Tajne Beograda

Podzemni Beograd

Beograd, glavni grad Republike Srbije, jedan je od najstarijih u Evropi. Osnovan je u 3. veku pre nove ere, imao je veoma burnu istoriju koja traje 7000 godina, a danas mi imamo mogućnost da na interesantan i zanimljiv način otkrijemo njegove tajne.

Barutana



Na teritoriji Beograda postoji veliki broj pećina, tajnih hodnika, laguma, zazidanih reka, bunkera, za koje verovatno ni najstariji Beograđani nisu čuli. Ova skrivena blaga najstariji su deo Beograda, a hodnicima neki od njih danas se može prošetati:

Rimska dvorana Biblioteke grada Beograda – Ovde se nalaze temelji kule glavne kapije rimske tvrđave, kao i cevi rimskog vodovoda



Informbiro bunker kod spomenika Pobednik na Beogradskoj tvrđavi – Ovaj bunker privlači dosta posetilaca, jer „čuva“ špijunske tajne Jugoslavije i Titove političke igre između velikih sila.


Veliki barutni magacin u donjem gradu Beogradske tvrđave – Kada uđete u ovaj magacin, pružite ruku i dodirnite zidove kompleksa koji su sagradili Austrijanci radi odbrane od Turaka. Ovaj magacin bio je idealno mesto za čuvanje baruta.


Vinski lagum u Karađorđevoj ulici – Hodnici ovog laguma vode vas kroz vreme: od perioda oslobođenja Srbije od Turaka i razvoja srpske Sava male.


Zvuči interesantno? Verujte, i jeste! Ne oklevajte, prošetajte hodnicima podzemnog Beograda, dozvolite da vas bar na trenutak obavije oblak prošlosti.

Tajne Beograda: Biser Beograda – Dvorski kompleks na Dedinju



Malo je građevina u svetu u čiju istoriju je za tako kratko vreme utkano toliko tragike kao u najmlađi beogradski dvor – Beli dvor na Dedinju. Samo nekoliko meseci po početku gradnje novog dvora, kralj Jugoslavije Aleksandar Karađorđević ubijen je u atentatu u Marseju, 9. oktobra 1934. godine. Kralj Aleksandar, vojnik, diplomata i zakleti pristalica ideologije Jugoslovenstva, želeo je da Beli dvor bude palata u kojoj će odrasti njegova tri sina: Petar, Tomislav i Andrej. Hici bugarskog teroriste presekli su kraljeve namere. Najstariji Aleksandrov sin, jedanaestogodišnji Petar, postao je kralj i preselio se u zvaničnu kraljevsku rezidenciju, “Kraljev dvor”, koji se nalazi u blizini i danas predstavlja deo istog dvorskog kompleksa. Maloletni kralj je ubrzo ostao sâm jer su mu braća sa majkom otišla u Englesku kako bi se školovali. Gradnju tek započetog dvora je dovršio knez Pavle, brata pokojnog kralja Aleksandra i namesnik kraljevine.



Po završetku gradnje 1937. godine knez Pavle sa porodicom se uselio u novi dvor. Engleski džentlmen, oženjen prelepom grčkom princezom i uskim rodbinskim vezama povezan sa britanskom kraljevskom kućom, knez je bio veliki poznavalac i ljubitelj umetnosti. Svoj novi dom je opremio umetničkim delima izuzetne vrednosti među koijma se ističu dela Rembranta, Nikole Pusena, Jana Brojgela… Dvorska biblioteka brojala je preko 35 000 naslova a među njima je bio i “Korpus Justinijanovih zakona” štampan oko 1500 godine, jedna od najstarijih sačuvanih štampanih knjiga u Evropi. U prizmelju zgrade izgrađene u klasicističkom stilu nalazi se Svečani hol i niz salona opremljenih u stilu Luja XIV i Luja XV sa venecijanskim lusterima. U svečanoj trpezariji nalazi se luksuzni nameštaj stila čipendejl.



Novi dom nije doneo mnogo sreće svom stanaru. Teška vladavina nevoljenog kneza završila se vojnim pučem i eksplozijom narodnog nezadovoljstva zbog kneževe politike. Srbi nikako nisu mogli da zavole uzdržanog engleskog gospodina koji nikada nije razumeo dušu srpskog seljaka. Nezadvoljstvo je dodatno podpirivano glasinama kako knez želi da preotme presto maloletnom kralju i vlast zadrži za sebe i posle Petrovog punoletsva. Kada je knez potpisao pristupanje Trojnom paktu sa Nemačkom i Italijom očajnički pokušavajući da Jugoslaviju sačuva od rata koji je buktao Evropom, narod i vojska su ga zbacili 27. marta 1941. godine. Knez je iste večeri proteran van granica zemlje i predat Britancima koji su ga deportovali u Keniju. Samo nekoliko dana kasnije, Nemačka je napala Jugoslaviju. U strašnom bombradovanju u kome je živote izgubilo na hiljade Beograđana, zgrada dvora je pretrpela manja oštećenja.

Po završetku rata u Beli dvor se uselio novi vladar, maršal Josip Broz Tito. Za vreme njegove tridesetpetogodišnje vlasti u Belom dvoru su odseli najugledniji ljudi sveta: car Etiopije Hajle Selasije, britanska kraljica Elizabeta, španski kralj Huan Karlos i mnogi drugi. Ipak, život u Belom dvoru je i za Tita započeo tragedijom. Mlada Davorjanka Paunović, Titova sekretarica i ljubavnica tokom rata, umrla je od tuberkoloze 1946. godine. Iako poznat kao veliki zavodnik i ljubitelj žena, Tito je Davorjanku nežno voleo pa je naredio da je sahrane u dvorištu dvora, kako bi mu njen grob uvek bio u blizini.

Po raspadu Jugoslavije u dvor se uselio predsednik Srbije Slobodan Milošević. I opet će tragične stranice srpske istorije biti ispisane u raskošnim salonima Belog dvora. Ovde je 1999. godine američki diplomata Ričard Holbruk Miloševiću je saopštio da je donesena odluka da se bombarduje Srbija.



Pored Belog dvora, dvorski kompleks površine 135 hektara na Dedinju danas čine i Kraljev dvor sa dvorskom kuhinjom, slamnata kuća, dvorska kapela i brojni prateći objekti. Kraljev dvor je podignut u periodu između 1924. i 1929. godine, kao zvanična rezidencija kraljevske porodice Karađorđević. Oko dvora su podignute parkovske terase, bazeni, paviljon i koncertna terasa. Dvor se nalazi na grebenu brda pa se iz njega pruža predivan pogled na Dedinje, Košutnjak, Topčider i Avalu.



Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu i ulazni hol krase replike freski iz manastira Dečani i Sopoćani. U prizmelju se nalazi biblioteka sa 16,000 naslova i globusom iz 18. veka, Plavi salon za prijeme opremljen u baroknom stilu, Zlatni salon u kome se i danas nalaze neki od svadbenih poklona kralju Aleksandru i kraljici Mariji, kao i trpezarija. Zanimljivo je da kralj Aleksandar nije trpeo mirise iz kuhinje, pa je naredio da se ona smesti u zasebnu zgradu koja je sa trpezarijom povezana 90m dugačkim podzemnim hodnikom. Sve prostorije krase vredne slike, škrinje i predmeti iz kraljevske zbirke.

Najlepši deo Kraljvog dvora je podrum, izrađen po uzoru na najstariji deo Kremlja, gde su se nalazile prostorije za razonodu. Tu se nalzi i Soba šapata, prostorija koja je služila za tajne razgovore. Kada bi kralj okrenuo ključ u zidu začula bi se voda iz fontane i tako onemogućila prisluškivanje.

U suterenu se nalazi i vinski podrum, koji je kasnije pretvoren u bilijar salu. Na plafonu ove prostorije oslikani su motivi iz narodne pesme “Ženidba cara Dušana”. Tu se nalazi i prva kućna bioskopska sala na Balkanu. Nju je često koristio maršal Tito koji je bio veliki ljubitelj filmova Džona Vejna. Pošto su u početku filmovi bili nemi u prostoriji se nalazio i klavir na kome je pijanista svirao kako bi dočarao atmosferu filma.

U sklopu kompleksa se nalazi i dvorska kapela koja je posvećena svetom Andriji Prvozvanom, krsnoj slavi Karađorđevića. Upravo je na praznik svetog Andrije vožd Karađorđe, čukundeda kralja Aleksandra, oslobodio Beograd od Turaka 1806. godine.

Nedaleko se nalazi i Slamnata kuća koja je služila kao umetnički atelje kraljice Marije, rumunske princeze i žene kralja Aleksandra.

Svim zainteresovanim da vide ovaj kompleks neverovatne lepote, uživaju u šetnji kroz istoriju i dive se remek-delima svetskog slikarstva prilika se pruža svakog vikenda do sredine oktobra. Zainteresovani treba da se obrate Turističkom informativnom centru u Knez Mihailovoj, gde će dobiti sve potrebne informacije.

Otkrijte podzemne tajne Beograda



Gde su bili aerodromi u Beogradu, kapije na ulasku u grad, šta se nalazilo na Velikom ratnom ostrvu, koje je ostrvo popolavljeno, mesta laguma u Karađorđevoj, kako bi Beograd bio jedini evropski grad sa budističkim hramom da ga komunisti nisu uništili, koji je prvi eksponat današnjeg muzeja automobila, priču o najstarijem beogradskom hotelu, za šta je služilo parče pruge iz 1883. godine, šta se nalazilo na mestu današnjeg Brankovog mosta, priču o beogradskom podzemnom jezeru i najpoznatijem stanovniku Kosančićevog venca - Miki Alasu saznaćete ako krenete u obilazak podzemnih tajni Beograda.

Agencija Jungle Tribe svake subote od 17 časova organizuje dvočasovni obilazak skrivenih mesta uz pratnju vodiča, vođenje i degustacija vina. Okupljanje je ispred Spomenika zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, zatim sledi obilazak Beogradske tvrđave, starog vojnog bunkera iza Pobednika, Lapidarijuma i starog laguma.

Današnji Prirodnjački muzej sagrađen je 1830. godine kako bi bio Muzej Kalemegdana, međutim posle toga su usledile ratne godine. Bio je muzej šumarstva, a pred Prvi svetski rat bio je planiran da bude prvi muzej za masone u Srbiji o čemu u prilog govori masonski simboli - trougao iznad ulaza, kružno stepenište, kao i raspored prostorija.

Možda niste znali ni da je Stambol kapija svojevremeno, a u zavisnosti od istorijskog perioda bila zatvor, skladište i konjušnica. Takođe, prilikom istraživanja kapija na tom mestu je pronađen čuveni motor koji se nalazi na fotografijama sa masovnih demonstracije protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu 27. marta 1941.

Vojni bunker leži tačno iza ostataka prvobitne kule Nebojša, glavne kule beogradskog zamka iz doba despota Stefana Lazarevića. Čiste zidove, podmazana čelična vrata, četiri azbesna rezervoara za vodu, dve stolice sa po dva kreveta na sprat i odličnu ventilaciju zatećićete kada se spustite u bunker čija je gradnja počela 1948. godine. Nastali su u period kada su se odnosi između novoformirane države SFRJ i SSSR pogoršali. Josif Staljin je želeo da ima primat nad svim komunističkim republikama što se Josipu Brozu nije dopalo. Odnosi su se zaoštrili, a kako je Beograd bio prestonica one velike države sa veoma povoljnim geografskim položajem bio bi prva meta. Računajući da će napad ići iz pravca Rumunije i Panonske nizije maršal Tito je naredio pravljenje bunkera koji se sastoje iz dve kule bliznakinje sa protivavionskim otvorima.

Posle obilaska bunkera sledi odlazak u Lapidarijum - prostor koji je na Beogradskoj tvrđavi služio kao magacin za barut. Od 1995. godine počeo se koristiti za kulturno-umetničke događaje. Na osnovu utisaka inostranih DJ-eva, klub Barutana se našao na šestom mestu najboljih klubova celoga sveta po magazinu MixMag. Međutim, zatvoren je pre nekoliko godina.

Ovo su samo neke od tajni o Beogradu. Ispod Beogradske tvrđave se definitivno krije zanimljiv i malo poznat svet.

(MONDO)

Znate li gde je Šalitrena pećina? Izvinite, a Ludo brdo? Pa da li ste vi uopšte iz Beograda? Pariz ima Ajfelov toranj, Trijumfalnu kapiju, Luvr, London ima Big Ben, Bakingemsku palatu, Moskva ima Crveni trg, a Beograd podzemlje…


Nema ti bolje Amerike od Srbije

Katakombe ispod Beograda

Ne, nije reč o onom “podzemlju”, već o pravom gradu ispod grada, koji je star hiljadama godina. Kad se šetate Skadarlijom do nekog restorana, u stvari koračate iznad podzenog prostora u koji može da stane oko 4.000 ljudi. Kako priča prof. dr Vidoje Golubović, taj prostor je 1892. godine gradio poznati Bajloni, dok mu je sestra pisala “nema ti bolje Amerike od Srbije”.

Upravo dr Vidoje Golubović i novinar Zoran Nikolić pisci knjige “Beograd ispod Beograda”, vođeni svim ovim pričama u saradnji sa organizacijom “Go2Serbia” došli su na ideju da organizuju turu podzemnim Beogradom.

Podzemni Beograd sadrži na stotine lokaliteta, pećina, laguma, tunela, bunkera i drugih građevina koje su uništavali i gradili narodi koji su naseljavali Beograd. Za početak se građanima nude posete Rimskoj dvorani, vojnom bunkeru iz vremena Informbiroa, Velikom barutnom magacinu i Vinskom lagumu.


Beograd 30 puta kompletno uništavan




Fokus ture je na prošlosti koja se ne može videti na ulicama Beograda.

- Beograd je grad koji je naseljen 7.000 godina, a oko 30 puta je kompletno uništavan i ponovo građen. Ta prošlost se može videti na ovakvim lokalitetima, kao što je Rimska dvorana Biblioteke grada Beograda, gde je bila ulazna kapija u Singidunum i upravo zato turu počinjemo s tog mesta – kaže Goran Marković iz tima “Go2Serbia”.


Tura je za sada zasnovana na četiri lokaliteta, ali cilj je da se proširi i da državne institucije, koje su u mogućnosti, omoguće građanima posete drugim lokalitetima.

- Beograd ima više od podzemnih 100 tunela između bitnih zgrada. Glavni, najveći i najkompleksniji tuneli su između vladinih i bivših vojnih zgrada. Pitanje je da li će građani ikada imati mogućnost da ih vide, ali počinjemo s ova četiri lokaliteta, koji su savršena kombinacija istorije iz vremena Rima, Austrougarske, nove Srbije i bivše SFRJ – kaže Marković.

Kada je Panonsko more zapljuskivalo Tašmajdan


Prof. dr Vidoje Golubović kaže da je dođoš Prečanin, poslat u Beograd da nešto napiše o Beogradu.

- Radeći i tragajući za neobičnim Beogradom moja, i želja novinara Zorana Nikolića, bila je da prikažemo da u Beogradu ima dosta interesantnog i lepog, kao na primer, Šalitrena pećina koja je, u stvari, Tašmajdan.

Golubović priča da je pećina stara između šesti i osam miliona godina, kada su talasi Panonskog mora zapljuskivali ovaj greben koji mi danas zovemo Tašmajdan.

- Feliks Kanic je pravio skicu Tašmajdana 1860. kada je tu je bilo skladište hrane. Kanic je tu zatekao 150 volovskih kola, ili 150 automobila na parkingu. Po Kanicovoj proceni na ovaj prostor moglo se smestiti 600 kola.

Rimski vodovod


Zanimljiva je i priča o rimskim vodovodima, kojih ima više u Beogradu. Na Zvezdari je očuvan rimski vodovod, koji se održavao na 50 metara. Otud, kako kaže Golubović, i priča o tome da su Turci odveli u Istanbul nekoliko hiljada Srba stručnjaka za održavanje vodovoda. U gradu postoji Beogradska šuma, a nekada je postojala i crkva.

Prof. Golubović, koji je prava riznica znanja kada je reč o istoriji glavnog grada Srbije, u želji da dosta toga kaže, lako skače s teme na temu. Priča nam da je na mestu današnje pijace Đeram, bila prva naplatna rampa na ulazu u Beograd, da se u kazamatima čuvala hrana, oruđe i oružje, da su vinice i pimnice nazivi za vinske podrume u Srbiji.


- To vam je kao kad se neko danas priključi na vodovod. I mlekovod je Srbija imala!

Vinovod u dužini od 25 kilometara postojao je u vreme cara Dušana. I danas postoje ostaci tog vinovoda između Velike Hoče i Prizrena.

Ture Podzemnim Beogradom biće organizovane sredom od 17.30 i subotom i nedeljom u prepodnevnim satima. Tura je prilagođena i deci, a ture su startovale 10. januara.


(Na dlanu)

Da li ste znali da…

Novinar Zoran Nikolić, autor brojnih knjiga o tajnama Beograda, za čitaoce sajta B92 razotkriva omiljene tajne priče o jednom od najstarijih gradova Evrope.



“Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evopi, a ako uzmemo u obzir činjenicu da je na njegovom obodu naselje Vinča, prvo urbano naselje na Starom kontinentu, onda nećemo pogrešiti ako kažemo da je naš glavni grad i najstariji,” priča Nikolić. “Kada danas u Beograd stignu strani arheolozi i čuju reč „Vinča“ u znak poštovanja bezmalo imaju potrebu da stanu mirno. Mislite o tome.”

Kako objašnjava, beogradskih tajni ima bezbroj, od onih iz doba Kelta, pa preko Rimljana, Bugara, Vizantinaca, Turaka, Grka, Srba, Austrijanaca, Nemaca... Ovo su samo neke od njih.



Od gradskih tajni uvek bih izdvojio na prvom mestu Tašmajdanske pećine, jer su one deo rimskog kamenoloma iz kojeg je uglavnom nastao rimski Singidunum, a takvo mesto nema mnogo metropola u Evropi. Kasnije su Turci ovom mestu nadenuli ime („taš“ znači kamen, a „majdan“ je rudnik), da bi Srbi odavde vadili šalitru, neophodan sastojak za izradu baruta. Ovde se skrivao Karađorđe kada je u Prvom srpskom ustanku otimao grad od Turaka, tu su se skrivale žene, deca i nejač tokom austrougarskog bombardovanja na početku Prvog svetskog rata, i konačno, tu je nemački komandant Aleksander fon Ler napravio podzemno sklonište za svoju Komandu za jugoistok tokom Drugog svetskog rata. Danas postoje tri velike pećine međusobno povezane hodnicima, kao i veliki prostor odvojen za spavaonice u kojima su boravili nemački vojnici. Ovo mesto je delimično zapušteno, odnosno trebalo bi u njega uložiti sredstva za obnovu električnih instalacija i sistema za ventilaciju, ali je sigurno prvorazredna turistička atrakcija.



Rimski bunar je takođe danas zatvoren za javnost, ali je sigurno da bi uz određena ulaganja on mogao da ugosti mnoge radoznale turiste. Do 50 metara dubine i nivoa vode vodi 212 stepenika, napravljen je još u doba austrijske vlasti (1717-1739), a pikantan je podatak da ga je 1964. godine posetio slavni režiser Alfred Hičkok i da je rekao kako za njega „ovakva mesta predstavljaju izuzetnu inspiraciju“.

Blizanac Rimskog bunara je građevina koja je 1987. godine značajno usporila izgradnju pozdemne železničke stanice „Vukov spomenik“ jer su građevinari potpuno neočekivano naišli na bunar širine oko dva, a dubine od oko 50 metara. I danas na najnižem koloseku postoji zatvoren otvor od pleksiglasa koji nagoveštava koliko velika građevina se nalazi tu.

Zemunski lagumi su načičkani svuda u ovom delu grada, od Gardoša, Ćukovca, Muhara, Kalvarije, pa dalje niz Bežanijsku kosu. Oni su imali trgovačku namenu, jer su u njima, u vreme kada nisu postojale hladnjače, frižideri ili zamrzivači – trgovci čuvali robu kojom su izlazili na tržište. U lagumima je uvek bila niska i stabilna temperatura. Budući da je Zemun tokom velikog dela istorije bio i pogranični grad, postojali su i brojni lagumi, odnosno delovi podzemnih fortifikacija koji su imali veoma bitnu vojnu namenu, bilo da su to bili različiti tajni prolazi, bilo da su bili korišćeni kao barutane.

Lagumi u Karađorđevoj ulici su bili takođe veoma dragoceni za grad, jer se vaskolika beogradska trgovina odvijala brodovima. U 19. veku, na primer, roba bi dolazila na mesto gde je danas turističko pristanište, ispod Saborne crkve i Kosančićevog venca, i tamo je smeštana u lagume. Danas je jedan od tih laguma, na broju 31 adaptiran u vinariju, pa mu je vraćen stari šmek s početka 19. veka, kada je Karađorđeva ulica bila znatno važnija od Knez Mihailove.


Prvi beograski most bio je Železnički most

napravljen 1884. godine. Bio je po pola u vlasništvu Srbije i Austrougarske, ali jedan podatak ga čini drugačijim od svih ostalih evropskih i svetskih mostova. Naime, rušen je četiri puta i ponovo podizan, ali kako... Prvi put je srušen prvog dana Prvog svetskog rata kada su Austrougari pokušali da iznenade naše branioce tako što su pokušali da pređu preko mosta železničkom kompozicijom koju je gurala lokomotiva. Naši vojnici su shvatili šta se sprema, minirali su most, a kada su ga podigli u vazduh konstrukcija se survala na austougarski bord „Alkotmanj“ i pobila posadu. Isto to dogodilo se u noći između 10. i 11. aprila 1941. godine, kada je Vojska kraljevine Jugoslavije, nekoliko dana pre kapitulacije odlučila da sruši sva tri tadašnja beogradska mosta da bi sprečila nadiranje nacista ka gradu. Nesrećnik koji je detonirao eksploziv te noći nije video da se ispod mosta povlači naš brod „Tanasko Rajić“ sa 110 članova posade, aktivirao je eksploziv, a rušenje mosta na brod odnelo je 95 života. Dakle, ovaj most nije ni po čemu konstrukcijski poseban, ali jeste po tome što je valjda jedini u svetu koji je dva puta rušen na brodove pune vojnika.



Beograd ima i neke neobične masonske simbole, pa je tako najpoznatija piramida u samom srcu grada, u Knez Mihailovoj ulici, ispred Srpske akademije nauka i umetnosti, i koja predstavlja zarubljenu piramidu, upravo onakvu kakva se nalazi na novčanici od jednog dolara, a koja se smatra jednim od osnovnih simbola masonerije.

Isto tako, grad ima dve kapije (Istočnu i Zapadnu). Neobično, ali u masonskoj loži postoje dva dominantna stuba koji se nalaze na njenom centralnom delu i zovu se Jakin i Boaz, a pomenuta piramida bez vrha (jer se na tom delu nalazi „oko svevideće“) već je pomenuta kao osnovni simbol slobodnih zidara. Ako bolje pogledamo, jedna beogradska kapija (ona zapadna) upravo predstavlja dva stuba, dok ona na istoku predstavlja zarubljenu piramidu. Ukoliko znamo da je masonska loža okrenuta od istoka ka zapadu, onda bi i ova simbolika teško mogla da bude proglašena za puku slučajnost.

Zoran Nikolić je knjigu „Beograd ispod Beograda“ napisao zajedno sa dr Vidojem Golubovićem. Njegova druga knjiga „Masonski simboli u Beogradu“ istraživala je kakve su tragove na fasadama, gradskim trgovima i spomenicima ostavili slobodni zidari, dok „Tajna Novog Beograda“ demistifikuje neke činjenice koje smo shvatali kao nepobitne kada je u pitanju Novi Beograd. Prošle godine objavio je roman „Grad tajni“


b92

Tašmajdanska misterija



Sigurno se pitate šta je tašmajdanska misterija. Da li znate da većina Srba danas ne zna gde su zapravo spaljene mošti Svetog Save. Iako je mnogi misle da su mošti prvog srpskog prosvetitelja spaljene na Vračaru neki dokazi govore u prilog tome da se događaj odigrao na Tašmajdanu, približnije na mestu gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka. Po svemu sudeći ova istorijska misterija je nastala zbog terminološke zbrke zbog pitanja gde je u 16. veku bio Vračar, ali i danas izaziva polemike. Pretpostavki i dokaza za ovu tezu ima mnogo, a pitanje gde se zapravo odvijao događaj koji su Srbi zapamtili pokrenuo je osamdesetih godina 19. veka pravnik i erudita Sreten Popović. Popović je tada sakupio mnogo podataka koji govore u prilog pretpostavci da  se spaljivanje nije dogodilo na Vračaru. Popović je, između ostalog, došao  i do predanja izvesnog Slepog Laze koji je pamtio predanje predaka i ispričao mu sledeće: „Od oltara hrama Svetog Marka (koji je podigao knez Miloš), odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka“.

Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, ali mnogi ne znaju da je bio mistično mesto koga su i Turci i Austrijanci koristili pre toga i da su se tu nalazile ciganske čerge gde bi se stare gatare okupljale da vračaju beogradskim radozalncima, te otuda izraz Vračar koji je kasnije, izvesno, promenio lokaciju ka jugu. Dokaz više da se na tom mestu dogodilo spaljivanje je činjenica da je tu prolazio najvažniji put tog vremena Carigradski drum (sadašnji Bulevar kralja Aleksandra) kojim je prošao Sinan paša sa moštima kako bi ga Srbi videli i gledali kako spaljuje mošti Svetog Save.


Misterije

Tajne Beograda

Kada u šetnji preko Brankovog mosta bacite pogled sa novobeogradske strane prema starom delu grada, videćete more starih, oronulih fasada, nakićenih jedna na drugu, među kojima dominiraju zvonik Saborne crkve i zidine Kalemegdana, koje već vekovima čuvaju ušće. Lepota pogleda možda ne može da se poredi sa veličanstvenim Istanbulom viđenim sa Galata kule ili panoramom Pariza koji se u nedogled pruža okolo Ajfelovog tornja, ali ipak ima neku skrivenu čar i ispunjava srce svima koji vole Beograd, bez obzira na to odakle dolaze. Malo je onih koji znaju da ova slika krije jedan zaboravljeni i misterozni Beograd koji leži u senci starih zgrada i ispod ulica kojima svakog dana koračamo.

Grad koji je više od pedeset puta rušen do temelja i opet se dizao iz pepela protkan je tajnama koje bi mogle da budu turistička atrakcija kakvu nema nijedna evropska prestonica. Mnoga naizgled obična mesta pored kojih prolazimo svakoga dana pričaju neobične priče, tajanstvene, iznenađujuće a neka čuvaju sećanje i na užase kojima je narod Srbije nažalost prečesto bio izložen. Priču o tajnama Beograda započeću u samom centru grada, u tašmajdanskom parku, ili možda je bolje reći nekoliko desetina metara ispod njega.



Ispod nedavno preuređenog parka i crkve Svetog Marka krije se splet pećina čiji se neispitani kraci pružaju prema Slaviji i Železničkoj stanici. Kelti i Rimaljani su pećine koristili kao rudnik i ova namena im je zadržana sve do početka 19. veka. Po zauzimanju Beograda rudnik su nasledili Turci koji su po njemu ovom delu grada dali ime (turski taš – kamen, majdan – rudnik). Viševekovno vađenje kamena iz utrobe brda učinilo je da ono postane šuplje poput sita. Nekoliko velikih prirodnih galerija, koje je pre mnogo milenijuma isklesala priroda, rudari su povezali spletom hodnika i prolaza koji su kasnije dobili sasvim drugu namenu. Kada je srpska vojska u Prvom srpskom ustanku 1806. godine blokirala beogradsku tvrđavu, Karađorđev štab je smešten u ove pećine. Tri hiljade srpskih vojnika sprečavalo je da turski vojnici napuste grad kroz jednu od četiri gradske kapije, Stambol kapiju, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog pozorišta.



Za vreme Prvog svetskog rata pećine su koristili Beograđani kao sigurno sklonište od austrougarskog bombradovanja sa leve obale Dunava. Vojnu namenu, tašmajdanske pećine ponovo su dobile tokom Drugog svetskog rata, kada je nemački zapovednik Jugoistoka, fon Ler, svoj štab smestio u njih. Nemci su izvršili velike radove, potpornim lukovima ojačali svodove pećina, proširili neke od hodnika, sproveli do njih struju, i osvetlili ih. Radove su izvršili zarobljeni Srbi koji su po završetku posla ubijeni kako bi se sačuvala tajnost operacije. U ovoj podzemnoj tvrđavi mogao je da se smesti nemački štab, hiljadu vojnika i velika količina ratnog materijala, sa dovoljno namirnica u skladištima da izdrže višemesečnu blokadu. Nemci su imali nameru da prostorije Štaba povežu podzemnim hodnicima sa dugim važnim lokacijama u okupiranom Beogradu. Danas se ne zna koliko su u ovoj nameri uspeli jer hodnici nisu dovoljno ispitani, nešto zbog nagaznih mina koje su Nemci u njima ostavili nakon povlačenja, a mnogo više zbog nezaintereosvanosti nadležnih.

Nemački plan je bio da jednim podzemnim hodnikom Glavni štab povežu sa parkom Manjež gde bi se sureo sa spletom drugih hodnika koji postoje od ranije i koji se pružaju ispod zgrada duž Nemanjine ulice i povezuju ih sa železničkom stanicom. Drugi krak se pružao prema Pravnom fakultetu gde se jedan hodnik odvajao ka Starom Dvoru (danas Skupština Beograda) a drugi do zgrade Gestapa na današnjem Trgu Nikole Pašića. Izvesno je da je veliki deo ove podzemne mreže izgrađen ali javnost nikada nije saznala koliko jer je po završetku Drugog svetskog rata splet pećina i hodnika ostao zabranjena zona pod kontrolom vojske. Danas se ključevi od vrata u podzemlje Tašmajdana nalaze u posedu J.P. “Skloništa” i samo maloborjni su bili u prilici da zavire pod ove tajnovite svodove.

Nisu samo pećine te koje pričaju zanimljivu priču. Za Beograd se slobodno može reći da je grad koji leži na mrtvima, jer je veliki deo današnje gradske površine, posebno njeni centralni delovi, nekada korišćen kao groblje. Takav je slučaj i sa Tašmajdanom. Godine 1826. na prostor današnjeg parka preneseno je srpsko groblje koje se do tada nalazilo na prostoru današnjeg Trga Republike. U narednim decenijama ono je postalo najveće beogradsko groblje, na kome su sahranjeni mnogi znameniti Srbi: Joakim Vujić, Josif Pančić, Đuro Daničić, Ilija Milosavljević Kolarac, itd. Groblje je izmešteno na prostor današnjeg Novog groblja 1888. zbog širenja grada.

Godine 1835, po naređenju kneza Miloša, na obodu groblja započeta je gradnja crkve Svetog Marka, koja se nalazila u neposednoj blizini današnje crkve i koja je srušena u aprilskom bombradovanju Beograda 1941. godine. Moderna crkva podignuta je između 1931. i 1940. godine. Projektovana je po ugledu na crkvu manastira Gračanica i do izgradnje Hrama Svetog Save bila je najveća crkva u Beogradu. Iza nje nalazi se i mala ruska crkva. U Crkvu su iz Prizrena prenesene mošti prvog srpskog cara Stefana Dušana, čiji sarkofag leži desno od glavog ulaza. Mnogo manje je poznato da su u kripti crkve sahranjene još dve krunisane glave: kralj Aleksandar Oberenović i kraljica Draga koji su ubijeni 3. maja 1903. godine. Pored njih u kripti se nalaze i grobovi nekoliko drugih članova vladarske porodice Obrenović, kao i brojnih crkvenih velikodostojnika. Kripta je nažalost zatvorena i može joj se pristupiti samo četvrtkom u 18 časova.



Tašmajdan čuva sećanje i na mnoge događaji koji su pisali istoriju Srbije. Godine 1595. ovde su spaljene mošti Svetog Save. U vekovima koji su usledili, tačno mesto je zaboravljano. U narodu je ostalo sećanje da je mesto spaljivanja bio Crveni krst, deo grada koji je dobio ime po mermernom krstu koji se i danas, posle više obnavljanja, može videti. Dodatnu zabunu stvara činjenica da je Hram Svetog Save podignut u Karađorđevom parku, iako je to učinjeno samo zato što je tu crkva u 19. veku kupila veliku parcelu od preduzimljivog Nemca, koji je raskrčio šumu koje je tu vekovima rasla i prodao zemljište. Tek skoro su istoričari utvrdili da je pravo mesto spaljivanja bilo na prostoru današnjeg parka, koji je nekada nazivan Mali Vračar i bio nadomak gradskih zidina, baš kao što je ostalo zapisano u pisanjima hroničara. Mnogo vekova kasnije, 1830. godine, na ovom istom mestu je pročitan Hatišerif, kojim je Srbija dobila pravo na unutrašnju samoupravu, koja je temelj moderne nezavisne srpske države.

Sledeći put kada prošetate parkom, koji je danas jedno od omiljenih šetališta Beograđana, zamislite svodove tajanstvenih pećina i hodnika po kojima koračate. Osvrnite se oko sebe i ostetite istoriju koju danas pamti samo poneko stoletno stablo. Razmislite o priči koju čuva ovaj naizgled običan park a koja je samo jedna od mnogih utkanih u istoriju našeg Beograda.


Wannabe

Kalemegdan



Najveća misterija Beograda je skrivena na Kalemegdanu. Beogradska tvrđava krije dve hiljade godina istorije koje nažalost zbog svega što se nalazi ispod tog mesta neće moći da bude istraženo u potpunosti. Sve što je tokom dva milenujuma bilo poslednji krik tehnike u vojnom smislu nalazilo se na kalemegdanskom rtu, od Rimljana pa do Srba.



Epicentar misterioznih priča je Rimski bunar kog neki nazivaju i pupak sveta tj. mesto odakle je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet. No, bunar zapravo nije rimski nego austrijski, (zidan od 1717. do 1731. godine), a daleko je od toga da bude pupak! Put do dna bunara koji je dobok 51 metar, od dvestotinak stepenika i popločan je bizarnim pričama, a u njemu su mnogi lakoverni lovci na blago, ali i neki nesrećnici okončali svoj život. Koliko je ovaj prostor zanimljiv najbolje govore reči čuvenog filmskog majstora „napetosti“ Alfreda Hitchcocka koji je svojevremeno izjavio da takav prostor za njega predstavlja inspiraciju.



Malo dalje i niže od bunara je Nebojšina kula ili Kula Nebojša. Naziv je izveden iz negacije glagola „bojati se“ pa je jasno zašto je tako mistična. Legenda kaže da je prvobitna NK bila poslednja neosvojiva linija odbrane Beograda za vreme despota Stefana, a nešto kasnije tokom borbi sa Turcima vinula se u vazduh i odletela u Donji grad, tako da je Osmanlije nikada nisu zauzeli. Ukoliko se manemo legendi osnovni podatak je da su Kulu Nebojša sagradili Mađari, a Turci je kasnije artiljerijom srušili. Ipak, najveću misteriju NK čini ono što se događalo za vreme turske vladavine gde je smrt našlo mnogo neposlušnih hrišćana iz Osamanskog carstva (grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere). Tako je kula postala jedan od najmračnijih simbola Beograda i samim tim velika tajna.

Tajna najstarije kuće u Beogradu



Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama. Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče.

Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane autsrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju. Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatno nikad neće saznati. Potom je odlaska okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda. Tama koja se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija…

Danas je sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata nalazila baš u Dušanovoj 10.


Domino

Lagumi



Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne, ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.

Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina. Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. Spletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodnika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko.

Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero. Velikih podzemnih prostorija ima i u Skadarskoj na mestu gde se nalazila Bajlonijeva pivara, hodnika i prolaza ima i na Avali na mestu gde se nalazio rudnik, kao i u Zemunu i Bežaniji. No, pitanje svih pitanja i najveća misterija koja je vezana za lagume je: da li je ikada postojao (za sada nije pronađen) prolaz od Kalemegdana do Gardoša i kule Sibinjanin Janka? Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična besmislica, i argumentovano će da tvrde nema ostataka takvog prolaza, a bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, sa tehnološkim sredstvima kakva su postojala u prošlim vremenima iskopati takav tunel ispode reke. Ali narod o tome priča decenijama, a mnogi kažu „gde ima dima, ima i vatre“!


Domino.

Nestali grad Žrnov



Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.

No, mesto pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan). Nalazio se na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.

Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali… Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja. Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok.



Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste. U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi. Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.

Domino.

Beogradske priče: Skrivena komanda vazduhoplovstva

Šta sve kriju tajni podzemni prostori ispod Bežanijske kose? I danas postoje tajni koridori ispod Bežanijske kose, odakle je rukovođeno odbranom Beograda 6. aprila 1941. godine



Kompletan Zemun, u oblastima gde se danas nalaze Gardoš, Ćukovac, Muhar, Kalvarija i Bežanijska kosa, u sebi nosi bezbroj tajnih i skrivenih laguma koje je, većinom, pre nekoliko vekova napravila Austrija, potonja Austrougarska.


Međutim, jedno mesto je posebno interesantno, potiče iz doba neposredno pre Drugog svetskog rata, i deo je istraživačke priče reportera „Novosti“. Tamo je nekad bio Beogradski aerodrom (koji danas, u sećanjima, zovemo „Starim“), a uz njega bila je tajna komanda Vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.

Mesto odakle se letelo

Aerodrom je bio i civilni i vojni, obavljao je obe uloge, i bio je smešten veoma blizu ulica Tošin bunar i Omladinskih brigada. Sa njega su poletali naši hrabri piloti tokom šestoaprilskog bombardovanja na početku Drugog svetskog rata. Mesto u koje su reporteri „Novosti“ ušli nalazi se pored nekadašnjeg aerodroma, duboko unutar Bežanijske kose. Iz ovog, skrivenog komandnog mesta rukovođeno je herojskom odbranom Beograda.

Uz pomoć eksperata Javnog preduzeća „Skloništa“ ušli smo u nekadašnju podzemnu vojnu instalaciju. Jedan njen deo adaptiran je u sklonište, prepravljen je i dobio je armiranobetonski okvir. To je sklonište u kojem su se skrivali žitelji ovog dela grada, kao i oni koji su živeli u Studentskom gradu tokom bombardovanja 1999. godine. Međutim, tamo postoje još jedna čudna vrata, koja nisu bila dugo otvarana i kroz koja niko nije prošao već decenijama. Niko ne zna koliko dugo, ali očigledno je da je taj prostor zatvoren posle Drugog svetskog rata... Krenuli smo baš tamo.

Podzemni kompleks imao je dva ulaza iz Ulice Nikole Dobrovića. Oni su danas zatvoreni. Treći ulaz je na drugoj strani, na padini Bežanijske kose. Kroz taj deo građevine, tik iznad nje, prošao je železnički tunel otvoren pre nešto više od 40 godina, koji je značajno rastresao unutrašnjost zaboravljene Komande. Tamo smo ušli na mestu gde se završava Ulica Milutina Milankovića, i gde se, na raskrsnici, „utapa“ u Tošin Bunar. Pred nama je bilo brdo, a nad njim vrata zatvorena katancem. Prijatelji iz JP „Skloništa“ su imali ključ, i tu počinje priča...

Mi smo ušli u centralni deo, videli „zvanično“ sklonište, a onda krenuli dalje... Veliki, centralni deo podzemne komande uveliko je „samovao“ u potpunoj tami i praznini. Osetili smo istraživački poriv i potrebu da se baš u njemu nađemo i potražimo odgovor na pitanje: kako danas izgleda tajna, podzemna građevina, nekada od najvećeg strateškog značaja za Kraljevinu Jugoslaviju?

Imali smo „dva kraja“ građevine, ali ne i njenu sredinu...



„Popuštanje“vojnih vrata

U delu adaptiranom u savremeno sklonište i sada postoje kreveti na sprat, generator i sve što je potrebno za sklanjanje stanovništva u slučaju ratne opasnosti. Drugi deo, onaj koji do tada niko dugo nije video, bio je naš izazov. Kada smo prišli malim vratima, izdignutim od zemlje, ne većim od 80 puta 80 centimetara, shvatili smo da smo ispred nečeg što ni stručnjaci „Skloništa“ nisu dobro poznavali. Metalna, teška, nisu nam obećavala ništa dobro... Stručnjaci „Skloništa“ na čelu sa Mirkom Biračom potvrdili su nam da tim putem niko nije prošao dugo... Decenijama. Odlučili smo da mi to učinimo.

Ispred otvorenih vrata, čija je zapekla poluga popustila posle više jakih udaraca čekićem, ukazao se dugačak, mračan hodnik ozidan opekom. Kada smo usmerili snop svetla, ma koliko da je bila jaka baterijska lampa, nismo videli kraj tog podzemnog koridora. Ušli smo obazrivo i krenuli kroz mračnu podzemnu građevinu. Bili smo u tajnoj, podzemnoj komandi...

Nekoliko desetina metara od mesta gde je počela ova avantura, hodnik se naglo lomio ulevo. Zatim oštar zaokret udesno i pogled koji nam je opet pucao u daljinu. Samo hodnici ozidani ciglom. U mraku sve deluje još impresivnije, to smo dobro znali, pa smo polako i oprezno krenuli dalje. Posle nekoliko desetina metara čekalo nas je novo iznenađenje...

Pradavni svod

Sačekale su nas dve velike podzemne prostorije, sa očigledno dobro projektovanim svodom. To je, kako su nam kasnije rekle arhitekte, svod od opeke ojačan prelomljenim lukovima od istog materijala. Podzemne odaje građene su sa ojačanjima kako bi sile kojima sloj zemlje iznad građevine pritiska lukove bile što bolje raspoređene.



Našli smo se u neprijatnoj situaciji. Svuda nadalje, na pravcu ka Ulici Nikole Dobrovića, hodnici su bili urušeni, a opeka svoda je pootpadala čineći podzemni tunel krajnje opasnim. Negde smo videli samo cigle koje su stajale na gomili ispred nas, očigledno se strovalivši sa plafona, negde, opet, zidove koji su bili savijeni kao da su od flis papira. Veliki delovi tavanice, sa gromadama zemlje stajali su na putu radoznalom posmatraču. Radoznalom?

Pa moglo bi se reći i pomalo ludom, ukoliko nastavi ovim putem.

Činjenica da smo uspeli da završimo pisanje ovog teksta govori da nismo pustili ludosti da nas pobedi. Imali smo još jednu mudru odluku: na čelu naše ekipe bio je dr Dejan Jeremić, speleolog kluba ASAK, koji nam je pomogao, da na kraju, ipak, bezbedno izađemo napolje.

Dodirnuli smo gotovo svaki zid te podzemne građevine i bilo nam je jasno da su graditelji železničkog tunela kroz Bežanijsku kosu značajno odredili sudbinu tog predratnog podzemnog lavirinta: jedan njegov deo morao je da bude žrtvovan, jer se znalo da će stalne i jake vibracije od prolaska vozova taj deo podzemne fortifikacije vremenom učiniti nesigurnim, a lesna podloga će se uskoro rastresti.

Upravo u takvom prostoru smo boravili nekoliko časova, želeći da čitaocima „Novosti“ prenesemo jednu neobičnu, beogradsku avanturu.

novosti.rs

Sve tajne pećine ispod Tašmajdana
IZVOR: TANJUG


Pećina ispod Tašmajdanskog parka skriva istoriju dugu 14 miliona godina - u njoj se nalazila komanda nemačke vojske za vreme Drugog svetskog rata, zaštitu su u njoj od bombardovanja potražili Beograđani tokom Prvog svetskog rata, a "glavu" je sačuvala i voždu Karađorđu koji se takođe u njoj skrivao.



Stene pećine zapljuskivalo je Panosko more, a u njima se još mogu naći školjke iz tog vremena, rekao je koautor knjige "Beograd ispod Beograda" Zoran Nikolić koji je sa gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim danas obišao pećinu ispod Tašmajdanskog parka.

Ta pećina krije celu istoriju Beograda, njom je išao i rimski vodovod, a po nekim predanjima u njoj su zapravo Turci spalili mošti Svetog Save. "Po svemu sudeći upravo su ovde spanjene njegove mošti - na malom Vračaru, a ne na Vračaru", rekao je Nikolić, dodajući da se na Tašu nalazilo i staro groblje.

Govoreći o Nemcima koji su za vreme Drugog svetog rata komandovali ispod Taša, Nikolić objašnjava da su oni mnogo toga u njoj minirali po povlačenju 1944. godine.

"Rusi i partizani su velike delove tog prostora zazidali da im neko ne bi stradao, nisu imali vremena, tek ih čekao Sremski front. Takva mesta verovatno postoje i to su prostori za istraživače", poručio je Nikolić.

Sređena pećina bila bi uvrštena u turističku ponudu Beograda, a kao takva, smatra Nikolić, izazvala bi veliku zainteresovanost stranih turista, ali i samih Beogradana i drugih građana Srbije.

"Ovo je perfektan način da upotpunimo turističku ponudu, jer su strani turisti prezadovoljni onim što vide. Dakle, imamo šta da ponudimo, samo treba da znamo kako to da upakujemo lepo i iznesemo u javnost", poručuje on.

Gradonačelnik Beograda kazao je da bi uskoro moglo da počne sređivanje pećine, te da bi ona mogla za posetioce da bude otvorena u septembru ili oktobru 2015. godine.

"To će biti prilika svim Beograđanima, gostima, svim školama u Srbiji da kada dođu u Beograd se na jednom mestu upoznaju sa istorijom našeg grada. Ipak je ovo istorija i mesto staro 14 miliona godina", rekao je Mali.

Istakao je da treba videti koliko će novca biti potrbeno za njeno sređivanje, napominjujući da bi po izradi projekta sanacije, radovi mogli i da počnu. "Ovaj deo grada je duša Beograda... Naša dužnost i obaveza prema gradu i Beograđanima je da im ovakva mesta vratimo da mogu da ih posete. Ovde nema osvetljenja, ni pristup stepenicama nije dovoljno siguran, a radovi mogu da počnu čim se projekat uradi", poručio je Mali, ukazujući da pećina nije bila otvorena za javnost od 2011. godine.

Paralelno sa otrvaranjem ove pećine, kako je rekao, mogli bi da budu završeni i radovi na renoviranju SC Tašmajdan.

"Mi ćemo sledeće nedelje imati nabavku za drugu fazu završetka SC Tašmajdan. Rok za završetak radova je 10 meseci i ja očekujem da ćemo sledeće godine u septembru, oktobru završiti radove na tom sportskom centru", kazao je Mali.

Rimski bunar


Jednu od najvećih misterija Kalemegdana predstavlja Rimski bunar. Več samo ime krije zablude. Rimski bunar nije ni bunar a ni rimski. Stručanjaci ni danas ne mogu da se slože kako se bunar napaja vodom ali pretpostavljaju da je on neka vrsta cisterne koja akumulira vodu koja se sliva kroz gornje propustljive slojeve tla. Ipak, ne umeju da objasne kako to da nivo vode u bunaru raste kada nema padavina i vodostaj Save opada. Bunar je izgrađen u prvoj polovini 18. veka iako se predpostavlja da je okno mnogo starije. Ne zna se ko je prvi započeo sa kopanjem, verovatno stari Rimljani, ali nisu imali mnogo uspeha jer su na dnu naišli na tvrdu stenu i nikako nisu mogli da dopru do izvorske vode. Tokom vekova okno je korišćeno kao skladište, mada nisu bili retki ni slučajevi kada je dobijalo mnogo mračniju namenu. Za bunar su vezane mnoge priče.


Jedna od njih govori da je 1494. godine u Beogradskoj tvrđavi skovana zavera među mađarskim branicima grada da predaju grad Turcima. Zapovednik tvrđave je u poslednjem trenutku saznao za zaveru i pošto je odbio Turke, zaverenike je bacio u duboko okno gde su posle nekoliko dugih dana potpuno poludeli od gladi i žeđi. Tada su među njih bacili noževe kojima su se nesrećnici poubijali. Rimski bunar je poslužio i kao tamnica za Lenku Knićanin, udovicu čuvenog srpskog junaka, vojvode Stevana Knićanina, koja je bila umešana u pokušaj atentata na kralja Milana Obrenovića. Lenka je nekoliko dana kasnije pronađena mrtva zajedno sa vojnikom koji je bio određen da je čuva. Njeno navodno samoubistvo sa velikom sumnjom je prihvaćeno u tadašnjem Beogradu. Bunar je i u kasnijim decenijama odnosio žrtve.

Beogradom su kružile priće da je u njemu OZNA mučila “neprijatelje naroda”. Kada su šezdesetih godina vršena istraživanja bunara na dnu okna pronađena su dva skeleta. Jedna od najpoznatijih legendi vezanih za Rimski bunar je ona da je podzemnim tunelom, ispod Ušća, povezan sa kulom Gardoš. Iako mnoge legende kriju u sebi iznenađujuće mnogo istine ova je potpuna izmišljotina jer takav građevinski poduhvat i danas bio bi praktično neizvodljiv.



wannabe

Kule ispod grada

Beograd ima bezbroj hodnika pod zemljom, koji spajaju jedan sa drugim delove grada ili su doboko zavučeni u podzemlje, a saznanje o njima i o pravcima kojima se prostiru mnogim žiteljima ovog grada predstavljalo bi potpunu senzaciju. Pogotovo onima koji svakodnevno koračaju njihovim trasama ili neposredno pored njih, a da u njima ne postoji čak ni sumnja da je tako.

Tako, samo nekoliko stotina metara iznad Šumarskog fakulteta u Beogradu, u Ulici kneza Višeslava danas postoji niz višespratnica koje ni po čemu ne odaju nekadašnju vojnu važnost ove kote.

U vreme dok je trajao Drugi svetski rat, tu je napravljeno nekoliko neobično važnih podzemnih objekata, koji su Nemcima ulivali sigurnost, ali ne bez razloga, jer su sa tog mesta mogli da kontrolišu veliki deo tada važnih strateških prilaza gradu.

Silazak u mrak

Danas mnogi prolaze tim predelom ne znajući šta se krije ispod tla po kome koračaju. I zaista, samo običan metalni poklopac na vrhu ulaznog dela i ne odaje da skriva nešto mnogo značajnije od običnog ulaza u kanalizacionu ili vodovodnu mrežu. Možda pažnju privlači jedino metalna kupola, koja se nalazi na blagom uzvišenju, oko dva metra udaljena od šahta, ali ona je danas samo mesto gde se dokoni prolaznik nasloni kada vezuje pertlu, ili se deca baš tu zaigraju, udarajući u metalni obod koji interesantno odzvanja. Sada niko i ne sluti da je baš to bilo smrtonosno mitraljesko gnezdo. To je livena gvozdena puškarnica, sa očuvanim izgledom iz tog vremena, koju je, doduše, počeo da prekriva sloj mahovine, pa je tako nenamerno ostala zabašurena.

Kada se podigne poklopac šahta, otvara se mračan tunel u koji se spušta merdevinama ukopanim u beton, oko tri metra u dubinu, i tu se tek vidi umešnost nemačkih graditelja, koji su ovaj prostor vrlo spretno projektovali. Odmah po silasku, niz desetak prečaga koje su ugrađene u zid, ulazi se u hodnik, kojem prethodi dvadesetak stepenika.

Tu se nazire i drugi, rezervni izlaz, sasvim logičan kada se radi o ratnom podzemnom objektu. Uz podzemne prolaze, dugačke više od 400 metara, nalaze se i minijaturni kanali, čiji zadatak je bio da sprovode vodu u slivnike. To je bila ona voda za koju se očekivalo da bi lako mogla da nastane u podzemlju zbog kondenzacije koju nužno izaziva boravak velikog broja ljudi. Očigledno je da su projektanti o svemu mislili.

Hodnici su spajali delove ove podzemne instalacije sa posebno namenjenim delom za posadu, o čijem se smeštaju takođe posebno vodilo računa. U proširenom delu čekali su ih posebni, rasklapajući kreveti, obešeni o zidove. Oni su se lako podizali i spuštali, otvarajući na taj način dodatni prostor, ukoliko bi bio neophodan. Na izlazu ka površini nalazile su se i po dve topovske i mitraljeske kule, do kojih se prilazilo sa lakoćom. Sada su otvori koji su nekada činili topovska gnezda zatrpani kamenom i zapušeni, iako bi možda i sada mogli da imaju neku drugačiju svrhu osim da zjape zaboravljeni.


Nedićevo sklonište

Đeneral Milan Nedić je u sumrak istog rata zapovedio izgradnju velikog skloništa za potrebe stanovnika Čukarice, i radovi su bili završeni u roku. Moćno podzemno sklonište bilo je veliko nekoliko stotina kvadratnih metara, i dovoljno bezbedno za ondašnje stanovike ovog dela grada.

Međutim, devedesetih godina prošlog veka, rešeno je da se u ime novih ideja u oblikovanju prestonce, gradske vlasti odreknu ovog podzemnog prostora. Tako je ogromno sklonište jednostavno zazidano, bez obzira na proteste viđenijih urbanista, koji su imali bezbroj ideja kako sklonište sačuvati.

...I tako redom, ovo je samo deo priča o podzemnim tajnama Beograda. Mnogi će se ovom temom još baviti pa ćemo biti u prilici da saznamo još po nešto. Nadam se da je ovo bilo dovoljno zanimljivo da vam zagolica maštu i omogući uživanje u upoznavanju Beograda na neobičan način. Upozorenje, ako zante za takav neki prostor ispod Beograda, ne istražujte na svoju ruku, da ne upadnete u neki problem ili nedaj Bože nešto gore. Potražite stručnjake koji će sve to temeljno ispitati i staviti na uvid javnosti. Do tada, uživajte u onome što je dostupno.

Lavirint ispod stanice

U Beogradu postoji još mnogo podzemnih hodnika koji su građeni tako da budu „tajna“. Takva im je bila i prvobitna namena, a i sada, kada su postali manje važni ili beznačajni, ostali su isto tako tajnoviti kao što su bili i onda, kada je trebalo nešto da znače.


U Resavskoj ulici, kod broja 38, nalazi se i danas neobično lepa zgrada, čiji veliki luk, na šest pravilno raspoređenih ulaza, govori o tome da je bila nekome i nečemu posebno namenjena. Ovo zdanje napravljeno je pre Drugog svetskog rata, i to od novca ondašnje Mornaričke uprave, a bilo je namenjeno za stanovanje najviših oficira onog doba. Zgrada je i danas izuzetno očuvana, pa zato i sada odaje sjaj vremena kada se gradilo sa velikom stilom.


Ispod nje, već u skladu sa vremenom u kome je zgrada nastala, postojali su podzemni hodnici, koji su vodili ka današnjoj zgradi Generalštaba, srušenoj u bombardovanju 1999. godine.

Danas je taj deo ispresecan zidovima koji su naprasno nastali baš na ovom mestu posle Drugog svetskog rata, pa tako ni ovaj prostor nije više celovit, ni dovoljno dostupan.

Kuda vodi tunel?

Nekoliko stotina metara niže, u pravcu prema zgradi beogradske Železničke stanice, nalazi se još jedno zdanje na koje su Nemci mnogo računali tokom okupacije. To je današnja zgrada ŽTP na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice, u kojoj se tokom rata nalazila jedna od brojnih nemačkih vojnih komandi.

U vreme borbi za oslobođenje grada od fašističkih vojnih formacija, ostalo je zapamćeno da su Rusi i partizani upravo pred ovom zgradom, baš kao i u Nemanjinoj ulici, imali ogromne gubitke. Otpor je bio snažan, žrtve mnogobrojne, a zastoj u planiranim operacijama očigledan. Zaprepašćenje je bilo veliko kada je pucnjava prestala i oslobodioci ušli u zgradu. Tamo nisu zatekli nikoga.

Njihovi vojnici, ispostavilo se kasnije, izašli su u okolini Železničke stanice, odakle su nastavili dalje povlačenje. Jer, ispod ove dve važne zgrade postoji tunel, kojih ih povezuje, i koji su Nemci prvo držali u najstrožoj tajnosti, da bi ga posle, na kraju rata i iskoristili.

Tvrđava pod zemljom

Ceo potez od Nemanjine ulice do Železničke stanice, ostalo je u sećanju svedoka, predstavljao je jedan od najkrvavijih gradskih frontova za vreme oslobađanja Beograda oktobra 1944. godine. Tu je bila možda najveća koncentracija važnih nemačkih uporišta, i baš zato je sve bilo obezbeđeno, kako podzemnim tunelima, tako i niskim bunkerskim punktovima, koji su pretili potencijalnom napadaču gotovo ispred svake od zgrada u ovoj ulici.

Stariji Beograđani pamte da tom ulicom nije mogla ni „muva da proleti“ i da je tu, posle bitke, ostalo mnogo olupina ruskih tenkova, jer je i pre početka operacija jedino oklopna jedinica mogla da se nada da će probiti ovakvu odbranu.

Ali, isto tako se sećaju da su u danima posle oslobađenja ovakvi ulazi još dugo bili vidljivi. Građeni su da budu iste one sigurnosti i čvrstine, kao i podzemni objekti koje smo sretali na Čukarici, ili na drugoj strani grada, duž Zvezdarske šume, dakle na mestima koja su bila od suštinske važnosti za kontrolu prilaza gradu.

I ovi bunkeri bili su, verovatno, povezani spletom podzemnih prolaza, koji su posadi davali osećaj dodatne sigurnosti, ali i veliku manevarsku moć, pošto bi u toku borbe mogli brzo da se premeste sa jednog mesta na drugo. Najzad, mnogo je korisniji onaj vojnik koji nije uplašen pred mogućnošću da će se naći u bezizlaznoj situaciji, a ovakve podzemne podobnosti su umnogome pomogle Nemcima da se baš tako osećaju. Odstupnica je postojala, i oni su znali za nju.

Rimski majdan


Ispod tašmajdanskog platoa vađene su ogromne količine kamena još u rimsko vreme, kada su još u prvom veku od istog kamena zidane građevine Singidunuma. Kamenolom su kasnije nasledili Turci, dajući mu i današnje ime sastavljeno od reči „taš“ - kamen i „majdan“ - rudnik.

Današnji ulaz u tašmajdanske pećine nalazi se iza popularnog restorana „Fratelis“, preko puta zgrade RTS. Stepenište koje vodi u dubinu, ispod velike stene, dugo je bilo daleko od pogleda i pristupa onih koje je radoznalost terala da se zapitaju šta je iza?

Dugačak splet hodnika vodi u drugu pećinu, koja je u Drugom svetskom ratu bila adaptirana tako što joj je betonirana podloga, a kao ojačanje bili su napravljeni betonski lukovi, koji su podupirali gornji svod. Ovde je počinjao najznačajniji podzemni prostor Nemaca tokom rata, jer se upravo tu nalazila tajna podzemna Komanda za jugoistok Vermahtovog generala Fon Lera.

Posebna masivna metalna vrata odvajala su ovaj deo od komandnog mesta, kao i podzemnih prostorija u kojima su boravili vojnici. Ovde su bili snabdeveni svim potrepštinama, tako su imali čak i agregate za struju, kao i telefonsku komunikaciju. Ceo podzemni kompleks bio je tako napravljen, da je u slučaju potrebe, ovde moglo da boravi hiljadu vojnika tokom šest meseci, bez potrebe da izlaze napolje.

Da bi sva važna oprema, oružje, ali i namirnice bili dopremani u ovaj podzemni grad, Nemci su imali još jedan, poseban ulaz podno Tašmajdana, bliži bazenu, gde su mogli da uđu čak i kamioni.

Enigma ispod Taša


Tragajući za neobičnim Beogradom, profesor dr Vidan Golubović i novinar Zoran Lj. Nikolić, inače autori knjige „Beograd ispod Beograda“ želeli su da prikažu da u Beogradu ima mnogo zanimljivosti kao na primer, Šalitrena pećina koja je u stvari Tašmajdan.

Profesor Golubović priča da je Tašmajdanska pećina stara između šest i osam miliona godina, kada su talasi Panonskog mora zapljuskivali ovaj greben koji mi danas zovemo Tašmajdan.

Čuveni Feliks Kanic je pravio skicu Tašmajdana 1860. godine kada je tu bilo skladište hrane. Kanic je tu zatekao 150 volovskih kola, ili 150 automobila na parkingu. Prema Kanicovoj proceni na ovaj prostor moglo se smestiti 600 kola.

Najdužu istoriju „podzemnog Beograda“ imaju tašmajdanske pećine, ispod današnje Crkve Svetog Marka, odakle se još u rimsko doba, na periferiji ondašnjeg Singidunuma, vadio kamen od koga će biti pravljeni sarkofazi iskopavani dva milenijuma kasnije svuda po Beogradu. Sarkofazi, ali i mnogo šta drugo, pravljeno je od tašmajdanskog kamena.

Hodajući Tašmajdanskim parkom, vrlo često i ne sluteći ništa, Beograđani šetaju po starom beogradskom groblju, ali i nad spletom od barem sedam pećina koje su nekad bile grobnice. Neke od ovih pećina su prirodne, druge su iskopali i proširili Rimljani i Turci koji su odatle vadili šalitru, kaže arheolog dr Marko Popović. Beograđani su se u njima skrivali od austrijskog bombardovanja u Prvom svetskom ratu, ali posebno zanimljive one postaju u Drugom, kada ih Nemci preuređuju u komandu jugoistoka, uvode struju u podzemlje i grade podzemne komunikacije, "ali taj sistem nije završen", ni do kraja ispitan. Kuda su vodili nemački podzemni prolazi? Pretpostavka je, ka svim važnijim tačkama u gradu, štabu Gestapoa na današnjem Trgu Nikole Pašića, ka Pravnom fakultetu, Manježu, a odatle možda i do železničke stanice... Nemačka skloništa i prolazi prešli su po oslobođenju u ruke vojske i tako postali zabranjeni grad za znatiželjne istraživače.

Ako postoji zagonetno mesto u Beogradu, koje traje koliko i sam grad, i pamti sve njegove dobre i loše periode, a današnjim žiteljima prestonice je uglavnom ostalo nepoznato, onda je to Tašmajdan.

Ispod tašmajdanskog platoa prolazili su tuneli dvomilenijumski starog Rimskog vodovoda, sa ovog mesta je Karađorđe nadgledao oslobađanje grada, Tašmajdan je bio Staro groblje, ovde je pročitan Hatišerif koji je prvi nagovestio slobodu Srbije posle ropstva pod Turcima, tu su, kako povedaju stariji istoričari, bile spaljene mošti Svetog Save, a ne na Vračarskom platou, kako danas mnogi misle. Jer, mošti Sveca su bile spaljene na Malom Vračaru, a ne ovom, koji mi danas tako zovemo. Taj Mali Vračar je počinjao upravo pored mesta koje danas okružuju Savezna skupština, početak Bulevara revolucije i Glavna pošta.

Tošin bunar

Zemun je grad prepun zaboravljenog podzemnog blaga. Kroz njega su se smenjivali različiti vlastodršci i civilizacije, ali je imao sreću da ne bude toliko često do temelja razaran, kao što je to bio slučaj sa Beogradom. Zato su mnoge istorijske blagodeti u ovoj varoši, ipak bolje, sačuvane od onih sa druge strane reke.

Međutim, neka od zemunskih znamenja, koja su dugo bila marljivo čuvana, kasnije su nestala zarad čiste nemarnosti. Ovo je priča o takvoj istorijskoj zanimljivosti i zabeleška o jednoj od najdužih zemunskih ulica...

Današnje, mlade generacije, uglavnom ne znaju da su u pravoslavnoj istoriji Zemuna veliku ulogu odigrali Grci. Oni su ovde ugradili i delove svoje kulture, zajedno sa Srbima su ulagali u izgradnju crkava, pa su i njihovi "potpisi" na starinama ovog grada značajni.

Mnogi Grci su, naime, i sami bili izloženi turskom zulumu, pa su spas za sebe i svoje porodice potražili bežeći ka centralnoj Evropi. Prelazeći preko Save, u Zemunu su prvi put nalazili hrišćanski mir, koji ih je tu i zadržao. Budući da su bili manjinsko stanovništvo, mnogi od njih su podlegli asimilaciji: nešto sklapanjem brakova sa Srbima, ili prosto uzimanjem srpskih imena.

Jedan od takvih Grka bio je trgovac Teodoros Apostolos. On je ime promenio u srpsko, pa je ostao zapamćen kao Toša Apostolović. Veoma vičan trgovačkom zanatu, za života je stekao veliko bogatstvo. Međutim, nije imao sreće sa zdravljem. Mučio je gadne muke sa očima, i ma kakve lekare tražio i koliko novca nudio da se izleči, spasa mu, očigledno nije bilo: slepilo je pretilo da ga potpuno savlada.

Predanje, koje i danas često zaintrigira stanovnike ovog dela Zemuna, govori da je Toša imao veoma neobično snoviđenje koje mu je, najzad, omogućilo da povrati vid.

Kako priča kaže, Toša je usnio san u kome mu se prikazalo kako bi trebalo da se popne na vrh Bežanijske kose i odatle zakotrlja nizbrdo najveće bure koje može da nađe. E, tu se, govorilo je snoviđenje o kome je Toša kasnije mnogo pričao, nalazi vodotok, duboko pod zemljom. Gde se bure zaustavi, treba da iskopa bunar i umiva se vodom iz njega, ne bi li njegovim mukama došao kraj.

Nemajući bolji izbor, Toša, tako i uradi. Poznato je da oboleli ljudi traže svaki spas, ne birajući da li je objašnjenje previše logično ili ne. I, gle čuda, navodno beše progledao!

I ovaj bunar je, koji po njemu i dobi ime, još dugo postojao. Da Grk ne padne potpuno u zaborav služi današnji naziv ulice koja se nalazi pored nekadašnje građevine, ali mnogi ne znaju ni odakle joj ime, a ponajmanje ko je Toša.

Interesantno je to da stariji Zemunci pamte kako bunar nije nimalo zanemarljiva građevina, kao i to da su se tu dugo organizovali prvomajski uranci i okupljanja mladeži.

Navodno je tek posle Drugog svetskog rata zatrpan, jer su oni koji su dolazili zaključili da im više nije potreban. Jer, to je bilo vreme kada se Novi Beograd širio, pa je u blizini bunara planiran i Studentski grad, a granični deo između stare zemunske periferije i novog betonskog novobeogradskog dela grada nije trpeo "arhaizam" kao što je bio "običan" bunar.

Tako se stari Zemun oprostio od još jedne neobične građevine, odnosno izvora u čiju lekovitost danas više ne možemo da se uverimo. Ostaje da verujemo predanju i sećanju na Tošu Apostolovića, naturalizovanog Grka.

Tajna bežanijskog brega

Lesna zaravan, koja počinje od Gardoša, a prostire se, kasnije, duž Kalvarije i Bežanijske kose, sadrži u sebi brojne lagume, na koje se nailazi sve do oboda pored nekadašnjeg Starog aerodroma.

Mnoge od njih, stariji Zemunci zvali su „vojnim“, što na slikovit način podseća na njihovu nekadašnju namenu. Opravdanje za ovakvo ime postoji pogotovo kada pričamo o građevini ispod zemlje koja se nalazi kod železničke stanice „Tošin bunar“. Verovatno je tu nekada bio jedan od austrijskih laguma, međutim, njegov izgled, u vreme koje je prethodilo Drugom svetskom ratu, bio je dramatično izmenjen. Upravo to mesto izabrala je vojska ondašnje Kraljevine Jugoslavije za podzemnu bazu odakle bi se komandovalo operacijama odbrane grada tokom rata koji je otpočeo 6. aprila 1941. godine.

Tako je lagum posebno ojačan i u njemu su bili odrađeni svi radovi koji su kasnije garantovali bezbednost visokog vazduhoplovnog vojnog vrha koji je trebalo da rukovodi operacijama odbrane grada. Međutim, nije bilo dovoljno sluha da se danas pretvori u turističku atrakciju.



balkan magazin

Čari zemunskih zemunica

Podzemlje Zemuna nije ništa manje interesantno nego ono, sa druge strane reke. Naprotiv, često je bivalo kudikamo zanimljivije. Tamo su se Austrijanci zadržali mnogo duže nego u Beogradu, pa su imali priliku da svoje doktrine o izgranji pokažu na podzemnim objektima.

Naša priča počinje u delu koji danas Zemunci zovu Muhar iako je zvanično ime ovog dela grada Trg Branka Radičevića. Naziv je dobio po kući trgovca Ivana Muhara, čija kuća se nalazi pored završetka Glavne ulice. Sa jedne strane ovog mesta, gledano ka Dunavu, nalazi se Gardoš i groblje na vrhu, dok se sa druge nalazi Ćukovac. Oba brega koja okružuju Muhar prepuna su laguma, koja zadiru duboko u utrobu uzvišenja. Ispod gardoškog brda i groblja postoji nekoliko laguma, gotovo iza svakog broja na adresi u Ulici Branka Radičevića. Najduži ide duboko ispod groblja i da je bio duži još nekoliko metara prodro bi na drugu stranu Gardoša, prema Dunavu, odakle mu „u susret“ takođe dolaze veliki lagumi. Ovaj, o kome pričamo, dugačak je 96 metara.

Odmah preko puta nalazi se Ćukovac, koji je takođe prepun ovih podzemnih koridora, da bi se slični objekti ispod zemlje nalazili i ispod Kalvarije, ali i dalje, duž cele Bežanijske kose. Do kraja 20. veka u evidenciji Javnog preduzeća za skloništa Srbije u Zemunu je ostalo zabeleženo čak 73 velika laguma, a osam sličnih podzemnih građevina nalazi se na teritoriji Novog Beograda.

Najpoznatiji i jedan od najčudnijih laguma je onaj koji se nalazi u Ulici Vasilija Vasilijevića 10, ispod najstarije kuće u Zemunu. Ovo zdanje i danas mnogi zovu „Beli medved“, po kafani koja se nekada nalazila u njemu.

Zazidani hodnici


Ispod „Belog medveda“ nalazi se podzemni hodnik, dugačak više od 20 metara. Sa njegove bočne strane ulazilo se u veliki vinski podrum, u kome su nekadašnji birtaši čuvali vino. Da bi rajski napitak bio hladan, u vreme kada frižideri nisu postojali, kalfe su u zimsko vreme testerama sekli led sa Dunava i polagali ga na dno podruma. Prekrivali bi ga slamom da bi očuvali što nižu temperaturu, i u ovu prostoriju su ulazili samo jednom dnevno, da natoče onoliko vina koliko procenjuju da će im trebati tog dana. Ovakva mesta Zemunci su zvali „ledenice“.

Međutim, završetak hodnika koji je vodio pod Ćukovac naprasno je zazidan, drugačijim materijalom nego što je napravljen hodnik. Očigledno je da je neko iznenada prekinuo tok podzemne građevine, ali zašto, ostalo je nepoznato.

Sakrivanje robe nije bilo retka pojava i stariji Zemunci pamte da su vlasnici kafana umeli da skrivaju burad sa vinom u podrume, koje bi kasnije zazidali, ili premestili na neka druga tajna mesta. Opet, kada su se Nemci povlačili posle gubitka Beograda, mnoge prostore su minirali. Tako postoji opasnost da su iza nekih, ovako prekinutih podzemnih prolaza ostale mine još iz Drugog svetskog rata, pa nasilno razvaljivanje ovakvih zidova ne bi ni u kom slučaju bilo poželjno bez eksperata koji bi nadgledali ceo posao.


balkan magazin

Misterija – Rimski bunar

Kada je filmski mag Alfred Hičkok obilazio Beograd 1964. godine posebno zadovoljstvo, kako je objasnio domaćinima i radoznalim novinarima, predstavljala mu je poseta Rimskom bunaru na Kalemegdanu. Poznati režiser tada je izjavio kako je „takav ambijent za njega oduvek predstavljao pravu poslasticu“. A nije tajna šta je za njega bila „poslastica“.

Njuh filmskog velikana ni ovog puta nije omanuo, jer je ovo mesto po mnogo čemu sačinjeno od neobične, i u najmanju ruku čudne i surove istorije.

Onaj ko makar malo želi da oseti neobične i hladne vetrove koji struje iz podzemlja prestonice, svakako bi trebalo da se spusti niz 212 stepenika do nivoa vode, nekoliko desetina metara pod zemljom. Stepenište se sastoji od dva spiralna hodnika, obavijena i upletena niz bunarski cilindar, od kojih se jednim silazi, a drugim penje nazad, ka izlazu iz bunara.

Danas su na ulazu velika metalna vrata iza kojih prvo postoji hodnik dugačak oko dvadeset metara, koji vodi ka bunarskom oknu, opkoljenom sigurnosnom metalnom ogradom. U monografiji „Beogradski vodovod“ stručnjaci su precizno zapisali da je bunar ukupne dubine 60,15, a prečnika 3,40 metara. Tako je do dubine 53,15, gde se sužava na prečnik od dva metra.



Šalitrena pećina

Sudbina 37 zaverenika

Zvanično, izgradnju bunara okončali su Austrijanci tokom vladavine Beogradom između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice tadašnje turske kasabe. Bunar je završen 1731. godine, a po nekim tumačenjima ime „Rimski“ dobio je po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači Rimskog carstva.

Drugi, opet, podsećaju da je još pre dve hiljade godina na mestu današnjeg Kalemegdana postojala rimska tvrđava - Kastrum, do koje su vladari Singidunuma sproveli vodu čak iz mokroluških izvora. Budući da su Rimljani bili i iskusni stratezi i vešti neimari, bilo je logično da pokušaju da iskopaju bunar, kako bi posada bila snabdevena vodom u slučaju opsade, kada je neprijatelj mogao da preseče vodovod, a vojnike ostavi žedne.

Pretpostavke su da se još tada počelo sa kopanjem na mestu današnjeg bunara, ali da su različiti vladari, bez obzira na to koliko truda ulagali da se najzad dokopaju vode, ostajali pred nezavršenim, tamnim cilindrom, potpuno suvim na dnu. Čak su, razočarani, pokušali da se dokopaju rečne, savske vode, pa su posle pedesetak metara krenuli da kopaju tunel u stranu, prema Savi, ali tvrdoća podloge ih je i u tome sprečila već posle dva metra.

Mnogi istoričari kasnije pominju da je bunar služio kao silos za žito, a neko vreme i kao tamnica. Tamo su se desile i neke od najsurovijih egzekucija koje Beograd pamti...

Kako beleži istoričar Marinko Paunović, 1494. godine, u vreme kada je ovaj grad bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište prema Turskoj, odigrala se zavera u kojoj su Hrišćani za veliki novac hteli da prepuste grad Azijatima. Tada je u poslednjem trenutku za zaveru čuo vojskovođa Pavle Kinjiži, koji je sprečio zaveru, oterao Turke već sa bedema, a onda rešio da se osveti zaverenicima.

Preki sud im je brzo presudio i svih 37 zaverenika konopcima je bilo spušteno na tada suvo dno Rimskog bunara. Tamo su bili ostavljeni da izgladne dok im se um nije pomračio, a onda su im bili bačeni noževi da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je bilo sve dok i poslednji nije izdahnuo u najvećim mukama.

Ako želite da iznervirate beogradske arheologe, pitajte ih da li je Rimski bunar povezan tajnim prolazom sa Zemunom, i Milenijumskom kulom. Jer, to je jedna od najčešće demantovanih teza u istoriji modernog Beograda.

Svi argumenti jasno govore da toga nije bilo, jer bi takva trasa za kopače bila najteža, ne bi mogao da im se dovodi vazduh, a nadsloj vode iznad samog ušća je na tom mestu najveći i najteži. Ali, mašta radoznalih uvek je bila jača od demantija istoričara.


balkan magazin

Beograd ispod Beograda

Znate li gde je Šalitrena pećina, a Ludo brdo, izvinite, da li ste vi iz Beograda? Pariz ima Ajfelov toranj, Trijumfalnu kapiju, Luvr, London ima Big Ben, Bakingemsku palatu, Moskva ima Crveni trg, a Beograd, Beograd ima podzemlje.

Ne nije reč o onom „podzemlju“, već o pravom gradu ispod grada, koji je star hiljadama godina. Kad se šetate na primer, Skadarlijom do nekog restorana, ustvari koračate iznad podzemnog prostora u koji može da stane oko 4.000 ljudi.

Podzemni Beograd sadrži na stotine lokaliteta, pećina, laguma, tunela, bunkera i drugih građevina koje su uništavali i gradili narodi koji su naseljavali Beograd.

Beograd je jedno od najneobičnijih i najstarijih naselja u Evropi. Po starosti se može meriti sa najstarijim prestonicama Starog kontinenta. Naseljen je 7.000 godina, a oko 30 puta je kompletno uništavan i ponovo građen.

Mnogobrojni vladari ovog grada ostavljali su svojevrsne tragove ispod njega, gradeći podzemne objekte, lagume, bunkere, skloništa, kao i tajne prolaze od kojih su mnogi danas zaboravljeni i skriveni ispod pločnika prestonice.



Barutana

Kada se prelazi Brankov most sa novobeogradske strane ka starom delu grada, vidi se jedinstvena panorama Beograda, sa impozantnom Sabornom crkvom i Pobednikom, zaštitnim znakom grada. Podzemni prostor ispod ovog „pejzaža“, od mosta, pa do Kalemegdana, skriva lagume, u koje se ulazi iz Karađorđeve ulice, a koji su smešteni ispod jednog od najlepših gradskih delova - Kosančićevog venca. Lagumi su služili kao skloništa tokom savezničkog i nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a posle ih je prekrio veo tajni, ili bolje reći - zaborava.

Razlog je bio taj što su lagumi bili predviđeni da se u slučaju ponovne ratne opasnosti u njih sklanjaju kulturna i materijalna dobra. Periodično su ih koristile neke firme, a danas je većina ili u rukama privatnika ili su zaboravljeni i zapušteni.

Iz Karađorđeve ulice postoje prilazi u 13 takvih laguma, čiji se ulazi nalaze iza nekada dva najvažnija zdanja u gradu. Jedno zdanje je bilo nekada raskošni hotel „Kragujevac“, tik uz Savu, a drugo je bila Đumrukana, carinarnica kroz koju su morali da prođu svi novopridošli u Beograd. Pristanište, koje se nalazilo na mestu današnje Kapetanije, bilo je žila kucavica, jer je, pre nego što je izgrađena železnica, rečni saobraćaj predstavljao jedini kontakt sa svetom.

Trgovina se razvijala upravo tim putem. Da bi se transportovana roba skladištila, bilo je neophodno iskopati lagume, gde je temperatura uvek bila konstantna. Postojali su tuneli za ventilaciju, koji su povezivali otvore na Kosančićevom vencu sa dvadesetak metara dubokim lagumima. Prolaznici koji danas vide male kule pored stepenica koje vode ka ovom vencu misle da su to ostaci puškarnica još od turskih vremena, ali to su upravo otvori kojima se vazduh sprovodio duboko u utrobu zemlje, kako se u magacinima ne bi skupljala buđ, a žito, namirnice i vino bili u prostoru koji je uvek imao istu temperaturu.



Lagum, danas vinski podrum u Karađorđevoj ulici

Svaki lagum ima površinu od nekoliko stotina kvadratnih metara, dok najveći među njima dostiže i svih hiljadu. Taj je i najinteresantniji. U njemu i danas postoji 17 ogromnih buradi zapremine 10 hektolitara, koja tu čame već decenijama, jer ih je napustila firma koja se bavila prometom i distribucijom alkoholnih pića. Burad je tu unešena znatno ranije, jer se na jednom od njih nalazi ugravirana 1921. godina, što znači da je ovo mesto bilo i predratni vinski podrum. Svako bure je bilo veće od ulaza u ove podzemne odaje, što znači da su unošena u delovima i sklapana na licu mesta.

Na zidu, uz sam ulaz, vidi se i natpis „M. O. 1809“. Oprečna su mišljenja da li su ovo inicijali Miloša Obrenovića, ili možda Milana, knjaževog brata. On je bio trgovac i vrlo obrazovan čovek, a pretpostavka je da ga je u Bukureštu ubio Karađorđe, te iste, 1809. godine. Tako možda i ovaj potpis u lagumu, navodno delo brata kneza Miloša, podsećanje je na jedno od najupečatljivijih kumoubistava u istoriji Srbije.

Još jedan tajni natpis postoji u lagumu koji se nalazi iza broja 33. Njega je, kao svojevrsno svedočanstvo ostavio jedan ondašnji trgovac koji je napisao: „Ovaj lagum je iskopan od Petra Nikolića inače Petrića, vinarskog trgovca 1873. godine.

Danas su ovi lagumi, uostalom, kao i cela Karađorđeva ulica, nekada najpoznatija i najlepša u Beogradu, uglavnom zapušteni. Ne ulazeći u to da li je upravo ovaj deo mogao da predstavlja neku vrstu beogradskog Monmartra, ostaje očigledno da su nekada najlepša zdanja ovog dela Beograda, baš kao i lagumi koji se podvlače pod samo srce prestonice, ostali nevažni za grad koji je od njih mogao da napravi i turističku atrakciju i pravu blagodet na zadovoljstvo svojih žitelja i njihovih gostiju.


Pored ovih laguma, još jedna pećina je krajnje interesantna, nalazi se u samim obroncima Kalemegdana, u Pariskoj ulici i danas je to moderan klub „Andergraund“. Velika je oko 500 kvadratnih metara i u njoj je Kusturica snimio istoimeni film. Neistraženi deo iza ove pećine danas je urušen, ima dva kraka zatrpana kamenjem, i postoji mogućnost da su tuda Turci pokušali da prodru podzemnim putem, kada su 1440. godine opsedali Beograd. Tada su branioci napravili minu koju su zapalili kad su kopači prišli, pa se sve obrušilo na Turke. Moguće je da se sve odvijalo u tajnim koridorima iza ovog kluba.


balkan magazin