatelj Jay Barbree, novinarski veteran koji je od 1958. za televizijsku kuću NBC pratio američki svemirski program, o čemu je napisao nekoliko knjiga.

Barbree je pre nekoliko godina počeo pisati Armstrongovu biografiju, ali je slavni astronaut uspeo videti samo prvo poglavlje jer je 25. avgusta 2012. preminuo u 82. godini zbog komplikacija nakon operacije srca. No, Jay Barbree nedavno je dovršio započeti posao pa se tako izlazak knjige “Neil Armstrong: A Life of Flight” poklapa s 45. godišnjicom spuštanja Amerikanaca na Mesec.

Za razliku od Hansenove knjige, nova biografija Nila Armstronga počinje 1951, kad se kao 21-godišnji američki borbeni pilot borio u Korejskom ratu, gdje je učestvovao u 78 misija i u vazduhu proveo 121 sat. Tamo zamalo nije poginuo jer je njegov F9F Panther između dve planine pogodila protivvazdušna odbrana, a spasio se katapultiranjem. Deset godina kasnije ponovno je zadivio kolege kad se nakon leta eksperimentalnim raketnim avion X-15 sigurno spustio na Zemlju iako je izgledalo da će se dogoditi katastrofa. Legenda o Armstrongovoj hladnokrvnosti ponovno je potvrđena 1966, tokom njegovog prvog leta u svemir, kad je uspešno spojio letelicu Gemini 8 sa svemirskom platformom Agena, a zatim se, uprkos kvaru, uspešno vratio na Zemlju.

- Nil je na zemlji bio najsporiji čovek u donošenju odluka, ali je imao najbrže ruke od svih pilota i u vazduhu je odlučivao u deliću sekunde - priseća se Barbree.

Nakon Korejskog rata, Armstrong je nastavio strudije aeronautike na Univerzitetu Purdue, gde je diplomirao 1955. Tamo je upoznao i studentkinju ekonomije Janet Shearon, koja je u januaru 1956. postala njegova prva supruga. Imali su dva sina, Erica i Marka, i kćer Karen Anne, ljubimicu koji su odmila zvali Muffie. Brak s Janet trajao je punih 38 godina, a nakon razvoda 1994. Armstrong se oženio 15 godina mlađom udovicom Carol Knight, sa kojom je ostao do smrti.

Tek rođenom programu Apolo Armstrong se pridružio 1962, ne sluteći da je upravo on čovek koji će ispuniti obećanje predsjednika Džona kenedija da će Amerikanci biti prvi ljudi na Mesecu.

Te, 1962. godine Armstrong je doživeo veliku porodičnu tragediju jer je njegova ljubimica Karen Anne umrla od tumora na mozgu. Kao čovek koji je čvrsto verovao u moć nauke, Armstrong je bio skrhan činjenicom da medicina nije mogla pomoći njegovoj ljubimici. Kćerkina smrt bila je i najvažniji razlog što je Armstrong postao astronaut.

- Nakon što je devojčica umrla, neprekidno je mislio o njoj. Morao je ići dalje u životu, pa se prijavio za astronauta - prisetio se Barbree.

Strah od javnosti

Bol za izgubljenim detetom bila je i Armstrongova veza sa Barbreejem, čiji je sin Scott preminuo 1964. nakon preranog rođenja.

- Upoznao sam Nila na konferencijama za novinare sa kojima se tek počelo u NASA-i. No, dan nakon smrti moga sina sreo sam Armstronga u kafiću i rekao mu tužnu vest. Video sam kako mu se lice promenilo i to nas je odjednom povezalo. Nil mi je poveravao informacije koje nije delio sa drugim ljudima - napisao je Barbree. On tvrdi da je tragična smrt male Muffie bila jedna od veza u Armstrongovom prijateljstvu sa slavnim Charlesom Lindberghom, američkim pilotom koji je 1927. prvi preleteo Atlantik, a čiji je 20-mesečni sin otet iz krevetića i ubijen. Upravo je Lindbergh savetovao Armstrongu da izbegava novinare i javnost kako bi sačuvao privatnost.

“Obožavao je Lindbergha. Pokušao sam Nilu da objasnim razliku između njega i Lindbergha, čiji je let od New Yorka do Pariza bio na njegov račun. To je bila privatna avantura, a da bi se Apolo spustio na Mesec, američki poreski obveznici morali su platiti 25 milijardi dolara. Stoga su astronauti potpisali da je deo njihove misije da budu otvoreni prema javnosti. Amerikanci su platili za to”, zapisao je Barbree. On Armstronga opisuje kao skromnog čoveka koji je imao averziju prema govorima u javnosti, stoga je imao i veliku tremu dok je na Mesecu izgovarao istorijsku rečenicu: “Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo.”

Bez novca

Kad su se nakon osam dana Nil Armstrong, Baz Oldrin i Majkl Kolins vratili na Zemlju, pri čemu su morali da prođu i carinsku kontrolu, dočekani su kao američki heroji. Ubrzo je počela i njihova turneja po svetu u sklopu koje ih je 18. oktobra 1969. u Beogradu primio i jugoslavenski predsednik Tito i uručio im odlikovanja. Za razliku od Baza Oldrina, koji je, na neki način, uživao u slavi pa se posle borio s alkoholizmom, Nil Armstrong žudeo je za privatnošću. Kad se 1972. program Apolo završio, Armstrong se vratio u rodni Ohajo i prihvatio poziciju profesora aeronautike na Univerzitetu Sinsinati i kupio farmu. Pritom je odbio niz primamljivih ponuda koje bi mu omogućile da se obogati.


“Bio je čovek integriteta koji je odbio kapitalizovati jedno od najvećih postignuća čovečanstva. Nil sebe nikada nije doživljavao siromašnim, ali zapravo nikada nije imao novca”, naglasio je Barbree. Tvrdi da je Armstrong kao profesor na univerzitetu često novinarima znao da zalupi vrata ispred nosa. Što je više bežao od popularnosti, Armstrong je bio veća meta za novinare, ali i za obične građane.

- Naša je slava istovremeno bila blagoslov i pakao - priznao je jednom prilikom Armstrong, koji je u borbi za privatnost vodio sudski spor sa svojim dugogodišnjim brijačem Marxom Sizemoreom. Naime, brijač je bez Armstrongovog znanja nakon astronautovog šišanja za 3000 dolara prodao njegove vlasi nekom bizarnom kolekcionaru. Barbree se u knjizi osvrće i na niz zanimljivih priča vezanih uz misiju Apolo 11 i Armstronga. Jedna od njih kaže da je kamera zabeležila kako je Armstrong, pošto se dva sata i 19 minuta zajedno sa Bazom Oldrinom šetao po Mesečevu Moru tišine, na povratku u modul Orao promrmljao onako više za sebe: “Good luck, Mr. Gorsky!” No, među astronautima nije bilo nikoga ko se tako zvao, pa je gospodin Gorsky ostao enigma do sredine devedesetih, kada je na jednoj proslavi na Floridi Nil Armstrong rekao da je Gorsky sad mrtav i da može reći ko je on. Gospodin Gorsky bio je njegov sused u Ohaju. Jednog jutra, kao desetogodišnjak, Armstrong je čuo gospođu Gorsky kako viče na supruga.

- Oralni seks! Ti želiš oralni seks? Može, ali onoga dana kada naš mali sused bude hodao po Mesecu - vikala je gospođa Gorsky.

Prigovor Obami zbog Meseca

No, priča o gospodinu Gorskom plod je šale pokojnog američkog komičara Buddyja Hacketta koji je to smislio za NBC-jev “Tonight Show”. Armstrong je za šalu čuo 1995, no ona je u međuvremenu postala urbana legenda. Tajnovit i distanciran čovek, Armstrong se u javnosti ponovno pojavio 2010, kad je zajedno s dvojicom bivših kolega, astronautima Eugeneom Cernanom i Jimom Lovellom, uputio otvoreno pismo predsedniku SAD Obami. Tada je oštro kritikovao Obaminu odluku da se odustane od američkog povratka na Mesec, o čemu je govorio i u svom poslednjem intervjuju koji je dao britanskom Gardijanu u maju 2012. Tada je odgovorio i na raširenu teoriju zavere da je spuštanje na Mesec bilo lažirano.

“Ljudi vole teorije zavere. One su vrlo atraktivne. No, nikad se nisam brinuo jer znam da će se jednoga dana neko vratiti i pokupiti moju kameru koju sam ostavio na Mesecu”, rekao je Armstrong.



Jutarnji list.

Neil Armstrong, prvi čovjek na Mjesecu, dobio je mjesto astronauta preko veze



Njegova prijava za astronauta NASA-e stigla je tjedan dana prekasno i kao takva trebala je završiti u smeću.

Neil Armstrong bio je testni pilot i konzultant za američku vojsku. Primjerice, 1958. odabran je za program američkih zračnih snaga MISS (Man in Space Soonest - Čovjek u svemiru u najkraćem vremenu) koji je bio prvi američki program slanja čovjek u svemir prije nego što je otkazan u korist projekta Mercury NASA-e. Armstrong je bio konzultant i za razvoj X-20 Dyna-Soar vojnog svemirskog zrakoplova koji je razvijao Boeing, a 15. ožujka 1962. vojne snage odabrale su ga kao jednog od sedam pilota inženjera koji bi ga letjeli kada bude završen prototip.

Usprkos svojim kvalifikacijama, Armstrong je napravio pogrešku i poslao prekasno prijavu za drugi krug astronauta NASA-e jer se premišljao o tome da napusti Dyna-Soar program u korist mogućih misija na Mjesec. Rok za prijave bio je 1. lipanj 1962., a Armstrongova prijava stigla je prekasno.

Međutim, jedan od zaposlenika i bivši kolega Dick Day primjetio je Armstrongovu prekasno stignutu prijavu i potajice ju je ubacio s ostalim prijavama. Zahvaljujući tome, Armstrog je u selekciji odabran za novih sedam astronauta.


dnevno

Govor koji (srećom) niko nije čuo


Službe zadužene za javne nastupe zvaničnika često su suočene sa nesvakidašnjim problemom. Tokom državnih projekata visokog rizika uvek postoji mogućnost katastrofalnog neuspeha. Obraćanje državnika u tim prilikama je detaljno isplanirano mnogo pre nego što je poznat ishod same misije.

Apolo projekat SAD-a (1961-1972) ostvario je svoj najvažniji cilj 11.7.1969. godine kada su Nil Armstrong i Baz Aldrin kročili na Mesec. Misija je bila visokorišična, a ishod krajnje neizvestan. Vilijamu Safiru je pripala teška dužnost da administraciju predsednika Ričarda Niksona pripremi za nastup u slučaju najgoreg mogućeg scenarija, stradanja astronauta u svemiru.

Poseban protokol, koji je trebalo da bude primenjen u slučaju propasti misije, detaljno je opisan u zvaničnom dokumentu koji je mnogo kasnije postao dostupan javnosti. On predviđa sledeće: pre govora, „predsednik će telefonom pozvati buduće udovice astronauta“, a sveštenstvo će pripremiti proceduru simboličnog sahranjivanja u moru gde će uz molitvu „njihove duše uputiti u najdublje dubine“.


U govoru koji je Safir poslao H.R. Haldemanu, šefu Niksonove administracije, a kojim je predsednik Nikson trebalo da se obrati javnosti nakon propasti misije piše:



ZA SLUČAJ KATASTROFE NA MESECU



„Sudbina je odredila da ljudi koji su otišli na Mesec u mirno istraživanje ostanu na Mesecu da počivaju u miru.

Znam da nema nade za povratak ovih hrabri ljudi, Nila Armstronga i Baza Aldrina, ali takođe znam da u njihovoj žrtvi ima nade za čovečanstvo.

Ova dva čoveka su položila svoje živote u najplemenitijem cilju koji ima čovečanstvo: traganje za istinom i razumevanjem.

Za njima će tugovati njihove porodice, oni će biti tuga naroda sveta, za njima će tugovati Majka Zemlja koja se usudila da pošalje svoja dva sina u nepoznato.

Tokom istraživanja, oni su bili razlog što su se svi ljudi na svetu osećali kao jedan. U svojoj žrtvi oni čvrsto vezuju bratstvo naroda.

U davna vremena, ljudi su gledali u zvezde i videli svoje heroje u sazvežđima. Mi danas radimo isto, ali su naši heroji ljudi od krvi i mesa. Ostali će ih pratiti i sigurno će naći svoj put do kuće, ali ovi ljudi su bili prvi, i oni će najviše ostati u našim srcima.

Svaki čoveka koji vidi Mesec u budućim noćima biće svestan da sada postoji ugao nekog drugog sveta koji je zauvek čovečanstvo.“


Nesumnjivo sjajan i adekvatan govor. Čovečanstvu je drago što ga nikada nije čuo, Niksonu je bilo drago što ga nikada nije održao, ali su najsrećniji svakako bili Armstrog i Aldrin, koji su ovenčani slavom svoj nesuđeni posmrtni govor mogli da pročitaju kao živi i zdravi tvorci istorijskog koraka.



medias

Ameri su bili svugdje,osim na Mjesecu kao ja.