1.

Šta sve nije bio Dejvi Kroket: borac protiv Indijanaca, veliki lovac na medvede i druge zveri, „kralj Divlje granice“, pisac, „kongresmen s rakunovom kapom“ i čuveni borac za slobodu Teksasa! Ili je sve to, možda, postao tek kasnije, kad su njega, i stotinak drugih heroja, vratile u život legende i vezale ga za sve ono što se naziva „epopejom Divljeg Zapada“.


Biografi i istoričari nikada nisu mogli u potpunosti da se slože u pogledu mesta koje Dejvi Kroket zauzima u američkoj istoriji. Njegovi protivnici skloni su da ga prikažu samo kao obično slepo oruđe pojedinih političara u borbi protiv predsednika Endru Džeksona (Andrew Jackson), zatim kao nepoštenog čoveka, varalicu i razmetljivca koji je napustio ženu i decu. S druge strane, njegove pristalice čvrsto stoje na stanovištu da je bio najveći lovac svoga doba i poslanik Kongresa pun ozbiljnih vrlina i državničke mudrosti. No, bez obzira šta učene glave mislile o njemu, ne može se poreći da je Dejvi Kroket, u graničarskom odelu od jelenske kože i s kapom od rakunovog krzna na glavi, osvojio narodnu maštu svoga doba, isto onako kao i danas.

2.

Legenda kojom je okružena ličnost Dejvi Kroketa i danas sprečava da se otkriju njegovi istinski podvizi. Većina podataka uzeta je iz njegove čuvene autobiografije, koja je objavljena prvi put 1889. g. u Filadelfiji pod nazivom „Život Dejvija Kroketa“. Ova autobiografija sastoji se, u stvari, iz tri odvojena dela, koja su objavljena još za vreme njegovog života i odmah nakon njegove smrti, i to: „Roman o životu Dejvija Kroketa iz države Tenesi“ (1834. g.), „Putovanja Dejvija Kroketa po severnim i istočnim državama“ (1835. g.) i „Podvizi i pustolovine pukovnika Kroketa u Teksasu“ (1836. g.).


Da li je Dejvi Kroket, ponosan i polupismen lovac na medvede, napisao ta dela, ili neko od njih? Njegova pisma i hrpa drugih beležaka pružaju dokaze da je umeo da piše jasno i svojim posebnim stilom. Svi se manje-više slažu da je „Roman o životu Dejvi Kroketa iz države Tenesi“ uglavnom njegovo delo, iako se na mnogim mestima opaža rad druge obrazovanije ruke. U „Putovanjima Dejvija Kroketa po severnim i istočnim državama“ ne oseća se toliko Dejvijeva ličnost. To delo je verovatno napisano i objavljeno na osnovu čitave hrpe beležaka koje je napisao na tom putu. A delo objavljeno ubrzo nakon njegove smrti „Podvizi i pustolovine pukovnika Kroketa u Teksasu“ spada svakako u oblast legendi. Možda je autor tog pustolovnog i živopisnog romana imao prilike da pročita Dejvijeva pisma, koja je pisao onih nekoliko meseci pre nego što je poginuo, ili čak da pročita dnevnik, koji je navodno nađen na njegovom lešu; ipak, to delo u prvom redu spada među narodne predanja, a ne u zbilju.

3.

Sa dosta sigurnosti se može reći da je Dejvid — Dejvi Kroket (David — Davy Crockett) rođen u pravom Divljem Zapadu, u brvnari na ušću potoka Lajmstona u reku Noličaki (okrug Grin Kantri) u državi Tenesi, koja još nije imala status američke države — verovatno 17. avgusta 1786. g. Bio je peto od devetoro dece Džona i Rebeke (Hokins) Kroket, škotsko-irskih doseljenika. Ime Dejvid je dobio po dedi, koji je ubijen od Indijanca 1777. g. u sopstvenoj brvnari kod današnjeg Rodžersvila u Tenesiju.


Njegov otac, Džon Kroket (John Crockett), je rođen u državi Merilend oko 1754. g., odakle je ubrzo nakon venčanja sa Rebekom Hokins (Rebecca Hawkins) migrirao u Tenesi. Njihovo venčanje Dejvi je duhovito prokomentarisao ovako: „Ja sam po svoj prilici čuo o tome kako su se oni uzeli, ali ako sam i čuo, to sam zaboravio. Ipak je sasvim sigurno da su se stvarno uzeli, inače se ljudi ne bi morali petljati sa životom njihovog sina Dejvida Kroketa.“.


Kao dečak Dejvi je bio veoma živahan; voleo je da luta šumama, te je veoma brzo naučio da raspoznaje drveće i sve životinje — od malog oposuma do ogromnog medveda, a kad je napunio devet godina bio je već čuveni strelac. U trinaestoj godini osećao se „slobodnim građaninom slobodnih i nezavisnih Sjedinjenih Američkih Država“, pa je napustio Tenesi i otišao na Istok, u Baltimor, da bi našao zaposlenje. Ipak, život u civilizovanom delu Amerike nije mu se dopao, te se ubrzo vratio na očevo imanje.


Dejvi Kroket je 1805. g. dobio dozvolu da se oženi devojkom po imenu Margaret Elder (Margaret Elder), ali ovu dozvolu nije nikada upotrebio. Avgusta 1806. g. oženio se sa Meri Poli Finli (Mary Polly Finley), koja mu je rodila dva sina: Džona Veslija (John Wesley) i Vilijema Finlija (William Finley), i kđi Margaret Finli Poli (Margaret Finley Polly).

4.

Iako nemirna duha, Dejvi Kroket je godinama živeo manje-više mirnim načinom života, sve do 1813. g. kada postaje dobrovoljac generala Endru Džeksona u ratu protiv pobunjenog indijanskog plemena Krik. Otada je počeo avanturistički život ovog neobičnog čoveka američkog Zapada. U tim teškim i surovim borbama stekao je ugled koji će kasnije postati osnova za stvaranje legende o njemu.


Rat sa Indijancima završio je u činu pukovnika. Zanimljivo je da su njegovu hrabrost cenili i Indijanci, a naročito osobinu da drži zadatu reč; stoga su mu i mnoge poglavice najratobornijih indijanskih plemena postajali lični prijatelji. (Međutim, njegovi protivnici tvrde da Dejvi, kao i većina belaca njegovog doba, nikada nije ni pokušao da se sporazume sa Indijancima, pogotovo kada se zna da je učestvovao u masakru 200 Krik Indijanaca — muškaraca, žena i dece. O tome je Dejvi kasnije napisao: „ubijali smo ih kao pse“.).


U međuvremenu, čekajući ga, njegova supruga Meri Poli se razbolela i umrla. Dejvi se ubrzo ponovo oženio sa Elizabet Paton (Elizabeth Patton), udovicom sa dva sina. U ovom braku imao je troje dece: Rebeku Elviru (Rebecca Elvira), Roberta Patona (Robert Patton) i Matildu (Matilda).

5.

Nakon povratka iz rata, Dejvi postaje graničar. Sa nepogrešivom puškom u ruci, u graničarskom odelu od jelenske kože i čuvenom kapom od rakunovog krzna na glavi, prodirao je sve dublje u neistražena područja. Za njim su ostajale brojne priče i legende o Dejviju — nepogrešivom strelcu, o njegovim podvizima, hrabrosti i odvažnosti, pa i o tome kako je podnosio glad i napor. Silan strah obuzimao je sve divlje životinje: medvedi Kentakija su panično bežali u svoja skrovišta čim bi se proneo glas da je Dejvi Kroket negde u blizini; aligatori Misisipija bi žurno zaronili duboko pod vodu kad god bi u daljini ugledali neki brod, jer su se plašili da nepogrešivi strelac Dejvi Kroket nije na nekom od njih; jadne zvečarke nisu smele da se udalje ni tri metra od svojih rupa, jer bi ih Dejvi Kroket odmah zaskočio; a lisice su gotovo umirale od gladi, jer su u širokim lukovima zaobilazile kokošarnike — sve u strahu od Dejvija Kroketa.


Sam Dejvi je bio u velikoj meri zaslužan za stvaranje tih priča i legendi, jer je voleo da izmišlja o sebi najneverovatnije stvari, ne mareći mnogo da li će ko u njih da poveruje. Nije to činio zbog nekog sebičnog cilja ili koristi, već pre, moglo bi se reći, iz bezazlene veselosti i želje da zabavi prisutne. A te priče, zahvaljujući njegovom slikovitom načinu izražavanja i smislu za humor, postale su veoma popularne.


Tako je ostala u sećanju priča o „susretu“ Dejvija Kroketa sa nekim rakunom. Dejvi je odmah podigao pušku, ali pre nego što je opalio rakun je povikao: — Jedan momenat! Da niste vi slučajno čuveni Dejvi Kroket? — Na usluzi sam, gospodine rakune — odgovorio je Dejvi polaskan. — Ja sam Dejvi Kroket iz Tenesija. — Ako je tako, sačekajte da siđem sa drveta — rekao je tada rakun. — Smatram se mrtvim!


Jedna od omiljenih Dejvijevih priča bila je kako je jednim metkom istovremeno ubio dve životinje. Kada mu je neki medved naišao s jedne, a u isti mah puma s druge strane, on je jednostavno ispalio metak u stenu između njih. Metak se pri udaru u stenu raspolutio na dva dela — jedan deo je usmrtio medveda, a drugi pumu.


Dejvi je tvrdio za sebe da je toliko ružan da je dovoljno da se iskezi na rakuna pa da ovaj odmah padne sa drveta. Jednom je tu svoju moć oprobao i na medvedu; iscerio se i gledao medveda pravo u oči, očekujući da ovaj jednostavno padne. No, medved je zarežao i mumlajući nasrnuo na njega. Razume se, Dejvi je iz ove borbe izašao kao pobednik, ali je otada digao ruke od cerenja na medvede. Sačuvao je taj stil za male životinje, kao što su rakuni i oposumi.

6.

Način života, sličan životu pastrmke u brzoj reci, suočio je Dejvija Kroketa 1821. g. sa politikom. Po nagovoru svojih prijatelja iz Tenesija prihvatio je kandidaturu za kongresmena. U svojim političkim govorima veoma je malo govorio o politici, a mnogo više o lovu i borbama protiv Indijanaca. Ovakvi govori i neverovatne priče imale su vanredan odjek i Dejvi je postao popularniji nego njegovi suparnici. Ljudi su ga slušali i aplaudirali mu sa oduševljenjem. Na njegove zborove dolazili su kao na najbolje zabave. — Ja sam živa vatra i šumsko čudo, pola sam konj a pola aligator, a ima u meni i ponešto od džinovske kornjače — govorio je Dejvi. — Mogu da pregazim Misisipi, da plivam dalje, da ronim dublje i da opet izronim suvlji od bilo kojeg drugog čoveka. Mogu da zauzdam munju na nebu i da je uzjašem, a pogledom mogu da zgulim koru sa drveta. Umem da razgovaram sa svim životinjama u šumi, a rukama mogu da iščupam drvo debelo kao moj struk!


I — bio je izabran.


Dejvijeva pojava u Vašingtonu, izazvala je opšte zaprepašćenje u dvorani Kongresa. Naime, Dejvi se pojavio u svom graničarskom odelu od jelenske kože, s kapom od rakunovog krzna na glavi i s lovačkim nožem za pojasom. Ipak, u glavnom gradu njegov izgled i njegovi govori nisu ostavili onakav utisak kao na Zapadu. Pored toga, Dejvi je teško razumeo prefinjeni jezik gradskih političara, a jedina mu je uteha bila što ni oni nisu razumeli njegov jezik koji je obilovao lovačkim izrazima i indijanskim rečima, često začinjen sočnim izrazima.


Iako je bio veliki prijatelj i pobornik generala Džeksona, koji je 1829. g. postao sedmi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Dejvi se usprotivio njegovom čuvenom (odnosno, kako ga je sam Dejvi nazvao: „nečuvenom“) zakonskom predlogu o Indijancima. To ga je stajalo političke karijere, za kojom doduše i nije previše žalio, ali ga je itekako bolela pomosao kakva se sve „ljudska čudovišta“ nalaze na kormilu Sjedinjenih Država. Naime, Džeksonove pristalice učinile su sve da ga što više diskredituju u očima birača, postavljajući mu gomile zamki, sitnih podvala i smicalica — sve dok ga nisu uklonili iz Kongresa. Dejvi Kroket, koji je lako mogao da savlada i najopasnijeg medveda, jednostavno nije mogao da se nosi sa beskrupoloznim i beskompromisnim političarima.


Ipak, širom Sjedinjenih Država ljudi su pričali o njemu i želeli su da ga vide i čuju njegove duhovite lovačke i ratničke priče. Tako je Dejvi krenuo na put, zadržavajući se po raznim gradovima da bi držao govore. U Filadelfiji je dobio na poklon krasnu dugu pušku koju je tako zavoleo da ju je prozvao „Stara Betsi“ („Old Betsy“).

7.

Ubrzo nakon svog političkog neuspeha, Dejvi Kroket je napustio Sjedinjene Države, rešen da se vrati tek kad se „čestiti i nezavisni ljudi opet probiju na vrh“. Otišao je u Teksas koji se u to vreme odupirao meksičkoj upravi. Naime, kad je Meksiko 1821. g. proglasio svoju nezavisnost, Teksas je ušao u njegov sastav, iako je bio nastanjen uglavnom američkim kolonistima, koji su težili da se pripoje Sjedinjenim Američkim Državama.


Krajem 1835. g., meksički general Santa Ana (Antonio de Padua María Severino López de Santa Anna y Pérez de Lebrón) opkolio je Teksašane u tvrđavi Alamo, kraj naselja San Antonio de Beksar (Valero), a Dejvi Kroket je smatrao svojom ljudskom dužnošću da se pridruži braniocima nezavisnosti Teksasa. Na putu za Alamo, pridružila su mu se četiri neobična čoveka: profesionalni kockar kojeg su nazivali Čašičar, jer je varao lakoverne sa tri metalne čašice ispod kojih je trebalo otkriti zrno graška; zatim momak po imenu Edvard (Edward), koji se predstavljao kao lovac na pčele; i, najzad, bivši gusar pod čuvenim Žanom Lafitom (Jean Laffitte) u pratnji jednog indijanskog lovca.


Mladi pukovnik Vilijem Baret Trevis (William Barret Travis), koji je komandovao odbranom tvrđave Alamo, i legendarni pukovnik Džejms Džim Bovi (James Jim Bowie), po kome je specijalni lovački nož nazvan „bovi“, srdačno su dočekali Dejvija i njegove nove prijatelje. Pukovniku Trevisu je bio neophodan svaki čovek, jer je pod svojom komandom imao jedva nekih sto pedeset ljudi sposobnih za borbu. A ta brojka je bila ništavna u odnosu na hiljadu šet stotina Santa Aninih vojnika. Uz to meksički general je stalno dobijao pojačanje.

8.

Uprkos hrabroj odbrani, tvrđava Alamo je pala 6. marta 1836. g. Svi branioci su izginuli, a među njima i pukovnik Trevis, i Džim Bovi, i Dejvi Kroket.


Telo Dejvi Kroketa nikada nije nađeno među poginulima. Prema nekim verzijama, on je poginuo u dvorištu tvrđave u poslednjim trenucima odbrane. Drugi opet kažu da je ubijen kao zarobljenik, kad ga je neko prokazao. Prema verziji koja je dopisana u „Životu Dejvija Kroketa“, on je bio jedan od šestorice poslednjih branilaca, koje je general Kastriljon (Castrillón) pozvao na predaju, obećavši im zaštitu. „Stajao je sam u uglu tvrđave, držeći cev svoje razmrskane puške u desnoj ruci, a svoju lovačku nožinu, sa koje se cedila krv, u levoj. Na čelu mu je zjapila velika rana od sablje, a pred njim je bio pravi bedem od valjda dvadesetak mrtvih i umirućih Meksikanaca, koji su ležali jedan preko drugog.“


Videvši da bi bilo uzaludno da se i dalje bore, mala grupa preživelih je položila oružje. General Kastriljon, kao častan čovek, nameravao je da održi obećanje, ali je svirepi Santa Ana naredio da se odmah pobiju. Istog časa su njegovi „hrabri“ oficiri pohitali da izvrše naređenje. „Videvši to podlo izdajstvo, pukovnik Kroket je odmah skočio kao tigar put vođe tih podlaca, ali pre no što je uspeo da ga dohvati u šake desetak sablji bi zariveno u njegove junačke grudi. On je pao i izdahnuo ne jauknuvši...“


(Samo četrdeset sedam dana kasnije Santa Anu je strahovito porazio general Sem Hjuston (Sam Houston) u bici kod San Hasinta. Prema službenom izveštaju generala Hjustona, bojni poklič teksašana je bio: „Remember the Alamo!“ — „Setite se Alama!“).

9.

A legenda kaže: „Velika radost zavladala je među medvedima Kentakija, a aligatori Misisipija su se toliko ugojili i olenjili da se jedva sklanjali parobrodima s puta, te bezbrižno sunčaju svoja leđa. Zvečarke su izmilele iz rupa i vesele se na čistinama širim od tri metra, a lisice spavaju po kokošarnicima. Sve je tako zato što je Kroketova puška zauvek zamukla i što po šumama nema više traga njegovih mokasina.“


Međutim, legenda kaže i to da Dejvi Kroket uopšte nije poginuo braneći tvrđavu Alamo, već se na čudesan način spasio i nastavio svoje avanture po Divljem Zapadu. Otada kruže priče o Dejvi Kroketu koji jaše na munji, koji se penje uz Nijagarin vodopad na leđima aligatora i koji do dna iskapa Meksički zaliv. Dalje se priča o tome kako je Dejvi, kad je 1835. g. zavladao strah zbog dolaska Halejeve komete, jednostavno uhvatio kometu za užarenu repinu i hitnuo je visoko ka nebu, gde nije mogla nikome da nanese zlo. Jedna druga priča, opet, govori o velikoj studeni, kada su se od prevelike hladnoće i Zemlja i Sunce zamrznuli, pa se nisu mogli pokrenuti s mesta. Dejvi je video da nešto mora da preduzme. Popeo se uz „Breg zore“ i otopio Sunce i Zemlju vrelim medveđim uljem, a zatim je udarcem noge pokrenuo zemljinu osu.


Legenda o „heroju Alama“ dobila je fantastične razmere, u čemu su mnogi videli i dobar izvor zarade. Takozvani „Kroketovi almanasi“ masovno su štampani u Sjedinjenim Američkim Državama u XIX v. Zatim, o pukovniku Kroketu je napisana čitava biblioteka knjiga, kojima su pridodati još i brojni stripovi, a sa pojavom „sedme umetnosti“ i filmovi. Na taj način je od neobičnog „pukovnika“ stvoren simbol „pravog“ čoveka: snažnog, prodornog, malo nastranog ali hrabrog borca za slobodu i, najzad, zakletog neprijatelja nepravde.

10.

Ovako solidno izgrađenu legendu teško ko se usuđivao da sruši. Ipak, to je pokušao publicista Džon Fišer (John Fisher), pošto je prethodno sakupio prilično bogatu i autentičnu istorisku građu. „Istina je — pisao je Fišer, – da je Kroket bio maloletni prestupnik i opasan zločinac, koji je pobegao od kuće kad mu je bilo trinaest godina... Njegova kasnija egzistencija temeljila se na ratovanju i malim prevarama. U njegovo doba mnogi mu uopšte nisu verovali. U nekom svom političkom govoru, na primer, Dejvi Kroket se hvalio da je za vreme jednog lova ubio sto pet medveda. Ljudi su se smejali, ubeđeni da Dejvi laže, jer on nije ni umeo da broji do sto pet.“


Iznošenje autentičnih istorijskih dokumenata o Dejviju Kroketu izazvalo je pravu buru protesta, naročito u Teksasu, gde je „pukovnik“ smatran herojem. „Dejvi Kroket ne sme da se dira“ — pisale su tada novine Juga.


Na kraju, negodovanje ljudi zbog napada na njihovog idola, navelo je i samog Džona Fišera da popusti i na kraju polemike doda: „Ipak, treba reći da je Dejvi Kroket, takav kakvog ga zamišljaju naša deca, poštena i simpatična ličnost, koja može da se dopada i nama odraslima.“

Marko Krajšić