Branislav Petrović

IMA JEDNA ZVEZDA

Ima jedna zvezda
lukava lepa nevidljiva drska i zla
krije se kao da je nekog opljačkala
kao da je nekom kuću zatrla

Šta sve ne čine astronomi
šta sve ti šašavci u svom fanatizmu
pentraju se po sazvežđima zaviruju u pakao
ali te zvezde nigde nema

Zapostavili porodice
i danju i noću zure u nebesa
žene ih varaju sa trgovcima
žene na zemlji i nebesima

Nabavili najskuplje instrumente
konsultuju proroke jurodive na smrt osuđene
zmijama se pod jezike zavlače
evo već hiljadama godina pa ništa

Ekipe hemičara i fizičara
najpoznatiji svetski stručnjaci i nobelovci
iznose neverovatne dokaze i argumente
ali zvezde nema pa nema

Ni ciganke nisu pomogle
ni čuveni starci proslavljeni na lomačama
ni vlasnik svinje sa glavom pantera
ni svinja ni panter nisu pomogli

Ni muzičari nisu pomogli
još manje sobarice u novim hotelima
ako iko policija bi ukazala na neki trag
ali ni policija nije mogla




Ima jedna zvezda

ne samo u pesmama ne samo u snu
mađije i čini na nas je bacila
i daleko nas mlade odvela.

Jutro


Ispregoh konja,
upregoh
magarca,
u svoje srce,
taljige teretne!
Džilitnu se sivi!
Srce,
okupani smo jutros
noćnim užasima
i srećni što smo živi!

Balada o džambasu i krčmarici


U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
pada kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu selapored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tako na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

KADA TE OSTAVI ONAJ KOGA VOLIŠ

Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.

Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.

Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.

Idem da prošetam.
Gde češ po kiši?
Ja volim kišu.
Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si luda.

I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš .I šetaš...
I svi gledaju kako šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš...
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
I ne boli te ništa.
Samo malo...ništa.

SRCE

O srcetu najviše znam.
Kad god poželim mogu da osetim njegovo kucanje, u grudima, na levoj strani.
Srce je uvek levo.
Imao sam ga i u detinjstvu.
Srce je pumpa.
Ali i Mozak lično ima da zahvali toj pumpi za sve svoje nestašluke. Toj pumpi koja radi radi. Slavna radilica beskraja!
Od kako sam se rodio srce mi nikada nije stalo. To je zadivljujući
podatak iz moje biografije. Važniji od godine rođenja, objavljenih
knjiga, pročitanih ljubavi, gradova u kojima sam gladovao, bitaka u
kojima sam junački poginuo.
Kad kažemo osobi koju volimo TI SI MOJE SRCE nismo je mogli ni sa čim
toplijim uporediti. Jer reći nekome TI SI MOJE SUNCE zaista je
preterivanje. Još nije utvrđeno da li je Sunce Mozak ili Srce sveta. Ili
i jedno i drugo.
Meni je sve jasno u vezi sa Srcem sem jednog malog maleckog ovolickog
pitanja: ŠTA JE TO ŠTO NJEGA GONI NA PRAĆAKANJE BEZ ODMORA KAKVA TO SILA
KOMANDUJE NJEGOVIM RITMIČKIM POKRETIMA TIKA TAKA TIKA TAKA NIJE LI TO
NEKA NJEGOVA VLASTITA SVEST NEKI NJEGOV VLASTITI CILJ KOJI JE ZAVEŠTAN
NEGDE DUBOKO DUBOKO MNOGO DUBLJE OD ČOVEKA?
Istraživati u tom pravcu.

Ovo je bila istrgnuta stranica iz beležaka od pre desetak godina kada
sam, jedne nerazumne jeseni, pokušao da odgonetnem ono što nije uspelo
učenjacima kroz vekove. To je bio period koji se u mom skromnom
revolucionarnom i reformatorskom životu mirne duše može nazvati SRCE.
Ispitivao sam Mozak, Jetru, Bubrege, Oči, Uši, Ruke. Pa ipak, bilo je to
razdoblje SRCA.
Mozak, čarobnjak iza čela, taj šašavko, neuporedivi šarlatan, obasipa
nas novim i novim čudima - čovek je već nemoćan pred sopstvenim moćima.
Ali postoje večna čuda, neshvatljiva, nepojmljiva divna i neponovljiva,
tu, u nama, u našem trošnom organizmu, u našim krhkim životinjama.
Pitanja navode na prapočetke, na lukavstvo Sunca, na razum dalekih
sazvežđa, na mudrost Magline i Pustarstva, pitanja kroz divne predele
rasuđivanja vode u tamu očaja, nespoznaje, mraka.
Rodio si se i majka stavlja ruku na tvoje grudi - guče mala golubica u tebi, nemirno trčkara mali tigar u kavezu grudi.
I živiš sto godina, a mali lavić ne otpočine nikada.
U mesarskoj radionici vidiš srce bića bliskog krave konja žirafe ovce
svinje i pitaš se to li je to. I skoro da jekneš: Zar je moguće!
Pre desetak godina ni slutio nisam da će moj period SRCE postati
obeležje veka. Zaista, prijatelji, šta će naš vek značiti u ponorima
budućih vekova ako ne SRCE.
Ovo je pravi vek, ovo je vek SRCA.
Čovek na mesecu, naš brat, i to je podvig po kome smo slavni zauvek, kao
Stari Grci, ali srce jednog čoveka u grudima drugog - može li se i
pronalazak vatre meriti s tim?
Moje srce u tvojim grudima, brate.
Tvoje u mojim!
Oslušni moje srce u tvojim grudima... tika taka tika taka.
Moj mali tigar, moje putasto magare!
Tvoja golubica u mom snu!
Lavić tvoje majke.
Srce sestre brata tvoje srce!
Pesnici odavno rekoše POKLONIĆU TI SVOJE SRCE, ali čak ni pesnici, ti
večni maloletni prestupnici, nisu mogli naslutiti: POKLONIĆU TI SVOJE
SRCE postaje stvarnost bukvalna bolna jezovita i iznad svega - divna.
Tragika je neminovna: kad zakuca moje srce u tvojim grudima, druškane,
ja ću biti daleko od tebe, u nekim pustim zvezdarama, i ti nećeš moći sa
mnom da podeliš radost zbog novog antilopčeta u tvojim grudima.
Ja ću biti odsutan.
Zato ti brate čuvaj moje srce.
Čuvajući moje srce ti mene spasavaš od ništavila, ti mene braniš od glupe smrti, ti tegliš prema besmrtnosti. Tegliš za obojicu.
Nemoj se plašiti moga srca u tvojim grudima. Dobro je to moje srce. Neće
ono tebi ništa. Ono samo malo tuguje za mnom. Ali i to će proći. Ti
poštuj njegovu tugu za mnom. Ipak je to, kroz tolike doživljaje,
ustanke, revolucije, poplave i zemljotrese, bilo moje srce. Ni jedan
ustanak nije podignut bez srca, ni jedna revolucija nije uspela ako nije
bilo srca. Sloboda bez srca nije sloboda. Čak i dželati imaju srce.
Čuvaj moje srce.
A kad i tebi kucne čas predaj ga sledećem. Neka bar srce bude besmrtno.
Skeptici su požurili: lov na srca, hajke na mladiće po zabačenim
pokrajinama sveta. Spasavanje izmišljenih veličina, bankara, trgovaca,
zlih vođa.
Ne tuguj srce moje!
Šta je izmislio čovek, a da od toga nije stradao. Ti to najbolje znaš, srce moje.
Ali MOJE SRCE U TVOJIM GRUDIMA eto, to je naš vek.
Po tome će nas pamtiti u ponorima vekova.
Već čujem učitelja istorije: BILO JE TO, DECO, U VEKU SRCA...

Jutro pod lipama

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce
gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,

po podrumima
mrtvačnicama
i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!

Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju
pomokri
na tvojoj
humci.

NOĆNA PESMA

Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.



Branislav Petrović

Jeste dođu meni

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka

Jeste pošašave kadkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga

Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije

Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo

Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako

I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!

Kako Ana rešava ukrštene reči


Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima,li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al,
znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad
Ana
plače!
(o ne lažem vas)-
to je lepše
od voća!
Od
kiše!
Od...
rakova na žaru!
Od...
čega god hoćete!
Od ptice u galopu!-
pa nisam ja valjda vica radi
prokocko celu Evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
naaajvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana,
zapalio bih i svoje kosti.

Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram Dunav, il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog
Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li
Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj naj naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A meni izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka
reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada
nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana,
naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I
dddok je tttako
ooo opasnu
ddddrzim u zzzz zagrljaju
rrr reči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava?!

Ne, Nije To Ljubav