Žene kao večita inspiracija umetnika

VRANJANSKA LEPOTICA OVEKOVEČENA U PESMI


Davnih pedesetih i šezdesetih godina, kada se punim plućima još moglo udahnuti staro Vranje, za prelepom brinetom Jelenom Đorđević okretalo se i uzdisalo i staro i mlado. U cvetu mladosti bila je jedna od najlepših Vranjanki, a lepota je nije napuštala, tako da je i 1974. godine, sa svojih 39 leta, postala umetnička muza i jedna od legendi Borine varoši, prepoznatljive po pesmi, čemeru, dertu i karasevdahu "koji se do Stambola čuje".

Posle slučajnog poznanstva na veselju u Vranjskoj Banji sa poznatim pevačem i kompozitorom Draganom Tokovićem, Đorđevićeva je postala čuvena — Lela Vranjanka. Zadivljen njenom lepotom, kompozitor Toković napisao je i posvetio joj pesmu "Lela Vranjanka", koja je proslavila maga vranjske muzike Stanišu Stošića.

Čak i u samom Vranju ma­lo ko zna da je Lela Vranjanka današnja penzionerka ovdašnje Duvanske industrije Jelena Đorđević Numerka, koja u Sarajevskoj 18 živi sa suprugom Slobodanom Stošićem Žokanom, novinarom u penziji.

■ Jednog jesenjeg dana 1974. godine moj dobar drugar pozvao me je da dođem u kafanu "Kičer" u Vranjskoj Banji, gde je FK Dinamo organizovao oproštajno veče posvećeno treneru i jednoj od legendi beogradskog Partizana Zoranu Miladinoviću. Za stolom sam bila sa svojim društvom. Odjednom se pojavio nepoznati muškarac, koji je seo pored mene. Bio je jako učtiv, prijatan i pričljiv. Rekla sam mu da me zovu Lela. Dobacivali su mi poznanici da ga nateram da peva, ali on to nije želeo pravdajući se umorom. Posle polučasovnog boravka u našem društvu otišao je za sto gde se nalazio Miladinović i čelnici Dinama. Samo je rekao da je našem društvu ostao dužan - seća se Đorđevićeva.

U restoranu "Kičer" bilo je veselo, smenjivale su se pesme i čočeci. Lelino društvo primetilo je da čovek koji im je bio za stolom, a za kog će se ispostaviti da je muzičar Dragan Toković, često izlazi napolje. Sutradan, predstavnici Dinama Zoran Miladinović i Dragan Toković došli su u Hercegovačku ulicu u Vranju, gde je Jelena živela s ocem.

■ Tek posle nekoliko dana, moj drug iz KUD "Sevdah" pevač Staniša Stošić pozvao me je telefonom i rekao mi da mu je Toković dao pesmu "Lela Vranjanka", koju je posvetio meni. Staniša mi je rekao da je jednu od najlepših vranjskih pesama Toković napisao za vreme slavlja u Vranjskoj Banji i to na toalet-papiru. Oduševila sam se kada mi je Staniša pesmu otpevao preko telefona. Legenda vranjskog melosa Staniša Stošić rekao mi je kasnije da ga je pomenuta pesma najviše proslavila i da je postala njegov zaštitni znak. I zaista, ovu pesmu bolje od Staniše niko više ne može da otpeva. U celoj ovoj priči zanimljivo je i to što sa Tokovićem nisam bila u ljubavnoj vezi i što se nikada više nismo videli - priča Jelena.

Život nimalo nije mazio lepu Vranjanku, koju je Amorova strela pogodila u 17. godini, kada se udala za jednog učitelja iz Leskovca. U braku je bila od 1952. do 1957. godine, kada se raspao bračni čun. Jelena više nije htela da se udaje jer je odlučila da se brine o ostarelom ocu Miti. Ipak, pre nekoliko godina Jelena se udala. Lela Vranjanka još je vitalna i kadra da se uhvati u kolo, naročito kada iz etra čuje zanosnu ariju pesme koja je njoj posvećana."

Izvor Blic

Pesma odavno nije samo njihova, koliko god da njihova nikada i nije bila, već „kafanska liturgija" naraštaja prošlih, sadašnjih i, sasvim sigurno, budućih.

Svih koji su u ime nesrećnih ljubavi makar jednom razbili čašu o kafanski pod, bilo onih izjavljenih kao nekada pred kapijom Hercegovačke 20 u Vranju, bilo prećutanih, kao biografa naših duša - Dragana Tokovića.

Ko nije voleo, taj nije patio. Kome nije došlo da vrisne i zaplače uz Lelu Vranjanku, taj nije ni iskreno voleo, niti iskreno patio.

Frančesko Petrarka – “Kanconijer“

Laura – žena koja je inspirisala Frančeska Petrarku

Ona jedna od najslavnijih žena sveta, iako njeno postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Iako neki proučavaoci Petrarkinog dela sugerišu da Laura u stvarnosti nije postojala, izvodeći to iz mnogobrojnih stihova u kojima se pominje reč l’aura – vetar (kao “Erano i capei d’oro a l’aura sparsi” koji može da znači “kosa joj je bila svud po Laurinom telu” ili “vetar je duvao kroz njenu kosu”), sâm Petrarka poricao je slične tvrdnje, jer su one postojale još u njegovo vreme. Bez nje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastalo jedno od najsavršenijih pesničkih dela renesanse i pesništva uopšte. Oko šest vekova vrše se istraživanja, ali Laura i dalje ostaje skrivena u legendi koju je oko nje stvorio sâm Petrarka.



Laura de Noves

Pretpostavlja se, ipak, da je u liku te muze bila skrivena izvesna Laura de Noves koja se 1325. godine udala za Uga de Sada. Bilo da je reč o toj ili nekoj drugoj ženi, ona je inspirisala Petrarku tokom celog života, nadahnula je njegovo delo na narodnom jeziku, dok odjeka te ljubavi nema u njegovom latinskom stvaralaštvu. Pesnik je pisao da ju je prvi put ugledao u crkvi Sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6. aprila 1327. g. Tom susretu posvećen je Sonet br. 61:

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blazene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

Tog sudbonosnog dana rodila se ljubav koja je pesnika držala “dvadeset jednu godinu u izgaranju”, sve do Laurine smrti, takođe 6. aprila 1348. Frančesko Petrarka tada se nalazio u Veroni i za njenu smrt je saznao mesec dana kasnije, iz pisma prijatelja. Od tada, ljubav je pesnika “držala dugo godina u suzama”.
U Kanconijeru (Canzoniere), koji sadrži pesme nastale za života gospe Laure i pesme nastale po njenoj smrti, uočavamo ljubav koja je istovremeno idealizovana i čulna. Laura je prikazana i kao nebesko biće i kao izvor strasti. Posle smrti, ona se vraća pesniku u snovima, javlja mu se u onom stanju koje je, nekoliko vekova kasnije, pevajući o svojoj muzi, Laza Kostić definisao kao život “među javom i med snom”.

Kanconijer se sastoji od 366 lirskih pesama podeljenih u dva dela: Za života Madone Laure (In Vita) i Po smrti Madone Laure (In Morte), u metričkoj formi provansalske i italijanske tradicije koju je on doveo do neprevaziđenog savršenstva. Misao o Lauri javlja se i u Petrarkinim “Trijumfima”. Upoređujući njeno mesto u oba ova dela, poznati italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi (Eros Sequi) je rekao: “Dok je u Trijumfima Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.”

Босонога балерина и песник са села: Сергеј Јесењин и Исидора Данкан

Нема срећних љубави



Балеринама –тим ваздушастим створењима сa обнаженим леђима у балетском сукњицама, били су изузeтно наклоњени мушкараци на крају XIX и XX века. Није тај талас обожавања балерина мимоишао ни “ поету са села “ Сергеја Јесењина: јунакиња његовог љубавног романа постала је славна америчка плесачица Исидора Данкан, која се, узгред буди речено, заветовала да се никад неће удавати.

Il n’a pas d’amour heureux ( Aragon )

БОСОНОГА БАЛЕРИНА И ПЕСНИК СА СЕЛА

Ја заволех песника са села



Женидба и удаја се догодила у овом конкретном случају кад је млада имала 43, а младожења тек напунио 27 лета. Као да је Исидора знала за нашег Добрицу Ерића: „Ја заволех песника са села„.

Балерине су биле у милости великих кнежева руских, али и народних комесара, па и песника

На размеђи XI и XX века у великој милости, као никад пре тога, код мушкараца беху балерине. Девојке из балетских трупа, а нарочито примабалерине биле су привилеговане љубавнице великих кнежева, а Матилди Кшесинсој је успело да доспе чак и до постеље наследника руског престола. Болећивост према лепотицама и балетским сукњицама није ишчезла ни после револуције. За совјетским наркомима ( народним комесарима, илити министрима ) и генералима у чежњи за балеринама нису заостајали ни писци тражећи често међу балетским сукњицама своје животне сапутнице. Уосталом, представници генија Сребрног века нису у „овом пасусу“ били тикве без корена. Пушкин је посвећивао надахнуте стихове балерини због које је погинуо на двобоју. У једну од таквих авантура био је увучен и његов имењак и презимењак Аександр Сергејевич Грибоједов из које је изашао с једном руком у минусу. Истина, генијални руски песник борио се на двобоју не због свог конфликта, него у уложио секунданта своме пријатељу.

Јесењин наставља традицију али у новим условима: његова изабраница плесачица била је дупло старија, а уз то још и странкиња

У прошлом веку ту хвале вредну руску традицију историјски прохујалог племства гледе балерина прихватио је и свесрдно наставио син са села – Сергеј Јесењин. Даровити поета се разликовао од својих претходника само у томе што је за супругу узео скоро дупло старију жену, а уз то још и странкињу.

Ко се крајем маја роди, цео век се злопати

Дора Анђела Данкан родивши се у мају 1877. својим појављивањем на свет изгледа као да је у потпуности оправдала руску пословицу о животу рођених последњег пролећног месеца којима је суђено да се целог века злопате. Али девојчици се свидело да лепрша слично лептиру, а не оплакујући судбину несрећног цврчка из басне Крилова, који је целог лета певао, а зими гладовао. За дедушку Крилова из Русије мала Дора сасвим је сигурно није никад чула, али је зато могла у целини познавати басне Француза Лафонтена или пак Езопа, који је, иако је, као што је познато, живео још пре Христа, преведен на све светске језике. У сваком случају, она је стекла класично образовање, а љубав према уметности, поезији и књижевности наследила је од своје мајке.

Још од малена у плес заљубљена

Малена Дора је поражавала средину својом страственом заљубљеношћу у плес. Тек што је научила да хода, она је радосно махала ручицама и покушавала да кружи, чим би мама села за клавир и почела да свира. Учење јој није ишло баш најбоље. А и како би! Петогодишњу девојчицу су уписали у школу, две године пре рока а тамо су од ње захтевали као од девојчице стасале за први разред. Неки истраживачи су утврдили да је још од малог узраста Дорин неукротиви дух долазио у сукоб са строгим правилима и беспоговорном дисциплином. Сасвим је могуће да су то касније измислиле феминисткиње, а ко би други. Али малена Дора била је још далеко до „сивих чарапа“, које су тада толико настојале да скупе снагу како би покорили сав мушки свет.

Опчињена старом Грчком, њеним митовима, културом и историјом

Дора је била опчињена старом Грчком, њеним митовима, културом и историјом и десет година је била оставила школу да би заједно са својом сестрицом отворила плаћену школу плеса. Црпећи своје одушевљење у старој Грчкој, дванаестогодишња девојчица тинејџерка се заљубила у лепог младића. Каменчићи у мозаику зашто девојке воле лепе младиће сложили су се касније недуго после смрти Сергеја Јесењина, али проблем какав је тада, постојао, такав је и остао. Две године касније, страствени љубавни жар се угасио. Вољени се оженио другом и засвагда се преселио у Сан Франциско. Када јој је љубав према њему била већ поприлично одмакла, и „наступио следећи вољени“, она се сећала: „Била сам тада безумно заљубљена и сматрам да од тог времена никад и не престајем да лудо волим.“

Исидори се не свиђају балетски студији у граду Чикагу

Када је Дора напунила 18. година, Данкани су се преселили у САД. У Чикагу је било више балетских студија, али ниједан се девојци није свидео. Хелада је и даље била идеал и подстицала још бујнију машту. Девојци је било досадно да увежбава традиционалне балетске етиде у стилу европског барока, па се у целини посветила импровизацији. По ноћи је Исидора гостовала у клубовима плешући. Гласније од других у бару јој аплаудурао један пољски емигрант, 45.годишњи сликар Иван Мароцки. Љубитељ муза се заљубио у наивну младу особу, плесачицу, али девојкa је као размену за невини пољубац тражила од старог еротоманa да обавезно испуни неке услове. Као на пример о женидби и венчању, али кад су већ били позвани рођаци и договорен датум свадбе, из Пољске је стигла тужна вест: пан Мироцки је већ имао пану. Неутешна девојка је благодарила Богу, што је спасао и тако није постала жртва страсти и обмане блудног Пољака и заклела се да никад у животу неће имати посла с панима, а то значи да се никад неће удавати.

Провинцијални Американци су жудели за славом у старици-мајци Европи

Тек када су после бекства у Америку Јевреји основали Холивуд, глумци из целог света су нагрнули да стигну у „фабрику страве“. А крајем XIX века све је било обрнуто: провинцијални Америкаци су жудели да славу нађу у старици-мајци Европи. Уштеђеног новца су обично имали само онолико да плате место у потпалубљу у коме су превозили стоку. Али несрећа никад не долази сама-Европљани су се усхићавали источњачким плесом Мата Хари и њених кловнова и једноставно је изгледало да им из Новог Света ништа светло није стизало. Испоручила је Стара Грчка своје благо Британском музеју и то не беше баш у оскудној колекцији античких скулптура којима су покрети „исклесани“ у пластику. У лакој туници, а боса, Исидора је полетала по великолепним светским салонима и на сценама.



„Спонтан порођај“ Исидориног имиџа „босонога“

Исидорин имиџ „босонога“ био је резултат „спонтаног порођаја“. Све је испало сасвим случајно. Сујеверни уметници и уметнице придржавају се свакаквих обичаја, носе амајлије и слично. Сваки пут пред излазак на сцену Исидора је испијала бокалче вина или шампањца. Једном јој се десило да пролије алкохол на своје псеудогрчке сандале, које не само што су замирисале дионизијским даровима, него су постале и ужасно клизаве, тако да је за плесачицу била велика опасност ако у њима изађе на подијум. Зато их је требало изути, што је Исидора и учинила. А публика је на „ура“ пропратила наступ босоноге плесачице и након тог почетног усхићења тражила да балерина одсад наступа искључиво боса са својим божанственим играма.

Станиславски се од Исидоре бранио-својом венчаном женом

Може се рећи да је главни јунак љубавног живота знамените плесачице Исидоре Данкан био ипак талентовани руски песник Сергеј Јесењин. У реченој констатацији има исто онолико истине колико и противречног исказа. Познати глумац МХТ-а ( Московског Художественог Театра ) Иван Москвин се сећа да је Исидорин циљ био да саблазни режисера Станиславског, који је, не желећи да се свађа с њом, нити да има било какве односе, увек на пробе долазио у пратњи своје супруге!

Луначарски позива Исидору да у Москви отвори плесну школу

Године 1921. наркомпрос ( народни комесар просвете), књижевни критичар и естетичар Анатолиј Луначарски официјелно је позвао Исидору Данкан у Москву како би знаменитост ( револуционари су волели VIP-особе не мање од буржуја) отворила школу плеса. Познаници су пре путовања питали плесачицу да ли се плаши да ће бити силована одмах на граници Совјетске Русије или да ће је у престоници нове државе задесити смрт од глади. Извесна гатара јој пак предсказала да ће се у СССР- удати, на што се „Божанствена босонога“ закикотала: граничари, ма колико били похотљиви, и глад у советској престоници, колико год била неиздржива- неће је никад натерати да се уда! Баста!

„Дуњка“ у Москви отвара школу за децу пролетера

У престони град земље бољшевика Данкан је стигла у белом атласном костиму са црвеним шалом и у кожном кратком, до грла закопчаним капуту. Модни крик је зачас постао главна атракција у московском крем-друштву. „Захваћена комунистичком идеологијом Исидора Данкан је стигла у Москву“- сећао се сликар Јуриј Аненеков -“косе малинове боје, без изражене пути и тужна, чиста у мислима, у срцу великодушна, изложена руглу и окружена лумперајкама у свим крајевима света, названа „Дуњка“. У Москви је отворила школу плеса за децу пролетера. Високу гошћу сместили су на Перечистники у вили балерине Алкесандре Балашове –какве ли подударности: емигранткиња Балашова уселила се у Паризу на Rue de la Pompe у бившу вилу Данканове! Такву размену обитавалишта са балерином Париз-Москва плесачица је назвала „кадрил“.

Њена страст према Серјожи-руски рулет

Њену страст према Серјожи могуће је поредити само с руским рулетом. Једно је познато, где се славни пар упознао: у вили на Пречистикини где се Јесењин настанио само неколико дана после његовог првог сусрета са белосветским госпођицама. Једна од њих је постала прототип Ане Сњегине у истоименој његовој поеми. Али ту се није радило о позиционирању на друштвеној лествици, није оживљаван кастински систем „госпођице и звери“. Пре свега реч је била о узрасту: она је имала 43, а он 27 година. Разговарали су посредством преводиоца. Она је у њему волела сина, а он у њој –њену славу.

Три срећно проведене године у Совјетској Русији

Три срећне године у Русији, како су на Западу и даље наставили да називају СССР, додајући јој речи „нова“, „млада“, или чак „совјетска“, проживела је Данкан са својим Серјожом. Многобројна Јесењинова пијана браћа која су се хранила са стола његове жене, без части и захвалности састављали су похабане и прљаве пашквиле о својим доброчиниоцима. Ево једног од њих, можда најпристојнијег :“Куда је Јесењин одлетео авионом? У древну Атину, на развалине Данкан!“

И једну жену од преко четрдесет лета / Звао је лафицом и својом драгом

Познати песник је овако у поеми „Црни човек“ констатовао брачну узрасну разлику: „И неку жену од преко четрдесет лета / звао је лафицом и својом драгом /“. У сваком случају, током прве године песнику „се десила љубав“ страст, пожуда, ерос, занос. Затим се ватра почела гасити. У пролеће 1922., венчали су се како би заједно могли отпутовати у иностранство. У браку су обоје узели презиме Јесењин-Данкан. На венчању је Данкан кокетно смањила број година што је ушло и у матичну књигу венчаних . Ах, те гатаре! Предсказала несрећу стара вештица! Иако је више од свега на свету ценила своју слободу, плесачица је ипак дала руку и срце раздражљивом руском момку, песнику од Бога, који је био груб према њој, али и чинио срећном!

Јесењин у САД и Француској био прихваћен само као млади муж Исидорин

У Немачкој процедуру склапања брака, али не и црквено веначање, морали су поновити. Совјетску пасошину ( по изразу Мајаковског) исто као и друга документа, нису признавали на Западу. Путовање у иностранство тако је било праћено скандалима. У Француској и САД Сергеја Јесењина су прихватали само као младог мужа Исидоре Данкан. Локални самогон-виски, помагао је да се скрате ноћи. Друштвени талог, јавни скандали, изгреди. Уосталом, то су француске речи из записника париских чувара реда. Јесењин је, не зна се више где тачно, у Паризу или у Америци, жудео за отаџбином.

Славни брачни пар остао без копејке у џепу

„Исидора је прекрасна жена, али лаже не мање од Вањке,“ писао је Јесењин у једном писму.“ Сви њени авиони-камиони о којима нам је певала у Русији су глупости. Седимо без копејке у џепу…“ Нема потребе да се велики руски песник сумњичи за користољубље. Мало је таквих талената као што су били Јесењин и Данкан. Међутим, приземно признање сеоског ђилкоша из Рјазана сведочи да је очигледно Данкан изгубила некадашњу славу и популарност. Нема битније разлике између боема из уметничког крема и масе света у погледу предсказивања и пристрасности оног што ће се догодити. Са тачке гледишта пристрасних естета, неко ко је проглашен за „боема“ и коме се сви диве, зачас се може по неком проклетству стрмоглавити с трона. То се десило и са Исидором Данкан. Колико јуче, она је са својим тобожњим бољшевизмом била толико фаворизована, али сад су наступила друга времена .

Остало је било још само даврати мужа у његову отаџбину, који је простачки псовао, правио скандале, пио на рачун пријатеља, а они су плаћали најгнуснијоммонетом-ширењем гласина о том необичном браку. Серјожа је остао у Москви. Исидору су звали на гостовања и она се радо одазивала. На Јалти је добила телеграм: „Ја волим другу. Оженио сам се. Срећан сам. Јесењин.“ Данкан је поново у Паризу. Њен изабраник сада је постао руски пијаниста Виктор Серов. Кад је чула за Јесењинову смрт, Исидора је изјавила: „Између мене и Јесењина никад није било сукоба. Оплакујем његову смрт с болом и очајањем.“

Бранко Ракочевић

Извор: Русија.рс

Isidora i Sergej



Isidora Dankan rođena je u San Francisku, 26. 05. 1877. u irskoj porodici. Ljubav prema muzici i pokretu, usadila joj je majka pijanistkinja.
Od malih nogu je svoje osećaje pokazivala kroz ples,
i uveliko sanjala o sjaju pozornice.
Međutim, stvarnost je bila malo surovija. Kada je otac napustio
porodicu, Isidora, njena majka i sestre su bukvalno gladovale.. Bez
para u džepu, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je
Isidora nastupala u jednom restoranu.
Bila je uporna i nepokolebljiva, postepeno se približavala svom cilju.
Dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa.



Zbog svog čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta
je bosa i skoro gola – izviždana od publike i urnisana od kritike.
Zbog toga odlazi u London.
Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, su je podržali,
uz obilnu finansijsku potporu. Krenula je na turneju po Evropi i svuda
je doživela izuzetan uspeh. Mnoge druge balerine i igračice,
kopiraju Isidorin način igre – bose u providnim tunikama.
Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi je voleli.
Isidorin život je i pre Jesenjina bio prepun uzbudljivih događaja,
protkan sa mnogo ljubavi i mnogo patnje.
Njeno dvoje dece, rođeno u dve različite veze, poginulo je nesrećnim
slučajem.



Godine 1905. odlazi u Rusiju i svojom je igrom opčinila tamošnje
umetnike i uzak krug publike, a razgnevila zapad, proglasivši se "crvenom", bila fatalna po Jesenjina, u čijem su životu žene igrale važnu ulogu, bilo da se radi o sitnim i krupnim ljubavima ili samo avanturi.
Ubrzo po završetku "dosadnog" braka u kojem je dobio ćerku Tatjanu, Jesenjin upaznaje "perverznu" stankinju, a njihovom vezom počinje da se bavi i američka i ruska javnost. Venčavaju se iako Jesenjin ne govori njenim, a ona poznaje samo par reči ruskog jezika.
"Odmah poslije poznanstva balerine i pjesnika se po Moskvi o ljubavi Jesenjina koji nije znao nijedan jezik sem ruskog i Isidore koja na tom jeziku zna nekoliko reči. A javno se prica o njima tek kada se Jesenjin sasvim preselio u palatu Balašova;kada u školi pocinju orgije i tuce; i kada zaslepljena Isidora juri Jesenjina po Moskvi. Obicnim ljudima smešni su odnosi žene, na zalasku lepote i strasti, i pjesnika u punom sjaju mldosti. I dok malogradani povodom 26 na prema 46 prave šale, ljubavnicima je sve jasnije da jendo bez drugog ne mogu. A evo kako je stvarno došlo do jedinstva dveju ploti i dveju duša, najzad i do tragike umornih putnika. Sirovi seoski pjesnik, talentovan, bujan i željan slave, uspjeha i ljubavi našao se kraj žene koja je bila olicenje vjekovne kulture Zapada. Zacaran on gleda kao u cudo, ne znajuci šta da radi "sa svojim rukama i nogama", u ženu u cijem svakom pokretu se ogleda "ljepota anticke harmonije". A još kada prvi put vidi njenu igru, on oseca strast koja okiva i Isidoru. Da ga odvoji od nocnih lokala, prljavih žena, pijanih drugova koji su ga nagovarali da bježi u Persiju;da bi ga spasila za književnost i sebe, pristaje da se vjencaju.sutradan po vencanju Isidora i Jesenjin su na moskovskom aerodromu i njihova lica blistaju od djecije radosti. Oni se gledaju sa "puno nežnosti i ljubavi" ocekujuci u "buducnosti nešto novo nešto lijepo i neobicno". Ne znajuci šta ce sa rukama, pjesnik za trenutak nekako nesvjesno ovija oko ruke Isidorin šal. kao da vezuje suprotna svjeta i dva ista kraja. A kada uzlecu poput Ikarovih snova, za njima ostaje zemlja mladosti i revolucije, puna nevolja i briga, sa problemima oskudice, gladi, epidemije i Nepa. A u Jesenjinovom djelu, i knjiga stihova Ispovijest mangupa, sa tužnim motivima gradanina i boema. Kada 11.maja 1922. Jesenjin i Dunkan stižu u Berlin niko nije srecniji od njih. Ali taj san u luksuznom hotelu Adlon ne traje dugo. Otpocinju i ovde prvo nesporazumi, onda sukobi i skandali koje štampa pretvara u senzacije."

Buran brak balerine i Sergeja Jesenjina uskoro je doživeo krah.
Posle njihovog jednogodišnjeg braka, on se još dva puta ženi, a posle njegovog samoubistva, Isidra više nije mogla da se skrasi.
13.09.1927., dok se vozila kolima, oko vrata je imala dug svilen šal.
Šal se obmotao oko točka u brzini, okončavši život slavne igračice.

Emina

Na žalost, većina pesnika i muzičara, koji su inspirisani neuzvraćenom ili nemogućom ljubavi, kao i nesrećnim događajima, posvetila je svoje pesme ženama i upravo ti stihovi sa ukusom tuge su postali antologijski

Legendarni mostarski pesnik Aleksa Šantić nije bio zaljubljen u Eminu Sefić, jer u vreme kada joj je posvetio stihove "Kad tamo u bašti, u hladu jasmina, s ibrikom u ruci stajaše Emina" ona je imala tek jedanaest godina.

A Emina Sefićeva baš zacurila. Kad silazi na česmu, uz Glavnu ulicu, nema muška, a da se ne okrene. Okretati se za ženskom u Mostaru ni prije ni tad nije adet, al' muško je vazda bilo i ostalo muško... Po sokacima i mahalama krenu priča o hafizovoj šćeri, ljepotici. Kako joj bujna kosa spletena u teške zlatnosmeđe pletenice igra po leđima; kako su joj oči od žežene kadife, usne - zrele trešnje, alice; dva reda zuba - dvi niske bisera; kako joj je Allah podario lice zarudjele breskve; kako joj pod bijelom košuljom zakopčanom sedef - pucetom do pod vrat i pod svilenim, cvjetnim dimijama igra jedro, zdravo tijelo, tanko u struku, mamno u hodu.
"Nije žensko", uzdiše muslimanska mlađarija. "Emina Sefićeva je dženetska hurija."
Pravoslavci i katolici ćućore:
- Anđeo na zemlji, pa to ti je!
- Emina, šćeri - savjetuje je otac Salih - kad si na izvana, oči preda se. Kliska je kaldrma, a nanule se lako taliznu.
Ona obara pogled pred babom, a svaka joj njegova - k’o iz musafa...



Emina Sefić , Aleksa Šantić

Rekorder u skokovima (13) sa Starog mosta na Neretvi Emir Balić govorio je da je Emina zaista bila nešto posebno, čak se i mostarskom kaldrmom, onako u nanulama, šetala dostojanstveno i elegantno, a njeno ovalno lice imalo je poseban šarm koji nikog nije ostavljao ravnodušnim, pa ni samog književnika Aleksu Šantića, koji je pre jednog veka bio prosto opčinjen devojačkom lepotom u tako ranoj mladosti. Pisac je, inače, bio njen prvi komšija i opčinila ga je kada je jednom prilikom prolazeći pored njene kuće ugledao Eminu s ibrikom u ruci. Pesmu o Emini narod je toliko prihvatio da je postala najslušanija sevdalinka.



EMINA

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama.
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja, kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć' neće!...

Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode,
Pa po bašti đule zalivati ode.

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste;
Zamirisa kosa, ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi.

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
Al' meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'...

Aleksa Šantić (1903.)

Ne daj se Ines





Zagrebački kantautor Arsen Dedić, zanesen Splićankom Ines Bareza, posvetio joj je svoju pesmu "Ne daj se, Ines", koju je čežnjivim glasom svojevremeno odrecitovao doajen jugoslovenskog glumišta Rade Šerbedžija. Ines sada ima 67 godina i živi u Milanu, gde se bavi astrologijom, ezoterijom, jogom, slika i vaja, a udata je za jednog italijanskog arhitektu. Ona se početkom Drugog svetskog rata sa majkom preselila u Sombor, a potom zbog baletske škole u Beograd. Sredinom šezdesetih, u srpskoj prestonici je preko zajedničkog prijatelja Arsen upoznao markantnu Dalmatinku, koja je posle kraćeg razgovora ostavila toliko snažan utisak na Arsena da joj se prilikom sledećeg dolaska u Beograd sam javio i tako je jednog kišnog dana započela njihova romansa. Ines je kasnije pričala da je Arsen maštao o zasnivanju porodice, odnosno ženi i deci koji će ga čekati kod kuće, ali ona sebe ipak nije videla u takvoj situaciji, pošto ništa nije očekivala i smatrala je da njih dvoje nemaju šta da grade. Romantičan početak nije prerastao u dramatičan kraj, jer su međusobno suprotne stavove o budućem životu razumno prihvatili kao neminovnu stvarnost. Dedić je tada imao 25 godina. Ines je kasnije priznala da je Arsenu zaista, kao u pesmi iz zbirke "Brod u boci", pisala pisma na raznobojnim hartijama, jer navodno nije volela belu. Zeleni autobus koji se "ruši niz jednu beogradsku padinu" zaista je postojao, a njeni rumeni obrazi sa njegovom pojavom ušarili bi se i na jesenjem vetru. Arsen Dedić je pominjao mnoga ženska imena u svojim stihovima, a poslednju pesmu sa posvetom namenio je svojoj unuci "Lu".

Beatriče - Beatrice di Folco Portinari (1266–1290)



Ćerka bankara Portinarija, udata za takodje bankara, Simeone die Bardia, bila je muza i inspiracija firentinskog pesnika Dantea Aligijeria. Iako ju je sreo samo dva puta, u razmaku od devet godina, prvi put kada je imala samo osam godina, ljubav prema njoj i poštovanje prema ženama sačuvao je i posle njene smrti, do kraja svog života.
Nakon njene smrti pesnik je objavio zbirku poezije protkanu ljubavlju i strahopoštovanjem u časopisu "La Vita Nuova".
Kasnije, u "Božanstvenoj komediji", alegoričnom putovanju kroz tri carstva - Ljudskost, Očišćenje i Preporod, Beatriče je mnogo više od inspiracije, Dante u njoj vidi blagoslov i spasenje... Ona je ta koja ga dočekuje u Čistilištu i upućuje na put ka pročišćenju.

Dante se na polovici života nađe u šumi. Dugo luta šumom i izađe iz nje, te dođe do nekog brijega. Krene prema vrhu, ali mu put zapriječe gepard, lav i vučica. On krene natrag, ali dođe Vergilije i povede ga za sobom. Vergilije mu objasni da ga je poslala Beatrice, lik iz Danteovog romana Vita nuova. Vergilije vodi Dantea kroz pakao i čistilište u raj. Pakao je Dante opisao kao devet krugova.
U svakom krugu nalaze se duše griješnika, a raspoređeni su po težini grijeha -
što su grijesi teži to su krugovi niži i uži.

Za analitičare ostalo je nepoznanica šta je uzrokovalo tako trajnu pesnikovu ljubav, kada se nema dovoljno podataka o Beatričinoj ličnosti, ali u njegovim delima ostalo je zapisano:
"Ona je moja neizreciva ljubav i blaženstvo, uništitelj svih poroka, kraljica vrline, spasenja."

Katarina Konstantinović



Srpski knez Mihajlo Obrenović, kojeg pamtimo najpre po izvojevanoj samostalnosti Srbije od Turske i zbog značajnih promena u politici Srbije, reformator skoro u svim sferama društvenog života, inicijator brojnih sporazuma sa nehrišćanskim narodima Balkana, apslutista za čije vladavine je iskovana prva srpska moneta - dinar, vladar koji je inicirao osnivanje Narodnog pozorišta, poštovalac umetnosti, i sam je pisao poeziju i komponovao, pa je tako jedna od najlepših starogradskih pesma "Što se bore misli moje", namenjena njegovoj velikoj ljubavi, Katarini Konstantinović.

Otmen, galantan, omiljen u ženskom društvu, "balkanski Hamlet", kako su ga nazvale francuske novine, nakon atentata, maja 1869.godine, osvojio je Katarinino srce.

Poticala je iz loze Obrenovica, bila je lepa, nezna, obrazovana, fatalna žena knezu čija je bila sestričina u drugom kolenu.
Uprkos jasnom neodobravanju, jer je ovaj brak bio nedopustiv, ne samo zbog toga što je knez bio u braku sa kneginjom Julijom sa kojom nije imao dece, već pre svega zbog rodoskrvnog odnosa, Mihajlo je želeo Katarinu za ženu.
Dan uoči atentata, knez veridbom pod vedrim nebom ozvaničava svoju vezu sa rodjakom. Kada su sledećeg dana, dok su šetali Košutnjakom, atentatori pucali na njega, Katarina pokušava da ga zaštiti svojim telom ostaje ranjena, a Mihajlo Obrenović podleže hicima.


Što se bore misli moje

Što se bore misli moje
Iskustvo mi ćutat` veli,
Bež`te sada vi oboje
Nek mi srce govori.

Prvi pogled oka tvoga
sjajnom suncu podoban
plenio je srce moje,
učinio robom ga.

Da te ljubim, ah, jedina
celom svetu kazaću,
sam` od tebe, ah, premila,
ovu tajnu sakriću.

"Putuj, Selma, i molim te ne naginji se kroz prozor",

Izgovorio je pesnik i humorista Vlado Dijak, kada je poželeo da Selmi Borić izjavi ljubav, ali ga je u trenutku izdala hrabrost, pa je ovo rekao umesto "volim te".
Devojka u koju je ovaj pesnik i humorista bio zaljubljen 1949. godine, pohadjala je gimnaziju u Sarajevu, a često putovala vozom u Zenicu, gde su joj živeli roditelji. Jednom prilikom ponudio se da joj ponese kofere do železničke stanice, ali ni tada nije skupio hrabrosti da joj izjavi ljubav, pa je zato, ispraćajući je sa perona dok mu je ona mahala iz kupea, izgovorio rečenicu koju je kasnije pretočio u hit baladu.
Selma je za pesmu saznala tek 1962. godine kada joj je otac poslao novinski članak u kojem je bila objavljena. Tim povodom Srđan Šarenac iz Bosne i Hercegovine snimio je dokumentarac o Selmi Borić u kojem on, dve decenije posle pesnikove smrti, kreće istim vozom kojim je pre pola veka ona otišla i na fakultet u Zagreb, samo što je ovom prilikom otišla da poseti grob Vlade Dijaka. U filmu se mogu čuti i svedočenja Gorana Bregovića, Željka Bebeka, Vuka Krnjevića, pa i njenog bivšem supruga Josipa. Borićeva je pesmu "Selma" prvi put i čula u Zagrebu 1975. godine na koncertu "Bijelog dugmeta", a kada je program završen, otišla je iza bine i rekla Bregi i njegovim kolegama da je upravo ona ta Selma o kojoj pevaju, ali su oni u početku bili sumnjičavi. Selma u filmu priznaje da je i ona bolovala za njim, pogotovu kada je napustio studije u Zagrebu pošto mu je ponestalo novca. U međuvremenu, Borićeva je i sama počela da piše stihove i pre dve godine je objavila zbirku poezije "Selma putuje na fakultet" u kojoj se nalazi i pesma "Sećanje na Vladu".

U vezi te pesme najlepše je to što je ona “jednu ženu učinila srećnom, jer u tome je sav smisao”.

Lidera "Bijelog dugmeta" Gorana Bregovića je dosta žena inspirisalo da im posveti svoje stihove, a jedna od njih je i poznata manekenka Ljiljana Tica, kojoj je napisao pesmu "Mogla je biti prosta priča", a na ime kćerke nekada uticajnog bosanskohercegovačkog političara, Branka Mikulića, adresirao je pesmu "Uspavanka za Radmilu M".

MOGLA JE BITI PROSTA PRIČA

U stvari ordinarna priča
Kao pepeljuga
Telefon, krevet malo pića
I zaplet i poruka
I sve je moglo sasvim tako biti
Da nije ritam brz
Već' bi se snašli i ona i ti
Uz valcer, tango i bluz

Mogla je biti prosta priča
Fina, duhovita
Malo žurskog kiča
I lagane muzike
I sve je moglo samo tako biti
Proš'o bi, proš'o bi fol
Već' bi se snašli i ona i ti
Al' ne znaš plesat rock and roll

A to je baš prosta stvar
A vi ste baš zgodan par
Probajte, baš prosta stvar

Crkva Santa Maria della Salute u kojoj je Laza, na svom bračnom putovanju (sa bogatom somborskom udovicom), dobio inspiraciju da napiše istoimenu pesmu posvećenu Lenki Dunđerski



Najlepša pesma srpske poezije Santa Maria Della Sallute, Laze Kostića, nastala je ispirisana velikom Lazinom ljubavi prema Lenki Dunđerski, ćerki svog prijatelja, od koje je bio stariji više od 30 godina.



Lenka Dundjerski

Pre tačno sto godina, polagano, posle svojih dugih, usamljenih šetnji somborskim ulicama, stvarajući strofu za strofom, doterujući ih dok najposle te zamršaje svoga srca nije doveo u sklad kojim je zadovoljan, dovršio je proslavljeni srpski pesnik Laza Kostić svoju pesmu „Santa Marija dela Salute“. Stihovi koji su svojom lepotom oplemenili srpsku i svetsku poetsku baštinu, rođeni pred sam kraj pesnikovog života, posvećeni su nikad ostvarenoj ljubavi sa Lenkom, najmlađom kćerkom pesnikovog prijatelja, veleposednika Lazara Dunđerskog. Lenka Dunđerski, devojka vanredne lepote, bila je slabog zdravlja. Umrla je u 25. godini života, 21. novembra 1895. godine, od tifusne groznice, dva meseca posle Lazinog venčanja sa Julijanom Palanački. Prvi stih pesme Kostić je napisao osam godina posle smrti svoje voljene, a stihovi su objavljeni uoči smrti pesnika. Poznanstvo Laze Kostića i lepe Lenke počelo je 1891. godine, kada je pesnik došao u posetu Dunđerskima, u njihov dvorac u Krušedolu. Prvi susret obeležio je nepovratno Kostićevu životnu i pesničku sudbinu. Bio je očaran najmlađom kćerkom Lazarevom, koja je uz lepotu, posedovala i izrazit karakter, držanje i obrazovanje. Prema svedočanstvima tog vremena, razbuktana u pesnikovom srcu, ova ljubav se nikada nije ostvarila. Nije poznato da je Lenka uzvratila Lazi osećanja, ali i da jeste, njen otac bi se braku zacelo protivio, budući da je pesnik bio bez primanja i uz to i 30 godina stariji od njegove mezimice. Svoju opčinjenost Lenkom zaljubljeni pesnik nije krio, već je o tome pisao prijateljima Nikoli Tesli i Simi Matavulju. Koliko je pesnikova ljubav prema Lenki bila velika, svedoči i testament, u kojem je pre polaska u Beč na lečenje, naložio da se manastiru Krušedol od njegovog novca daje po hiljadu kruna i da se svake godine čita molitva za spas duše njegove voljene.
I Petar Arbutina, književni kritičar, smatra da je pesma „Santa Marija dela Salute“ jedna od najvećih ljubavnih pesama srpskog jezika, pa čak i evropsko romantičarske tradicije. Od njenog nastanka do danas, tvrdi Arbutina, ne postoji generacija koja ne zna njen refren ili lajt motiv.
- Ovde je upravo jedna lična drama, ono na šta je pesnik Laza Kostić usmerio svoju emociju, postalo univerzalna ljubavna paradigma. Mislim da je to čitavo nasleđe svetske ljubavne poezije, koja je posvećena ljubavi, upravo u tome da ono što duboko doživljavamo može da bude vrsta umetničke paradigme i simbola. To je jedan univerzalni aspekt, koji se najbolje ostvario u pesmi Laze Kostića, i koji traje sto godina. I, iako mnogi ne znaju ko je bila Lenka Dunđerski, ovu pesmu su prihvatili kao duhovno nasleđe. To je pesma koja je nadrasla razlog i uzrok svog nastanka- kaže Arbutina.



SANTA MARIA DELLA SALUTE


Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.


Зар није лепше носит лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пепо спалит срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?


Опрости, мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма';

за чим сам чезно, чему се надо,

све је то давно пепо и пра',

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.


Тровало ме је подмукло, гњило,

ал опет нећу никога клет;

шта год је муке на мене било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе, са луде,

Santa Maria della Salute!


Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?


Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих висина стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну',

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

- сву вечност за те, дивни тренуте! -

Santa Maria della Salute


Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко танталска рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости моје гршне залуте,

Santa Maria della Salute.


Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,

дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст;

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.


Памет ме стегну, ја срце стисну',

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње - а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звезде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд -

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute!


У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм,

кад ми се она одонуд јави,

ко да се бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.


Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.


У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.


А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.


А кад ми дође да прсне глава

о тог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: "Ево ме, нај!"

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе,

звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.

Milan Rakić

Simonida
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!




Simonida Nemanjić rodjena je 1294.godine kao ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa.
Nakon sklapanja mira, otac je ponudio ruku svoje maloletne, lepe kćeri, srpskom kralju Milutinu II, pa je tako mala princeza postala četvrta supruga Stefana Uroša Milutina II Nemanjića.

"O Simonidinom bračnom životu sa Milutinom nije sačuvano je tek nekoliko sporadičnih pomena. Po sporazumu, kojim je srpsko-vizantijska granica povučena linijom Ohrid-Štip-Veles, pri čemu su pomenuti gradovi ostali u rukama cara, Simonida je trebalo da bude vaspitana na srpskom dvoru sve dok ne bude bila dovoljno stara da preuzme sve bračne obaveze. Po srednjovekovnim merilima mlade plemkinje su postajale punoletne obično u 12. godini i tada su i udavane. Po Pahimerovim rečima, prilikom prvog susreta Milutin je, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao pre kao gospodaricu, nego kao suprugu. Sam detalj otkriva koliko je Milutin, već iskusni političar i ratnik, pridavao ovom braku, prvom, a pokazaće se i jedinom koji je jedan srpski vladar uspeo da sklopi sa ćerkom vizantijskog cara, formalno prvog među vladarima hrišćanske Vaseljene.

Sam car se po povratku u Carigrad krajem 1300. godine, nakon podugačkog boravka u Solunu, morao suočiti sa ogorčenim patrijarhom Jovanom XII. Andronik, koji se odlično razumeo u retoriku, teologiju i filozofiju, je posetio patrijarha u manastiru i pridobio ga dirljivim govorom u kome je istakao da je nepovoljni brak sklopljen iz državnih interesa: "Jer car nema drugih roditelja osim zakona i nema druge dece osim svih Romeja." Patrijarha je najviše brinulo pitanje Simonidinog pravnog položaja pošto je Milutin sa Andronikovom ćerkom sklopio četvrti brak koji pravoslavna crkva nije smatrala kanonskim. Opravdanje je nađeno u činjenici da je Milutin sklopio brak sa Bugarkom Anom dok mu je prva žena Jelena, ćerka tesalskog despota Jovana I Duke, još uvek bila u životu. Samim tim, Milutinov treći brak sa Anom bio je pravno i kanonski ništavan, dok je time Simonida sada, kada je tesalska despina bila mrtva, imala sva prava na položaj zakonite Milutinove supruge i srpske kraljice... "

Simonidin brak sa Milutinom izgleda da je najviše bio od koristi njenoj majci. Irini Monferatskoj koja je tako htela da obezbedi presto jednom od svojih sinova, što nikako nije odgovaralo i Androniku koji je već imao sinove iz ranijeg braka. Tako je došlo i do razdora izmedju majke i ćerke, ali joj je Simonida ipak otišla na sahranu 1317. godine.

O Simonidinom životu najviše saznajemo iz zapisa nejnog poznanika Grigora, koji tvrdi da je stari kralj povredio matericu osmogodišnjoj princezi, što je ostavilo trajne posledice.. Simonida je ostala nerotkinja.

"... Simonidina želja da obuče monašku rizu ispunila se nakon Milutinove smrti 29. oktobra 1321. godine. Već krajem te godine vratila se svome ocu u vizantijsku prestonicu i izvestila ga o novim prilikama u Srbiji. U Milutinovoj biografiji koju je sastavio Danilov nastavljač spominje se da je Simonida kada je 1324. Milutin kanonizovan poslala iz Carigrada skupoceno kandilo i zlatotkani pokrov za njegovu grobnicu. Nakon toga zamonašila se u carigradskom manastiru sv. Andrije. Vizantijski izvori nisu sačuvali ovu vest poznatu Danilovom nastavljaču niti su zabeležili Simonidino monaško ime. Iako se zamonašila Simonida je izgleda nastavila da živi na carskom dvoru. Grigora je spominje da je u toku građanskog rata Andronika i njegovog unuka Andronika III Simonida spadala u najuži krug poverenika starog cara. Simonida je oko sebe okupljala lažne proroke i trbuhozborce koji su joj, kao i njenom ocu, ulivali lažne nade u konačan uspeh. Ipak, stariji Andronik je svrgnut i nateran da se povuče u monaški život. Umro je u zoru 13. februara 1332. godine. Na samrti su uz njega bili i monahinja Simonida i Nićifor Grigora koga je bivša srpska kraljica zadužila da održi posmrtni govor.

U narativnim izvorima Simonida se poslednji put pominje kod njenog poznanika Grigore u vezi sa događajima iz 1336. godine. Kada je Andronik III Paleolog razotkrio zaveru jednog broja mladih carigradskih plemića da pobiju carsku porodicu među osumnjičenima se našao i despot Dimitrije Paleolog, nesuđeni Milutinov prestolonaslednik. Car je suočio optužene pred sinklitom, porotom koju su činili svi episkopi prisutni u tom trenutku u Carigradu, kao i prestavnici stanovništva Carigrada. Simonida, obučena u monašku odoru, prisustvovala je suđenju sedeći u loži sa ostalim gospama iz carske porodice. Andronik je čitavu priliku iskoristio da demonstrira svoje carsko milosrđe prema optuženicima, a preko optužbi protiv Dimitrija je prešao ćutke iz poštovanja prema svojoj tetki Simonidi. Jedan kasniji izvor, spisak znamenitih antipalamita, otkriva da je Simonida bila u životu i tokom 40tih godina 14. veka i da se živo interesovala za teološka pitanja. Moguće da je Nićifor Grigora imao udela u njenom prihvatanju antipalamitskog stava. Zbog ovog pomenika u današnjoj istorijskoj nauci se smatra da je Simonida umrla posle 1345. godine... "

Wikipedia

Ljilja Brik



Žena koja je inspirisala Majakovskog, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda zvao ju je “muzom ruske avangarde”. Viktor Šklovski za nju je rekao da je “sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha”. Može se reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično Staljin prekrižio je njeno ime sa te liste za odstrel.

Ona je bila veoma lepa, bila je glumica, pisala je, mnogo putovala po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, u krugu pisaca, umetnika, novinara. Jevrejskog porekla, iz porodice intelektualaca, završila je arhitekturu u Moskvi, a nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal (Marc Chagall) i Matis (Henri Matisse) naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik bila je sestra Elze Triole (Elsa Triolet), žene Luja Aragona (Louis Aragon), i udata za Osipa Maksimoviča Brika (Осип Максимович Брик), kada je upoznala Vladimira Vladimiroviča Majakovskog (Влади́мир Влади́мирович Маяко́вский), tog “razjarenog bika ruske književnosti”, kako su o njemu govorili savremenici, svakako najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma. Kada je, 14. aprila 1930. jedan pucanj označio kraj njegovog života, bilo je spekulacija da su ga ubili ruski agenti, između ostalog i zato što je on bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio ne mogavši više da podnese usamljenost i svakodnevnicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom bila suviše oveštala, možda čak i prazna. Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija kao i prepiska koju je vodio sa njom, da je Ljilja Brik bila njegova jedina prava inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da uzme neku knjigu, jer je napolju bilo jako hladno. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Ako je neko od njih bio na putu, pisao je ostalima, i ta prepiska najbolje pokazuje koliko je Majakovski voleo tu ženu, koju su mnogi njegovi prijatelji smatrali površnom, lakomislenom koketom. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: “Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno.”

Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika.” Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene – “Oblak u pantalonama”, u kojoj postoji i stih: “ne muškarac, nego oblak u pantalonama”. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha “zaustavite planetu, želeo bih da siđem”, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: “Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me…” I malo dalje, dok nabraja članove svoje porodice, nju stavlja na prvo mesto, ispred sestara i majke. U tom trenutku, ona je bila u Berlinu i negirala je da se ubio zbog nje, sugerišući da je jednostavno bio sklon suicidu.

Poput Majakovskog, i Ljilja Brik, doduše u dubokoj starosti, 1978. izvršila je samoubistvo.

Džon Lenon (John Lennon) je jedno od najvećih imena u istoriji muzike, a njegov život i karijeru, sa svim usponima, padovima, eksperimentisanjima i preokretima obeležila je i inspirisala njegova voljena Joko Ono, japanska umetnica, autor i aktivista.

Joko Ono je detinjstvo doživela u ratom zahvaćenom Japanu. Iako imućni, posle bombardovanja, dok je njen otac bio u koncentracionom logoru, ona i njena porodica bili su primorani da prose za hranu – Joko kaže da je baš u tom periodu razvila svoj agresivni stav i razumevanje za status autsajdera, jer su nju i njenog brata bivši drugovi iz ekskluzivne škole ismevali zbog novonastalog siromaštva.



Postoje dve priče o tome kako su se Lenon i Joko upoznali. Prema prvoj, upoznao ih je 1966. godine Džon Danbar (John Dunbar), vlasnik Indica galerije u Londonu koju je posetio Lenon, a gde je Joko pripremala izložbu konceptualne umetnosti. Džona Lenona je posebno zainteresovao eksponat pod nazivom “Zakucaj ekser” (Hammer a Nail) – drvena daska predviđena da na nju eksere zakucavaju posetioci izložbe. Iako izložba još nije počela, Džon Lenon je želeo da zakuca esker na čistu dasku, ali mu Joko nije dozvolila. Danbar ju je pitao “Zar ne znaš ko je to? On je milioner! Mogao bi i da je kupi.” Ono, navodno, nije čula za Bitlse (The Beatles), ali je pristala pod uslovom da joj Lenon plati pet šilinga. On je na to odgovorio: “Daću ti pet zamišljenih šilinga i zakucaću zamišljeni esker”. Još dva eksponata na izložbi su izazvalu posebno interesovanje za Joko kod Lenona – jedan je bio obična jabuka sa karticom na kojoj je pisalo “APPLE” i čija je cena bila £200 (u današnjem novcu oko £2,300), što je Džon smatrao izuzetno zbunjujućom šalom; drugi je bio eksponat pod nazivom “Slika na tavanici” (Ceiling Painting) – posetioci izložbe je trebalo da se popnu uz bele merdevine i, uz pomoć lupe zakačene za ram na plafonu, pročitaju uputstvo ispisano sitnim slovima i uramljeno u istom tom ramu. Uputstvo je bilo jednostavno – “Y E S”. Kada je kasnije gostovao u tok-šou emisiji Dika Keveta (Dick Cavett), Džon Lenon je izneo svoje utiske o tom eksponatu, rekavši da bi, da je poruka bila “ne”, istog trenutka napustio galeriju, ali da je bio toliko dirnut pozitivnošću ovog eksponata da je morao da upozna Joko.

Prema drugoj priči, koju je ispričao Makartni (Paul McCartney), Ono je krajem 1965. skupljala originalne muzičke nacrte za knjigu na kojoj je radio Džon Kejdž (John Cage). Makartni je odbio da joj da svoje rukopise, i preporučio joj Lenona, koji joj je dao originalan, rukom napisan tekst za pesmu “The Word”, i tako su se njih dvoje prvi put sreli.

Nakon njihovog susreta, Joko je često zvala Lenonov kućni broj, što je on svojoj ženi Sintiji (Cynthia Lennon) objasnio tako što je rekao da “Joko jednostavno pokušava da skupi novac za svoja avangardna sranja”. 1968, dok je Sintija bila na odmoru u Grčkoj, Lenon je pozvao Joko u posetu. Celu noć su snimali (kasnije dovršeni) album “Two Virgins”, posle čega su, kako je on rekao, “vodili ljubav u svitanje”. Kada se Džonova žena vratila, zatekla je Joko u njenom bade-mantilu kako pije čaj sa Lenonom koji je, jednostavno, rekao “O, zdravo.” Iste godine je Joko zatrudnela, ali i izgubila mušku bebu koju su nazvali Džon Ono Lenon II. Oboje su već imali po jedno dete iz prethodnih brakova – Joko je imala ćerku Kjoko (Kyoko), a Džon sina Džulijana (Julian).

"Two Virgins"



Bed-In for peace

U martu 1969, Joko i Džon su se venčali u Gibraltaru, a medeni mesec su proveli u Amsterdamu kampujući u okviru sedmodnevne kampanje “U postelji za mir” (Bed-In For Peace).

Zajedno su učestvovali u još mnogo protesta i kampanja, a sarađivali su i na muzičkim projektima, s obzirom na to da je Joko bila talentovana i za muziku i film.

1971, Jokoin bivši muž je optužuje da je otela njihovu ćerku iz njegovog hotela. Oni pokreću parnicu za starateljstvo nad detetom, a onda i on sâm nestaje zajedno sa Kjoko. Joko tada, uz pomoć policije i privatnih detektiva, započinje potragu za svojom ćerkom, a snima i pesmu “Don’t Worry Kyoko (Mummy’s Only Looking For Her Hand In The Snow)”. Svoju ćerku pominje i u pesmi “Happy Christmas (War Is Over)”, koja počinje tako što Ono šapuće Happy Christmas Kyoko, a, odmah zatim, i Džon Lenon – Happy Christmas Julian.

Prema Albertu Goldmanu, autoru biografije “Životi Džona Lenona” (The Lives of John Lennon), Lenon je Joko doživljavao kao “skoro magično biće” koje je moglo da reši sve njegove probleme, ali je istovremeno bilo i “velika iluzija”, pošto ga je ona varala sa žigolima.



Slikano posle venčanja - Joko Ono i Džon Lenon, koji drži venčani sertifikat

Lenon je u mnogim pesmama pevao o Joko. Dok je još bio u Bitlsima, napisao je “The Ballad of John and Yoko”, a i u pesmi posvećenoj svojoj majci, “Julia”, pevao je o Yoko u stihovima: “Ocean child calls me, so I sing a song of love” (洋子 (Yoko) znači dete okeana – ocean child).
Stihovi pesme “God” (Bog) govore o velikoj ulozi Joko Ono u Lenonovom životu:

„I don’t believe in Elvis
I don’t believe in Zimmerman
I don’t believe in Beatles.
I just believe in me
Yoko and me
And that’s reality.”



Ali, javnost i mediji, kao ni Pol Makartni, nisu bili zadovoljni pozicijom Joko Ono u Lenonovom životu. Krivili su je za raspad Bitlsa, kao i za preveliki uticaj na Lenona i njegovu muziku.
Nakon raspada benda, Joko i Lenon su neko vreme živeli u Londonu i Njujorku. Međutim, njihovu vezu remetile su pretnje deportacijom sa kojima se suočavao Džon zbog problema sa drogom, kao i razdvojenost Joko od ćerke. Razdvojili su se – Džon je otišao u Los Anđeles, a ona je ostala da gradi karijeru u Njujorku.

“I on i ona su bili dotučeni godinama ispunjenim drogama, napornim radom, emotivnim slomovima, uvrnutom ishranom i, naročito, neprestanom pažnjom masovnih medija … Nakon što su se rastavili, ne mogavši više da rade kao tim, ostali su u stalnom kontaktu. Iako više nisu mogli da žive zajedno, shvatili su da nisu mogli da žive ni odvojeno.” (The Lives of John Lennon, Albert Goldman)



Joko, Džon i njihov sin

Period razdvojenosti trajao je svega dve godine, a o njemu su kasnije Džon i Joko pričali kao o “protraćenom vikendu”. 1975. su počeli da ponovo žive zajedno i, 9. oktobra iste godine, rođen je njihov sin Šon (Sean).

8. decembra 1980, Džon Lenon je ubijen ispred zgrade u kojoj je živeo sa Joko. Tog dana su on i Ono pozirali pred objektivom fotografa Eni Libovic (Annie Leibovitz) za naslovnu stranu časopisa Rolling Stone (naslovna slika ovog teksta je slika sa tog snimanja). Džon Lenon je insistirao da i on i njegova supruga budu na naslovnoj strani, iako niko iz redakcije časopisa nije želeo Joko.

Kasnije tog dana, ispred zgrade gde su živeli, je Lenona, poznatog po otvorenom odnosu sa fanovima, sačekala grupa fanova koji su želeli njegov autogram. Među njima je bio i Mark Dejvid Čepmen (Mark David Chapman), verski fanatik koji je Lenonu zamerao izjave kao što je ona da je on “veći od Isusa”. On je zamolio Lenona da mu potpiše album “Double Fantasy”, a kasnije tog dana, kada se Lenon vraćao kući iz studija, upucao pevača pet puta u leđa.



Džon Lenon i njegov ubica

Džon Lenon je proglašen mrtvim po dolasku u bolnicu. Kada su to saopštili Joko, ona je, jecajući “O, ne, ne, ne, ne… Recite mi da to nije istina” odvedena da bi primila lekove za smirenje. Ona je zahtevala od osoblja bolnice da se objavljivanje vesti o smrti njenog muža odloži, kako njihov sin ne bi za tragediju saznao preko televizije, ali je u bolnici bio i novinar televizijske stanice ABC i on je, ne znajući za tu molbu, javio vest uredništvu televizije, koje ju je odmah objavilo.
Ipak, Joko je bila ta koja je Šonu saopštila vest o smrti njegovog oca.

Joko je saopštila da sahrane neće biti, i pozvala je sve da joj se šest dana kasnije pridruže u desetominutnoj tihoj molitvi za pokoj Lenonove duše, što su milioni ljudi širom sveta i uradili. Najmanje dvoje fanova Bitlsa je izvršilo samoubistvo nakon Lenonove smrti. Joko je sve zamolila da se ne predaju pred bolom.
Godinu dana kasnije, ona je objavila solo album “Season of Glass”, na čijem se omotu nalaze okrvavljene naočari Džona Lenona.



Joko Ono je osnovala nekoliko memorijalnih centara u čast svoga muža, a i dalje, svake godine, 8. decembra, pali sveću u znak sećanja na njega; ova kontroverzna ličnost i velika umetnica, koja je, uprkos čestom osporavanju, nastavila da se bori za svoje stavove, sve do danas je ostala poznata kao veliki kreativni um i veliki borac za mir i toleranciju i, iako njenog muža više nema, ona ostaje muza mnogima.

W

Milena Jesenská



Milena Jesenska bila je potomak stare češke porodice iz Praga koja je pripadala visokom društvu. Rano je ostala bez majke, a sa ocem se nije najbolje slagala. Studirala je najpre medicinu, potom književnost, bavila se sportom, prevodilaštvom i novinarstvom, poznavala je kulturnu elitu svoga vremena, bila je politički aktivna i antifašistkinja koja je angažman platila svojim životom. Govoreći o njoj, Vili Has (Willy Haas) je primetio: “Ona sama ponekad je podsećala na aristokratkinju iz 16. ili 17. veka. Ličila je na jedan od onih karaktera koje je Stendal uzeo iz starih italijanskih hronika i preneo u svoje romane, kao neka vojvotkinja od Sanseverina ili Matilda de la Mol: strasna, odvažna, hladna i pametna u svojim odlukama.”

Franc Kafka (Franz Kafka) ju je upoznao kao prevodioca sa nemačkog na češki njegovih kratkih priča. Bila je 1919. godina, ona je već bila, uprkos volji svoga oca, udata za književnog kritičara Ernesta Poloka i živeli su u Beču. Zanemarena i neprekidno varana od muža, Milena je bila prinuđena da se brine o finansijama. Pisala je za novine i prevodila. Kada je srela Kafku, bio je to početak ljubavne priče koja se vrlo brzo razvila u strasnu vezu i smatra se jednom od najuzbudljivijih ljubavnih priča 20. veka. Iako su samo nekoliko dana proveli zajedno, iako je to gotovo u potpunosti bila platonska veza. Njegovi dnevnici i pisma iz tog perioda to u potpunosti dokumentuju. Ma koliko dnevnički zapisi bili fragmentarni, pisma pokazuju ljubavni roman, orgiju očajanja, blaženstva, samoponižavanja i samomučenja, svega onog što je zaista i činilo njihovu vezu. Njihova je ljubav bila preko pisama, kao Verterova ili Kjerkegorova. Uostalom, pored Kafke, koji je imao tako specifičan odnos prema braku i do kraja života ostao ono što se u literaturi naziva večiti mladoženja, tačnije rečeno večiti verenik, i Milene koja je u vreme kada su se upoznali već bila udata, i pored Kafkine stvarne nesposobnosti da nekog voli potpuno i do kraja – to nije ni mogla biti drugačija veza.

Milena je bila lepa temperamentna devojka. Imala je 24 godine, a Kafka 30 i sebe je smatrao “ružnim, loše obučenim i duševno nesposobnim za brak”. I sâm je imao komplikovan odnos sa ocem, stalno pod tenzijom i nedoumicama. Tako razdiran on joj piše: “Juče sam te sanjao. Jedva da više znam šta se potanko dešavalo. Samo još znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja.” Ona je za njega bila “živa vatra kakvu još nije video … nož koji je zario u sebe, nož ljubavi”. Dakle, krajnje eksplicitne izjave njegovih stvarnih osećanja. Iako su govorili o njenom razvodu, Kafka je umro od tuberkuloze pre nego što se to dogodilo. Pre smrti, tražio je od svog prijatelja Maksa Broda da spali njegovu književnu zaostavštinu, što ovaj, srećom, nije učinio, sačuvavši tako Kafkin znameniti doprinos svetskoj književnosti kao i uspomenu na ovu ljubav. Sa svoje strane, kada je osetila da će biti uhapšena, Milena Jesenska poverila je Kafkina pisma Viliju Hasu želeći da ona zauvek budu sačuvana.



Milena je izazvala bes nacista svojin tekstovima protiv fašizma. Već 1939. Gestapo ju je uhapsio i deportovao u koncentracioni logor Ravensbrik u kome je i umrla 1944. godine. O njenom kraju pisala je Margaret Buber Nojman u knjizi “Zatočenice Staljina i Hitlera”. U Ravensbriku, Margaret i Milena bile su zatočene zajedno sa prostitutkama iz Hamburga i zločincima povratnicima. Margaret Nojman je napisala: “Od prvog dana obuzimao me je strah kada sam gledala njeno napaćeno lice. Došla je bolesna iz istražnog zatvora u Drezdenu … ruke su joj bile otečene, stalno je imala bolove, za vreme prozivke sva je drhtala … ali ona je još uvek bila jak čovek, uvek je umela moje brige da rastera … nesalomiva, odvažna, puna inicijative i tako daleko od zatočeničkog mentaliteta. Umrla je posle operacije bubrega koja je došla prekasno i bila bedno izvedena.”

1995. godine Jad Vašem (Yad Vashem) dodelio joj je Medalju pravednika među narodima.

Louise de Coligny-Châtillon



Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.



Statua Gijoma Apolinera, autor Pablo Pikaso (Pariz)

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, iraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Noćni prizor 22. aprila 1915.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)

…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?

Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.



Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.



U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatijom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.



Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.



Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantastično crpeli.

U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.



Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspirišućim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.



Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.



Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.

O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačice PiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.

Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskom figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženskom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnoj Loti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.



Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.

Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.

Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?

Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?

Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred Pit, Vikorija i Dejvid Bekam, Ešton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.

Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.

Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.


Wannabe

Guillaume Apollinare

“Il est grand temps de rallumer les étoiles.” (Krajnje je vreme da se ponovo upale zvezde)

Iznikao kao reakcija na društvo koje se gušilo u posledicama skoro završenog rata, nadrealizam je nastao kao pokret koji je težio da se odrekne svih dotašnjih normi i društvenih sprega. Sloboda i bunt našli su izraz u rušenju postojećih književnih struktura, estetizma i jezičke logike, a revolucija nije poštedela nijednu sferu kulturnog života.

Na čelu nadrealističke barke bio je Andre Breton (André Breton), ali je osvajanje skrivenih kutaka duha započeto ranije. Pre samih nadrealista Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) shvatio je važnost unutrašnjeg diktata, spontanog ritma i neočekivanih asocijacija. Odlučno se odrekao interpunkcije i, umesto rime, oslonio na asonancu. Na temeljima simbolizma koji se gasio, a pod snažnim utiskom aktuelnog kubizma u slikarstvu, zaplovio je novim pesničkim vodama i postao preteča ovog avangardnog pravca.

Iako bi se mogao svrstati u grupu najpoznatijih Francuza, Apoliner je rođen u Rimu 26. avgusta 1880. godine kao Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki (Wilhelm Apollinaris de Kostrowitzky). Majka mu je bila osiromašena plemkinja poljskog porekla, Angelika Kostrovicki (Angelica de Kostrowitzky), dok ime oca nikada nije utvrđeno. Nekoliko godina živeli su u Italiji, a 1887. sele se u Monako. Već na koledžu osetio je potrebu za pisanjem i svoj talenat prvi put prikazao je svetu sakrivši ime pseudonimom. Zanet idejom da postane novinar provodio je sate u biblioteci i, propustivši završni ispit, svoju sledeću priliku video je u Parizu.



Svaka moja pesma predstavlja jedan događaj iz moga života, najčešće tugu

Radeći kao vaspitač kćerke nemačke udovice 1901. godine upoznao je Eni Plejden (Annie Playden), englesku guvernantu, muzu i mučiteljku, koja će obojiti veliki deo njegovog stvaralaštva. Pokušao je da joj pokaže snagu svojih emocija, posetio ju je dva puta u Londonu, ali molbe su ostale neuslišene. Po povratku sa drugog putovanja, slomljen i razočaran, dovršio je La Chanson du Mal-aimé, pesmu o kraju ljubavi za kojom je godinama čeznuo. Rečima “Zbogom lažna ljubavi” (Adieu faux amour) oprostio se od patnje i zaokružio jedno poglavlje svoga života. Iako je nastavio da učestvuje u umetničkom miljeu Monmartra, inspiracija je sve više izmicala.

Poznanstvo sa slikarkom Mari Loransen (Marie Laurencin) 1907. godine probudilo je uspavanu nadu. Nova dela su se nizala, pisanje je postalo osnovni izvor prihoda, a rodila se i ideja o zbirci koja bi objedinila glavne teme pesnikovog interesovanja. Konačni naziv, zatrpan čestim bujicama inspiracije, ostao je sakriven sve do oktobra 1912, “Alkohol” (Alcools) je ugledao štampariju tek 1913. godine.

U junu 1912. veza se prekinula i kao trag burne ispovesti ostavila jednu od najlepših pesama “Most Mirabo” (Le Pont Mirabeau):

“Most Mirabo”

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori

Odlazi ljubav

O živote spori

A naša se nada razbuktava gori

“Le Pont Mirabeau”

L’amour s’en va comme cette eau courante

L’amour s’en va

Comme la vie est lente

Et comme l’Espérance est violente

Vienne la nuit sonne l’heure

Les jours s’en vont je demeure

1914. slučaj u Nici režira još jedan zanimljiv susret. Zanosna Lujza de Kolinji-Šatijon (Louise de Coligny-Châtillon), u stihovima Lu (Lou), postala je nova vlasnica Apolinerovog srca.

Odlučan da se bori za Francusku, u avgustu se pesnik dobrovoljno prijavio da učestvuje u ratu, ali nakon prvog negativnog odgovora, na frontu se našao nekoliko meseci kasnije. Početkom sledeće godine romansa sa Lu lagano bledi. Ljubavnici se razilaze mirno i ostaju prijatelji.

17. marta 1916. metak nije poštedeo umetnika i ranjene glave Apoliner se vraća Parizu, gde se lagano oporavlja i nastavlja književni rad.

Sledeće godine premijerno se izvodi kontroverzni komad “Tiresijine dojke” (Les Mamelles de Tirésia), a autor je opisuje kao “nadrealističku”. Prvi put upotrebljeni pridev kasnije postaje odrednica za čitav jedan pokret, koji svojom inovativnošću, idejom i snagom i danas privlači pažnju.



Kaligrami su vizuelno prikazivali teme pesama

1918. lepa riđokosa , la jolie rousse, Ameliju Kolb (Amélia Kolb) i Apoliner obavezali su se na vernost, ali bračni život trajao je kratko. Pesnik umire 9. novembra od posledica španskog gripa. Sahranjen je na groblju Per Lašez (Père-Lachaise).

“Lepa riđokosa”

Kosa joj je zlato kao da je
Sva od lepe munje koja traje
Ili one vatre razasute
Po žbunu gde venu ruže žute

“La Jolie rousse”

Ses cheveux sont d’or on dirait
Un bel éclair qui durerait
Ou ces flammes qui se pavanent
Dans les roses-thé qui se fanent

Iste godine posthumno su objavljerni “Kaligrami” (Calligammes), pesme o miru i ratu, zbirka lirskih ideograma, kako ih je isprva nazvao. Objavljeni pod okriljem neologizma, mnoštvom lirskih slika dočaravaju teme i motive kojima se pesnik bavio.



Jedan od kaligrama našao se i na njegovom grobu

Paja Jovanović




Da li ste znali da je čuvenom slikaru Paji Jovanoviću nadahnuće i muza bila njegova 33-i godine mlađa žena, Hermina Muni Dauber.
Ovekovečio je na više portreta, aktova i studija, a najlepši je njen portret"Muni u salonu", u raskošnoj haljini, sa bisernom ogrlicom.

Frančesko Petrarka i Laura

Još jedna svetski poznata ljubav, ona koju je Petrarka obelodanio u Kanconijeru



Frančesko Petrarka je najpoznatiji pisac humanizma i renesanse. Živeo je u četrnaestom veku (1304–1374). Svi ga pamtimo po njegovom delu Kanconijer (drugi naziv za ovo delo glasi Rasute rime). Kanconijer je velika ljubavna oda Petrarkinoj voljenoj Lauri. Od prvog susreta sa njom, Petrarka voli. Sreo je u crkvi u Avinjonu 1327. godine. Laura je bila udata i samim tim njemu nedostižna. Ceo njegov Kanconijer inspirisan je tom platonskom ljubavlju prema njoj.

Petrarka u svom delu prati svoju ljubavnu istoriju – od prvog susreta sa Laurom, pa i posle njene smrti. Kanconijer je i podeljen na dve celine – na život i trenutke dok je Laura bila živa, i na Petrarkin život i razmišljanja posle njene smrti, misli koje su bile prouzrokovane tim teškim događajem. U liku Laure ostvaruje se antički pojam kalokagatije – spoj spoljašnje i unutrašnje lepote. Laura je prikazana kao neko božansko biće sa izvanrednom lepotom i vrednostima. To je bio razlog zbog koga su mnogi proučavaoci Petrarkinog dela smatrali da Laura nije ni postojala.

Laurino postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Kao što je već rečeno, neki proučavaoci Petrarkinog dela tvrde da Laura u stvarnosti nije ni postojala. Takve tvrdnje su postojale još u vreme dok je Petrarka bio živ i on je to poricao. Ipak, postoje izvesne pretpostavke da se iza lika Laure krila Laura de Noves, žena koja se 1325. godine udala za grofa Uga de Sada. Svejedno o kojoj Lauri je reč, bilo da je reč o Lauri de Noves ili nekoj drugoj ženi, ona je bila Petrarkina životna inspiracija, nešto što ga je pokrenulo da napiše jedno od najpoznatijih dela svetske književnosti.

Frančesko Petrarka u Kanconijeru voli od prvog trenutka, pati, žudi za dragom, ona postaje razlog njegovog života. Iako se ta ljubav nije ostvarila, ostala je platonska, ipak je ostavila ogroman trag na Petrarkin život i književni rad. U Petrarkinom najpoznatijem delu ređaju se pesme o prvom susretu sa Laurom, o tome kako se zaljubio na prvi pogled, dati su opisi njene božanske lepote. Zatim slede pesme o njegovom bolu i patnji zbog neuzvraćene ljubavi, bol zbog Laurine smrti, da bi se na kraju Petrarka polako približavao ljubavlju prema Bogorodici i božanskoj ljubavi i u poslednjoj pesmu slavio nju kao početak i kraj svega. Time je Petrarka u liku Laure ostavio spomenik voljenoj ženi kao trajni simbol težnje prema nedostižnoj lepoti koja se na kraju pretvorila u žudnju za onom nebeskom i neprolaznom lepotom koja je ovekovečena u Bogorodici.

Najviše pesama zbirke Kanconijer čine soneti (pesme koje se sastoje od četiri strofe u kojoj su prve dve katreni, a druge dve tercine – katreni su strofe od četiri, a tercine strofe od tri stiha). Jedan od najlepših soneta jeste Sonet broj 61 u kome Petrarka opisuje prvi susret sa voljenom. Ovde ćemo ga dati u celosti kao ilustraciju za početak Petrarkine ljubavi prema Lauri:

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blažene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

U navedenom sonetu Petrarka slavi dan u kojem je sreo svoju voljenu. Slavi čak i patnje koje je prouzrokovala ljubav, kao i pesme u kojima je ta ljubav opisana. Njegova misao je samo njena i ničija više. Tako će ostati do kraja, čak i posle Laurine smrti. Petrarka nikad neće prestati da piše pesme ženi koju je voleo ogromnom ljubavlju koja nije bila uzvraćena, ali, bez obzira na to, nije prestala da bude večita inspiracija.



(Bašta Balkana)

Lord Nelson i Lady Emma Hamilton
kasne 1700-te – Engleska.



Emma je bila poznata lepotica i muza umetnika Georga Romneya. Njena ljupkost je prikazana na njegovim brojnim slikama. Bila je udata za Sir Williama Hamiltona, dok je Lord Nelson bio oženjen sa Fanny Nelson. Upoznavši se, prelepu Emmu je lord Nelson toliko opčinio, da se onesvestila, a kasnije povikala: ”O, Bože, je li ovo moguće? Kakav sastanak!”
Živeli su godinama zajedno u kući njenog muža u burnoj aferi koja je šokirala London.

БУДИ МОЈА
Последња љубав




Када је навршио шездесет шест година, славни диригент лудо се заљубио у младу пијанисткињу Аду Маинарди. Била је то љубав младића, али довољно мудрог да схвати да су пред наступајућим ужасима Другог светског рата њихови животни ставови сасвим различити

Када би Артуро Тосканини дириговао оркестром, музичари су те незаборавне тренутке доживљавали као сусрет са судбином. Тако су их многи и описали. Лакоћа и природност којом је управљао симфоничарима, још за маестровог живота, претворили су се у легенду. Уосталом, управо је судбина умешала прсте и хтела пошто-пото да се Артуро нађе за диригентским пултом.
Ова славна прича ушла је у историју музике.
  Артуру Тосканинију било је деветнаест година када се као виолончелиста придружио оперској дружини која је 1886. године имала турнеју по Јужној Америци. Док су боравили у Бразилу, диригент Леополдо Мигес изненада је напустио оркестар и изјавио како је ту одлуку донео због неподношљивог и недоличног понашања италијанских чланова. Његов заменик, Карло Суперти, требало је да диригује Вердијевом „Аидом” на оперској сцени у Рио де Жанеиру. Међутим, публика га је извиждала. Неизвесно је да ли је уопште умео да диригентском палицом да знак за почетак, или је био потресен због звиждања, углавном – побегао је са позорнице.
  Оркестраши су одмах почели продорно да гледају у правцу младог Артура. После неколико тренутака, он је устао и узео штапић са пулта. Стао је мирно и погледом „прострелио” чланове оркестра. Затим је затворио партитуру. И дириговао читаво извођење „Аиде” напамет, без грешке! Тако је почео плодотворну диригентску каријеру која је безмало трајала седамдесет година. То је био прави Артуро.

                                               Кројачев син

  Артуро Тосканини рођен је у скромној кући у Улици Парко дукале у Парми 25. марта 1867. године, као син сиромашног кројача Клаудија Тосканинија и Паоле Монтани. Тек пошто је успео да освоји стипендију за учење на Конзерваторијуму у Парми, могао је да почне школовање. Имао је девет година. Студирао је виолончело и композицију. Почео је да ради 1880. године као виолончелиста у позоришту Ређо.
  Узбудљив уметнички живот Артура Тосканинија који је пратио звук овација публике у целом свету, од Метроплитена, преко Бајројта до миланске Скале, био је обележен и његовим чврстим политичким ставовима. Током Првог светског рата дириговао је искључиво на добротворним концертима. Био је жестоки противник национализма и фашизма. Успео је да оркестар позоришта „Ла Скала” задржи по страни током владавине Мусолинија у Италији. Одбио је да диригује праизведбом опере „Турандот” свог пријатеља Ђакома Пучинија, у случају да Мусолини буде присутан. Мусолинија су о томе обавестили, те је избегао да дође на премијеру! У Позоришту у Болоњи претукли су га црнокошуљаши јер је одбио да диригује извођењем њихових омиљених композиција. Пратили су га и уцењивали. Изгледало је као да његов приватни живот не постоји. Новине су о њему објављивале свакојаке приче. Напослетку је одлучио: неће више дириговати у Италији све док фашисти не сиђу са власти.



                                                           Тосканини у расправи с Вагнеровим унуком

  Прекинуо је и сваку везу са Немачком и 1933. године напустио „Вагнеров” фестивал у Бајројту. После анексије Аустрије, није се више могао видети ни на великом музичком фестивалу у Салцбургу. Зато је 1936. године дириговао у Тел Авиву. Читавог живота борио се против антисемитизма. Помагао је Јеврејима да нађу посао и смештај онда када су их прогонили. Алберт Ајнштајн му је тим поводом написао:
  „Осећам дубоку потребу да Вам кажем колико Вам се дивим и колико Вас поштујем. Ви нисте само недостижни тумач музике, Ви сте недостижни у борби против фашистичких злочинаца и показујете да сте човек изузетног достојанства... Чињеница да у овом времену постоји особа као што сте Ви, умањује разочарања која смо непрекидно присиљени да подносимо.”
 И заиста, тек 1946. године вратио се у Италију иако су на зидовима позоришта „Ла Скала” у Милану током рата биле исписане речи „Живео Тосканини!”, „Тосканини, врати се!” Петог децембра 1949. године проглашен је за доживотног сенатора Републике Италије због великих уметничких заслуга, али је он то звање одбио. Последњи пут дириговао је у Италији у септембру 1952. у осамдесет петој! А последњи концерт одржао је као осамдесетседмогодишњак у Карнеги холу у Њујорку диригујући Ен-Би-Си симфонијским оркестром. На програму су била дела Рихарда Вагнера. Тај концерт остао је упамћен по томе што је маестро Тосканини, иначе познат по невероватном памћењу, први пут изгубио присебност и памћење. У једном тренутку, престао је да диригује. Уследило је четрнаест секунди тишине, после чега је наставио непогрешиво да води оркестар до краја! После последњег такта, брже-боље пожурио је у гардеробу. Овацијама није било краја.
   Умро је у деведесетој години, 16. јануара у Њујорку, а сахрањен на гробљу у Милану, поред сина Ђорђа који је умро још као дечак.
То је оно што је већина поклоника музике знала, а зна и данас о животу Артура Тосканинија. Осим љубави према музици, постојало је и оно што ни Мусолинијеви шпијуни нису могли да спрече, па ни открију у целости. Изашло је на видело, како то често бива, са сачуваним старим писмима. Јер, као што је написао славни песник и сликар Вилијам Блејк, у писмима, више него игде, тажимо човека, а не аутора. Неко је сачувао заоставштину и онда је све испливало...

                                                Лабудова песма



  Познат као женскарош, Артуро Тосканини се у 66. години жестоко заљубио у тридесет година млађу пијанисткињу Аду Маинарди. Међу њима су букнуле страсне варнице. Љубав је трајала од 1933. до 1941. године. Обоје су били у браку. Адин муж био је виолончелиста, а Артуро са супругом Карлом де Мартини био је више у пријатељским него љубавним односима. Чувени диригент имао је четворо деце. Као сведочанство страствене – пре свега физичке љубави Тосканинија и Аде Маинарди – стоји шест стотина писама и три стотине телеграма које је маестро упутио вољеној пијанисткињи. Писма су стизала са различитих страна света, из хотела у којима је одседао гостујући на концертима.
   Дакле, Ада Колеони Маинарди, потомак богате племићке породице из Бергама, била је удата за Енрика Маинардија, такође музичара. Славни диригент упознао ју је када је навршио шездесет шесту. Она је имала тридесет мање. Да потоња верна дружбеница превареног виолончелисте, Села Сомер Маинарди није сачувала Тосканинијева писма, нико не би знао да је диригент с једнаком страшћу с којом је дириговао – водио и љубав. Године 1995. писма су продата на аукцији. Скоро десет година касније Херви Сакс написао је књигу о љубави Артура Тосканинија и Аде Маинарди.
  Оно што ова писма чини занимљивим и узбудљивим јесте да их је писао човек од седамдесетак година, а читалац би се могао заклети да је реч о заљубљеном двадесетогодишњаку. Ево неких цитата:
   „Волим твоја уста и твоје пољупце, оне ужасне пољупце што живот испијају! Када ћемо заједно доживети врхунац љубави? Када? Када?   Нека после дође и смрт!”



                                                                      Пијанисткиња Ада Маинарди
                                     у време када је била у страсној љубавној вези с Тосканинијем

  „Кажи ми да ћеш се заувек сећати 11. новембра... реци да те нисам разочарао... Док вичем целоме свету како си ми пружила највећу могућу радост – ону неочекивану – Ада драга, признајем ти да си божанствена и сада, могу да кажем, заиста моја. Желим да чујем твој глас. Умирем од жеље. Воли ме, заувек. Буди моја последња, најузвишенија љубав.” (из Брисела, 1934).
  „Вољена моја! Заборављам да моја Ада личи на величанствени анданте а ја на алегро. Безобразнице! Зашто ме мучиш и тераш да ти пишем ова писма која не би требало?” (из Милана, 1935).
  „Ада моја, очајан сам од љубави. Вечерас је љубав била у мом телу током последње представе ’Фиделиа’. Помислио сам да ћеш можда слушати извођење на радију, да ћеш кроз ток музике осетити шта сам желео да ти кажем. Ада волим те, то би свакако чула! Још нешто сам учинио. Извадио сам из џепа мали медаљон у којем је твоја фотографија... Принео сам га уснама док је оркестар свирао. Ох љубавнице моја обожавана – Божанствена Ада – све сам луђи за тобом и чудно је што сваке вечери, враћајући се уморан, уништен исцрпљен, одједном бивам обузет жудњом за тобом, жељом да те имам до последњег даха! Моја жеља се непрекидно бори са савешћу. Мрзим и гадим се самога себе... (Из Салцбурга 1936).
  „Ох, када бих могао да се претворим у јајашце и да вечно живим у твом телу. Да никада не угледам светлост дана. Ада поцепај, поцепај ово бесмислено писмо!” (из Беча 1936).
  „Љубоморан сам на Енрика... Није ми јасно како може да живи с тобом а не поседује те сваких десет минута. Да сам млад, то бих чинио. Претворио бих те у крпу! Сувише си лепа, драга и љупка – а ја престар.... луд сам, заправо бараба која се не усуђује да каже Енрику колико те воли љубављу за коју он ни не слути да постоји на овоме свету... Ти бараташ мноме са удаљености на чаробни начин и од мене чиниш дивоту...”(из Њујорка, 1938).

                                             Рат и крај страсти

  Као што је букнула, страствена љубав Артура Тосканинија спласнула је с почетком Другог светског рата. Диригент-прељубник ипак није могао да се одрекне неких моралних начела. Још раније, писао је с прекором вољеној Ади, очито свестан да га за њу пре свега везује еротска привлачност:
  „Ти си заиста отрована окружењем у којем живиш. Па ви живите усред срамоте! Да си ми бар искрено рекла, Арту, не волим те више... треба да раскинемо сваку присност, то би ме мање болело него што сам сазнао да се бојиш да се дописујеш са мном. Да се плашиш да фашистички моћници открију нашу везу!!! И ти си жртва општег кукавичлука!”





    Кућа у Милану у којој је живео Артуро Тосканини и скромна родна кућа у Парми где је отац
                    великог диригента имао кројачку радионицу (данас Музеј Артура Тосканинија)

  Рођена 1897. године, Ада Маинарди живела је до 1976. године. Није се прославила као пијанисткиња. Љубавна веза с Артуром Тосканинијем окончана је у мају 1941. године. Да ли су за то биле криве само бомбе којима је Хитлер засипао Европу? Или је Ада мислила да је сувише опасно да из Америке прима писма испуњена љубавном чежњом. И то из пера славне личности која је била позната као противник фашизма. Ада је вероватно спасавала сопствени живот, можда и чувала лична политичка уверења супротна Артуровим... Извесно је да Тосканини није могао да поднесе Адин антисемитизам и честе боравке у Берлину.
  „Рањаваш ме када кажеш да не волиш Јевреје. Боље реци да не волиш људе уопште! Јевреји католици, протестанти, агликанци, православци – сви људи су исти! Понекад лоши и себични. Двојица злочинаца (мисли на Мусолинија и Хитлера) нису Јевреји! Они су нешто страшно!” (из Њујорка 1939. године).
  Када је рат почео и наставио да се шири, Тосканини је као избеглица из САД посматрао шта се збива у Европи. Стар и искусан знао је да је његова љубавна страст ништавна у односу на патњу коју рат доноси.


Politikin zabavnik

Pablo Pikaso u iskrivljenim linijama ljubavi


Retki su slikari koji nisu ovekovečili na platnu ženu za kojom žude, ali je samo jedan onaj koji je svoje muze emotivno „mleo“ iskrivljavajući ih u svrhu umetnosti, Pablo Pikaso.

Za razliku od slikara koji na platno prenose lepotu žene ili ljubavnice, Pablo Pikaso je svoju slikarsku palicu usmeravao u pravcu uvrnute mašte, koja ne samo da zamišlja patnju žena koje slika, već i bukvalno usisava život onih koje su upale u njegovu ljubavnu mrežu. To je razlog što njegovi modeli na platnu deluju iskrivljeno u raznim izmučenim oblicima, kao da ih je secirao u delove prožete patnjom, a onda poput nespretnog klesara pokušavao da ih sastavi u delove koji se jednom razbijeni više nikako ne uklapaju.

Njegov slikarski opus zapravo predstavlja dnevnik slavnog slikara, koji je slikajući one koje su ga okruživale i volele, nesvesno pisao o onome što se dešavalo u njegovom umu i ljubavnom životu.

Takav pristup je bio pokretač dva nova pravca u slikarstvu, kubizam i sugestivni ekspresionalizam, koji su Pikasu doneli svetsku slavu slikara čije se slike najviše kradu, ali su ujedno postale i razlog zbog kojeg je on postao i neko čije radove i životnu priču posmatraju svetski psihijatari i psiholozi, a čije se dijagnoze kreću u dijapazonu od raznih mentalnih bolesti, do podvojene ličnosti i šizofrenije.

Verujući da žene postoje kako bi njega zadovoljile, Pikaso je imao buran ljubavni život ispunjen paralelnim vezama. Kako su njegova osećanja prema ljubavnicama oscilirala od ekstremne nežnosti do ozbiljne mržnje, i kako je smatrao da su žene „sprave za izazivanje patnje“, delio ih je u dve kategorije: otirači i boginje.

Ko su bile žene koje je on zaista voleo?

Fernanda Olivije (Fernende Olivier, rođena Amélie Lang)


Kada je 1904. upoznao svoju prvu pravu ljubav, Fernandu Olivije, Pikaso nije ni sanjao o tome da će ta crvenokosa, kontradiktorna devojka promeniti tok ne samo njegovog stvaralaštva, već i čitave zapadne umetnosti.

Mada je bila model, Fernanda je ušla u njegov studio samo da bi se sklonila od kiše, a onda je, uhvaćena u njegove slikarske linije ostala tu narednih sedam godina. Bio je to period u kojem je slavni slikar bio toliko zaljubljen da je čak radio sve poslove po kuči. Bio je posesivan, zabranio joj je da pozira drugim umetnicima, želeo je samo za sebe.

U umetničkom pogledu, preokret se dogodio 1906. kada je sa njom boravio u španskom selu Gosol, gde je prilikom izrade Fernandinih portreta kombinovao žensku lepotu i kubističku arhitekturu sela. Na osnovu brojnih portreta, lako se moglo zaključiti kako se menjao odnos između njih dvoje, od strastvene ljubavi, preko posrtanja, do prekida praćenog brojnim ružnim postupcima. Fernanda je patila od bolesti bubrega, što je mladi umetnik tumačio kao izdaju i prepreku ka daleko važnijem cilju – stvaranja umetnosti. Fernanda nije mogla da podnese njegovu sebičnost, pa je u želji da ga učini ljubomornim, 1912. otišla sa nepoznatim italijanskim slikarom, što je u njemu izazvalo pravu emocionalnu buru, a bes koji je tada osetio je doveo do raskidanja sa renesansnom idejom utvrđene perspektive. Od tada slikarstvo više neće biti isto.

Eva Guel (Eva Gouel, rođena Marcelle Humbert)


Ljubav prema Fernandinoj dobroj prijateljici Marsel Humber, koju je Pikaso zvao Eva Gouel, rodila se iz osvete. Od svih žena koje je voleo, o Evi se najmanje zna, a njen život pre njega je ostao potpuna misterija. Par godina koje je provela sa Pikasom vezuju se za njegov period sintetičkog kubizma. Evin portret nikada nije naslikao, ali joj je posvetio par slika koje je nazvao “Ma Jolie” i “J’aime Eva” (Moja lepa i Volim Evu), što je bio jedini put da je otvoreno kroz umetnost iskazao privrženost nekoj ženi.

Kako on jednostavno nije mogao da bude veran, započeo je aferu sa Gabi Depardje u trenutku kada se Eva razbolela od tuberkuloze. Ipak, bio je uz nju kada je 1915. umirala, a njena smrt ga je toliko pogodila da jedno vreme nakon toga nije mogao emotivno da se veže. To je bio period u kome je imao mnogo veza za jednu noć.

Olga Hohlova (О́льга Хо́хлова)


Svoju sledeću veliku ljubav i prvu suprugu, Pikaso je upoznao u Rimu 1917. gde je radio na baletu „Parade“. Ugledavši prelepu ukrajinsku balerinu Oglu Hahlovu, zaljubio se na prvi pogled. Venčali su se već sledeće godine u pravoslavnoj crkvi u Parizu, a 1921. su dobili sina, Paula. Tada se njegovo stvaralaštvo okreće temi majke i deteta, što ga nije držalo dugo. Period proveden sa Olgom mu je doneo stvaralački preokret od apstrakcije u kojoj je menjao svet, do konzervativnog neoklasizma.

Njihov brak je bio buran, prepun svađa i prebacivanja. Olga je na sve načine pokušavala da ukroti njegovu neobuzdanu narav, a on da nastavi sa boemskim životom, što je dovelo do potpunog raskola u njihovom odnosu. Njegovi umetnički prikazi supruge su počeli da odišu mržnjom i odbojnošću, da bi je konačno predstavio sa izvrnutim zubima, udovima i vaginom, zbog čega je ona počela da gubi vezu sa stvarnošću.

Pošto je francuski zakon nalagao podelu imovine bračnih drugova u slučaju razvoda, oni su se rastali 1935, ali su ostali u formalnom braku sve do njene smrti 1955. Nakon rastanka, Olga je doživela nervni slom, a on je nastavio buran emotivan život sa drugim ženama.

Mari-Tereza Valter (Marie-Thérèse Walter)


U ulici u kojoj su Pikaso i Olga imali stan, živela je prelepa sedamnaestogodišnja devojka, sportskog izgleda i energičnog duha, Mari-Tereza. Ona je četrdesetšestogodišnjem slikaru zapala za oko čim ju je prvi put ugledao. Punih osam godina je uspevao da od Olge sakrije njihovu vezu, sve do trenutka kada je sa njom 1935. dobio ćerku Maju (Maria De La Concepción), čiji je sin Olivije, 2004. objavio knjigu o svom slavnom dedi „Pikaso: Prava porodična priča (Picasso: The Real Family Story).

Portreti iz perioda koji je Pikaso proveo sa Mari-Terezom, odišu idiličnim erotizmom u kome se oseća da oboje uživaju. Ona u sopstvenoj senzualnosti, a on u savršenstvu prizora koji prenosi na platno.

Međutim, ni sva njena lepota i mladost nisu uspeli da ga zadrže sa njom. Kao što svaka žena oseća da gubi pažnju dragog čoveka, tako je i Mari-Tereza znala da se slikar zaljubljuje u Doru Mar. Toliko je bila ljubomorna na nju da su se jednom prilikom pobile u njegovom ateljeu. Sukob je počeo svađom, a kada je slikar sa očiglenim uživanjem u prizoru izgovorio: „Morećete da se izborite za mene“, skočile su jedna na drugu ne razmišljajući. Tu bitku je Mari-Tereza izgubila i pre nego što se u nju upustila. Pikaso je već bio ozbiljno zaljubljen u svoju novu muzu.

Mari-Tereza je Pikasa volela do kraja njegovog života. Četiri godine nakon njegove smrti, tragično je okončala svoj život. Obesila se.

Dora Mar (Dora Maar, rođena Henriette Theodora Marković)


Prvi susret Pikasa i Dore u Café les Deux Magots, protekao je u znaku igre u kojoj on zabada nož u sto između njenih prstiju. Zabava je završena tako što je konačno pogodio u prst, a ljubav počela da se rađa kada ju je zamolio da mu pokloni krvavu rukavicu koju je kasnije brižno čuvao u svom ateljeu.

Odrasla u Argentini kao Teodora Marković, atraktivna Dora Mar jugoslovenskog porekla, bila je muza slikara narednih sedam godina. To je bio period u kojem je naslikao neka od svojih neprocenjivih dela.

Pikasa je oduševljavala njena tuga, čiji je razlog bio to što ne može da zatrudni. Samim tim bila je užasno ljubomorna na Mari-Terazu i njihovu ćerku Maju. Taj bol je slikaru dao novu isnpiraciju. Uživao je da slika “predivnu, tužnu Doru”. U tom periodu je nastala jedna od najpoznatijih slika Pabla Pikasa Žena koja place, (slika iznad u sredini) kao i čuvena depreivna Gernika (slika iznad levo).

Portret nastao dok je ljubav među njima cvetala, Dora Mar sa mačkom, je 2006. prodata za 95,216.00$, čime je zauzela drugo mesto najskupljih slika čuvenog slikara, a osmo na listi najskupljih slikara u istoriji (slika iznad desno).

Kako je Pikaso bio emotivna pijavica koja je svojom harizmom u potrazi za inspiracijom bukvalno proždirao živote svojih muza, i Doru je napustio 1943. zbog mlađe Fransoaz. Sve to je dovelo do njene nervne rastrojenosti. Povukla se u samački život, a svoju uspešnu umetničku karijeru bacila u sunovrat. Umrla je sama i siromašna.

Fransoaz Žilo (Françoise Gilot)


Fransoaz Žilo nije želela da bude jedna od onih koje je Pikaso obeležio na platnu, a onda bacio niz lavinu u potrazi za novom ljubavnicom. Iako je šezdesetogodišnjeg slavnog slikara upoznala kada je imala samo dvadesetjednu godinu, imala je čvrst karakter, pa je ostala poznata po tome što je bila jedina muza koja je Pikasa prozrela i napustila.

Upoznali su se nakon njene prve izložbe slika. Tokom devet godina koliko su proveli zajedno, pokušavala je da se sa njegovim okrutnostima bori smireno, vodeći jedan miran život. U ovoj vezi Pikaso je dobio dvoje dece, Kloda i Palomu. Takva ljubavna veza Pikasu nije bila inspirativna, pa je sve češće viđao druge žene, što je dovelo do toga da ga Fransoaz zauvek napusti. Pikasovi biografi su zapisali da je u trenutku dok je odlazila od njega, slikar vikao: “Nijedna žena ne napušta čoveka kao što sam ja! Gde ćeš?”

Nisam želela da postanem poznata kao ‘period Žilo’, posle svih Fernanda, Olga, Mari-Terez, Dora perioda. Znala sam da je Pikasov način da ubije ženu s kojom je taj što će naslikati njen portret. To je ono što je već bilo tipično za Pikasa – kada više nije mario za žene s kojima je bio, slikao je njihove nemilosrdne portrete, a iz pozadine najavljivao svoj novi ljubavni ili seksualni interes, napisala je Fransoaz u knjizi “Život sa Pikasom” (Vivre Avec Picasso), koja je prodata u million primeraka.

Objavljivanje ovog romana je razbesnelo slavnog slikara do te mere da do kraja života više nije progovorio ni reč sa Fransoaz, niti se sreo sa njihovo dvoje dece, kojima je čak pokušao i da oduzme prezime Rouz-Picasso.

Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio. Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo - držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu, pisala je ona.

Iako je u poznim godinama, Žilo i dalje aktivno stvara i izlaže svoja umetnička dela.

Žaklina Rok (Jacqueline Roque)


Poslednju svoju veliku ljubav, Žaklinu Rok, Pikaso je upoznao sa 79 godina u fabrici grnčarije, u koju je često dolazio. Mada analitičari tvrde da se sa njom oženio “iz inata” prema Fransoaz, izgleda da je ona konačno uspela da ga smiri, pošto su ostali zajedno narednih 20 godina, sve do njegove smrti.

Ističući njeno mačkasto lice i dug vrat, njoj je posvetio najveći deo svog opusa. Dok je slikao preko 400 Žaklininih portreta i oko 1200 crteža, Pikasovi potezi su ponovo postali smireni. Na svoj 90-ti rođendan, Pikaso je postao prvi živi slikar čija je izložba priređena u Luvru.

Kada je 1973. preminuo, Žaklina nije dozvolila Klodu i Palomi da prisustvuju sahrani, a oko umetničkog nasleđa je često ulazila sa njima u sporove. Na kraju je, kao kompromisno rešenje, otvoren Musée Picasso u Parizu.

Kao i ostale njegove muze, Žaklina je bila emotivno zavisna od Pikasa do neslućeno bolnih razmera, što je i nju uništilo. Oduzela je sebi život 1986.

Iako je Pablo Pikaso opsednut ženama, zavođenjem i seksom, tokom svog života imao možda i stotinak afera, samo ovih sedam žena su ostavile bitan trag u njegovom stvaralaštvu, pokrenuvši svaka na svoj način po jednu novu fazu u njegovoj umetiničkoj kreativnosti.

Uprkos sebičnosti koja je podrazumevala da sebe i svoju umetnost uvek stavi na prvo mesto, činjenica je da su zahvaljući njemu njegove muze postale večne.




medias

Vodič kroz istoriju ženskog portreta

Skot Džonson je izabrao devedeset čuvenih portreta od Glave andjela iz druge polovine 12. veka , preko renesansne Mona Lize, do savremenog Dalija prikazavši na taj način ženski lik sa svim relevantnim činiocima njenog razvoja u umetnosti kroz vekove.Gracionzna forma u kojoj je video napravljen čine da on predstavlja svojevrsan vodič kroz istoriju ženskih portreta, koji će sa zanimanjem odgledati i oni koji slabo poznaju ovu vrstu umetnosti.

preuzeto sa medias.rs

Žena kao izvor večne inspiracije, lepote, radosti, sreće, svih božanstvenih darova, ali i tajanstvenih zagonetki i promenljive čudi... svima je jasno: da je živeti život bez njih nemoguće, a i da je sa njima sve moguće.

Ženu i njenu božansku lepotu su tumačili mnogi veliki filozofi, a umetnički odslikavali razni umetnici, književnici, pesnici ... ali, žena se i dalje zagonetno svima osmehuje i sija u svoj svojoj (ne)vidljivoj lepoti u liku Andjela.

Miljenice svetski poznatih književnika