Kajsije

Kajsije

Кајсија (лат. Prunus armeniaca, тур. kayısı), такође позната по имену „марелица“, је континентална коштуничава воћка која заједно са шљивама, бадемима, бресквама, вишњама и трешњама припада роду Prunus фамилије Rosaceae.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Порекло и статус кајсије

Центар настанка и природни ареал ове врсте тешко је дефинисати, услед ране доместификације (3 миленијум п. н. е.). Кајсије највероватније потичу из предела средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Могуће је да природни ареал врсте обухвата и Корејско полуострво и Јапан. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. п. н. е., проширили по целој Европи.

Данас, дивље (недоместификоване) јединке кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану.Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.

Узгојене сорте кајсија раширене су широм планете. Најбоље успева у областима са благом, медитеранском климом, услед чега се у таквим областима интензивно комерцијално узгаја.

Опис

[You must be registered and logged in to see this image.]

Кајсија расте као жбун или ниско дрво, високо 8—12 m, са стаблом пречника до 40 cm. Облик крошње је округао, понекад пљоснат. Кора стабла је тамносива, уздужно испуцала. Младе гране и лисне дршке су често црвенкасте боје. Листови су овални, дуги 5—10 cm, широки 5—8 cm, са шпицастим врхом, заобљеном базом и назубљеном ивицом. Лисне дршке су дуге 2—4 cm.

Цветови имају кратку цветну дршку, па често имају изглед седећих цветова. Развијају се усамљено или у паровима, најчешће пре листања биљке. Пречник цвета је 2—4,5 cm. Цветна ложа и чашични листићи су длакави, крунични листићи су беле до бледоружичасте боје, дуги 11—15 mm. Кајсија је самооплодна, ретко странооплодна биљка (ауто-инкомпатибилни су на пример култивари 'Riland' и 'Perfection'). Најважнији опрашивач је пчела.

Плод је коштуница, подсећа на малу брескву, пречника 1,5—2,5 cm, жуте до наранџасте боје, понекад и црвене на страни изложеној сунцу. Једно семе се налази унутар тврде коштице. Диплоидни број хромозома је 2n=16.

Производња и употреба

Према статистичким подацима из 2005. године, највише кајсија се производи у Турској (390.000 тона годишње), Ирану (285.000) и Италији (232.000). У Србији постоји 1,7 милиона садница кајсије, а годишња производња је око 40.000 тона. Кајсије се обично прерађују и продају као сушене, док се у Србији највише користе за производњу сокова, џемова и компота. Сем за потребе исхране становништва, кајсија се користи као декоративна врста, а њено дрво је високих механичких и декоративних квалитета.

сува кајсија
Нутритивна вредност у 100 g
Енергија 240 kcal   1010 kJ
Угљени хидрати     63 g
- Шећер  53 g
- Биљна влакна  7 g  
Масти 0.5 g
Протеини 3.4 g
Витамин А  180 μg 20%
- β-каротин  2163 μg 20%
Витамин C  1 mg 2%
Гвожђе  2.7 mg 22%
Проценти се односе на америчке
препоруке за одрасле.
Извор: USDA база података хранљивих материја

Производња кајсија у Републици Српској (2000-2009).
У Србији се узгајају следеће сорте кајсија:

Амброзија (S. Ambrogio), пореклом из Италије
Бреда, пореклом из Холандије
Домаћа рана, домаћа сорта
Кечкеметска ружа (Kecskemeti rozsa), пореклом из Мађарске
Крупна рана, домаћа сорта
Мађарска најбоља (Ungarische Beste), пореклом из Мађарске
Холубова (Holubova Merunka), пореклом из Чехословачке
Раковски, пореклом из Аустрије
Црвена рана, домаћа сорта



[You must be registered and logged in to see this image.]

cvetovi kajsije           svez plod kajsije         suve kajsije           semena kajsije

wikipedia

Kajsije jačaju zube, kosti i vid

Lekovita priroda: Kajsije podstiču odbranu organizma od bakterijskih infekcija, obnovu oštećenih tkiva, snižavanje lošeg holesterola u krvi. Deluju kao blagi laksativ.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bogate hranljivim i lekovitim sastojcima, kajsije se obično prerađuju i prodaju kao sušene, dok se u Srbiji najviše koriste za proizvodnju sokova, džemova i kompota. Hranljiva vrednost i sastav ploda menja se sušenjem ili termičkom obradom. Prilikom sušenja, koncentracija šećera i kalorija se povećava, zbog čega se ne preporučuje dijabetičarima i osobama sa povišenim nivoom holesterola.

Nasuprot tome, sveže kajsije sadrže dosta vode, ali malo kalorija, zbog čega se posebno preporučuju gojaznim osobama. U jelovnih bi trebalo da se uvrste i pri velikim vrućinama, kada je izraženo obilno znojenje, jer uspešno nadoknađuju izgubljenu tečnost, kao i vitamine i minerale. Što se tiče drugih korisnih sastojaka, u svežim kajsijama najzastupljenija je limunska kiselina, a od vitamina najviše ima vitamina A, C, B kompleksa, a naročito B17 kao i beta-karotena. U zavidnoj količini ima i kalijuma, tanina i pojedinih terpena, koji daju prijatnu aromu.

Bogate vitaminima i mineralima, kajsije jačaju odbranu organizma od bakterijskih infekcija, podstiču obnovu oštećenih tkiva i razvoj zuba i kostiju, korisne su za poboljšanje vida. Zbog izuzetne zastupljenosti beta-karotena, kajsija ima blagotvorne efekte na srce, jer utiče na snižavanje lošeg holesterola u krvi, kao i na neke druge bolesti.

Kajsije su bogate i biljnim vlaknima koja podstiču rad organa za varenje. Zahvaljujući celulozi i pektinima, imaju blago laksativno dejstvo, dok uzete pre glavnog obroka stimulišu metabolizam. Zbog visokog sadržaja gvožđa preporučuju se anemičnim osobama, radi povećanja hemoglobina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izuzetno zdravim smatra se i svež sok od kajsije bez konzervansa i dodatka šećera. Posebno je delotvoran kao lek kod groznice i kožnih bolesti, a istovremeno rashlađuje i ubrzava eliminaciju otpadnih materija varenja. Kajsije i kao voćke povoljno deluju na kožu, pa ih narodni lekari preporučuju kod pojave ekcema ili opekotina.

Seme kajsije koristi se u prehrambenoj industriji, najčešće kao zamena semena badema. Od ovog semena pravi se italijanski liker amaro, biskviti, dok se ulje iz kajsije koristi kao jestivo. Od kajsije se pravi i vrlo aromatična, ukusna i pitka rakija kajsijevača. Zbog bogatstva proteinima i esencijalnim masnim kiselinama, seme se koristi i u kozmetičkoj industriji. Služi za spravljanje preparata namenjenih suvoj, starijoj i izboranoj koži.

Moć sirovih semenki

Uprkos siromaštvu zemlje, pakistanski narod Hunza je izuzetno zdrav i dugovečan, dok je prisustvo karcinoma ekstremno retka pojava. Zapadni istraživači su ustanovili da je ključ zdravlja u konzumiranju bogate mineralne vode i omiljene namirnice, kajsije, prepune vitamina B17. Leti ih jedu sveže, a za zimu suše. Koštice takođe peku i jedu, a ulje koriste za kuvanje i prelive, ali i kao losion za lice. U proseku, na ovaj način dnevno unesu između 50 do 80 miligrama vitamina B17, za razliku od naroda zapadnog sveta, koji dnevno jedva da unese dva miligrama.

Ovaj podatak je vrlo bitan, imajući na umu da pojedini naučni krugovi tvrde da sirove semenke i koštice mogu u potpunosti da spreče nastanak karcinoma, blagovremeno ubijajući maligne ćelije. Tvrde, da ako neko jede svakoga dana sedam svežih, samlevenih koštica kajsija neće oboleti od karcinoma!?

Semenke izvađene iz jezgra mogu biti gorke, zbog čega ih treba jesti sa malo meda. Istovremeno, iz ishrane treba izbaciti šećer, kofein i belo brašno, ali zato treba unositi vitamin C i piti dosta vode.

Izvor: Večernje novosti

Kajsija cijanidom ubija tumor

Vitamin B17 ili leatril, kojeg najviše ima u semenkama koštice kajsije, štiti organizam od bolesti, a otrov ubija ćelije raka.

Prema proročanstvima Mitra i Miloša Tarabića, čuvenih proroka iz sela Kremna na Zlatiboru, između ostalog, kaže se "da će čitav svet biti pogođen čudnom bolešću kojoj leka neće biti, svi će misliti da znaju kako da je izleče, ali niko ništa neće znati, a uz Božju pomoć, lek će biti svuda oko njih". I zaista moderni svet muči teška boljka od koje godišnje u svetu umiru milioni ljudi, a u Srbiji je poslednjih godina, naročito nakon NATO agresije, broj obolelih od raka u tolikom porastu da dobija razmere epidemije.

Naročito je ova nesreća pogodila varošicu Rudnik na planini Rudnik, u kojoj je za poslednjih 12 godina broj obolelih od raka porastao čak 25 puta.

Proročanstvo Tarabića

Mitar i Miloš Tarabić su potonjim pokoljenjima uputili i poruku da će lek protiv ove bolesti biti svuda oko njih, a voćari iz sela Miokovci, koje se smatra prestonicom kajsije u Srbiji, ubeđeni su da se lek nalazi u semenkama kajsije i to, bar prema onome što se u svetu zna o prirodnim lekovima protiv raka, sasvim opravdano.

- O lekovitim svojstvima semenke kajsije koja je sakrivena u čvrstoj koštici u selu znamo odavno, a kako vreme prolazi sve je veći broj ljudi koji u Miokovce dolaze da kupuju kajsije, ali ne samo da bi pravili sok ili pekmez, već radi koštice koju vade i nekoliko dana suše, zatim vade semenku koju mešaju sa semenom lana i tu smešu koriste kao preventivu ili kao lek za izlečenje karcinoma.


Miloš Obradović
Istina, o ovom alternativnom, ili prirodnom lečenju karcinoma se malo govori, a neki naučnici u svetu su to već i dokazali, onda će Miokovci postati svetska prestonica dragocenog leka o kojem su govorili i Tarabići. U tom slučaju u našem selu u kojem sada ima preko 200 hektara pod kajsijom ovo voće bi se gajilo zbog semenke, a ne zbog pekmeza i soka - kaže za "Vesti" Miloš Obadović, penzionisani psiholog kojeg u selu smatraju jednim od najboljih poznavalaca vrednosti kajsije.

Priča o semenu kajsije koje se alternativno koristi kao lek protiv karcinoma je, zapravo, priča o vitaminu B17 koji je pre više od pola veka otkrio biohemičar Ernest Krebs, i označio ga kao leatril. Pred novinarima je sam sebi ubrizgao veliku dozu leatrila da bi dokazao da je neškodljiv. Doživeo je duboku starost i umro je 1996. godine u 90. godini života. On je tvrdio da je vitamin B17 kojeg najviše ima u semenki kajsija, ali i u semenkama drugog voća, pravi lek u borbi protiv karcinoma, onda se postavlja pitanje zbog čega se o ovome ne zna više i zbog čega se leatril nije u širokoj upotrebi?

Profit farmaceuta

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan i svodi se na to da moćne multinacionalne kompanije koje se bave rakom, prema realnim promenama, raspolažu sa 200 milijardi dolara godišnje. Tako moćne kompanije preuzimaju kontrolu i nad lekovima i nad svetskim medijima te je logično da je bukvalno zapečaćen svaki protok informacija koje mogu naneti štetu interesima svetskih farmaceutskih profitera, a posebno kanceromafije.

Administracija za lekove je lek leatril nazvala šarlatanskim i prevarom, a onda je lek proglašen otrovnim i opasnim jer se, navodno, jedan bračni par iz San Franciska otrovao kad je na kampovanju jeo semenke kajsije. Priča o vitaminu B17 kao prirodnom leku protiv kancera tako je zapečaćena. U međuvremenu, milioni ljudi u svetu umiru od raka, broj obolelih se alarmantno uvećava, u istraživanja lekova za lečenje malignih oboljenja za koja je nobelovac dr Rajnus Pauling rekao "da su obična prevara i obmana" ulaže se ogroman novac koji kontrolišu farmaceutske kuće i od toga debelo profitiraju.

Prema teoriji doktora Krebsa, karcinom je kompleksan hornični poremećaj metabolizma u čitavom organizmu izazvan otrovima, stresom, zagađenom vodom, duvanskim dimom i lošom ishranom u kojoj nedostaju vitamini, a posebno vitamin B17 koji je regulator mnogih metaboličkih procesa i hemijskog balansa u telu. Kada u organizmu podivljaju ćelije, onda ne pomažu nikakve hirurške operacije jer operativnim putem može samo privremeno da se zaustavi širenje karcinoma. Za razliku od takozvane moderne medicine, primena vitamina B17, odnosno leatrila, leči čitav organizam i to vitaminom kojeg najviše ima u semenki kajsije.

Metoda lečenja karcinoma vitaminom B17, odnosno leatrilom, najprihvaćenija je u Meksiku, u klinici "Oaza nade" koja postiže veoma dobre rezultate u lečenju karcinoma. Terapija je bazirana na cijanidu kojeg ima u košticama kajsije. U stvari, ćelije raka vole šećer, a cijanid u semenkama kajsije je okružen šećerom. U proseku treba pojesti oko 30 semenki kajsija dnevno. Suština ove metode lečenja je da ćelije raka koriste šećer sa cijanidom i na taj način, zapravo, truju same sebe, a unošenje svake druge vrste šećera u toku primene ove terapije treba eliminisati. Takođe, iz ishrane treba izbaciti i krompir koji je bogat karbodehidratima koji se pretvaraju u šećer.

Indijanci i Eskimi

Prema Krebsoj teoriji, od raka ne obolevaju Indijanci jer se hrane mesom divljači koja se hrani bobičavim sezonskim voćem bogatim vitaminom B17, a slična je situacija i sa nekim eskimskim narodima koji konzumiraju sušeno voće bogato ovim vitaminom. Na Himalajima u krajevima gde živi narod Hunza ne znaju za rak, jer im se ishrana zasniva na kajsijama i prosu.

Ceo plod zdrav

Uzgajivač Miloš Obradović tvrdi da je najbolje jesti čitav plod kajsije, kako u cilju preventivne zaštite od karcinoma, tako i u toku lečenja obolelih od raka. Takođe, veoma je bitno da se semenke kajsije mešaju sa semenom lana koje se prethodno samelje u mlinu za kafu, a uloga semena lana se sastoji u tome da pomaže da organizmu što bolje apsorbuje vitamin B17.

Ajkula najzdravija

U lečenju raka u klinici "Oaza mira" koristi se i hrskavica ajkule zato što su ajkule najzdravija bića na svetu i imuna na sve bolesti koje čovek danas poznaje. Suština lečenja karcinoma vitaminom B17 i hrskavicom ajkula je u tome što hrskavica ajkule blokira rast krvnih sudova u blizini obolelih ćelija čime se smanjuje vitalnost tumora i u isto vreme u organizmu stimuliše proizodnju antitela i povećava imuni sistem organizma obolelog od karcinoma.

Tri naroda na planeti nikada ne obolevaju od raka

Pleme Humzi, Eksimi i Hopi indijanci unose kroz ishranu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 dnevno, a Evropljani i Amerikanci jedva 2 miligrama.

Hunzi, narod iz Pakistana, hrane se i žive potpuno prirodno i poznato je da su najzdraviji ljudi na svetu. Često možete da sretnete živahne, zdrave ljude u odmakloj stotoj, a pojava raka je ekstremno retka. Jedan od ključnim faktora njihovog zdravlja je voda koju piju, i, naravno, njihovo ishrana. Jedna od njiihovih najomiljenijih namirnica i važan deo celokupne ishrane su kajsije. Jedu ih sveže tokom leta i piju ulje od koštica kajsije tokom zime. Koštice vade, melju, prže, njihovo ulje koriste za kuvanje, kao preliv i losion za lice.
U proseku, Hunzi unesu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 na dan – na Zapadu većina ljudi toku količinu ne unese tokom cele godine!!!

Možda se pitate da li su Hunzi stvarno tako zdravi? To pitanje imali su na umu kadriolozi dr. Paul D i Edward G. Toomey, koji su prevalili dug i težak put uz planinu do Hunza, noseći sa sobom portabl elektrokadriogrf na baterije. U časopisu American Heart Journal oni su naveli da su proučavali 25 muškaraca Hunza naroda starosti izmedju 90 i 110 godina, kao i da su im merili krvni pritisak i holesterol u krvi. Iz njihovog izveštaja uočljivo je da niko od ovih ljudi nema nikakav problem sa srcem, krvnim pritiskom ili visokim holesterolom.

Oftalmolog dr. žAllen E. Banik takodje je posetio Hunze da bi se i sam uverio da su ovi ljudi stvarno tako zdravi kako se priča i svoja saznanja objvio je u svom izveštaju Zemlja Hunza. „Nije trebalo dugo da se i sam uverrim da je sve što sam čitao o njihvoom večnom životu i zdravlju u ovoj majušnoj zemlji istina…Pregledao sam oči najstarijih priipadnika Hunza i njihov vid bio je besprekoran“.

Dr. Blink je ispričao: „Mnogi Hunzi su toliko jaki da usred zime kao vežbu golim rukama lome led na reci plivaju ispod leda“. Ostali posetioci navode neverovatne primere kako ljudi u 80-im i 90-im godinama, pa čak i 100-godišnjaci, popravljaju kamene puteve, podižu veliko kamenje da bi popravili zidove terasa bašti. Stariji učestvuju u odbojkaškim utakmicama, protiv 50 godina mladjih sunarodnika, pa se čak i bore u igri pola, koja je toliko divlja da bise naježio svaki hokejaški navijač.

Krebs je utvrdio da, sem naroda Hunza, postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne obolevaju od raka. Jedni su mesojedi, drugi biljojedi. Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, naročito iz plemena Hopi u Arizoni, u ishrani preovladjuje meso, što uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičastim sezonskim voćem. Što je najzaniljivije, kod ovih ljudi uopše ne postoji gozajnost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti. Ipak, i za Himalajce i za Indijance i Eskime zajedničko je da korsti hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan.

Vrsta jelena koja se nalazina njihovom jelovniku prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno vode koje Eskimi i Indijaci jedu takodje, sadrži velike količine vitamina B17. Nažalost, većina zapadnih civilizovaniih kultura odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside i KOJA UOPŠTE NIJE ZDRAVA NI U KOM OBLIKU. Trava koju koriste domaće životnije za ispašu sadrži samo tragove nitrilosida. Ima bi ih možda i više da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one prirodno nikada ne bi nikle. Tako za razliku od „civilizovane“ steoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu. Time je čoveku koji jede meso i na taj način uskraćena mogućnost da unese vitamin B17. Evropljani i Amerikanci jedući „civilizovanu“ i „fast food“ hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika.
Leatril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952. godine. Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.

Autor: P.K., Magično bilje 18.09.2010.god -