U toku oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, Srbija je mobilisala oko sto pešadijskih, konjičkih i artiljerijskih pukova. Sve te ratne jedinice su hrabro i požrtvovano, uz velike gubitke, izvršile svoju patriotsku dužnost prema otadzbini.
Međutim, samo je jedan puk zbog hrabrosti, kao najbolji puk srpske vojske, dobio počasni naziv "Gvozdeni puk". Bio je to 2. pešadijski puk "Knjaz Mihailo" prvog poziva Moravske divizije, koji je mobilisan od ljudstva sa područja prokupačke okružne pukovske komande. Sačinjavli su ga vojni obveznici od 21. do 31. godine života, koji su učestvovali u svim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918. godine.
U rat puk je krenuo 7. oktobra 1912. godine. Prema istorijskim podacima, koji se čuvaju u arhivu u Prokuplju, bio je to dan kada se pola Toplice sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj 2. pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva "Knjaz Mihailo". "Očevi i majke, mlade snaše sa bebama u rukama, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marša "Drino vodo hladna" krenuo je prema Markovom kamenu niz Toplicu ka Kumanovu. Cvet Topličana otišao je na put sa kojeg se većina neće vratiti. Otišli su u rat, u istoriju i večnu slavu."
U ratovima od 1912. do 1918. godine poginulo je oko 32 oficira, 1.239 vojnika i podoficira, ranjeno 148 oficira i 6.492 vojnika i podoficira puka. U ove podatke nisu uračunati gubici od bolesti, naročito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu precizno utvrđeni. Teško, kažu stari Toličani, da je postojala kuća u Toplici koja za potrebe Drugog gvozdenog puka nije dala vojnika, neke su dale i dva, a neke i više za potrebe kralja i otadzbine.
Da uspomena na te slavne dane živi među Topličanima i danas, govori podatak da je galerija Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju bila mala da 27. novembra 2007. godine primi sve one koji su želeli da prisustvuju otvaranju izložbe, posvećene ”Vitezovima Karađorđeve zvezde sa mačevima iz Toplice”. Ono čime se Topličani ponose je saznanje da je kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Petra Prvog Karađorđevića, od sto pukovskih zastava koliko ih je bilo u srpskoj vojsci, bio prekriven upravo zastavom Drugog gvozdenog puka. Ratna zastava Drugog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva "Knjaz Mihailo", bila je najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Pukovskoj zastavi pripala su odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima II reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom.
U toku Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata u borbenim akcijama puka učestvovalo je oko 19.000 boraca. Drugi gvozdeni puk je učestvovao u svim poznatim bitkama: u Prvom balkanskom ratu u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo je 50 odsto vojnika, komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri četa. Od tog rata, puk počinje da se naziva "Gvozdeni". Puk se proslavio u Bregalničkoj bitci, kad je u najkritičnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, zadobio besmrtnu slavu čuvenim jurišom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i rešena bitka na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk učestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerišu. Posebno su zabeležena junačka dela pripadnika Gvozdenog puka u Kolubarskoj bici. Videći kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanović poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao "Marš na Drinu". Komandu nad pukom primio je treći ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milić. Početkom 1915. godine, puk je prebačen u Makedoniju da bi ojačao front prema Bugarskoj. Kralj Petar Prvi Karadordević uručio je posebno priznanje puku zbog hrabrog držanja pri povlačenju vojske preko Albanije. Puk je poslednji napustio srpsku teritoriju i krenuo preko albanskih bespuća.
Posle oporavka na Krfu, i kraće obuke, 18. jula 1916. godine puk je izašao na front. Njegovi pripadnici posebno su se istakli za vreme Gorničevske bitke, kada su u centru srpskog borbenog rasporeda, zauzeli selo Gorničevo i otpočeli gonjenje razbijenog neprijatelja. Samo 25 septembra 1916. godine puk je zarobio pet bugarskih oficira i 804 vojnika i podoficira, zaplenio četiri topa, sedam mitraljeza, 600 pušaka.
U ovim borbama su se proslavile i jedine dve žene nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.
Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem čuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, što je omogućilo da se oslobodi Bitolj. Posle proboja Solunskog fronta, u kojem je aktivno učestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobođenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i potom preko Pančeva krenuo na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povučen je iz Vojvodine u Beograd. Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konačno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustošen od bugarske okupacije.
MOBILISANO OKO 20.000 TOPLIČANA
Drugi pešadijski puk prvog poziva - 4.700 vojnika Drugi pešadijski puk drugog poziva - 4.095 vojnika Drugi pešadijski puk trećeg poziva - 3.559 vojnika Drugi prekobrojni puk prvog poziva - 4.600 vojnika Prvi bataljon za šesti prekobrojni puk - 1.000 vojnika Četri dopunska bataljona - 2.024 vojnika Ukupno - 19.978 vojnika
Pojava Nemačkih oklopnih divizija predstavljala je nov fenomen na svetskim ratištima jer su tenkovi sada bili grupisani u velike formacije i korišćeni su na nov način što je doprinelo Nemačkim vojnim trijumfima u prvim godinama Drugog svetskog rata. Još 1930-ih postojala je u Nemačkoj grupa viših oficira koja se bavila izučavanjem teorije upotrebe tenkova. Vodeći u ovoj grupi bili su Luc, Hajnc Guderijan i fon Rejhnau. Srž teorije o novoj upotrebi tenkova je fokus na tenkove kao na osnovne borbene jedinice a ne njihova uloga podrške pešadiji. Ovakve jedinice bile bi snabdevane sopstvenim službama i mogle bi da iskoriste svaku promenu na ratištu zahvaljujći velikoj mobilnosti. Najsporiji element – artiljerija bila bi zamenjena podrškom avijacije što bi oklopne divizije učinila skoro nezavisnim.
Između 1919. i 1935. Nemačka vojska bila je određena Versajskim ugovorom po kome, između ostalog, nije smela da poseduje tenkove. Guderijan se svojski trudio da upozna vojnike kao i Hitlera sa mogućnostima tenkova. Tokom 30-ih „zastupnici“ doktrine Blitzkriega, pre svega Guderijan, vežbali su pomoću automobila sa drvenim i kartonskim maskama kako bi se vojnici upoznali na novim načinom ratovanja. Samom Hitleru su se tenkovi dopali i već 1933. raspisan je konkurs za 5-tonski tenk. Izabran je model Krupa i uskoro je počela proizvodnja modela Panzer I pod šifrovanim nazivom „poljoprivredni traktor“ (LKA 1) kako bi se izbegla sumnja zapadnih zemalja. Februara 1935. tajno je formirana prva Oklopna brigada u koju su se pretopili elementi tri konjička puka. Marta 1935. Hitler je odbacio obaveze Versajskog ugovora a prve tri oklopne divizije su formirane u oktobru 1935. (1, 2, 3. pancer divizija) ( komandanti su bili fon Vajhs, Guderijan i Fesman) ali su imale veoma mali broj tenkova i to lake tenkove tipa Panzer I i Panzer II. Obuka tenkista je počela odmah i pored nedostatka tenkova a svoj vrhunac je dostigla Februara i Marta ’36 kada su sve tenkovske jedinice uvedene u rezervni sastav za vreme Nemačke akcije u Rajnskoj oblasti. Značajno iskustvo za ove nove jedinice bilo je i učešće Kondor legije u Španskom građanskom ratu gde je bilo oko 120 tenkova, modela I i II, pod komandom pukovnika fon Tome. Septembra 1937. su prvi put i tenkovske jedinice učestvovale u velikim vojnim vežbama a tokom 1938. su oklopne snage (Panzerwaffe) počele da poprimaju svoj konačni oblik. Marta 1938. je Hajnc Guderijan predvodio svoju diviziju (2. pancer diviziju) tokom Anšlusa kada je njegova jedinica uspela da za svega dva dana pređe oko 680 km. Guderijan je ovim stekao neprocenjivo iskustvo ali je i uvideo mane ovih novih jedinica jer su gubici iznosili čak 30% tenkova iako ni jedan metak nije ispaljen, svi gubici bili su zbog mehaničkih kvarova. Deo tenkova je otišao i konjici koja je formirala 4 lake divizije a svaka od njih je zahtevala tenkovski bataljon. Nakon aneksije Češke Sudetske oblasti kada je Nemačka zarobila i jedan broj čeških tenkova i fabrika, pojavila se mogućnost za proširenje i uvećanje nemačkih oklopnih snaga. Oktobra 1938. formirane su dve nove oklopne divizije ( 4, 5. pancer divizija) a novembra 1938. Guderijan postaje komandant svih oklopnih divizija (General der Panzertruppen). Aprila 1939. u Pragu počinje formiranje nove divizije (10. pancer divizija). Do Septembra 1939. bilo je ukupno 6 oklopnih divizija ali je pešadijski element povećan dok je tenkovski smanjen. Od nešto više od 3000 tenkova samo je 98 bilo tipa Panzer III a 211 tipa Panzer IV.
Kada su u oktobru 1935. formirane prve divizije imale su po 561 tenk ali je do septembra 1939. ovaj broj smanjen na 324. Nakon Poljske kampanje 4 lake divizije pretvorene su u oklopne divizije (6 ,7, 8, 9. pancer divizija). Uspeh oklopnih divizija u Francuskoj doveo je do naređenja Hitlera da se broj oklopnih divizija duplira, a da bi se njegovo naređenje ispunilo, broj tenkova po diviziji je smanjen za pola na nekih 150-200 tenkova po diviziji. U periodu avgust-novembar 1940. formirano je 10 divizija, zaključno sa 20. pancer divizijom. Kada je juna 1941. odpočela operacija Barbarosa, Nemačka je raspolagala sa 17 oklopnih divizija od kojih je većina imala samo jedan oklopni puk sa 2 bataljona dok su neke imale po 3 bataljona. Broj tenkova po diviziji se do kraja rata konstantno smanjivao da bi 1944. spao na 120-140 ali ovi brojevi moraju biti uzeti sa rezervom. Sa pojavom teških tenkova tipa Tigar I i Tigar II od maja 1942. pojavljuju se bataljoni teških tenkova (schwere Panzer Abteilung) koji su bili pod direktnom komandom divizije ili korpusa zaobilazeći time hijerarhijusku strukturu divizije. Organizacija nemačkih oklopnih divizija je u periodu od 1939. do 1945. značajno varirala pa je tako u vreme Poljske kampanje pet oklopnih divizija imalo čak tri načina organizacije dok je u Francuskoj kampanji deset oklopnih divizija imalo čak pet različitih načina organizacije. Razlog ovakvoj situaciji bio je nedostatak oružja, tenkova i druge opreme. Iz navedenih razloga se vidi da je nemoguće pratiti organizaciju svih divizija pa je ovde data moguća struktura oklopne divizije u 1940.
U invaziji na Poljsku, svih 6 divizija je učestvovalo (iako su Poljaci imali samo jednu brigadu, popunjenu zastarelim tenkovima) pre svega na južnom delu fronta. Ovo je omogućilo Nemcima da nauče veoma važne lekcije a pre svega da je bolje zaobići neprijatelja i napasti s leđa nego čekati pešadiju i onda napasti frontalno. Ovako se nije gubio glavni atribut – brzina. Takođe Guderijan je nastavio da vrši pritisak na Hitlera sa zahtevom za veći broj oklopnih transportera za panzergrenadire jer su bili previše ranjivi u kamionima koje su koristili.
Nakon Poljske kampanje fon Manštajn je predložio da se izmeni plan za napad na Francusku. Umesto napredovanja kroz Holandiju i severnu Belgiju on je predložio napad kroz „neprohodne“ Ardene. Iako su saveznici imali više tenkova od kojih su neki po kvalitetu bili jednaki ili bolji od nemačkih, strategija raspoređivanja tenkova kompetnom dužinom fronta pokazala se pogubnom. Zahvaljujući skoncentrisanim napadima Nemci su uvek imali brojčanu nadmoć u toku borbe na loklnom nivou i uz podršku avijacije za svega nekoliko nedelja Saveznici su razbijeni u Francuskoj.
Na početku operacije Barbarosa Nemačka je raspolagala sa 3200 tenkova dok je SSSR raspolagao sa 20 000 tenkova. Ovi brojevi ne predstavljaju realnu sliku jer je većina sovjetskih tenkova bila zastarela ili neupotrebljiva zbog kvarova. Na početku operacije izgledalo je kao da će se uspeh iz zapadne Evrope preneti i na invaziju SSSR ali su se ubrzo pojavili problemi: napad na Moskvu usporen je jer je bilo potrebno vremena dok se otpor opkoljenih Sovjetskih snaga slomi a i putevi su bili mnogo gori od očekivanih. Sa pogoršanjem vremena otežalo se i snabdevanje a oklopne divizije su bile iscrpljene. Povećao se i broj sovjetskih T-34 i KV-1 tenkova koji su bili veliki problem za nemačke tenkove.
Zima 1941.-42. koštala je skupo nemačke snage ali je ipak ofanziva u leto 1942. bila uspešna i odbacila je Sovjete do Staljingrada. Umesto odmora u zimu 1942.-43. panceri su uvučeni u borbe oko Staljingrada što ih je skupo stajalo kako u borbama za sam grad tako i u pokušaju razbijanja sovjetskog obruča. 1943. je vrlo bitna jer su prevelike nade položene u tenkove tipa Panzer V Panther i Tigar dok su sa druge strane nemački neprijatelji proizveli velike količine standardizovanih modela. Poraz je pratio poraz dok je ogroman broj tenkova izgubljen kod Kurska - u najvećoj tenkovskoj bitki ikad. Do kraja rata oklopne divizije su se često borile sa nedovoljno goriva i municije i bez vazdušne podrške ali je većina divizija rat završila tek aprila i maja 1945. sa nekoliko izuzetaka: 10. i 15. divizija su rat završile maja 1943 u Severnoj Africi a 18, 22. i 27.divizija su rat završile na Istočnom frontu u toku 1943. godine.
Pripadnici Gurka jedinice sa svojim zaštitnim znakom - kukri nožem.
Iako su Nepal i Indija još 1947. godine postali samostalni, uticaj Britanije je ostao i do danas na tim prostorima a to se najbolje manifistuje kroz ratnike koji se regrutuju na obroncima Himalaja i predstavljaju najbolju pešadiju na svetu, a svoje živote daju za britansku krunu.
Gurka (Gurkha) prvobitno je bilo ime vladajuće dinastije Nepala koje je kasnije preneseno i na pripadnike vladajućeg plemena a kasnije i na sve stanovnike zemlje. Protiv tih nepalskih ratnika Britanci su se borili 1813. i 1816. godine ali su i pored izvojevane pobede pretrpeli velike gubitke i što je najvažnije stekli su poštovanje prema tim nepalskim borcima, a i same Gurke su razvile poštovanje prema britanskoj vojsci.
Napad Gurka vojnika na argentinske položaje tokom bitke za Foklande 1982. godine.
Ta uzajamna poverenja su se krunisala sa stvaranjem prve regimente (tri bataljona) Gurki 1815. godine. Kroz istoriju britanske vojske od te godine ime Gurka je sinonim za hrabrost, izdržljivost, lojalnost i poverenje. U Prvom svetskom ratu je na strani Britanaca ratovalo oko 200000 Gurki te su čak bili i na zapadnom frontu kao garant da Pariz neće pasti u ruke Nemaca. U Drugon svetskom ratu Gurke su takođe imale značajnu ulogu u sklopu britanskih snaga i učestvovali su u borbama u Severnoj Africi, u džunglama Malezije i Burme u toku invazije na Siciliju. U toku Drugog svetskog rata Gurke su imale oko 10000 poginulih, 23000 ranjenih, a njih 2734 nakon rata je odlikovano za svoje zasluge u borbi protiv nacizma.
Posle rata oslobodilački pokreti su se rasplamsali svetom pa tako i Indija 1947. godine stiče nezavisnost od Britanije. U to vreme je u britansko-indijskoj vojsci bilo 10 pukova (regimenti) Gurki sa oko 10000 ljudi, od 10 pukova odlučeno je da šest pripadne Indiji, a četiri Britancima. Nakon tih podela posebno su se istakli u borbama u džunglama Bornea i Malazije u sklopu britanske vojske, a poseban uspeh su imali u ratu na Foklandima. U tom ratu su Gurke pokazale svu svoju spremnost, obučenost i svirepost rata, koji je na generacije Gurki ostavio dubok trag. Naime, gde god bi se pojavile Gurke, u tom ratu zarobljenika nije bilo, a kružile su i priče o kanibalizmu među pripadnicima Gurki - što nigde nije potvrđeno. I danas se delovi jedinica Gurki nalaze na prostorima zahvaćenim krizama, pa su tako i na Balkanu, Iraku i u Avganistanu i na drugim mestima gde je najgore i gde bi se u normalnim uslovima za te zadatke među Britancima tražili dobrovoljci. Gurke iz generacije u generaciju gaje tradiciju ratnika, tako da se služba u britanskoj vojsci u porodicama prenosi s oca na sina, i najvećom čašću se smatra nastavak očevog službovanja.
ČAST PRE SVEGA
Postati Gurka ratnik u britanskoj vojsci, je velika čast za sve Nepalce. Da bi se to postalo provodi se regrutacija u Nepalu koji vode bivši Gurka podoficiri koji putuju Nepalom u potrazi za odgovarajućim kandidatima. Za svakog regruta koga dovedu i koji bude primljen na obuku oni dobijaju novčanu nagradu. Svake se godine u regrutnom centru Pakhara u Nepalu pojavi oko 7000 regruta. Gurka može pristupiti u vojsku sa 17 godina. Proces selekcije je pun intenzivnih psiholoških i medicinskih testova. Pored toga, ima i test snage koji uključuje penjanje na planinu sa 70 funti tereta na ramenima. Ovaj test prođe svega oko 200 regruta koji se šalju na šestonedeljni selekcioni kurs na kojem odustane još jedan broj regruta. Ko prođe sve ove vežbe i selekcije odlazi na obuku u Veliku Britaniju na 42. nedelje. Do prelaska Hong Konga u ruke Kine obuka regruta se realizovala tamo. Postoje podaci koji govore da od 600 prijavljenih regruta na kraju u vojsku bude primljen samo jedan. Nakon stupanja u redove britanske vojske Gurke posle svake tri godine u Nepalu provedu po 6 meseci. U svojoj službi najviše mogu da dostignu čin majora Gurki, a u većini slučajeva su podoficiri u Gurka jedinicama. Ako za 15 godina službe Gurka vojnik ne dobije čin narednika, on se povlači iz službe. U jedinicama Gurki se govori nepalski, i veliki broj Gurki ne govori engleski ili to vrlo loše čini. Ono što je interesantno je to, da su starešine oficirskih činova gotovo sve Britanci. Svi oficiri Britanci govore nepalski i obuka se izvodi na nepalskom.
Gurka geslo "BOLJE UMRETI NEGO BITI KUKAVICA" govori o njihovoj borbenosti i vojničkoj časti. Gurki ima trenutno oko 2500 i smešeni su u Čurč Krukam kampu u Hemp - Šajru u Engleskoj. Svoju jedinicu imaju u sastavu 5. vazdušno-desantne brigade britanske armije. Imaju četiri bataljona i to 2. Gurka bataljon kralja Edvarda, 6. Gurka bataljon kraljice Elizabete, 7. Gurka bataljon Vojvode od Edinburga i 10. Gurka bataljon princeze Meri. Pored toga postoje jedinice za inžinjerijska dejstva, kao i za transport tako da mogu da dejstvuju kao samostalna pešadijska jedinica. U sklopu britanske Kraljevske vojne akademije nalazi se i demonstraciona četa Gurki, koja pitomcima izvodi pokazne vežbe na visokom nivou, a sastav čete se menja svake godine.
Gurke nose tamnozelene beretke i oznake koju čine dva ukrštena kukri noža na crvenoj pravougaonoj podlozi. svaki od bataljona ima svoju oznaku koji nose njegovi pripadnici na kapama.
KUKRI NOŽ - SIMBOL GURKI
Pored standardnog naoružanja kojim su naoružani kao i svi ostali britanski vojnici, Gurke su naoružane i svojim kukri noževima, koji svi imaju i stalno ih nose sa sobom. Po tim noževima su postali posebno poznati, a naročito u umeću rukovanja s njim, tako da su u bliskoj borbi neprikosnoveni na bojištu. Nož je dug od 15 do 18 inča i u obliku je sablje, a na koricama imaju još dva mala noža i to KARDA za sitne radove i ČAKNA za paljenje vatre (udaranjem tog nožića o kamen, stvaraju se varnice koje mogu zapaliti vatru).
Gurke se u britanskoj vojsci uvek upotrebljavaju za nateže zadatke. Od njihovog formiranja pa do danas, bili su udarna pesnica britanske vojske. U sklopu misije IFOR, posle SFOR u britanskom kontingentu uvek se nalazilo oko 500 pripadnika Gurki. U toj misiji izvodili su zadatke izviđanja, uklanjanja mina, razoružavanja i sl. Gurka ratnici bili su prvi vojnici NATO koji su 12. juna 1999. godine ušli na teritoriju KiM, i kao prethodnica glavnine trupa KFOR prepešačili su sve od Kačanika do Prištine. Ako imamo ovo u vidu i ako znamo koliko su značajne Gurke za britansku vojsku, onda iznenađuje podatak da je mesečna penzija za jednog Gurku sve do nedavno iznosila bizarnih 26 funti (jer se računalo po standardima života u Nepalu). Tek od 1997. godine Gurke su dobile pravo kao državljani UK, na osnovu toga je i njihova plata izjednačena sa ostalima u britanskoj vojsci. Iako su bili podanici britanske krune, nisu bili ni blizu britanskih vojnika po svom standardu vanarmijskog života, ali su bili ispred u vojničkim osobinama i težini zadataka na kojima su bili upotrebljavani.
Budući da smo svedoci kako se mnogi vojnici sa ovih prostora pripremaju za razne mirovne misije, i da neki čak učestvuju u njima i da mnoga mesta upotrebe ovih jedinica nisu na prostorims sličnim ovim našim, već u zemljama Afrike gde vrebaju bolesti od SIDE pa do ebole i gde je verovatnoća obolevanja velika, a da se ne govori o tragičnosti sudbine onih koji se nađu u plemenskim sukobima (poput Avganistana i sl.) i budu zarobljeni. Takve misije dobijaju u britanskoj vojsci Gurke, a izgleda da će i balkanci postati topovsko meso novog svetskog poretka i to u najskorije vreme.
Proci selekciju i obuku u mornarickim komandosima americke armije, poznatim SEAL timovima, teze je i napornije nego popeti se na Mont Everest. Program selektivne obuke sastoji se od cetiri faze u ukupnom trajanju od 26 nedelja, uz osnovni moto "NO PAIN -NO GAIN", tj. "bez bola -nema uspeha". Kurs je toliko naporan da izmedju 55% i 60% kandidata otpadne, koji se u principu najvise javljaju iz mornarice i marinaca.
Prva faza selektivne obuke izvodi se u mornarickoj bazi Coronado u San Dijegu, traje 6 nedelja, tokom kojih se kandidati izlazu fizickim naporima, postepeno uvode u tehnike ronjenja i upoznaju sa namenom i zadacima SEAL-a. Program intenzivnog sticanja fizicke kondicije i osnovne ronilacke obuke oznacen kao BUD/S - podeljen je na tri dela i sastoji se od svakodnevnih fizickih vezbi, trcanja, gimnastike, nosenja teskih balvana, savladjivanja staze sa preprekama, plivanja i postaje sve tezi kako proticu nedelje.
Preziveti obuku
Sesta nedelja prve faze BUD/S, poznata kao "paklena nedelja"(hell weak) predstavlja finalni test provere i traje 6 dana. Obuhvata neprekidne vezbe i marseve sa samo 6 sati sna i odmora za svo vreme i zamisljena je kao "ultimativni test" i provera za kandidatovu psihicku i fizicku spremu, njihovu izdrzljivost, upornost i borbeni duh. Od polaznika se trazi izmedju ostalog, da pretrce 4 milje za 32 minuta i preplivaju uz morsku struju 2 milje za 95 minuta.
Druga faza selektivnog kursa traje 7 nedelja, a prolaznost imaju kandidati koji prezive iskusenje "paklene nedelje". Fizicki trening se nastavlja, ali su vremenske norme za pojedine discipline poostrene:
savladjivanje staze sa preprekama 11 min. trcanje na 4 milje (pod opremom) 31 min. plivanje na 2 milje u bazenu, sa perajama 75 min. plivanje na 5,5 milja u okeanu, sa perajama -nije ograniceno
Akcenat je u ovom delu dat na ronilacku obuku i borbene podvodne tehnike, izucava se fiziologija ronjenja, koriscenja razlicitih vrsta ronilacke opreme i druge podvodne radnje. Radni dan traje 15 sati uz osnovni moto: "Jedini lak dan je bio juce, sledeci je jos naporniji". Dosta se upraznjava i naporno veslanje po grupama u gumenim camcima, uz jaku morsku struju.
Treca faza traje 9 nedelja, tokom kojih fizicki trening postaje jos naporniji, povecanjem daljina i smanjenjem vremenskih normi (trcanje na 14 milja za 110 minuta, plivanje na 2 milje u okeanu sa perajama za 70 minuta, savladjivanje staze sa preprekama za 10 minuta). Teziste je na diverzantskoj obuci, koriscenju eksploziva i upaljaca, radu izvidjackih grupa, borilackim vestinama, orijentaciji na moru i kopnu, prezivljavanju, veranju, taktici dejstava malih grupa i izvodjenja diverzija, zaseda, prepada i slicno.
Finalna faza selektivne obuke traje 4 nedelje i izvodi se na ostrvu San Klemente, gde polaznici, buduce mornaricke "foke" prakticno vezbaju i primenjuju znanja i vestine stecene u prethodnim fazama. U ovom periodu jedino ozbiljna povreda moze da natera kandidata da odustane. Uvezbavaju se nacini i tehnike ubacivanja i izvlacenja iz neprijateljske pozadine helikopterima i podmornicama, poznate kao SPIE tehnike, zatim vezbe provere, kada se kandidati iskrcaju iz podmornice ili helikoptera na otvoreno more, sa zadatkom da uz pomoc navigacijskih uredjaja i camaca preveslaju, preplivaju ili prerone do odredjene kontrolne tacke.
Znacka za odabrane
Da bi postali punopravni clanovi SEAL-a, polaznici prolaze i tronedeljni osnovni padobranski kurs u vojnoj padobranskoj skoli u Fort Beningu. Padobranska obuka se kasnije, tokom sluzbovanja u timovima usavrsava kroz skokove sa vecih visina u slobodnom padu (HAHO i HALO skokovi).
Po zavrsetku obuke, kandidati koji su prosli sve faze i testove, i koji su ispunili trazene kriterijume primaju se u sluzbu i upucuju u operativne timove. Nakon zavrsetka obuke "silsi" su kombinacija ronioca, padobranaca i diverzanata, koji tokom sluzenja u timovima nastavljaju sa daljim treniranjem (odrzavaju ronilacku kondiciju, izvode padobranske skokove, clanovi su raznih sportskih ekipa i ekspedicija).
Nakon dodeljivanja jednom od sedam SEAL timova i probnog perioda od sest meseci u jedinici, kvalifikovani komandosi se zvanicno upisuju u SEAL registar, dobijaju jedinstveni licni kod i srebrnu grudnu znacku mornarickih specijalnih snaga, poznatu kao "trajdent" (Trident).
Mornaričke „foke" su bile uključene u američke intervencije na Grenadu, Panamu, u „Pustinjskoj oluji", Somaliji, Avganistanu, u napadu na Irak 2003. A januara 1996. godine bile su uključene i u snage IFOR-a u Bosni. Zanimljivo je da su među prvim „mirovnjacima" koji su stigli u Bosnu bile upravo „foke". Blizu Banjaluke 1998. godine uhapsili su Radislava Krstića, koga je Haški tribunal osudio na 46 godina zatvora. Naravno, treba napomenuti i „propuste u radu" - nikada nisu locirali Radovana Karadžića ni Ratka Mladića, a ispred nosa im je svojevremeno pobegao i Blagoje Simić.
Pre svega kada su padobranci Trećeg Rajha u pitanju interesantno je da nisu bili pod komandom kopnene vojske (Heer) što je u drugim armijama praksa, već pod komandom vazduhoplovstva. Za ovo je odgovoran Gering jer je on stvorio prvu padobransku jedinicu pa su i kasnije oformljene jedinice stavljane pod njegovu komandu.
STVARANJE PADOBRANSKIH JEDINICA
Prva padobranska jedinica Nemačkog vazduhoplovstva stvorena je novembra 1935. od delova puka „General Göring“. Od oko 600 dobrovoljaca stvoren je prvi bataljon prvog padobranskog puka (I Bataillon/ Fallschirmjäger Regiment I). Uviđajući prednost ovakvih jedinica odlučeno je da se stvori eksperimentalna padobranska četa ( Fallschirm Infanterie Kompanie) koja je ubrzo proširena do jačine bataljona i predata je Luftwaffe-u gde je postala 2. bataljon prvog padobranskog puka. Ceo puk stavljen je pod komandu General-majora Kurta Študenta u okviru 7. padobranske divizije. Do avgusta 1939. u okviru 7. padobranske bilo je dva padobranska puka sa pomoćnim jedinicama. Za potrebe blitzkriega na zapadnom frontu formirana je jurišna jedinica Koch ( prema vođi jedinice majoru Vitcigu Kohu - Witzig Koch ) koja je zauzela i onesposobila belgijsko utvrđenje Eben Emael. Kasnije je u 7. padobranskoj po ugledu na Kohov puk postojao poseban jurišni puk pored ostalih jedinica.
Svi kandidati za padobranske jedinice morali su da izvrše šest skoka kako bi dobili padobransku značku (Fallschirmschützenabzeichen) kao obeležje da su završili obuku za padobranca. Prvi skok svaki padobranac vršio je sam dok je poslednji, šesti skok zajedno vršilo 9 aviona (Ju52) punih padobranaca (18 vojnika po avionu). Skokovi su se međusobno razlikovali tako je npr prvi skok vršen sa visine od 600 stopa (pola minuta pada) dok je poslednji vršen sa visine od oko 400 stopa. Padobran su pakovali sami padobranci uz pomoć odabranog druga što je dovelo do stvaranja jakih veza izmeču padobranaca i do stvaranja jakog osečanja odgovornosti. Za razliku od američkih i britanskih pa i padobrana pilota luftwaffe-a padobrani nemačkih padobranaca nisu bili vezani za vojnika sa dva već sa samo jednim kablom i to na sredini leđa što je dovelo do toga da padobranac bude okrenut licem zemlji i da mora da se dočeka na laktovima i kolenima. Sve ovo dovelo je do pojave nekoliko problema. Pre svega opasnost od povrede pri dodiru sa zemljom bila je velika a kao drugi veliki problem uzima se nemoguđnost da se skok izvede zajedno sa oružjem, a pored ovoga nije postojala ni najmanja naznaka kontrole padobrana pri skoku. Oružja su bacana u posebnim kanisterima tako da je jedinica bila spremna za akciju tek nakon što pronađe i uzme svoje oružje. Mada vojnici nisu skakali potpuno nenaoružani jer su sa sobom pri skoku imali P.08 parabellum (Luger), nož i često po nekoliko granata. Oružja koju su koristili padobranci bila su ista kao i oružja drugih nemačkih jedinica sa jednim izuzetkom.
Puška FG 42 bila je napravljena kao posebno oružje padobranaca ali nikada nije u potpunosti zamenila ostala oružja koja je ova jedinica koristila. Odnos K 98 pušaka prema MP38 i MP40 bio je oko 2:1 što je mnogo više nego u bilo kojoj drugoj jedinici nemačke vojske. Takoče svakom vodu dodeljeni su bili i optički nišani za K 98 kako bi se povečala dalekometna vatrena moć voda. Što se večih oružja tiče koristili su 75mm i 105mm beztrzajne topove za protivtenkovska dejstva kao i skraćenu verziju minobacača. U toku obuke padobranci su učili da koriste i oružja drugih armija na koja bi mogli da naiđu tokom borbe.
OPERACIJE
U Poljskoj padobranci nisu imali značajnu ulogu sem odbrane več zauzetih aerodroma. Vatreno krštenje odigralo se tokom operacije Weserübung- zauzimanje Danske i Norveške. 9. Aprila delovi prvog puka zauzeli su važan aerodrom Aalborg u Danskoj a kasnije u Norveškoj učestvovali su u zauzimanju Osla i u operaciji odsecanja britanskog povlačenja koja se završila neuspešno. Na zapadnom frontu proslavili su se zauzimanjem i onesposobljavanjem utvrčenja Eben Emael kao i tri mosta posle čega kanal Albert nije predstavljao prepreku a 6. Armija dobila je ulaz u Belgiju. U Holandiji padobranci su zauzeli Hag i uz pomoč drugih jedinica Roterdam.
Padobranci prilikom desanta blizu Roterdama, 10. maj 1940.
Nakon pobeda na zapadu 7. padobranska pretvorena je u 11.padobranski Korpus koji je sada imao 3 padobranska puka, jedan jurišni puk i pomoćne jedinice koje su obuhvatale inžinjersku, lekarsku i drugu podršku. Korpus je zatim poslat da vežba za invaziju Engleske ali če narednu akciju videti tek 1941.
Naredna operacija padobranaca bila je operacija Hanibal u kojoj su učestvovala 2 bataljona 2.puka i jedno inžinjersko odeljenje. Operacija Hanibal sa ciljem zauzimanja mosta kod Korinta i sprečavanja povlačenja engleskih trupa odigrala se 26.Aprila ali se završila neuspešno.
Operacija Merkur postače najvažnija operacija padobranaca a ostrvo Krit njihovo najveće groblje. Pored 11.padobranskog korpusa u bitkama na Kritu učestvovala je i 5. planinska divizija i elementi 6. planinske što je ukupno davalo brojku od oko 22,000 vojnika nasuprot 40,000 savezničkih vojnika predvočenih generalom Frejbergom. Prvi napadi izvršeni su 20. maja ujutru na Malame i Kaneu ali su osvojeni tek sutradan kada je u blizini Malamea izbačen još jedan bataljon padobranaca. Napad na Retimo i Heraklion počeo je 20. maja popodne a do sumraka 3. puk prestao je da postoji. Ostrvo je u potpunosti pokoreno 27.maja ali su borbe sa partizanima i preživelim vojnicima trajale još nekoliko meseci. Gubici u padobranskim jedinicama bili su ogromni tako da če ova operacija ostati jedina operacija na ovom nivou. Brojka koja se najčešče pojavljuje je preko 7.000 mrtvih i ranjenih padobranaca. Samo još u tri navrata su padobranci skakali u akciju i to dva puta 1943 ( Sicilija i Lernos ) i 1944 tokom bitke u Ardenima. Pored ovih odigrala se još jedna desantna operacija i to 1944 u blizini Drvara sa ciljem zarobljavanja ili eliminisanja Tita sa učeščem SS-padobranskog bataljona 500.
Vazdušni desant nemačkih padobranaca prilikom Operacije Mekrur
Zbog velikih gubitaka padobranci su ostali na Kritu kao okupaciona sila ali samo do septembra iste godine kada je 2. jurišni bataljon poslat je na istočni front gde je pretrpeo velike gubitke. Na afrički front poslata je Ramcke brigada predvočena generalom istog imena. Nakon učešča u bitkama kod Alam Halfe i Alamejna jedinica je zbog ubrzanog povlačenja ostavljena svojoj sudbini. Na iznenačenje svih 600 preživelih padobranaca je uz zarobljena vozila i zalihe uspelo da se vrati do nemačkih položaja kod Fuke. U novembru 1942 zajedno sa drugim jedinicama na afričko ratište stigli su i 5.padobranski puk i puk Barenthim ali su nakon poraza povučeni iz afrike. Tokom 1943 dolazi do ogromnog povečanja u broju padobranskih jedinica sa karakterističnom padobranskom opremom ali bez padobranskog treninga ili kvaliteta dotadašnjih padobranskih jedinica. Uskoro če se pojaviti šema koja če se pratiti do kraja rata: iz več oformljenih padobranskih divizija uziman je pojedan a nekada i dva bataljona koja bi zatim činila jezgro nove divizije. U novim divizijama iskusni vojnici bili su okruženi regrutima (često višak osoblja iz drugih ogranaka Luftwaffe-a) dok bi stare divizije gubile vojnike neprocenjive vrednosti. Ovako su i stare i nove divizije bile na gubitku ali su čak i ove divizije bile u stanju da pruže jak otpor na frontovima gde su učestvovale.
U toku 1944 bilo je 10 padobranskih divizija ( 11. je postojala samo na papiru ) koje su se borile širom evrope mada začučujuče večina je bila na zapadu ( Italija,Francuska,Nemačka) a ne na istoku ( jednu su zarobili rusi a druga je nestala u zadnjim danima odbrane Berlina).
7. SS Dobrovoljačka divizija "Princ Eugen" (7.SS-Freiwilligen-Gebrigs-Division "Prinz Eugen") je osnovana po nalogu Gotliba Bergera (Gottlob Berger),šefa regrutne sluzbe SS-a, marta 1942. godine od dobrovoljaca Folksdojčera iz Vojvodine, Hrvatske, Mađarske i Rumunije. Kasnije da bi se popunila do potrebnog broja uvedena je i regrutacija vojno sposobnog stanovništva domaćih Nemaca. Dostignut je broj od 21.500 ljudi. Glavna namena 7. SS divizije je bila borba protiv partizana na prostoru bivše Jugoslavije.
Divizija je dobila ime po čuvenom Princu Eugenu koji je bio Francuz a pravo ime mu je bilo Fransoa Eugen, Princ od Savoje. Rođen je u Parizu i pošto je otpušten iz službe kralja Luja XIV odlazi u službu Leopolda I, kralja Svetog Rimskog Carstva. Postaje Feldmarsal 1693. godine i proslavlja se odbranom Beča od Turaka; takođe ratuje protiv Francuske u dva navrata, i oslobađa Beograd od Turaka 1718. godine. Veoma je pomogao u dolasku Habsburga na vlast i osnivanju Austrije, kasnije Austro-Ugarske.
Prve borbe ove divizije odigrale su se u oktobru 1942. godine protiv partizana u rejonu istočno od reke Ibar na granici Srbije i Crne Gore. Posle toga divizija je prebačena u rejon Zagreba i učestvovala je u operaciji "Weiss" sa ostalim nemačkim jedinicama takođe protiv partizana.
Nekoliko meseci kasnije 7. SS divizija "Prinz Eugen" je stavljena pod komandu grupe armija "E" i maja 1943. godine steže obruč oko partizanskih jedinica u okolini Sarajeva tj. Igmana. Kasnije, poslana je u okolinu Mostara. Septembra 1943. godine divizija učestvuje u razoružavanju italijanskih jedinica i zauzima ostrva Hvar, Brač i poluostrvo Pelješac.
U martu 1944. godine divizija je prebačena ponovo u Bosnu i maja meseca učestvuje u borbama sa partizanima u okolini Drvara. U avgustu je prebačena u Srbiju i bori se protiv ruskih i bugarskih jedinica i trpi velike gubitke u ljudstvu i tehnici. Najvažniji zadatak ( i najuspešniji ) koji je ova divizija ispunila je držanje mosta na reci Vardar, septembra 1944. godine u cilju izvlačenja 350.000 nemačkih vojnika grupe armija "E" iz Grčke.
Najveća prednost 7. SS divizije "Prinz Eugen" je bilo dobro poznavanje srpskog jezika (bez nemačkog naglaska) što se veoma često koristilo u oružanim operacijama i kaznenim ekspedicijama. Takođe, počinili su mnoge zločine protiv civilnog stanovništva (naročito srpskog). Štab divizije je bio u Vršcu (u velelepnoj zgradi Vladičanskog Dvora) a komandanti ove divizije su bili:
1. Obergruppenfuhrer Arthur Phelps, 30.01.42. - 15.05.43. 2. Brigadefuhrer Karl Reichsritter von Oberkamp, 15.05.43. - 30.01.44. 3. Brigadefuhrer Otto Kumm, 30.01.44. - 20.01.45. 4. Brigadefuhrer August Schmidthuber, 20.01.45. - 08.05.45.
Januara 1945. godine prebačena je u rejon Vukovara gde je vodila krvave bitke protiv partizana i rusa i polako se povlačila preko Hrvatske u Sloveniju i maja 1945. godine se konačno predala partizanima.
Da li ste znali da su Spartanci pre svega bili vojnici, a Sparta je bila poznata po militarističkom društvu i građanskoj disciplini.
Za Spartance je bilo nezamislivo da napuste bojno polje. Postoji poznata anegdota o tome kada su Spartanske majke davale štitove svojim sinovima, govorile su im da se vrate sa štitom ili na njemu . To je značilo da su se mogli vratiti samo kao pobednici ili kao mrtvi na štitu.
Spartanska vojska kao i njena organizacija, je postala uzor mnogim vojskama u starom veku, a naročito rimskoj vojsci. Danas se spartanska vojska smatra prvim pravim primerom specijalnih jedinica u vojnoj istoriji.
Spartanci su takođe puštali dugu kosu i bradu, uglavnom bez brkova, što je smatrano lakedemonskom karakteristikom, i imali su naviku da se češljaju pred bitku.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Najpoznatije ratne divizije kroz istoriju - specijalci Ned 17 Feb - 16:31
Срби су се на водама Војводине борили против Турака 400 година и тиме обележили отпор у Подунављу. Њихове шајке уносиле су панику код непријатеља
[You must be registered and logged in to see this image.]лотиле шајкаша су војне јединице које се помињу још од десетог века. Оне су ратовањима обележиле средњи век у Подунављу, раскрсници којом су пролазиле војске и народи. Иако су најчешће припадале Угарској, њихове посаде биле су састављене од Срба који су углавном били и команданти. Код шајкаша је у почетку владало устројство задруге коју су Мађари преузели од Срба. Из породичне задруге развијале су се војничке задруге, чији су чланови били шајкаши на Дунаву, од Пожуна (Братислава) до Видина, а у току ратова премештали су се с доњег у северне и западне крајеве горњег Дунава. Тако су Срби шајкаши дошли у Пожун, Коморан, Естергом, Бају и друга места. До друге половине 16. века постојале су само флотиле на Дунаву, али када су и остале пловне реке ушле у систем одбране, појавиле су се флотиле на Сави, Тиси, Мурешу, Драви, Ваху и Раби, под командом главног капетана на Дунаву. У 15. и 16. веку понеки деспоти имали су властите флотиле којима су командовали, нарочито српски деспоти Бранковићи и у Срему Стеван Штиљановић.
Царска наредба
Старешина Дунавске шајкашке флотиле био је главни капетан са седиштем, у почетку, у Београду, па у Петроварадину и, касније, у Коморану. Њега је између заслужних и угледних шајкаша бирао краљ. С два или три брода и посадом од 120 шајкаша заповедале су вајде (војводе), биране између обичних шајкаша. Њима су били потчињени тизедуши (десетари), а овима обични шајкаши, којих је на свакој осредњој шајки било око 35, а на флотили 800 до 2600.
Од седамнаестог века сваки град на Дунаву имао је утврђено пристаниште заштићено бедемима. Београд је имао пристаниште, а између Куле Небојше и Видин капије налазила су се врата кроз која су се шајкаши кретали по потреби. Многи српски деспоти поседовали су бродове и шајкаше. Деспот Ђурађ Бранковић имао је флотилу, па је у његово време у Смедереву било и ратно пристаниште које је бранила дунавска кула. Ту је постојала посебна бродоградилишна капија, што је јединствен пример у Србији. Једно пристаниште је било на Језави. У 15. веку највећи подвиг српски шајкаши учинили су 1456. године у одбрани Београда од војске султана Мехмеда Освајача. После пада Смедерева шајкаше је окупио Вук Гргуревић, унук деспота Ђурђа Бранковића. Потом долази Петар Овчаревић, који с њима брани Београд приликом опсаде Сулејмана Величанственог. Касније, у Угарској, на челу српских шајкаша су Радич Божић, Павле Бакић, Стеван Штиљановић, заповедник шајкашке флотиле.
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Najpoznatije ratne divizije kroz istoriju - specijalci Ned 17 Feb - 16:35
[You must be registered and logged in to see this image.]Након новог устројства војске Аустроугарске монархије приступљено је престројавању флотила на Дунаву и Сави. На предлог мађарског палатина Ердедија, а након одлука да се на јужној граници створе шајкашка одељења на Дунаву, Тиси и Моришу, а убрзо и на Сави, одлучено је да се образује шајкашка јединица у Тителу. На захтев Дворског савета издата је царска наредба 6. марта 1763. године и војној комисији поверено да окупи шајкашки батаљон у Тителу. У ту сврху преузета су насеља Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци и Жабаљ у јужној Бачкој. Батаљон се састојао од четири компаније, а за његовог команданта постављен је, 17. маја 1764. године, Теодор фон Станисављевић (умро је 1813. године у чину пуковника, а сахрањен у манастиру Ковиљ). Батаљон је добио име Тителски гранични шајкашки батаљон.
Невреме под Београдом
Шајкашки батаљон могао је, по царском нахођењу, да буде употребљен на копну и на води, у рату и миру. Поред тога бринуо је за безбедност земље и на копну и на води, посебно на Дунаву, Тиси и Сави. Шајкаши су били дужни да спроводе бродове који су службено саобраћали на наведеним рекама. Штаб батаљона налазио се у Тителу. Боравак Турака у Подунављу приближавао се крају. Турска моћ све више је слабила и било је све мање сукоба око Дунава. Тителски шајкашки батаљон обављао је граничну службу и будно мотрио на сваки покрет Турака, учествујући у свим ратовима које је Аустроугарска водила. У Тителу су грађене и нове шајке, наоружане артиљеријом.
Одмах по објави рата, цар Јосиф Други наредио је, 8. септембра 1787. године, да се Шајкашки батаљон спреми за деловање. Опремљене су четири целе шајке, шест полушајки и дванаест патролних и из Клостернојбурга пребачене у Тител, где су се већ налазиле две дупле шајке, две целе шајке и пет полушајки спремних за ратне задатке. Незаинтересованост Турака за покрете аустријских трупа покушана је да се искористи нападом на Београд 2. децембра 1787. године. Задатак је поверен генералу Алвинцију. Шајкашки батаљон добио је задатак да се у току ноћи нађе пред Земуном како би шајке одмах могле да се употребе. Један део ратио је бродове којима су превожене трупе. Две целе шајке и две полушајке добиле су задатак да штите бокове трупа које су нападале. Касније је Алвинци променио одлуку и шајкашком заповеднику Јовану Станисављевићу наредио да с две целе шајке и шест до осам полушајки исплови из Титела за Сланкамен, а затим да буду претходница трупа, а када дођу на узводни рт Великог ратног острва да отворе ватру на град, док је три-четири шајке требало упутити према Панчеву. Временске неприлике спречиле су напад. За други покушај на левој обали Саве прикупљени су транспортни бродови, а други део трупа требало је укрцати на Дунаву. И овај напад омело је невреме, јер је 16. јануара 1788. године падао снег и дувао ветар који је потпуно зауставио пловидбу рекама.
Пут за Текију
Почетком 1788. године за команданта Шајкашког батаљона, Шајкашке флотиле и великих ратних бродова постављен је генерал барон Магдебург. Тада су опремљене и наоружане једна дупла шајка са осам артиљеријских оруђа, осам целих шајки са по шест оруђа, једанаест полушајки и дванаест патролних шајки. Поред њих и више барки топовњача на располагању је била и фрегата „Тheresia”. Потом је почела градња још четири шалупе, а током припрема за наставак рата опремљени су приватни бродови као барке топовњаче. Бродски састав је те године добио назив Ратна флотила на Дунаву.
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Najpoznatije ratne divizije kroz istoriju - specijalci Ned 17 Feb - 16:36
Национални покрет захватио је и шајкаше, па је 4. априла 1848. године одржана скупштина представника свих општина у Жабљу под председништвом команданта батаљона. Са скупштине је упућен захтев Бечу да се одреди положај православних верника и Војна граница. На наредној скупштини, одржаној 13. маја у Карловцима, за српског патријарха изабран је митрополит карловачки Јосиф Рајачић, а пуковник Стеван Шупљикац проглашен је војводом. Политичке супротности између Срба и Мађара све више су се заоштравале. Да би ослабило Србе, мађарско министарство наложило је Генералној команди да део шајкаша са шајкама упути у Пешту, али ни Срби нису чекали па су 24. маја издали проглас српском народу, у коме се шајкаши позивају да се „лате оружја”. Под командом поручника Јовановића, 400 наоружаних Срба прешло је 6. јуна Дунав код Карловаца и кренуло на Тител, где су преузели власт, а затим су се упутили у Жабаљ преко Мошорина и Ђурђева. Многи су им се прикључили на том маршу. Покушај владиног комесара да паралише српски Главни одбор није успео, као што није успео ни напад на Карловце, чиме је дат знак за грађански рат. Шајкаши из Земуна приморали су своје команданте да шајкама заплове ка Карловцима. Да би приморао пуковника Молинарија да преда арсенал у Тителу, паробродом „Дунав” у Тител је 15. јуна стигао Ђорђе Стратимировић са 500 Срба. У пратњи се се налазиле две полушајке и једна четвртшајка Шајкашког дивизиона које су претходног дана стигле из Земуна. Све до краја 1848. године трајали су сукоби у јужној Бачкој. Шајкаши су се на копну упорно борили за своја права. Током ове године битке су вођене код Чуруга, Бечкерека, Панчева и Сент Томаша. Почетком јануара 1849. године прилике на ратиштима су се измениле. Царска војска заузела је Будим и Пешту, а мађарска се повлачила на север. Код Панчева српске јединице нанеле су пораз Мађарима 2. јануара 1849. године, а у Бечкерек (Зрењанин) ушле су 16. јануара. Тада је овај град постао привремено седиште Војводине и у њему је заседао Главни одбор с патријархом Рајачићем.
Почетком априла мађарске трупе, под командом генерала Парцела, прешле су у напад и после узастопних победа код Сентомаша (Србобрана) и Меленаца, присилиле аустријске и српске јединице на повлачење из Бечкерека и Томашевца. Током априла успеле су да освоје већину раније изгубљених места. Пораз мађарске војске код Вилагоша означио је крај револуције у Мађарској. У овим борбама нису коришћени шајкашки бродови, осим за превожење, док су топови са шајки коришћени у борбама на копну. Ратовање шајкаша на копну Европе настављено је све до завршетка рата у Италији 1866. године. Својим највишим одлукама од 19. августа 1869. године и 31. јануара 1870. године аустријски цар наредио је да се распусти Војна граница и тако је 1872. године, после 108 година постојања, престао да постоји Шајкашки батаљон. Успомена на Србе шајкаше сачувана је до данас. На овом подручју су се шајкаши као род војске најдуже задржали, а главна места били су им Тител, Гардиновци, Лок, Вилово, Мошорин, Жабаљ, Ковиљ и Чуруг. Велика је заслуга шајкаша што су турској војсци онемогућили даље напредовање дуж река Средње Европе.
Politikin Zabavnik
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Najpoznatije ratne divizije kroz istoriju - specijalci Ned 17 Feb - 16:51
Sesta Licka divizija
Deo NOVJ Datum formiranja: 22. novembar 1942. Mesto: Formacija: Prva lička brigada Druga lička brigada Treća lička brigada Brojno stanje: 4.230 vojnika i oficira Komandant: Srećko Manola Drugi komandujući oficir: Politički komesar Rade Žigić Učešće u bitkama: Napad na Gračac januara 1943. Operacija "Vajs I" Bitka u Lapačkom Polju februara 1943. Napad na Gospić maja 1943. Desant na Drvar Operacija "Ribecal" Napad na Valjevo septembra 1944. Beogradska operacija Sremski front Odlikovanja: 19. marta 1944. proglašena "proleterskom"
Takođe poznata kao: Šesta hrvatska divizija Šesta proleterska divizija "Nikola Tesla"
Šesta lička divizija NOVJ formirana je 22. novembra 1942 naredbom Vrhovnog štaba od Prve, Druge, i Treće ličke brigade,. Do 11. novembra 1943. u sastavu je Prvog hrvatskog korpusa, odnosno Četvrtog korpusa NOVJ, a zatim u sastavu Prvog proleterskog korpusa.
Divizija je u prvom periodu nakon osnivanja sadejstvovala operacijama Prvog bosanskog korpusa u donjem toku Une. Tokom decembra i prve polovine januara izvodila je napade na italijanske, ustaške i četničke posade u Lici i severnoj Dalmaciji.
Tokom operacije "Vajs I" divizija je uspešno suzbila i ograničila italijanskih divizija "Re" i "Sasari", i u kontraudaru potukla delove divizije "Sasari" u Lapačkom Polju, opkolila ih i nanela im teške gubitke. Nakon toga je, zajedno sa brigadama Osme divizije preuzela inicijativu u svoje ruke, i likvidirala sve neprijateljske posade u Lici izuzev Gospića. Napad na Gospić maja 1943. početkom maja završio se neuspehom.
Novembra 1943. divizija prelazi u Bosnu, gde do avgusta 1944. u sastavu Prvog proleterskog korpusa učestvuje u intenzivnim borbenim dejstvima. Tokom jula i avgusta probija se prema Srbiji pod snažnim nemačkim pritiskom koji je kulminirao u operacija "Ribecal" tokom avgusta. Veštim manevrom Prva i Šesta divizija uspevaju da otklone pritisak operativne grupe Druge oklopne armije i prodiru u Srbiju. Tokom prodora kroz Srbiju razbijaju četničku Četvrtu grupu jurišnih korpusa, delove Srpskog dobrovoljačkog korpusa i slabije nemačke delove, oslobađaju Valjevo i uključuju se u Beogradsku operaciju.
Šesta lička divizija je uz Trinaestu proletersku brigadu prva jugoslovenska jedinica koja je pod borbom prešla most na Savi 20. oktobra 1944. i preko Zemuna nastavila nastupanje kroz Srem. Tokom novembarskih borbi na Sremskom frontu početkom novembra pretrpela je teške gubitke, pa je izvučena u pozadinu radi popune, odmora, obuke i sređivanja jedinica.
Na Sremski front divizija se vratila ojačana i popunjena noviim regrutima, sa 22. srpskom (od 8. oktobra 1944.) i Artiljerijskom brigadom (od decembra 1944.) u svom sastavu. Učestvovala je u proboju Sremskog fronta i oslobađanju Đakova i Slavnonskog Broda, a 9. maja ušla je u Zagreb.
Ukazom Vrhovnog štaba od 19. marta 1944. divizija je za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta proleterska divizija Nikola Tesla.
Izvor: Wikipedia
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
Naslov: Re: Najpoznatije ratne divizije kroz istoriju - specijalci Ned 17 Feb - 17:29
13 gardijska divizija -heroji bitke za Staljingrad Мамајев курган је био поприште велике битке када су снаге немачке 6. армије почеле напад на центар Стаљинграда 13. септембра 1942. На Мамајев кургану су се водиле жестоке битке између немачких агресора и совјетске 62 армије. Контрола над брдом је постала изузетно важна зато што је она омогућевала контролу над целим градом. Да би га одбранили Совјети су изградили јаку одбрану на рубовима брда која је укључивала ровове, бодљикаве жице и минска поља.
Немци су напредовали ка брду са великим губицима. Када су коначно заузели брдо отпочели су паљбу на центар града, као и на железничку станицу Стаљинград-1 која се налазила испод брда. Заузели су је 14. септембра.
Истог дана совјетска 13. гардијска-стрељачка дивизија по командом Александра Родимцева стигла је у град преко реке Волге под тешком немачком ватром. Дивизија од 10 000 људи је одмах јурнула у крваву битку. Дана 16. септембра совјети су поново заузели Мамајев Курган и наставили да се боре за железничку станицу, притом претрпевши велике губитке. Следећег дана скоро цела дивизија је настрадала. Јединице Црвене армије су наставиле да пристижу у град што су брже могле. Немци су нападали и по дванаест пута на дан, а совјети су узвраћали са јаким противнападима.
Команда над брдом се неколико пута мењала током битке између зараћених страна. Немци поново заузимају Мамајев Курган 27. септембра 1942. Совјети су тада држали своје позиције на обронцима брда. Немци су се грчевито бранили до 26. јануара 1943. када је совјетска зимска офанзива уништила и заробила немачке снаге унутар Стаљинграда.
Када је битка завршена, крвљу натопљено блато на брду је орањем помешано са остацима метала од битке. Блато је садржало измећу 500 и 1.250 комада метала по квадратном метру. У пролеће земљиште је остало црно тако да трава није могла да никне на њему. Стрми делови брда су постали поравнати због интензивног гранатирања и бомбардовања. Чак и данас је могуће пронаћи делове костију и метала закопаних дубоко у брду.
Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
Naslov: Ратне игре за борски бакар Čet 9 Maj - 17:02
Дивизија Бранденбург
[You must be registered and logged in to see this image.] Ратне игре за борски бакар
Откључавање гвоздених врата
Једна од најчувенијих специјалних јединица у Другом светском рату био је немачки пук Бранденбург. Борио се на свим фронтовима Европе, а ми смо га запамтили највише по томе што су његови специјалци учествовали у операцији Коњићев скок, односно десанту на Дрвар, 25. маја 1944. године. Но, треба знати да су управо војници овог пука први прегазили југословенске границе и тако пренели пламен рата на наше просторе
Настанак пука Бранденбург има дугу предисторију. Теодор Готлиб фон Хипел, који је током Првог светског рата служио под командом пуковника Паула Емила фон Летов-Форбека у Танзанији (тада немачкој колонији), био је задивљен ратовањем свог старешине. Летов-Форбек располагао је малим бројем регуларних немачких војника, а већину трупа чинили су локални тамнопути регрути, такозвани аскери. Суочен с нападима из британске Јужне Африке, Кеније и Родезије, белгијског Конга, те португалског Мозамбика, немачки пуковник прешао је на герилски начин ратовања, успешно пружајући отпор и стално вршећи препаде на непријатељска упоришта. Тако је успео да се одржи све до 1918. године. На крају рата није капитулирао него је са савезничким трупама склопио споразум о часном повратку у Немачку, и то под оружјем. Други Хипелов идол био је Томас Едвард, фамозни Лоренс од Арабије. Лоренс је од 1910. до 1914. године водио археолошку експедицију у Сирији и Месопотамији. Након почетка рата, као добар познавалац терена, у Лондону је задужен за израду карата арапског региона. Када је шериф од Меке, Хусеин бин Али, 1916. године покренуо устанак против турске власти, шеф британске Иностране секције тајне службе (касније познатије као Тајна обавештајна служба SIS или MI6), комодор сер Мансфелд Каминг (Mister S), послао је капетана Лоренса у Каиро. Главни задатак официра са сјајним познавањем локалних прилика, обичаја и терена, био је да усклади акције Фејсала (будућег краља Ирака) и Абдулаха (будућег краља Јордана), иначе синова шерифа од Меке, с акцијама и интересима британске војске. Лоренс је реорганизовао Арапску армију и, уз помоћ локалних побуњеника с Ауба ибн Таијем на челу, водио успешну герилску борбу против Турака. Хипел се после рата залагао да се на основу ових искустава створе „командо” одреди који би деловали у непријатељској позадини, служећи се начинима партизанског ратовања. Командо је био термин португалског порекла за неконвенционалне, специјалне јединице, који ће касније преузети Бури и Британци. Но, Немци га никада нису усвојили јер је истовремено значио и команду у буквалном смислу, па су сматрали да би то стварало забуну. Осим тога, конзервативни кругови одбијали су сваку идеју о неконвенционалном рату.
Хипел је наишао на разумевање тек кад је интелигентни и предузимљиви адмирал Вилхелм Канарис стао на чело војнообавештајне службе Абвер. Он је упослио Хипела, а заврбовао је и официре копнене војске са сличним идејама - генерала Фон Вицлебена, те генералштабног пуковника Ервина фон Лахузена. Током 1938. године потпуно је реорганизовао службу и створио чувено Друго одељење, задужено за саботаже и акције у позадини непријатеља. Тако су се створили услови да се 15. децембра 1939. године оснује Наставни инжењеријски батаљон посебне намене 800 (према седишту штаба, познатији као батаљон Бранденбург). Јединица се у операцијама до пролећа 1941. показала веома успешном. Користећи противничке униформе или цивилну одећу, знање језика, обичаја, правила и културе непријатеља, изузетно обучен у свим видовима диверзантских делатности и припремљен за партизански начин ратовања, Бранденбург је дао непроцењив допринос немачким победама у Холандији, Белгији и Француској. Сматрао се најелитнијом јединицом нацистичке Немачке, што га је чинило извором љубоморе и ривалства између Абвера, Вермахта и оружаних формација SS-а. Током немачких припрема за Подухват 25 и операцију Марита (напад на Југославију и Грчку), истакнути су неки стратешки важни задаци који су могли да се изврше само уз помоћ специјалних трупа. Најважније је било сачувати комуникације и важне објекте (мостове, тунеле) на северној и југоисточној граници Југославије, затим железничке комуникације Београд-Ниш-Софија и Београд-Скопље-Солун-Атина, везу Дунавом, те борски рударски басен као непроцењив потенцијал сировина за војну индустрију.
У Директиви бр. 25 од 27. марта 1941. године, коју је потписао лично Хитлер, наглашено је да су „брзо отварање саобраћаја на Дунаву и заузимање Борског рудника бакра важни из разлога војне привреде”. Командант 12. армије фелдмаршал Вилхелм Лист издао је 2. априла заповест према којој је један од задатака немачке војне мисије Турн-Северин био „обезбеђење и заштита Гвоздених врата од монитора и пловећих мина на Дунаву”. Два дана касније и командант 2. немачке армије генерал-потпуковник Максимилијан фон Вајс нагласио је да „отварање саобраћаја Дунавом у што краћем року има војно-привредни значај” и да ће „за поправку полазних положаја, а пре почетка напада 2. армије, бити предузети посебни подухвати”. За посебне подухвате биле су предвиђене јединице пука Бранденбург и посебно успостављене Фирцаубер групе. Пошто је главни напад 2. армије био предвиђен тек за 12. април, командант је желео да започне с ограниченим дејствима одмах по званичном избијању рата (6. априла у 5.20 часова), како би заузео што боље положаје за одлучујући удар. У области дејстава 2. армије прва акција требало је да буде усмерена на освајање Сипског канала. Суштина овог подухвата била је да се осигура веза Немачка (Аустрија) - Мађарска - Румунија - Бугарска - Црно море и обезбеди стално допремање нафте из Румуније у Немачку. Како су румунске нафтне компаније углавном биле под управом Британаца (највеће предузеће „Астра Романа” била је део концерна „Шел”), 3. одељење Абвера још 11. децембра 1939. године упутило је у Букурешт групу припадника Бранденбурга са задатком да спречавају британске саботаже на пошиљкама намењеним Немачкој и да транспорте прате од Плоештија до крајњих станица. Јануара 1940. године официр ове специјалне јединице др Дрегслер закључио је уговор с румунском тајном службом Сигуранца о заједничкој сарадњи на заштити нафтоносних постројења и превоза. У Румунију је 23. новембра 1940. године, у својству немачке војне мисије, односно „инструктора”, стигла 13. моторизована дивизија с генералом Ериком Хансеном на челу. Кад је 23. новембра Румунија и званично приступила Тројном пакту, из Немачке су пристигле и 6, 7. и 8. дивизија, 1. оклопна дивизија и једна мешовита бригада.
Из припрема за напад на Југославију уочљив је значај који су Немци придавали борском руднику. Ово је сасвим разумљиво јер је бакар у рату био један од драгоцених стратешких метала, коме је придаван значај колико и румунској нафти. Још једна од сличности огледала се у томе што су борским рудницима управљали Французи, па су се Немци плашили да ће након окупације Југославије постројења преузети или уништити британска тајна служба. С друге стране, логична је и немачка брига за Сипски канал. Дунав је био једна од најважнијих међународних саобраћајница коју су користили и Немци. Ово је био најкраћи и најјефтинији начин превоза румунске нафте и борског бакра за потребе немачке војске и индустрије. Међутим, све до краја 19. века Ђердапска клисура, позната по опасним подводним стенама и брзацима, знатно је отежавала и успоравала пловидбу реком. У жељи да повећа пропусну моћ и пловидбу учини безбеднијом, угарска техничка комисија је од 1889. до 1900. године уредила ђердапски део. У речном кориту ископано је седам канала укупне дужине 16,9 километара. Тада је изграђен и најважнији регулациони објекат - Сипски канал. Свечаном пуштању у рад, 27. септембра 1896. године, присуствовали су аустроугарски цар Фрањо Јосиф, румунски краљ Карол и српски краљ Александар Обреновић. Сипски канал је од речног корита био одвојен северним насипом, док је јужни био саставни део десне обале узводно од села Сипа. Био је дуг 2133 метра, широк 73 метра, највеће дубине до 3,9 метара. Због брзе матице, која је на северозападном делу достизала пет метара у секунди, при узводној пловидби морала је да се уведе и помоћна вуча. Зато је тадашњи администратор ђердапског дела, Угарска, у бродоградилишту „Данубиус Шенишен-Хартман”, изградила реморкер „Вашкапу” („Гвоздена врата”), који је у коришћење пуштен 2. новембра 1899. године. „Вашкапу” се кретао навијањем челичног кабла (дужине 2 km и пречника 33,5 mm), положеног на дно реке, који су окретале две парне машине. У првим данима рата 1914. године, српска војска запленила је брод и спровела га на Доњи Дунав, а касније и у Црно море. Тако је Сипски канал, без помоћне вуче, био ван употребе, што је довело до великих застоја у саобраћају. Да би се то превазишло, немачка Транспортна команда је 1916. године приступила постављању локомотивске вуче. Тада је на обалном насипу изграђено 1800 метара колосека, као и постројења за локомотиве. Испомоћ бродовима пружале су три локомотиве, теглећи их помоћу челичне ужади. Приликом повлачења, 1918. године, Немци су минирали сва изграђена постројења. Управа поморства и речног саобраћаја Краљевине СХС тек 1928. године обновила је локомотивску вучу у обиму у коме су је поставили и Немци, а три године касније колосек је продужен за још 400 метара.
Сипски канал, реморкер и пруга – сцена за ратну причу с почетка сукоба на нашем тлу.
Витез с митраљезима
Пред почетак напада на Југославију, у Турн-Северину основана је немачка Војна мисија (Фелдпост 18500), директно задужена за заштиту пловидбе Дунавом кроз Ђердап, те за заузимање Сипског канала с постројењима на југословенском тлу. Одред за напад на Сипски канал (специјалну групу Ђердап) створио је инжењеријски пуковник Рихард Бацинг. У његов састав ушли су диверзантски вод Ерш морнаричке групе под командом капетана корвете Вајса, припадници „Луфтвафе”, једна инжењеријска група и борбена група од 54 војника из састава 5. и 7. чете Другог батаљона пука Бранденбург, привремено смештених у Оршави (укупно око 2000 војника и морнара). И Ђенералштаб југословенске војске био је свестан значаја пловидбе Дунавом а посебно Ђердапа, односно постројења у Сипском каналу. У јесен 1940. године донета је одлука да се у случају рата запречи пловидба Дравом, Тисом и Дунавом. Запречавање је препуштено командама Крајинске, Тимочке, Дунавске и Осјечке дивизијске области. Посаде су постављене у десет приобалних места, између којих и у Сипу. Пред почетак рата Сипски канал обезбеђивао је вод с два топа 80 mm „шкода” М28 под командом потпоручника Боре Тодоровића и вод од четири противавионска митраљеза 15 mm „збројовка” М1937, с резервним потпоручником Стеваном Марковићем на челу. Оба вода била су из састава 8. артиљеријског пука 8. крајинске дивизије 5. армије. За њихово обезбеђење додељене су две получете (у суштини, једна чета под командом резервног потпоручника Чеде Михајловића) 74. пешадијског пука исте дивизије. Сем тога, припремљен је уређај локомотивске вуче с локомотивама типа „декапод” серије SHS 583 (произведена 1930. године у немачкој фабрици „Борсиг”) с два вагона напуњена цементом које је требало гурнути у реку и преко њих потопити два шлепа напуњена каменим блоковима. Овим обезбеђењем командовао је капетан I класе Станиша Михајловић. Команда речне флотиле у Текији поставила је команду ђердапског сектора за запречавање коју је чинила Група за запречавање Сипског канала (застарели парни реморкер „Витез”, наоружан само с два митраљеза и лаким стрељачким оружјем саме посаде) с два бочно, по крми везана шлепа, натоварена камењем и припремљена за минирање (само са по 10 kg експлозива) и Група за запречавање канала Јуц у Ђердапу. Група за запречавање Сипског канала у стање пуне приправности стављена је 5. априла 1941. године. Свесна значаја борских копова, врховна команда је непосредно подручје рудника заштитила другом четом 74. пешадијског пука и једном пољском батеријом 8. артиљеријског пука 8. крајинске дивизије. За немачку команду највећа невоља била је како обезбедити довољан број људства из пука специјалне намене Бранденбург. У време кад су започеле припреме за Подухват 25 и Мариту, 1. и 3. батаљон пука Бранденбург били су у јеку припрема за напад на СССР. Тако је оперативно био употребљив само 2. батаљон капетана др Јакобија. Штаб батаљона налазио се у Бад-Феслау, део 5. чете поручника Пинкерта, 6. чета поручника Мајснера и 7. чета поручника Естервица налазиле су се у Румунији, а 8. чета, под командом Зигфрида Граберта, возом је пребачена у јужне Карпате, одакле је, у бугарским униформама, наставила пут до команди 1. и 2. оклопне групе и 18. корпуса. Пуковник Рихард Бацинг је 54 војника пука Бранденбург из Оршове превукао преко пута постројења за помоћну локомотивску вучу (станица Сип). Сипски канал је на том месту био широк 73 метра а дубок (при најнижем водостају) 2,4 метра. Градоначелник Кладова Леонида Чудновски, иначе руски емигрант и немачки агент, 5. априла у кафани „Дубровник” приредио је забаву за све југословенске официре обласних команди. Током вечери, већина официра наставила је провод у стану градоначелника, где им је, наводно, у пиће сипано успављујуће средство. Истовремено, подофицири јединица смештених у Кладову позвани су на једну свадбу, на којој су само ретки успели да остану трезни. Тешко је рећи колико у овоме има истине, а колико жеље да се оправда потпуна неспремност наше војске за предстојећи напад.
Током општег славља у Кладову, немачки инжењерци припремили су десантне чамце и чекали сигнал за напад. Започео је по мрклом мраку, у 2 сата ујутро, 6. априла 1941. године. Изненађење по југословенске трупе било је потпуно: специјалци пука Бранденбург упали су у стан Чудновског, где су побили успаване официре и прекинули телефонску и телеграфску везу између Сипа и Кладова. Један неопрезни пуцањ пробудио је војнике потпоручника Марковића. Из осматрачке станице истрчали су кроз врата окренута супротно од реке, тако да су, пуком срећом, избегли да буду покошени непријатељском ватром. Дежурни војници на положајима отворили су ватру из „збројовки”, али Немци су терен осветлили ракетама и тако су били лака мета. За кратко време припадници Бранденбурга заробили су целу заштитну пешадијску чету с митраљеским одељењем, артиљеријски вод 8. артиљеријског пука и неоштећено постројење за помоћну локомотивску вучу с вагонима намењеним потапању у реку. Команда наше речне флотиле о десанту је извештена тек у 4.00 часова. Групи за запречавање Сипског канала, смештеној у Текији, требало је два сата да покрене бродску машину и заплови на пут дуг око једанаест километара. Групу је у висини Аде Кале напао један наоружани немачки брод, али југословенски морнари су отворили ватру из свих оружја и отерали нападача. Тада је с леве обале отворена артиљеријска и митраљеска ватра одреда немачке Војне мисије Турн-Северин. На самом улазу у Сипски канал граната је погодила битву и пресекла уже једног од два бочно привезана шлепа које је реморкер „Витез” теглио по крми. У немогућности да даље маневрише, капетан реморкера поручник бојног брода Јосип Гргић, наредио је да се шлепови потопе пре времена, ван канала. Ову дужност обавили су крмари Аца Ристић и Крста Вељошевић, уз помоћ локалног „лоца” Бошка Југовића. Не губећи присебност и користећи матицу, утерали су шлепове у канал, затим упалили експлозив у унутрашњости шлепова и скочили у воду. Док су шлепови тонули, крмари и „лоц” испливали су на обалу. Немци су на њих отворили ватру и смртно погодили Ацу Ристића. Реморкер је покушао да настави пловидбу. Међутим, због све јаче ватре, капетан је одлучио да и брод потопи ударом о обалу. Нажалост, због јаке матице, два покушаја безуспешно су завршена, само су оштећене погонске машине па је вода одвукла реморкер 5 километара низводно, до Давидоваца, а капетан Гргић је рањен у главу. Тек овде посада је пијуцима разбила дно и коначно потопила реморкер. Ни покушај запречавања канала Јуц није успео, иако се Одред за запречавање налазио у Доњем Милановцу, свега 2,5 километара од улаза у канал. За то великим делом кривицу сноси командант реморкера „Куманово”, који је истовремено био и командант овог одреда. Официр је после пријема обавештења неодлучно очекивао даљи развој ситуације. Посада је, коначно, одлучила да без команданта, самостално, спроведе задатак. Одред су у 5.30 часова, приликом испловљавања из Доњег Милановца, напали румунски реморкер „Гомош” и једна обална батерија, тако да је био присиљен да шлепове потопи пре времена, око 1300 метара од улаза у канал Јуц. Тако је пловидба реком ометена делимично, и то само при ниском водостају. Немачка команда копнене војске 6. априла известила је Врховну команду Вермахта како се „непријатељска (југословенска) обала у рејону Гвоздених врата код Оршове, након једног препада, налази чврсто у (немачким) рукама”. Али, запоседање борских постројења ишло је много теже. Задатак да обезбеди рудник од минирања добила је некомплетна 5. чета 2. батаљона пука Бранденбург. Она је покушала да се пробије на југ, али је наишла на јаке одбрамбене линије Крајинске дивизије 5. армије. Тако се према Бору, с јужне стране, пробијала углавном 4. брдска дивизија из састава 1. оклопне групе. Дивизија је тек у ноћи између 12. и 13. априла доспела у Добро поље и тамо заробила команданта Крајинске дивизије дивизијског ђенерала Милоја Попадића. Незадовољан брзином акције, командант 2. армије Максимилијан фон Вајхс, 13. априла заповедио је да 1. оклопна група убрза обезбеђење индустријског рејона Бор. По подне 14. априла 4. брдска дивизија коначно се пробила у град, али је тамо затекла знатно оштећена индустријска постројења. Практично, ово је био једини задатак који 2. батаљон пука Бранденбург није успео да изврши.
Legija stranaca je najpoznatiji i najvitalniji deo francuske kopnene vojske. Sastavljen je od dobrovoljaca najrazličitijih pripadnosti i poznat po surovoj obuci, za koju mnogi kažu da je na ivici humanosti.
Legiju stranaca osnovao je Luj Filip 1831. , da bi ”štedeo francusku krv” u osvajanjima. Zato je angažovao plaćenike iz drugih zemalja. Ipak, ovo nisu prvi ”plaćenici”. I Rimljani, a kasnije i Turci su na ovakav nacin popunjavali svoje redove.
Legija deluje u raznim misijama van Francuske; na teritoriji same države ne sme delovati!
Još jedan zanimljiv podatak je da se oficirski kadar sastoji samo od Francuza; svaki drugi vojnik može napredovati samo do podoficirskog čina. Dakle, jeste legija stranaca; ali ne zapovedaju stranci!
Da bi uopšte pokušao da postao član legije, muškarac mora da ima između 18 i 40 godina, da je srednjeg obima tela i da nema zdravstvenih problema. Selekcija je nemilosrdna. Gojaznost i pokvareni zubi se ne praštaju.
Takođe mora da pokaže odanost Francuskoj, i da poznaje elementarno francuski jezik, kako bi razumeo naređenja.
Mit o legiji kao mestu za skrivanje teških kriminalaca , vezan je za početak delovanja. Tada se nije obraćala pažnja na sigurnosna pitanja, pa su neki okoreli kriminlaci uspeli da dođu u redove ove jedinice.
Danas međutim, kandidate proveravaju detaljno, uz pomoć francuskih državnih službi, pa niko osuđen na krivično delo ne sme biti u redovima najelitnije francuske jedinice. Kandidat koji ispuni sve uslove pristupa obuci .
Kaže se da za onoga koji pristupa ovoj jedinici zaista počinje novi život. Pa i na papiru. Legija svakom ko počinje obuku daje novi identitet, novo ime i prezime, datum rođenja. Sva lična dokumenta. Na taj način štiti svoje vojnike.
U prve dve godine zabranjen je kontakt sa rodbinom i prijateljima iz prošlog života. U te, prve dve godine, odmor imaju 14 dana ali ne smeju napustiti Francusku.
Priče o ovoj jedinici kažu da ljudi u njoj vide beg od prošlosti i avanturu. I svakako novi život. Početkom devedestih, bilo je dosta dobrovoljaca sa prostora bivše Juge. Najpoznatiji legionari sa naših prostora su Milorad Ulemek i Ante Gotovina.
To je moto kojim se vode u ovoj elitnoj vojnoj jedinici. Oštra obuka treba da ih osposobi za preživljavanje u najgorim situacijama. Dovode se do limita izdržljivosti.
Ovu obuku sačinjavaju treninzi u veranju, postavljanju zamki i eksploziva, ručnim tehnikama borbe, metodama borbi u gradskim područjima, veslanju, plivanju u moru bez prsluka sa borbenim rancem i puškom.
”Gde si pošao?”
Dezerterstvo je jedan od problema sa kojim se suočava ova jedinica. Godišnje oko 100 dobrovoljaca dezertira iz jedinice u kojoj je tražilo šansu.
Da bi se došlo do kepija kako se naziva popularno čuvena bela kapa ove jedinice , 17 nedelja se testiraju ”gušteri”. Najgore su četiri udarne nedelje u kojima se smanjuju obroci i san, a povećavaju vežbe i napori. Oko 120 kilometara dugačak je marš u Pirineje koji se obavlja neposredno pred zakletvu.
Plata se daje u kešu i nije tajna koliko iznosi. U zavisnosti od čina , mesta služenja i borbenog angažovanja iznosi od 975 do 1372 evra. Vojnicima su zabranjeni žiro računi u bankama. Posle tri godine, vojnik dobija državljanstvo Francuske.Ugovori se potpisuju na 5 godina. Posle 20 godina službe, legionar ima pravo na doživotnu penziju i zdravstvenu brigu.
Spas u paklu
Mnogi ubrzo shvate da je to pretežak život, koji nije za njih. Oni željni avanture i adrenalina najviše se zadrže u ovim redovima. Ljudi dolaze željni novih početaka ili razočarani u svoje mesto pod nebeskom kapom.
Ali, bilo kako bilo, ovde nikoga ne zanimaju motivi dolaska i tužne životne priče. Zanimaju ih obučeni i sposobni vojnici. Samo onaj ko istinski želi da živi kao ratnik, pravi dom nađe u Legiji stranaca.
Vitezovi su bili ratnici, naročito vezani za srednji vek, koji su se borili za plemiće, ili sami plemići koji su sledili kralja. Osim toga, zbog kodeksa ponašanja koji su morali poštovati, viteštvo ostaje i danas ideal za časno ophođenje u svakom aspektu života.
Još u starom Rimu znaju za reč vitez. Ali tek u srednjem veku i feudalnom sistemu, figura viteza postaje poznatija.
Izvorno: vitez je opremljen i naoružan ratnik na konju. Konjica je bila jako cenjena sve dok se nisu sve više upotrebljavali luk i strela i na kraju barut i vatreno oružje.
Kasnije se titula viteza odnosila na plemstvo i socijalni status. Tako i danas, postoji titula koja je u Velikoj Britaniji poznata kao ”ser” a koju dodeljuje monarh.
Vitezovi su ipak, u proslosti bili vezani za borbu, za časnu borbu.
Mnogi smatraju da su kodeksi časti na koje se obavezivao vitez zakletvom, više deo romantične legende nego stvarnosti.
Nisu smeli da oskrnave protivnika u svom besu; da ga ponize ma koliko da su nadmoćni nad njim ; nisu išli protiv nejači, dece, žena i starijih.
Biti vitez značilo je ratovati za ideale koji postaju svetinja.
Kodeksi su ga obavezivali da stremi vrlinama; a bili su naročito promovisani od strane crkve, koje je htela da od njih dobije ratnike za hrišćanstvo; što su dokazali i Krstaški ratovi.
Osvrnućemo se sada na dva reda vitezova: Templare, koji su obeležili svetsku istoriju, i na ” Viteški red Zmajeva”, čiji je pripadnik bio i sin cara Lazara, despot Stefan Lazarević. Viteški red Templara
Iako poznatiji kao Templari, osnovani su kao ”Red siromašnih vitezova Hristovog i Solomonovog hrama” 1118.
Osnovani su sa namerom da pomognu novom Jerusalimskom carstvu da se održi pred napadima Muslimana , nakon prvog krstaškog pohoda.
Takođe su obezbeđivali i hodočasnike iz Evrope na putu ka oslobođenom Jerusalimu. Sastojali su se od teške konjice, lake konjice, farmera koji su brinuli o imovini reda i sveštenika koji su brinuli o duhovnim potrebama reda.
Sem u Palestini, borili su se u Španiji i Portugalu.
Poznati su bili i po bankarstvu, jer im je često poveravano blago Krstaša na čuvanje.
A posle krstaških ratova postaju poznati red bankara , donevši ogromno blago sa Istoka. Bili su poznati po zelenaštvu i velikim kamatama , pa su se kod njih zaduživali i vladari poput Jovana bez zemlje.
Filip Lepi je vladar koji im je došao glave. 1314. spalio je na lomači poslednjeg tzv ”velikog majstora” ovog reda Žak de Molea kao jeretika. Razlog je bio naravno da se oslobodi dužnika.
Mnogo je mitova vezano za Templare a jedan od najpoznatijih je onaj o svetom gralu. Naime, postoje verovanja da su oni pronašli sveti gral ( čudotvorni predmet, čaša iz koje je pio Isus na Tajnoj večeri) 1307.godine i odneli ga u Škotsku.
Knjiga Dena Brauna ”Da Vinčijev kod”, fikcija je na ovu temu koja je aktuelizovala ovaj red.
Zmajevi
”Viteški red Zmajeva” je osnovan po uzoru na red sv. Đordja. Red sv. Đordja osnovao je Miloš Oblić. Dvanaest vitezova imali su jedan cilj : ubistvo turskog sultana Murata I, a znak razpoznavanja bio im je zmaj na kacigama.
Jedini vitez koji je preživeo Kosovski boj postao je učitelj srpskog princa Stefana Lazarevića.
Stefan Lazarević je postao prvi član Vitezova Zmaja , koje je osnovao 1408. ugarski kralj Žigmund.
Cilj im je bio da štite Krst od njegovih neprijatelja, naročito Turaka. Posle Žigmundove smrti red je izgubio na važnosti. Njihov simbol uklopljen je u grb Nemanjića i postao je simbol despota Stefana.
Likovi iz priča
Ceo jedan srednjovekovni žanr poznat je kao viteški roman, a opisivao je podvige viteozova, njihovu plemenitost ali i borbu za naklonost dama. Možda su ovi romani bili umetnička preterivanja, koje je kritikovao Servantes romanom ”’Don Kihot”, koji je druga po redu najprevođenija knjiga na svetu ( posle Biblije ).
Bilo kako bilo, možda sada i jesu samo legende i simboli, ali su vitezovi bili ratnici, koji su dali svoj pečat u krojenju istorije.
Jedna od najzanimljivijih priča o Drugom svjetskom ratu je vjerojatno ona o grupi vojnika koje je Winston Churchill ovlastio da iza neprijateljskih linija izazivaju diverzije. O njima je napisana knjiga 'Churchillovi tajni ratnici'.
Ova neobična skupina komandosa je često koristila amfetamine, a bili su vrlo nekonvencionalni, pa je jedan od njih rado koristio luk i strijelu kao omiljeno oružje. U početku su se nazivali Jedinica za male napade i zadatak im je bilo izvođenje zadataka koji su smatrani previše politički eksplozivnim da bi bili prihvaćeni od strane šireg kruga britanskog establishmenta.
U knjizi Damiena Lewisa 'Churchillovi tajni ratnici' možemo dobiti podosta informacija o tome zašto je britanski Odjel za specijalne operacije kojeg je Jedinica za male napade bila dio, prozvan Ministarstvom ne-džentlmenskog ratovanja. Dane Anders poznat kao Andy Lassen je bio jedan od istaknutih pripadnika ove jedinice, a poznat je po tome što je zatražio da mu dozvole korištenje luka i strijele koje je razvio u savršeno oružje za tiho ubijanje neprijatelja. Birokrati u Ministarstvu obrane mu to nisu dozvolili jer su smatrali da je to oružje u suvremenim okolnostima previše nehumano.
Međutim, to nije spriječilo Andya Lassena zvanog i 'Robin Hoodovski komandos' da nastavi koristiti ovo oružje. U svojim izvještajima pretpostavljenima o izvedenim akcijama bio je kratak i izravan: 'Stigli smo. Ubili smo Nijemce. Zatim smo dali petama vjetra.' Legendarni Lassen je poginuo pred sam kraj rata u sjevernoj Italiji pokušavajući osvojiti neprijateljski bunker. Posthumno mu je dodijeljen Viktorijin križ za hrabrost koju je iskazao u borbama.
Razlog postojanja ovih specijalnih jedinica bio je da se određene akcije izvedu bez evidentne involviranosti britanskih jedinica. Poznate su njihove akcije na Kanalskim otocima, Kreti i Italiji, a o svakoj od njih bi se mogla napisati knjiga. Ali još zanimljivije od samih akcija bile su ličnosti članova ove jedinice koji su poput Lassena bili nešto između vikinga i Jamesa Bonda. Legendarne su i priče o divljim zabavama koje bi uslijedile nakon uspješno odrađenih operacija, kao i o zavodničkim uspjesima članova ove skupine. O svemu spomenutom može se više doznati u Lewisovoj knjizi gdje su detaljno opisani svi njihovi podvizi.
Nijedna specijalna jedinica na svetu nije bila toliko citirana i spominjana kao britanski SAS, naravno u superlativu! Sve ostale specijalne jedinice su manje-više uzimale šablon pripreme vojnika za ono što će on kasnije postati-a to je vrhunska mašina za ubijanje, ali ne otvoreno!
Specijalac Britanskog SAS je vrhunski ratnik iz senke, da tako kažemo ultimativni ratnik! Ne znate gde su, ne znate kada su bili tu, ne znate kada su otišli, ali ujutru prepoznajete njihov rad! Tihi kao noć, smrtonosni kao kraljevska mamba, protivniku ne ostavljaju ni najmanju šansu.
Ako postoji jedan od najpoznatijih britanskih brendova, to je definitivno britanski SAS!
Klauseviceva definicija da je rat produženje politike drugim sredstvima, a vojska je njen instrument. Tako je i sudbina Britanske vojske usko vezana sa širenjem uticaja Britanskog Carstva. Gde se Britanski uticaj nije mogao sprovesti na"miran"način, korišćena je vojska Njegovog Visočanstva da ostvari zadate ciljeve! Samim tim, jačanjem vojske, jačala je i potreba da Kruna dobije niz instrumenata koji će odradjivati posao nečujno, tiho i efikasno!
Za vreme ll svetskog rata, preduzimljivi major Krune David Stirling je započeo projekat formiranja malih ali ubojitih jedinica koje će biti sposobne za obavljanje čitave lepeze zadataka iza neprijateljskih linija, od obaveštajnog rada, preko prikupljanja informacija o protivniku, do diverzantskog, gde se protivniku trebao naneti što veći gubitak, koji bi kod protivnika trebao imati jak psihološki uticaj. Stirlingovi momci su dovodili do ludila Romelove momke. Iznenadnim napadima Stirlgovi specijalni vojnici su naoružani posebno naoružanim američkim džipovima vršili udare po nemačkim linijama snadbevanja nanoseći im velike gubitke u pozadini. Stirlingov recept za uspeh je predočen tadašnjim glavnokomandujućim generalima koji, i pored svoje krutosti i averziji prema takvim jedinicama, ubrzo su shvatili prednost takvih jedinica.
Za datum formiranja SAS uzima se 1. januar ili 01. 01. 1947. godine. usled negativnih tendencija po britanske interese širom sveta. Ovi ratnici su bili Elita, najbolji od najboljih! SAS ili Special Air Servise(Specijalne Vazdušne Snage) su već govoljno govorile. To je bila jedinica koja je bila specijalizovana za ubacivanje iz vazduha, putem diverzija korišćenjem vazduha ili zemlje. Cilj ove jedinice je bio i ostao zaštita Kruninih interesa širom sveta gde god su oni bili ugroženi. SAS je bio podeljen u 3 puka, svaki jačine oko 600-800 ljudi koji su bili aktivirani po potrebi problematike angažovanja. Postoje 21. , 22. i 23 puk SAS. 21. puk se nalazi stacioniran u Londonu, 22. puk se nalazi u Kredenhilu i 23. puk se nalazi u Birmigemu. Mi ćemo se uglavnom baviti sa 22. , elitnim pukom SAS, za kojeg su najviše i vezani epovi o nepobedivim ratnicima iz senke Njegovog Visočanstva.
Britanski Special Air Service (SAS), u prevodu “specijalna vazduhoplovna služba”, spada u sam vrh elitnih borbenih jedinica za specijalna dejstva i jedna je od najcjenjenijih i najpoznatijih u svom domenu. SAS ima dugu tradiciju koja datira od II svjetskog rata, a njen osnivač je major David Stirling (1915-1990.), kome je bio cilj da oformi snage koje mogu da efikasno dejstvuju u dubokoj pozadini neprijatelja, tada na frontu Sjeverne Afrike. Zamisao je bila da se oformi jedinica visoko obučenih i osposobljenih pojedinaca koji se zatim grupišu u male kompaktne timove koji mogu da ofanzivno deluju u neprijateljskoj pozadini. Uprkos brojnim uspješnim akcijama SAS je rasformiran nakon završetka II sv. rata 1945. Godine, da bi se 1951. godine ponovo formirao SAS, a povod su bili komunistički nemiri u državi Malaji, tada britanskoj koloniji. Formirana je jedinica pod nazivom “Malajski skauti” (Malayan Scouts). Malajski skauti su ubrzo promjenili naziv u 22. Special Air Service puk (ili samo 22 SAS). Od tada, pa na ovamo, jedinica se istakla u brojnim operacijama, i na domaćem tlu (Sjeverna Irska), ali i van matične zemlje.
Najpoznatija akcija koju su izvele SAS jedinice je svakako upad u zaposjednutu ambasadu Irana 1980. godine. Naime, opozicione snage (tačnije 6 naoružanih terorista) tadašnjem vrhovnom vođi Irana – Homeiniju, su zaposjele ambasadu i uzele 26 talaca. Nakon što regularna policija nije uspela da riješi kriznu situaciju, pozvana je u pomoć SAS jedinica. Cijela operacija je direktno prenošena preko TV, tako da se cijeli svijet mogao uvjeriti u efikasnost ove jedinice. SAS tim sastavljen od osmorice ljudi munjevito je upao u ambasadu preko krova i za dvadesetak minuta riješio talačku krizu. Epilog je slijedeći: od 26 talaca 2 su poginula, nijedan pripadnik SAS-a nije poginuo, dok je od 5 otmičara – 5 ubijeno na licu mjesta i jedan je zarobljen.
Možda ne i najpoznatija, ali svakako ne i beznačajna je njihova velika uloga tokom Britansko-Argentinskog sukoba 1982. godine, oko Folklandskih ostrva (ostrvlje nadomak Argentine). Tokom ovog kratkog sukoba, SAS je poslat dvije nedelje ranije, kao svojevrsna prethodnica prije regularnih snaga “britanske krune”. U te dvije nedelje uglavnom su se bavili izviđačkim zadacima, ali su vršili i sabotaže i diverzantske zadatke, uključujući tu i protiv-avionska dejstva tada sasvim novim oružjem – ručnim PA lanserom Stinger. Na Foklandima nisu imali direktnih gubitaka, osim gubitka 18 pripadnika koji su poginuli u helikopterskoj nesreći, koja je prouzrokovana nevremenom.
Tokom Zalivskog rata (1991.), SAS timovi su ubacivani duboko unutar Iraka, a zadatak im je bio pronalaženje i uništavanje mobilnih iračkih SCUD lansera. Njihov dio zadatka je bio da pronađu lanser, obilježe cilj (IC uređajima) i pozovu zračni napad. Nakon samo devet dana od zvaničnog početka sukoba, stopirani su napadi SCUD raketama.
Smatra se da je SAS selekcija i obuka jedna od najtežih i najzahtjevnijih na Svijetu. Selekcija i osnovna obuka sastoji se od tri faze. Prva faza je “Fitnes i navigacija” gdje potencijalni pripadnici SAS jedinica prolaze kroz fizičke testove i iskušenja u kombinaciji sa elementima snalaženja u prostoru i navigacije. Druga faza je Trening u džunglama Bruneja, i konačno treća faza je preživljavanje u borbenim uslovima koja uključuje taktiku povlačenja i obuka u hvatanju i ispitivanju “živih jezika”.
Kada prođu ovu fazu selekcije/obuke, sada već pripadnici ove jedinice (oni koji su zadovoljili sve zahtjeve) nastavljaju sa daljom specijalističkom obukom. Svi pripadnici prolaze kurseve padobranstva, penjanja, ronjenja, prve pomoći i naprednog kursa za rukovanje svim vrstama naoružanja. Nadalje, svaki pojedinac specijalizuje se na nekim od brojnih specijalističkih kurseva.
Uprkos glasinama da koriste specijalno prilagođena oružja, SAS-ovci koriste standardnu opremu i oružje koja se inače nalaze u naoružanju svih modernih armija. Najpoznatije i nakarakterističnije lično naoružanje SAS-ovaca je popularni automat Heckler & Koch MP5 (HK MP5) u kalibru 9 mm. Pored ovog automata je i vrlo slični MP5 SD koji ima različit oslonac, ali ima i dodatni prigušivač pucnja. Slijedi, standardna automatska puška Britanske armije – SA80 u standardnom NATO kalibru 5,56 mm.
Navedena su samo osnovna sredstva ličnog naoružanja koje nosi svaki pripadnik SAS-a. Pored navedenih, SAS jedinice se obučavaju u korišćenju stranog naoružanja i opreme, iz očiglednih razloga. Ukoliko se recimo nađu na stranoj teritoriji u tajnoj operaciji moraju da budu sposobni da koriste naroužanje koje je im je dostupno.
Jedna od najpoznatijih vojnih formacija bivše Jugoslavije zvanično je oformljena Septembra mjeseca ratne 1944. godine u Bariju (Italija), gdje je prevezeno stotinjak boraca NOV kako bi prošli kurs padobranske obuke. Pored ovih boraca, padobranskoj obuci su se pridružili i ranjenici koji su se nalazili na liječenju i oporavku u Italiji. Na kraju, obuku je uspješno završio 191 borac.
Po završetku padobranske obuke 14. oktobra 1944. godine formiran je 1. padobranski bataljon, a za komandanta bataljona postavljen je poručnik Čedomir Vranić. Sticajem okolnosti ovaj bataljon tokom II svjetskog rata nije borbeno upotrijebljen, a sama jedinica je rasformirana u Julu 1945.godine.
Padobranski bataljon je ponovo formiran 1946. godine u bijeloj Crkvi, a u periodu od 1946. do 1953. bataljon je mijenjao svoje lokacije od Bijele Crkve, preko Novog Sada i Mostara, pa sve do Šapca. U Šapcu je 5. februara 1953. formirana 63. padobranska brigada. Nakon ovoga brigada je još jedanput bila rasformirana i više puta mijenjala svoju lokaciju, sve do 1967. godine kada se konačno “skrasila” u Nišu, gdje se nalazila dok opet nije rasformirana, a unutar specijalne brigade Vojske Srbije formiran 63. padobranski bataljon, kao trenutni nasljednik 63. padobranska brigada.
63. padobranska brigada je poluprofesionalna formacija, što znači da je čine profesionalni oficiri i podoficiri, ali vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji dobrovoljno pristupe ovom sastavu. Obuka svih pripadnika jednice je veoma naporna, zahtjevna i raznovrsna, te se dijeli na opštu, padobransku i specijalističku obuku. Sama padobranska obuka se osnovnu, višu i instruktorsku. Tokom obuke se pridodaje pažnja kako pojedincu tako i grupi, tako da svi koji su prošli obuku u 63. padobranska brigada, važe za izvrsne strijelce, padobrance i ratnike. 63. padobranska brigada ima bogatu historiju i kao takva je neizostavan dio specijalnih vojnih formacija na Balkanu.
Pripadnici 63.padobranske brigade odnosno sada 63. padobranskog bataljona se obučavaju za rukovanje vrlo raznovrsnim i raznorodnim naoružanjem i opremom, kako bi u svakoj prilici vladali situacijom. U standardno pješadijsko naoružanje ubrajaju se domaća automatska puška M70 u kalibru 7.62mm i nova Zastavina puška M21 u kalibru 5.56mm i odgovarajući automat, njemačke puške “Heckler und Koch” u raznim verzijama i kalibrima, zatim tu su i južnoafričke puške SAR-80 u kalibru 5.56mm, te snajperske puške i pištolji (revolveri) različitih proizvođača. Pored ovog lakog naoružanja, jedinica je opremljena različitim ručnim raketnim bacačima, minobacačima, mitraljezima i protiv-oklopnim sistemima.
Tokom godina pripadnici koji su služili u 63. padobranskoj brigadi, a koje su od milja nazivali “Niški specijalci”, bili su uvijek među najboljim vojnicima i pripadnicima vojske. Danas postoji udruženje veterana ove brigade.
Elitna vojno-policijska jedinica za borbu protiv kriminala i terorizma BOPE, osnovana prije 28 godina, predstavlja značajno pojačanje redovnoj policiji, a poznata je po uspješnom rješavanju talačkih situacija i pobuna u zatvorima. BOPE je skraćenica od Batalhao de Operacoes Policiais Especiais što u prevodu znači Bataljon za specijalne policijske operacije.
Pored raskošnih karnevala, slavnih fudbalskih zvijezda, predivnih ljepotica i čuvenih plaža, Brazil je poznat i po drugoj, tamnijoj “strani medalje” – velikoj stopi kriminala i ubistava, koji su u svjetskom vrhu, kao i velikom broju siromašnog stanovništva. Na primjer, u jednom od najvećih gradova u Brazilu – Rio de Žaneiru, koji je i svjetska turistička atrakcija, dnevno se dogodi devet ubistava. Od toga, najmanje u južnom djelu grada, na obali okeana, gdje su čuvene plaže i šoping centri, sa oko 600.000 stanovnika, koji se samo ovde i kreću i gdje dolaze turisti. U prva dva mjeseca ove godine tu je ubijeno jedanaestoro ljudi.
Medjutim, čim se udaljite od plaža i otmjenih četvrti, ulazite u opasnu periferiju, sirotinjske četvrti poznate kao “favele”, sa sklepanim kućicama od cigle i lima. Tu pucaju suparničke bande, u medjusobnoj borbi za teritoriju, povremeno učestvuje i policija, koju mnogi optužuju da je korumpirana i da štiti “svoje bande”. Ginu dileri dorge, šverceri oružja, djeca koji su njihovi “šegrti” i “kuriri”, policajci, ali još više nedužni: žene, djeca, mladići … U ovim “zonama sumraka”, u prvih 60 dana ove godine, ubijeno je 809 ljudi, ne računajući 569 nestalih – sve očajnike iz favela. U 789 favela u Riju živi više od milion ljudi, a u Rocini, najvećoj faveli u kojoj živi 120.000 siromaha, mjesečno se proda 150 kg kokaina i ostvari dobit od 800.000 eura. Preko 60 ovih “naselja prokletih” kontrolišu paravojne formacije, koje čine bivši policajci i vatrogasci. Što se više analizira statistika, sve je poraznija: u 2005, u Rio de Žaneiru (12 miliona stanovnika) zabilježeno je 39,5 ubistava na 100.000 stanovnika. Od južnoameričkih gradova, te godine bio je opasniji samo Medelin, kolumbijski centar narko-mafije sa 55,5 ubistava na 100.000 stanovnika. Samo u periodu od 2002, do 2006, u Riju je ubijeno 1876 maloljetnika. U gradu karnevala i Kopakabane strada najviše djece na svetu: skoro 400 godišnje!
Enormno su velike socijalne razlike izmedju bogatih i siromašnih: bogati i imućni koji čine samo 1% ukupnog broja stanovništva, raspolažu sa više od 50% državnog prihoda, odnosno bogatstva. Čak petina Brazilaca ima 2% nacionalnog dohotka, od čega mnogi žive sa samo dva dolara dnevno. Zbog toga je Brazil država sa najvećom razlikom u distribuciji prihoda u Južnoj Americi i jedna od najvećih, sa socijalnim razlikama u svijetu.
Brojno i dobro naoružane bande kriminalaca svih vrsta, ne boje se obračuna sa policijom i često se vode pravi mali ratovi. Da situacija bude još gora, u Riju se pored snaga reda i kriminalnih bandi, pojavio i treći naoružani “igrač” paravojske (“mineiros”). Ovi ilegalni “odredi smrti” sastoje se od bivših policajaca i vatrogasaca koji su uzeli pravdu “u svoje ruke” i krenuli da se obračunavaju sa kriminalcima. U mnogim naseljima i favelama proterali su dilere droge i pljačkaše i nametnuli svoj red i zakon, uključujući i naplatu zaštite – “reket”. Svoje usluge naplaćuju 15 reala (oko 5 evra) mjesečno, ali ovo nije jedina vrsta reketa koji uzimaju. Tu je redovan “porez” na gas i struju, koja se najčešće krade. Procjenjuje se da u jednoj faveli sa 12.000 stanovnika “mineirosi” zaradjuju milion reala mjesečno.
Pokušavajući da se suprotstave naraslom kriminalu i moćnim narkobandama, policija (federalna i državna) preduzima opsežne akcije i racije u Rio de Žaneiru, Sao Paolu i drugim gradovima Brazila ali one daju ograničene i privremene rezultate. Tako je sredinom juna ove godine, policija u Sao Paolu izvela veliku raciju protiv kriminalaca, u kojoj je učestvovalo 18.000 policajaca: privedene su 2.372 osobe i zapljenjeno je 106 kg droge, 1.200 automobila (700 ukradenih), 180 komada raznog oružja i skoro 3.000 automata za kocku.
Slična akcija izvedena je i u Rio de Žaneiru 26. juna 2007, kao završnica dvomjesečne operacije. Oko 1.350 teško naoružanih policajaca i pripadnika elitnih državnih jedinica vojne policije (BOPE), podržani helikopterima i oklopnim vozilima, ušlo je u siromašno predgrađe Alemao, gde su ih kriminalci dočekali paljbom iz automatskog oružja i ručnim bombama. U razmjeni vatre ubijeno je 13 trgovaca drogom, a povrijeđeno je i desetak građana. U četverosatnoj policijskoj akciji i povremenoj žestokoj pucnjavi, zapljenjeno je desetak pušaka, 60 ručnih bombi, automata i drugog oružja, kao i 30 kg marihuane i 40 kg kokaina. Od početka maja, kada je sukob u Alemau i započeo ubistvom dvojice policajaca, najmanje 40 osoba je ubijeno, a 80 povrijeđeno.
Operativni bataljon Specijalne policije – BOPE (Batalhao de Operacoes Policiais Especiais) osnovana je prije 28 godina, zbog potrebe za reagovanjem u sve učestalijim talačkim situacijama i do kraja osamdesetih godina 20. vijeka timovi BOPE radili su pretežno u sirotinjskim favelama, koje i dalje predstavljaju glavno izvorište svih oblika kriminala i nasilja. Ova po svim karakteristikama prava SWAT jedinica, je značajno pojačanje redovnoj policiji u rizičnim situacijama (racije, hapšenja, blokade, barikadiranje opasnih lica, oslobađanje talaca), a često djeluje i kao “spasilačka snaga”, kada se pripadnici redovne policije nađu u obruču i pod vatrom kriminalnih bandi.
Za vrijeme kursa, koji predstavlja kontinuiranu obuku i dril, kandidatima je zabranjen izlazak iz baze, oslobođeni su ostalih dužnosti, a aktivnosti i vježbe često traju cijeli dan – 24 sata. Obuka bez odmora, sa aktivnostima koje se neprekidno smjenjuju (taktička obuka, trčanje, gađanje, marševi, fizičke vježbe, borenje i sl.) izlaže kandidate stresu (fizičkom i psihičkom), što omogućava instruktorima da putem „prirodne selekcije“ uoče kod kandidata osobine, koje će ga eliminisati sa kursa ili preporučiti za pristupanje jedinici. Selekcija je tako koncipirana da kreira svestranog pojedinca , koji će moći uspješno da izvršava zadatke u specifičnoj i krajnje rizičnoj sredini kao što su favele, sa skučenim prostorom ili da hladnokrvno reaguje u talačkim situacijama.
Obuka u džungli
U podnožju baze jedinice nalazi favele koju je BOPE „očistio“ od kriminalaca i koju sada koristi kao „prirodni“ poligon za obuku u urbanoj borbi. U skučenom prostoru na brdovitom terenu pod nagibom, u veoma uskim uličicama bez naziva i brojeva, gde dvoje jedva mogu se mimoiđu, sa poluzatamnjenim sobičcima, BOPE je razvio taktiku gradske borbe jedinstvenu u svetu. Borba i razmena vatre vodi se na ekstremno malim rastojanjima (1-3 m), gdje osnovno sredstvo zaštite predstavljaju pancirni štitovi i prsluci. I pored toga i dobre obučenosti, dešavalo se da u akcijama u favelama BOPE izgubi i do petoricu operativaca. Strm, nepristupačan teren , uski prolaz i sabijene prostorije, onemogućavaju prikriven prilaz, brze akcije, manevar, pokretljivost, upotrebu vozila i prilaz sa jačim snagama.
U tamnim sobicama nalaze se i nedužne osobe , sirotinja, koje ne smije da budu zamjenjena sa kriminalcima, što otežava brzu indentifikaciju mete prilikom upada timova i reagovanja (pucanje). Nikad se ne zna da li će neko ispod stolice ili ćebeta da potegne oružje ili baci bombu.
Poslije faze urbane borbe, budući operativci BOPE se prebacuju duboko u džunglu u bazu Riberiao das Lagas, gdje uče taktiku borbe u ruralnim (terenskim) uslovima. Posebno se uvježbavaju: orijentacija, infiltracija, maskiranje, kretanje, osmatranje i izviđanje, prepadi, izrada improvizovanih prepreka i oružja, desantno-amfibijske akcije na vodi. Ovo predstavlja fizički najtežu fazu obuke zbog obimnog sadržaja vježbi koje se stalno smjenjuju, minimum snai odmora, redukovane ishrane, teških klimatskih uslova u džungli .
Danas ne postoji ama baš niti jedna nacija u svijetu koja nema specijalne jedinice koje se šalju na ekstremno opasne i teške situacije! Ono što ih „krasi“ jeste hladnokrvnost u strašnim situacijama. Strašne obuke svakako ih ističu među najboljima. Izvršavanje diverzija i sabotaža iza neprijateljskih linija, su njihove specijalnosti. Oni su snažni, opasni, hrabri i državni heroji, od kojih zavise važne državne odluke. Oni rade ono što niko ne može, a mnogi i ne žele.
Na trenutnoj listi spacijalnih jedinica prvo mjesto zauzimaju britanski SAS-ovci. Za priključenje ovoj specijalnoj jedinici od kandidata se zahtjeva da budu eksperti u rukovanju oružjem, eksplozivom i minsko-eksplozivnim sredstvima, odlični plivači, padobranci, sposobni za preživljavanje u prirodi na duže vrijeme, da budu osposobljeni za pružanje prve pomoći i samopomoći, te da odlično govore jezik zemlje u koju se upućuju.
Rukovanje različitim vrstama naoružanja, taktički postupci u diverzantskim djelovanjima, izučavanje sredstava veze, sanitetsko zbrinjavanje, tečajevi padobranske obuke i preživljavanje u prirodi jesu najvažniji sadržaji obuke budućih specijalaca. Stvarnu sliku onoga šta sve prolaze na obuci, govori to da samo 20 posto polaznika prođe obuku SAS-ovaca. U današnjem vremenu kada se ratovi vode u mnogim zemljama sposobnost ovih jedinica dolazi do izražaja, a ovo su su najbolje i najpoznatije specijalne jedinice.
Mornarički komandosi američke armije poznate po nazivu „foke“ zauzimaju drugo mjesto. Ubistvo najtraženijeg teroriste Osame bin Ladena ostat će im vjerovatno najbolja i najpoznatija akcija svih vremena. Njihov slogan glasi „bez bola-nema uspjeha“, dok će neki reći da proći selekciju i obuku u „fokama je teže i napornije nego se popeti na Mont Everest.
Obuka je toliko naporana da između 55 i 60 posto kandidata otpadne, koji se u principu najviše javljaju iz mornarice i marinaca.
Izraelska jedinica Shayetet se sastoji od 200 najboljih komandosa i nekoliko stotina rezervista, stekla je epitet vjerovatno najbolje antiteroristicke snage na svijetu. U Izraelu, i uopšte u vojnim krugovima, postala je mit, tajno bratstvo vojnika koji u svom spartanskom i vječitom ratu sa terorizmom udaraju niotkuda i koji su do sada ostvarili na desetine podviga
Specijalne jedinice Američke vojske (eng.: United States Army Special Forces), poznate i pod nadimkom Zelene beretke, su jedna od najelitnijih vojnih jedinica na svijetu.
Ova posebna jedinica najviše dolazi do izražaja u Vijetnamskom ratu. Najčešće su izvodili operacije spašavanja američkih vojnika i pilota iz mnogih zarobljeničkih logora duboko u prašumi.
U misiju najčešće kreću u grupi od 12 ljudi.
Od prvih dana postojanja do danas, njihova tehnologija i strategija je uveliko poboljšana. Danas vrše protivteroristička djelovanja širom svijeta, vrše nekonvencionalno ratovanje, uvježbavanje gerila, uvježbavanje strane vojske i policije u kriznim situacijama, vrše direktnu akciju, spašavanja ljudi, uništavanja neprijateljskog naoružanja, građevina, vojnika itd.
Uvježbani su za ekstremni alpinizam, HALO (High-Altitude Low-Opening) skokove iz aviona s visina od oko 21000 stopa te otvaraju padobrana jako blizu zemlje, vrsni su ronioci, plivači, veliki znalci borilačkih vještina i hladnih oružja.
Njihovo tajno oružje je element iznenađenja, gotovo su nezamjetljivi, njihove misije se odvijaju u mrtvoj tišini, neprijatelju pred nosom. Takavaran je iranska specijalna jedinica koja broji oko 200 ljudi. Komandosi su pažljivo birani i izuzetno pripremljeni za različite zadatke, uključujući i misije na kopnu, daleko od vode. Naime, pored tradicionalnih mornaričkih operacija, kao što su nadzor, izviđanje i uništavanje pomorskih instalacija i brodova, Takavaranci su sposobni i za misije, u malim timovima, diverzija ili likvidacija, kao i hvatanja zarobljenika ili oslobađanja talaca.
Sam način obuke su osmislili bivši pripadnici Sovjetskih Specnaz jedinica, kao i njemačke KSK mornaričke specijalne jedinice (isto bivši pripadnici). Obuka traje dvanaest mjeseci. Kandidati moraju proči rigorozne fizičke testove, a zatim kreće obuka. Prvih osam sedmica je namjenjeno sticanju fizičke snage i kondicije, zatim škola ronjenja, škola padobranstva, škola za naoružanje i opremu, škola borilačkih vještina, škola ratovanja i strategije, i na kraju škola borbe u naseljenim mjestima i objektima. Nakon što uspješno završe svu obuku, budući komandos je sljedecih šest mjeseci u jedinici na “probnom radu”, nakon čega postaje pravi Takavaran komandos.
Naravno tu su još i Delta Force, U. S. Army Rangers, MI-6, MARSOC, Francuski Naval komandosi, Spetsnaz i mnogi drugi.
Ovi ljudi su „mašine“ za ubijanje, koji su stvoreni da služe vladi i rade ono za šta su osposobljeni. Da li na kraju bude vrijedno to kroz šta oni prolaze, to samo oni znaju, ili možda čak i ne zanaju jer su im mozgovi isprani vojničkim životom i naredbama.