Milan Rakić

Lezi stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oci mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.

Dar negdasnjeg plemstva i poboznog sebra,
Djerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srama cista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.

Takav lezi Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se nocnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruze vampiri,
Ocajan i strasan, Hristos ruke siri,
Vecno cekajuci pastvu, koje nema...

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
a ja još čekam, - i večno bih ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
za jednu put, za jedan oblik tela,
i što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada,
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha,

posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strasnim prelivima mrače,
tvoja dva crna neumitna oka...

Dragim Pokojnicima


Verujem da negde van našega kruga,
van granica zemlje kržljave i sive,
pod večitim sjajem nepreglednih duga
vaše drage duše kao nekad žive.

Ali često puta moju dušu plavi
neumitna sumnja. Ja drhtim i strepim,
da li ste ma gdegod, krivi ili pravi,
u stranama crnim ili večno lepim.

Jer vas nikad nema u danima tuge,
kad nam srca strepe i sudbe se plaše,
da nam date, dobre nekadanje druge,
sve milosne reči i utehe vaše.

Zar vi, drage duše, bez suze u oku,
bez bola, gledate sudbu našu krutu,
očajanja naša i bedu duboku,
i lutanja duga na kratkome putu;

Il' vas tamo gore grube neke sile
stegle, i ne dadu ni reči ni dela,
stvarajući od vas, duše moje mile,
jadne Prometeje bez poleta smela!

O, ako je tako, drage duše, ako
vi živite sada za večito vreme
nepomične, hladne, nemoćne, i neme,
- vaš je drugi život strašniji no pako ...

Na Jednom Primerku
Cyrano De Bergerac

Da, svi Gaskonjci nisu iz Gaskonje:
Ima ih, Gospo, širom celog sveta
što ljube, pišu pesme, jašu konje,
puna je zemlja gaskonjskih kadeta.

No ja sam ipak retkost među njima:
Ne ističem se rado. I sad, evo,
da ritam bude zvučniji, i rima,
ustupam mesto' onom što je pev'o.

Roksani nekad, neka mesto mene
otpeva opet pesmu svoju staru,
i neka kaže čar ljubljene žene
u svom starinskom ljubavničkom žaru.

I niko neće videti da sada
promenile se uloge: Sirano
govori, peva, plače, kleči, pada,
— No ja mu reči šapućem lagano...

Obična Pesma


Naša je ljubav bila kratkog veka,
trenutak jedan - tek godinu dana,
i rastavi nas naglo sudba preka,
bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je prošlo pola dana,
u pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana
tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo samo kratko vreme,
pa postadosmo tuđi jedno drugom,
i gledasmo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada
ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
il', s pesnicama stisnutim, pun jada,
prokleti žene ili podlost njinu.

Pa ipak, da si samo katkad znala
veliki kobni oganj duše ove,
i silnu ljubav što ništi ko hala
sve druge misli, i nade, i snove;

pa ipak, da si samo katkad htela
u zanosu, i sličnu mekoj svili,
da kažeš nežnu reč iz srca vrela -
mi bismo možda dugo srećni bili!

A sad polako teče ovo vreme,
postasmo tako tuđi jedno drugom,
i gledamo se u ćutanju dugom
tupo, ko sito dete šećerleme.

Oproštajna Pesma


Evo me, Gospo, nakon triest leta
sa proređenom, progrušanom kosom,
ko priviđenje sa drugoga sveta,
na Pegazu olinjalom i bosom.

Kraj mene strči zarđala džida,
a njemu, svakog časa, noga kleca,
i zato što smo starinskoga vida
rugaju nam se raskalašna deca.

Neka ih, Gospo. Nama nije krivo.
Neka im i to zadovoljstvo damo.
I ćutaćemo. Što bih dokazivo?
Kada dorastu, kašće ime se samo.

No ja bih, draga Gospo, opet hteo
svagdašnju poštu da iskažem vama:
U pamćenju mi još je život ceo,
na srcu mi se ne uhvati skrama.

Jest, još u meni prošli život sjaji,
čist ko na vodi labudovo krilo,
jer sve je dobro i čestito bilo,
smeh, suze, želje, nade, uzdisaji.

Sve je u meni ko na grobnoj ploči:
ja prošlost branim od smrti što preti.
No onog časa kad ja sklopim oči,
tad sve će sa mnom zasvagda umreti.

Oh nije život rđav što je beda,
i nevolja, i muka duhu, niti
što nam sudbina večno zapoveda
a prohtevi nam nikad nisu siti,

No zaborav je, Gospo, sav i svuda,
zaborav svirep, neumitan, zao.
Nijedna beda i nijedan Juda
nije mi nikad takav udar dao

Ko ovi tihi, stalni zaboravi…
Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja,
prekrasna telom, duhom ljudi pravi,
kao nebesna neka priviđenja

Nestala s ovog našeg tužnog sveta,
za koja smo se kleli da su ona
života našeg smisao i meta
i da je bez njih prazna vasiona…

Njih danas, Gospo, gusti korov krije,
a mi, sa našim sitnim navikama,
živimo mirno dalje, blago nama,
kao da nikad ništa bilo nije…

Ah, zbogom, Gospo, i praštajte meni,
stare mi oči pune suza sada,
dok dan se gasi na prolaznoj sceni
i zavesa, ko noć, lagano pada…

Osvit


Kad dođe noć i šrom celog sveta
pline tišina što krepi i godi,
i duge senke visokih drveta
padnu po mračnoj zlenkastoj vodi,

I sve zaćuti ko da u tom času
s visova tavnih, s tajanstvenom hukom,
sveopšta smrt se na sve strane rasu
gušeći život svojom moćnom rukom, -

Ja znam, to mrtvilo je pusta varka.
Obmana hladna kao santa leda;
Ja znam, životom buja svaka tvarka,
i hiljadama očiju me gleda

Iz gustog žbunja, iz cveća i trave -
to strari gresi u zasedi stoje -
i mlaz ledeni kajanja i strave
preplavi namah bedno srce moje.

I čujem kako zlokobni slavuji
poju u lišću visokih drveta,
i pored svega strahovito huji
starinska pesma o taštini sveta.

- Srčana budi, bedna dušo moja,
i nek te sada ništa ne koleba.
Bez roptanja, bez krvi i bez boja,
vreme je došlo i stradati treba.

Preživi muke razapetog Hrista
za sve u tebi što greši i strada,
za dužnost, kao Spartanaca trista,
uzvisi život viličinom jada!

Prekali se na ognju bola čista,
i podnoseći mirno muke ove,
dok ravnodušno nebo sjajem blista,
preporođena, čekaj dane nove!

I snova mesec treperi na vodi,
i spava reka, i polje, i gora,
i svud tišina što krepi i godi.
- Istok se vedri, zvezde gase... Zora.

Setna Pesma


Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
i naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
dok našu starost obljavljuju trube.

No još u meni isčeznuo nije
sledbenik mladog Vertera, što sanja
pri mesečini, i što suze lije
uz svaki spomen starog sećanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
nestao, da ga neće biti više.
No našu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i čedna,
ko mesečinom prožeta. Miriše
ko cvet sasušen, uspomena jedna,
u kjizi što se već ne čita više.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
položim glavu umornu, da sada
slusam, dok bljeste na zapadu boje
i veče kao crno krilo pada,

Kao u školjci huku morskih vala
u našoj duši, gde će odsad rasti
niz crnih beda i staračkih zala,
prigušen šumor nekadanje strasti…