Čubura

Kako je Čubura dobila ime?

Predratno istraživačko, varoško novinarstvo takođe se bavilo nepoznanicama iz prošlosti: Ime ovog naselja se, na romskom jeziku onog doba, odnosilo na visoko bure za vodu


Današnji beograđani i ne slute zašto Čubura nosi to ime, a za nastanak ovog naziva nisu znali ni predratni stanovnici glavnog grada.

Tada se jedan novinar zainatio i rešio da odgonetne misteriju. Tekst iz 1939. godine potpisao je Sveta Milutinović, iskusni novinar lista „Vreme“, posle poduže potrage.

Vraćajući se u daleku prošlost, Milutinović saznaje da je ovaj deo grada nekada bila pusta poljana na koju se 1880. godine doselila grupa Roma sa Dorćola. U to vreme, tamo se nalazilo samo nekoliko srpskih kuća. Srbi su se bavili zemljoradnjom, a Romi su, uz obradu njiva, prihode dopunjavali sviranjem i gatanjem.

- Život i jednih i drugih u tom bezimenom naselju bio je udoban - beleži Milutinović. - Jedino što im je zadavalo muke bila je pijaća voda. Nigde nije bilo česme, a voda u Čuburskom potoku, koji je još tekao ispod Krševite ćuprije, bila je više mutna nego bistra.

Nešto kasnije, jedan od Roma, šetajući poljem nailazi na izvor koji je izbijao na mestu gde danas počinje Južni bulevar. Ovaj izvor im se učinio pogodan da od njega naprave svoj vodovod. Kako bi „kaptirali“ izvor, ondašnji Romi su doneli jedno visoko bure, kojem su izvadili dno.

- Onda su bure dokotrljali i ukopali dopola u zemlju, na izvoru, tako da je bure u svako doba bilo puno čiste i bistre vode - nastavlja predratni novinar. - Ona se neprestano prelivala preko prepunog bureta i slivala dalje u potok.

Istraživanje je Svetu Milutinovića odvelo dalje, u romsku kafanu „Struga“ na tadašnjoj Čuburi, da bi potvrdio priču. Posle dugo pokušaja da sa sumnjičavim Romima odgonetne nastanak imena ovog mesta, pojavio se stari Ciganin Milorad Vasić. On se sećao kako je nekada išao na taj izvor.

Na jeziku kojim su Romi govorili za bure su koristili našu reč, ali za visoko bure govorili bi „učoburo“. Kasnije, vremenom, ustalila se reč „čobure“, a Srbima je bilo lakše da govore „Čubura“.

I ostade tako do dana današnjeg.


novosti

Валтер брани Чубуру

За адвоката Радослава Лалета Вујадиновића, познаваоца једног од најчувенијих кутака Београда, овај крај је пун тајни, историје и светлости који трају


Одбрану Сарајева Валтер, или Велимир Бата Живојиновић, увежбавао је на Учобури. Не верујете или се само питате у којем делу света се то место налази?

У Београду, на Врачару. На Чубури чије име Срби никад нису умели правилно да изговоре у изворном облику, тада на циганском, сада на ромском језику: Учобура. Назив за обично буре, у којем додуше није становао старогрчки мудрац Диоген.

На истој узвисини рођени Сарајлија и доживотни Чубурац, Момо Капор изрекао је једну од најдирљивијих љубавних реченица: „Када сам те видео, стао ми је сат.” Препричава се да га је стрина из Херцеговине овако описала: „Када би наш Момо полудио, ништа му се не би видело.” Сви бестселери су му објављени у Загребу,у Београду му нису дозволили да буде „лаки писац”.

А шта се десило с „Вучићевом рупом”?

Ни на ово питање није нам ускратио одговор Радослав Лале Вујадиновић у занимљивој књизи с два наслова „Крсташи, Чубурци”, за чије су све житеље, негдашње и данашње, то именице са истим значењем (синоними). Изволите, бирајте један по вољи, упркос језикословцима који ће, у најмању руку, готово неприметно подићи бар једну обрву.

На корицама осликана тројица од неколико стотина јунака – Велимир Бата Живојиновић, Душан Дуда Ивковић и Драган Гага Николић.

Многи су се у незаборав отиснули пре него што су их у ову скаску утиснули.

Деспот и Вучић



„Када уморни путник стане на златни врачарски брег и погледа око себе – пред њим свуда пукне Чубура, као звезда Зорњача”, исписује почетне редове познати београдски адвокат. „Сваки велеград, неки његов део, варош, варошицу или село чине људи и оно што се види да су урадили и иза себе оставили. Оно што се не види голим оком, то је душа која лебди свуда около, неухватљива, смештена у сећању. Да није сећања изгубили би се и душа и људи у неумитном забораву.”

За врсног познаваоца једног од свакако најчувенијих кутака српске престонице, „Чубура је пуна тајни, историје и светлости који трају кроз време”, иако је све до 1880. то била пуста пољана коју је населила група Рома пристиглих с Дорћола. Покрај неколико српских кућа,први су свирали и гатали, други су орали и копали. Друштвена подела рада, заустио би Карл Маркс.

Шетајући доконо, један од досељеника наишао је на извор воде, баш на месту где данас почиње Јужни булевар. Докотрљао је велико буре којем је извадио дно и заштитио врело. Звао се Миорад Васић, како је записао предратни новинар „Времена” Света Милутиновић. А буре ко буре, одвајкада се на ромском назива – учобура.

И тако је настала Чубура која се са сваким својим становником и догодовштином неосетно сели у предање. Нека збивања забележио је неуморни Немац Феликс Каниц у драгоценом историјском сведочанству „Србија, народ и обичаји”, који је у Бечу пронашао једну од најстаријих карти Беoграда из 15. столећа. Југоисточно од београдске тврђаве и града убележено је пространо врачарско поље, а на средини брег с Црквом Светог Николе на врху. Како је деспот Стефан Лазаревић одабрао где да сагради будућу богомољу?

Једног мајског јутра 1422. или 1423. док је са свитом јахао ка Жрнову, старој утврди на Авали, учинило му се да се пред њим изненада помолила огромна купола, светла и сјајна. Одлучио је да се заустави и отпочине на месту данашњег Храма светог Саве, Народне библиотеке и споменика Карађорђу.

Четири века доцније, 1842. године, ту је свој победнички шатор разапео господар Тома Вучић Перишић, пошто је на Метином брду поразио војску два Обреновића – младог Михаила и остарелог господар Јеврема. Прича се да је пошао да погледа јаму, ископану на ледини, у коју је бацао ухваћене противнике. На изласку из логора срео је старца који га је тако погледао да му је застао дах.

– Опомени се! – упозорио га је старина који се хитро удаљио.

Тома Вучић Перишић га није послушао. Кажу да је на влажном поду у апсани поваздан седео по турски, климао главом и покаткад изустио: „Опамети се!” Напречац је оболео од чудне стомачне бољке и умро.

Чубурски Тарзан

Почетком 19. столећа у Београд су почели да пристижу странци, углавном Немци и Аустријанци, који су Србима помагали у подизању куће с баштама и виноградима. Усељени у кућерке дуж Чубурског потока, чак су стекли своју гостионицу која се, можда, звала „Немачки цар”. Изграђена је на над „Вучићевом рупом” или „врачарском јамом”, која је тако претворена у подрум.

Дуго је Чубура била начичкана бројним знаменитим кафанама, у којима су се окупљали „песници, занатлије, боеми, сељаци с Каленића и сви уживали иста права – свако је могао да говори штогод му је било на памети, само ако би било неког ко би га слушао”. Нестајале су једна за другом („Стара Србија”, „Соколац”, „Кикевац”, „Млава”, „Табор”, „Трандафиловић”, „Ловац”, „Вардар”, „Барајево”, „Сложна браћа”, „Бродарска касина”...) пред налетом ужурбаних грађевинара, сачувао се некако ресторан „Каленић”. Општом грађанском побуном Чубурци су једино одбранили „Градић Пејтон”.


На страницама „Политике” Момо Капор је давно записао: „За оне који нису из Београда треба напоменути да је Каленић пијаца највећа и најбогатија у граду и да се налази на Чубури. Старији Београђани зову је још и Каленића гумно.” Нововремени неимари још нису уклонили „својеврсну амбасаду села у престоници”, далеко је (и високо) од „Београда на води”.

„Када се улази на пијацу од кафане ’Каленић’, човек као да стиже на прамац Нојеве барке; ту се продају тек оштењени кучићи расе чубурски лајатори, птице певачице, зечеви, голубови превртачи, рибе за акваријум”, приповеда Радослав Лале Вујадиновић. „Ма колико живео по свету, никако не могу да се навикнем на нелогично обиље супермаркета, у којима усред јануара успевају лубенице. За нас је лубеница одувек била знак зрелог лета што замире. Живећи уз Каленића пијацу и на њој, навикли смо се на природни ритам зрења... Шта ме се тичу децембарске трешње у Њујорку? Оне ме само сујеверно лишавају слатког ишчекивања оних правих, уз које се, када се први пут једу, обавезно замисли жеља која ће се сигурно испунити.”

А ко су све били Чубурци или Крсташи?

Ни Оноре де Балзак није толико јунака нанизао у својим романима, тако да се читајући чубурску приповест с разлогом неколико пута запитате: Зар је могуће сетити се свих имена, презимена и надимака? Као да је Радослав Лале Вујадиновић цео живот посветио памћењу својих другова и познаника, од којих су се многи већ преселили у успомене.

Својим чубурским пореклом диче се (и дичили су се): Велимир Бата Живојиновић, Душан Дуда Ивковић, Драган Гага Николић, Зоран Христић, Момо Капор, Слободан Марковић (Либеро Маркони), Оливера Катарина, Страхиња Страја Родић, Јован Ристић Рица, Душан Прелевић Преле, Растислав Јовић Кекец, Слободан Пива Ивковић, Миша Стојановић Црногорац, Драгослав Гане Младеновић, Никола Тоља Тасић, Милан Радовановић Генга, Милан Ракочевић Раф, Звонко Вујић Воскар...


За свакога постоји понека досетка, понајвише за највећу легенду, Велимира Бату Живојиновића, најжешћег момка и ненадмашног глумца: „Еј, ми смо Крсташи-Чубурци, са нама нема зезања!” Својим стасом и подужом косом, у маленим купаћим гаћама које ће убрзо бити преименоване у „тарзанке”, другарима је неодољиво личио на Џонија Вајсмилера у време приказивања „Тарзана”. Као последњи летач, наглавачке окренут, скакао је с највиших грана у Саву код „Шест топола”, мамећи уздахе дивљења међу купачима који су се као врапци начичкали на обали. Уз неизбежан тарзански крик, пре него што би као копље заронио у воду.

И данас када га позовете на мобилни телефон, он ће с друге стране чути мелодију „То је Валтер” (DasistWalter).

Другој великој звезди, Драгославу Николићу, грешком су скратили име у одјавној шпици ТВ серије „Довољно је ћутати”. И тако је остало. Новинари су ископали да је играо у четири од десет најгледанијих српских филмова у протеклих сто година.

Радослав Лале Вујадиновић је своју књигу посветио овој двојици великана глумишта.

Бата био кочијаш

„Бата се није стидео да прича да је, пре него што је постао глумац, био кочијаш код Јове Родића Содаџије, Страјиног оца. Разносио је по кафанама, али и по кућама сода-воду без које се некад није могао замислити шприцер, и то шпедитером који је вукао коњ Раша, кога су Родићи волели и сматрали чланом породице”, пише Радослав Вујадиновић.

Поноћни Либеро

Највећи чубурски песник, Слободан Марковић Либеро Маркони, наводи Радослав Вујадиновић, свраћао је у кафану „Табор” сваког дана око поноћи, пошто би позатварао све успутне. Увек су га чекали Цигани и чим би га угледали почињали су да свирају његову омиљену песму „Што да умрем кад ме стра’ од гробље”.

Čubura je oduvek bila poznata kao boemska četvrt Beograda. Samo, za razliku od Montmartra, Grinič Vilidža, ili Skadarlije, gde su kafanskim životom carevali slikari, pisci, ili politički disidenti, čuburski boemi, mahom su bili - majstori. Vračar, ranije poznat i kao Englezovac (po Fransisu Makenziju, Škotlanđaninu koji je krajem 19. veka otkupio zemljište ispresecano potocima, isušio ga i prodavao placeve) - od samog početka, bio je naseljavan radnicima i zanatlijama koji su kupovali jeftine kućice i tu osnivali radnje. Mekenzi im je bio naklonjen, pa je o svom trošku sagradio čuveno zdanje Radničkog doma (potonjeg bioskopa Slavija, na žalost srušenog pred kraj XX veka).

Svoje Zlatno doba, boemska Čubura živi između dva svetska rata, ali ono traje i duže, može se reći, sve negde do rušenja kvarta poznatog kao Mali Holivud (prostor današnjeg Čuburskog parka), krajem šezdesetih. Centralni deo ovog prostora zauzimalo je romsko naselje, a po obodima, ka ulici, nalazilo se nekoliko čuvenih kafana. Na uglu 14. Decembra i Maksima Gorkog - legendarni „Kikevac“, čuven po svom stanovniku Aci Nosonji, boemu koji je doslovce živeo u ovoj kafani. Spavao je na stolicama, nikada nije imao drugi stan, a pošto je bio veliki kozer, uvek raspoložen da zabavlja auditorijum, mnogobrojni gosti koji su zbog odlične i nadaleko slavne domaće kuhinje posećivali Kikevac, svakodnevno su ga čašćavali ručkom i kapljicom. I tako je živeo godinama...

S druge strane, u Čuburskoj ulici, nalazila se, ništa manje poznata kafana „Čubura“, u kojoj su glavni bili vodoinstalateri Jova i Čokalija i bravar Baja Bane. Tu su se smišljale smicalice, sitne prevare i neslane šale, a omiljenu zabavu predstavljalo je klađenje u sve i svašta. Jedna od najpopularnijih igara na internoj kladionici bilo je pogađanje raznoraznih mera "od oka"; na primer koliko je šta dugačko ili teško. Dugo se prepričavao "Jovin štos" kojim je izludeo svog kuma Čokaliju. Naime, preko noći, u milimetar je izmerio sve što se pogledom dalo obuhvatiti i potom sve mere naučio napamet. Sutradan je nepogrešivo pogađao i uzeo kumu sve pare. Naravno, na kraju mu je priznao šta je uradio, ali običaj je bio da, ako nasedneš na štos i ispadneš budala, moraš da trpiš i - nema vraćanja love.

Drugi put su se Čokalija (vodoinstalater) i Žika Šnajder kladili ko će da sašije bolje odelo. Čokalija je bio izazivač, a Žika je prihvatio. Organizovan je žiri, obojica su kupili isti, kvalitetan štof, a izabran je i maneken, izvesni Mita Šerpica, kasnije čuven po bizarnom načinu na koji je okončao život (udavio se škembićima u „Maloj Toplici“!)

(Čuburci su ožalili Mitu, ali nisu propustili da konstatuju kako su znali da će mu hrana doći glave. "Čitavog života je samo pio, nikad nije jeo, i to je moralo da mu se desi...")

I tako... Sašiše majstori svoja odela, bi modna revija, Mita Šerpica se šepurio po kafani kao po modnoj pisti i, na kraju, samo da bi bilo što zabavnije - žiri izabra Čokaliju. Žika, koji je inače bio odličan šnajder, protestvovao je, kao pokrali su ga, a u stvari nije bio ljut, bilo je važno da su se ludo proveli...

Jednom je u „Čuburu“ došao dobro obučen gospodin sa starinskim satom u rukama... U pitanju je bio vredan sat kome je nedostajala velika skazaljka. Čovek je bio gotov da digne ruke od traženja majstora, niko živi u Beogradu nije bio spreman da prihvati sat na popravku, skazaljku nije bilo lako zameniti, bila je neophodna identična, iste težine, itd... Sve u svemu - operacija komplikovana i za najiskusnije časovničare. Jova i Čokalija, međutim, mrtvi hladni, poslaše dotičnog gospodina kod Baja Baneta, čija se bravarska radnja nalazila odmah pored kafane. "Ako Vam on ne popravi, niko neće..."

Naravno, dvojica spadala su htela da se našale sa svojim drugarom, koji je bio poznat po tome što je voleo da se hvali da je najbolji majstor. Gospodin je kročio u radnju, i kako se posle prepričavalo, sledio se. Bila je to neuredna, štrokava jazbina, sa alatom posvuda razbacanim i sa vazduhom zasićenim od metalnih mirisa. Promucao je da su ga poslali, ali da je očigledno u pitanju greška, jer njemu treba sajdžija, a ne bravar, ali Baja Bane je istog trenutka prihvatio Jovin i Čokalijin izazov i izjavio da će uzeti sat. Čovek, koji nije imao šta da izgubi ostavio mu je svoju relikviju, a Baja Bane je prionuo na posao. Skinuo je malu skazaljku, izmerio je na preciznoj vagi, pronašao odgovarajući lim i napravio identičnu skazaljku (samo malo dužu). Posao nije bio ni malo lak, trebalo je oblikovati tako sitan predmet, Bane je sve drugo ostavio... Radio je za slavu. Na kraju, čak je i ofarbao skazaljku u originalnu boju... Sat je radio!

Kažu da nije hteo da naplati...

Glas o čuburskim majstorima i njihovim dosetkama, bio se pročuo po čitavom Beogradu. Ali, slava nije uvek slatka. Bilo je neminovno da se nađe neko ko će i njima da doskoči.

To je jedna od najčuvenijih priča...

Jednog jutra, naime, u „Čuburi“ se pojavio seljak, obučen u bridž pantalone, sa anterijama i šajkačom. Seo je i poručio piće, sve vreme po rukama prevrćući listić sportske prognoze. Gnezdio se po stolici, pričajući sam sa sobom:

"Majku mu... Izgleda da će da bidne da je ovo dvanajs'..."

Čuburci mu priđoše i upitaše ga o čemu se radi, a on reče da - kako stvari stoje - ima dvanaest pogodaka na prognozi. Ovi pogledaše listić i imaše šta da vide - stvarno dvanaest! Rekoše mu da odmah ide u Lutriju da podigne pare, ali seljak će: "Ma di ću ja, mora' se vrnem u selo... Ko će da 'rani krave i svinje..." I sve tako. Čuburci mu ponoviše da je veliki novac u pitanju i da se mane krava i svinja, ali seljak nije odustajao od svoje priče.

"Ne znam vi ja Bijograd, će se zagubim..." I sve tako...

Onda Čuburci predložiše seljaku da mu daju dvesta hiljada, a on njima listić, pa da se lepo vrati u selo, a da oni posle podignu pare umesto njega i - kvit. (Naravno, prećutali su da je dobitak čitavih petsto hiljada). Seljak, sav srećan, pristade, uze pare i - nestade. Čuburci su odmah otišli u Lutriju, ali - tamo ih je čekalo iznenađenje. Blagajnik je pogledao listić i zamolio ih da sačekaju da obavi proveru. Otišao je iza paravana i neobično dugo se zadržao. Čuburci su čekali, postalo im je pomalo sumnjivo, a onda je banula policija i - sve ih pohapsila! Ispostavilo se da je u pitanju falsifikat. "Seljak" je imao samo jednu uplaćenu kolonu, ali i nalepnicu koja je pokrivala tri kolone. Šaljivdžija je sačekao da rezultati budu objavljeni i potom popunio dve preostale kolone: jednu pogrešno, a drugu sa svih dvanaest pogodaka... Čuburci su objašnjavali policiji da su kupili listić od nekog seljaka (naravno, nisu rekli za koliko para); policija nije gutala tu priču... I tako u nedogled. Na kraju su ih na jedvite jade pustili, s tim što su im obećali da će motriti na njih...

Nekoliko dana kasnije, u „Čuburu“ je ušao onaj "seljak", ovog puta u finom gradskom odelu, u pratnji nekoliko prijatelja. Čuburci, koji su sedeli za susednim stolom, nisu ga prepoznali. "Seljak" je častio čitavu kafanu (čijim li, samo, parama?) i počeo glasno da prepričava kako je prevario čuveno društvo iz „Čubure“. Tek tad i naši junaci se dosetiše. Neko od njih skoči, u nameri da se obračuna s prevarantom, ali ga drugovi zadržaše. "Seljak" (za koga se ispostavilo da je poznati mangup sa Cvetka) reče im da nemaju razloga da se ljute, da je bio bolji i prevario ih u "poštenoj" utakmici. Čuburci onda sportski prihvatiše "poraz" i, naravno, ne pade im na pamet da traže novac nazad. Jer, pravila su pravila.

Tako je to bilo na Čuburi... Ni jedan dan nije mogao da protekne bez kalambura...

Danas više nema ni „Čubure“, ni „Kikevca“, ni „Toplice“. Preživeli su „Trandafilović“ (u međuvremenu pretvoren u drogeriju), „Kalenić“, „Sokolac“.

Uskoro se očekuje proširivanje ulica Makenzijeve i Maksima Gorkog... Po svoj prilici, sa Čubure će vrlo brzo nestati sve stare prizemne kuće koje čuvaju tajne iščezlog Beograda.


konkretno.