Dobrovoljci u istoriji ratovanja

Добровољци су лица која по сопственој жељи (без законске обавезе и било какве принуде) ступају у оружане снаге, оперативну армију или посебне формације (герилске, патризанске, ослободилачке, револиционарне, контрареволуционарне и сл.) своје или стране земље, из патриотских, класних, националних, идеолошких, религијских и других побуда. И лица која се у миру добровољно јављају на одслужење војног року сматрају се добровољцима.


Добровољачки покрет на тлу бивше Југославије развија се са националноослободилачким тежњама за ослобађање од туђинске власти и стварања заједничке државе.

У аустро–турским ратовима у XVIII и XIX веку учествује много добровољаца из ових крајева а стварају се и посебне добровољачке јединице Срба, Хрвата, Словенаца и др. (Карпошев устанак, Фрајкор, Кочина крајина), које се боре на страни Аустрије против Отоманске Империје.

Српски устанци



У Првом српском устанку у устаничке јединице јављају се не само из Србије него и Босне, Црне Горе, Македоније, Хрватске, као и суседних земаља (Аустрије, Бугарске, Грчке). Артиљерију устничке војске организовали су добровољци из Војводине. Устанку се прикључило око 800 Бугара, а из аустријске војске се 1808. пребацило се у Србију из Аустрије 515 војника. Већи део добровољаца остао је у Србији и учествовао у Другом сртском устанку.

У херцеговачком устанку 1852., 1857., 1861—62. било је много добровољаца из Црне Горе, а у босанско-херцеговачком устанку 1875—1878. из Србије, Хрватске и Словеније (Мирослав Хумбајер, Словенац, је био једно време начелник штаба босанско-херцеговачких устаничких чета).

Рат Србије против Турске 1876. године оснажио је добровољачки покрет у Балканским земљама. Од добровољаца из Босне, Црне Горе и Војводине у Шапцу је 1876. формиран Добровољачки корпус, а на јужноморавском правцу борило се неколико јединица из других крајева: одред из Војводине (око 2500 људи), Црногорски батаљон, Руско-српски батаљон, Албанско-српски батаљон и др. Из Русије је стигао Добровољачки одред, под командом генерала Михаила Черњајев (2350 људи), а од око 6000 бугрских добровољаца који су се прикупили у Тимочкој крајини, формирана су три батаљона. У септембру 1876. све те снаге су објесињене у две добровољачке бригаде (са по четири батаљона) а нешто касније формирана је и Добровољачка дивизија. У то време у саставу Дринске војске налази се и одред састављан претежно од Италијана — гарибалдинаца са групом Француза, Немаца, Чеха, Белгијанаца и Норвежана. Наредне године 1877, од добровољаца из југословенских земаља и нешто Аустријанаца и Немаца, био је образован је тзв. Добровољачки кор од три батаљона. Део тих добровољаца остао је у српској војсци и стално и активно учествовао у балканским ратовима и Првом светском рату, а појединци су имали врло истакнуту улогу у њима (прим. Павле Јуришић-Штурм је био командмандант дивизије и армије 1912—1918)

Први светски рат


Споменик војводи Вуку и српским добровољцима

У току Првог светског рата снажно је дошла до изражаја солидарност југословенских народа у борби за ослобођење и уједињење, кроз добровољачки покрет за помоћ Србији и Црној Гори у рату против немачке и аустријске агресије. На тој основи развио се широки покрет за ступање у српску и црногорску војску, како код народа под окупацијом тако и међу нашим исељеницима у у другим деловима света. Реализација тих тежњи наилази на многе тешкоће. Аустроугрске власти су предузимале ригорозне мере да те тежње угасе у самом почетку. Ратни судови изрицали су најтеже казне присталицама ослободилачког покрета. И поред тога почетком рата из пограничних земаља пребацило се 3—4.000 добровољаца који су учествовали у борбама 1914. било у саставу српске или црногорске војску или у посебним јединицама. Од сремских добровољаца (око 400) у септембру 1914. формиран је одред у саставу Одбране Београда, који је у октобру 1915. бранио град и готово цео изгинуо у борбама.

У септембру 1915. почело је пребацивање добровољаца који су сакупљени у Русији од пребеглих или заробљених војника из аустроугарске војске. До половине октобра Дунавом је у Србију стигло око 3.500 бораца. Од њих и добровољаца уз Војводине и Боснеи прве групе стигле из Америке формиран је добровољачки одред који је водио борбе на фронту према Бугарској и у току повлачења претрпео велике губитке, тако да се мањи број повукао са српском војском преко Албаније на Крф, а затим је био упућен на Солунски фронт.

У црногорској војсци 1914—15. били су формирани Билећки, Гатачки, Требињски и Бокељски батаљон попуњени добровољцима из Херцеговине, Боке и исељеницима из Америке.

Међу српским исељеницима у Северној и Јужној Америци спонтано се јавио покрет за помоћ старој домовини. Створена је организација Југословенска народна одбрана која се повезала са Југословенским одбором у Лондону. Превожење добровољаца било је отежано, а и ризично због дугог пута и ратних дејства (један транспорт од око 480 добровољаца страдао је у децембру 1914, када је брод наишао на мину у Дримском заливу, од којих је спашено само 180 људи).

Добровољци из Америке, Италије и Русије 1917.


Од почетка 1917. пристизање добровољаца из Америке је повећано, јер је влада САД одобрила њихово прикупљање, али су и даљр упућивани у Луис (Lewis) (Канада), затим бродовима у Бизерту (Тунису), одакле су после обуке слати на Солунски фронт. До пробоја је стигло 7.000 добровољаца.

Прикупљање добровољаца у Италији ишло је много теже, јер су италијанске власти спречавале ту активност и забраниле формирање добровољачке јадранске легије. Зазирући од уједињења југословенских народа италијанска влада је тај став и после прелска на дтрану савезника, све до пробоја Солунског фронта, када је коначно дозволила групи од 234 официра и 80 војника да крену за Солун. Крајем 1917 у Италији је капетан Људевит Пивко формирао Југословенски добровољачки батаљон (1.000 људи) који се заједно са италијанском војском до краја рта борио против Аустроугарске.

Добровољачки покрет у Русији имао је широке размере почев од 1916. У јануару 1917. формиран је Добровољачки корпус, у којем се налазило 42.260 добровољаца (Срба, Хрвата, Словенаца и нешто Чеха). Како је сав командни кадар послат из српске војске и у многом оптерећен великосрпском визијом будуће државе, на чему је инсистирала и влада Николе Пашића, убрзо је дошло до поларизације и нетрпељивости на класној и националној основи. Почело је осипање људства, упркос промени назива у Добровољачки коепус Срба, Хрвата и Словенаца, тако да је спао на 19.472 човека.

Српска влада је захтевала да се корпус што пре пребаци на Солунски фронт. Први контингент је преко Архангекска и Северног леденог мора, пребачен у Француску и коначно у Солун, где је стигао почетком јануара 1918. Други део је имао још тежи пут услед револуције и грађанског рата у Русији, па је преко Сибира, Манџурије, Јапана, Тихог океана и Црвеног мора стигао у Солун 19. април 1918. Из Русије су у току 1917. и 1918. стигла 12.694 добровољаца. Добровољци су улазили у састав постојећих јединица српске војске, а 1918. је формирана Југословенска дивизија која се истакла у борбама на Кравици, Козјаку и Кучковом камену, завршивши пробој Солунског фронта.

Укупно се на страни српске и црногорске војске у Првом светском рату борило се 32.000 добровољаца припадника југословенских народа и народности.

Постојао је Савез ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије коме је забрањен рад фебруара 1947. године.

Октобарска револуција


Група југословена учесника Октобарске револуције


Октобарска социјалистичка револуција покренула је милионске масе радника и сељака Русије и других земаља у борби за ново друштво, за социјализам. Формирано је много интернационалних јединица у којима се борило око 250.000 добровољаца (Мађара, Пољака, Југословена, Чеха, Немаца, Румуна, Бугара, Кинеза и др.). Припадници југословенских народа који су се затекли у Русији (претежно аустроугарски војници заробљени у Галицији) формирали су југословенске одреде (око 20) и придружили се јединицама Црвене арније. У другој половини 1918. формиране су и веће јединице (пук „Матија Губец“, Југословенски комунистички пук и др.) које се истичу храброшћу и пожртвовањем у борби птотив контрареволуције.

Из редова југословенских добровољаца израсло је више исткмутих војних и политичких руководилаца — комесара одреда, пукова и бригада: Алекса Дундић, херој октобарске револуције, командант коњичког пука, Данило Срдић, Никола Груловић, командант и комесар првог Југословенског комунистичког пука, Емил Чоп, командант пука, Сава Лачић, Јован Шипош, Густав Барабаш, руководиоци одреда Црвене гарде и др.

У саставу револуционарних снага, према непотпуним подацима, учествовало је око 35.000 Југословена, од којих је велики део погимуо у борби за победу совјетске власти и одржању прве социјалистичке државе у свету.

Шпански грађански рат


Између два рата добровољци учествују у многим ослободилачким и револуционарним покретима, испољавајући интернационалну солидрност са борбом прогресивних снага против реакције и фашизма. То нарочито долази до изражаја у Шпанском грађанском рату 1936—1939. Упркос многим тешкоћама забранама и хапшењима, на позив КПЈ јавило се много добровољаца, од којих је у Шпанију стигло око 1600 (700 директно из Југославије, а остали из разних крајева света), а међу њима и више истакнутих југословенских револуционара, као што су били:Благоје Паровић, Марко Орешковић, Божидар Масларић, Владимир Чопић и др.

Југословенски борци интербригада испољили су високу свест, храброст и пожртвовање. На бојиштима Шпаније, животе је дало око 700 бораца, а 300 је рањено. Многи од њих су постали, командири, команданти и политички комесари у јединицама које су се бориле за слободу Шпаније. Чин официра шпанске републиканске армије добило је 150 Југословена, а 40 је било на дужности командира чета и батаљона у интернационалним бригадама.

Други светски рат

У Другом светском рату учешће добровољаца добило је највеће размере. Већ на почетку фашистичке агресије многи антифашисти, младићи и девојке, испољавају спремност да ступе у борбу за слободу сопствене земље, а и других угрожених земаља. Уочи агресије на Чехословачку, под утицајем политике КПЈ, хиљаде Југословена јављали су се у добровољце за одбрну чехословачке независности. На Београдском универзитету организована је војна обука студената на добровољној основи, формирани су батаљони одбране, а слична активност се одвијала и у другим центрима Југославије. Пред Априлски рат 1941. многи комунисти и скојевци се јављају војним командама и јединицама.

Оружани устанак Југославије 1941, који је организовала и повела КПЈ, ослањао се на свесно и добровољно учешће свих прогресивних народа у борби национално и социјалн ослобођење. На позив КПЈ за устанак одазивају се на хиљаде родољуба. На тој основи се ствара и јача оружана сила народа и већ крајем 1941 има 80.000 добровољаца. То је био основни начин попуне јединица НОВ и ПОЈ што је било потврђено и статутом пролетерских народноослободилачких ударних бригада.

Борци у НОР-у

Посебне добровољачке јединице јављају се и у функцији развијања НОП-а у општенародни рат против окупатора у циљу укључивања најширих народних маса у оружану борбу и друге облике отпора. Од око 800.000 бораца колико је на крају рата имала Југословенска армија, две трећине су били добровољци углавном омладина, која је масовним учешћем у НОР-у показала високу патриотску свест и дала велики допринос победи револуције, чиме је на својеврстан начин потврђен општенродни карактер НОР-а.

Добровољно учешће жена у свим структурама НОП-а имао је вишеструк и незамењив значај. У јединицана НОВ и ПОЈ борило се око 100.000 жена од којих је 25.000 изгубило живот, извршавајући најтеже задатке у рату.

Шпански добровољци имали су веома значајну улогу од почетка устанка 1941. Њих око 250, колико је успело да побегне из француских логора у Југославију, одмах се укључуло у НОП, при чему су њихово искуство, војно знање и револуционарна прекаљеност дошли до пуног изражаја. Они су се налазили у свим крајевима земље на најодговорнијим дужностима команданата и комесара многих партизанских одреда, пролетерских и ударних бригада., дивизија, оперативних и главних штабова покрајина. Пред почетак друге фазе завршних операција, када су формиране армије, сва четири команданта армија били су старешине у интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату. Око половине шпанских бораца је погинуло у НОР-у, а 54 су народни хероји Југославије.

Заробљеници, пребези и странци у НОВ

Посебне групе добровољаца чинили су војници заробљеници или пребегли из непријатељских формација, као и други страни држављани који су се укључили у НОБ. После капитулације Италије у јесен 1943. Словенци и Хрвати из Истре и Словеначког приморја, који су били мобилисани у италијанску војску, прелазе у јединице НОВ. Од њих, као и од ослобођених интернираца из логора у Италији, формирано је пет прекоморских бригада у које је ступило око 7000 добровољаца, прва тенковска бригада и више родовских јединица (артиљеријских, инжињеријских и везе). Од бивших италијанских војника формирано је више самосталних батаљона, затим бригаде „Фонтанот“ и „Италија“ и партизанска дивизија „Гарибалди“.

Од бугарских војника који су пребегли из окупационе армије формиран је партизански батаљон „Христо Ботев“, а од аустријских држављана који су напустили немачку војску формиран је 1. аустријски батаљон.

У јединицама НОВ и ПОЈ било је и држављана Совјетског Савеза, Пољске, Чехословачке, Немачке и др.

Европски покрети отпора

Ослободилачка борба и покрет отпора у другим европским земљама настали су и развијали се захваљујући учешћу добровољаца антифашиста у њима. Партизанске јединице и борбене групе различите намене у Албанији, Грчкој, Пољакој, Белгији, Норвешкој, Француској и др. сачињавали су добровољци. У неким од ових земаља запажену улогу у покрету отпора имали су наши грађани који су се нашли у њима. У Француској је око 3000 Југословена учествовало у покрету отпора, а формирали су и посебну јединицу „Маршал Тито“. Припадници југословенских народа учествовали су и у покретима отпора Италије, Норвешке, Белгије и др.

У квинслишким формацијама

Добровољаца има и у квинслишким војним формацијама у многим окупираним земљама Европе. Мотиви њиховог добровољног укључивања на страну непријатеља су фашистичка индоктринација, национална и верска искључивост и мржња, жеља за лаким богаћењем путем пљачке и отимачине и сличне ниске побуде, које је фашистичка идеологија и пропаганда вешто користила у разним срединма, нарочито међу примитивним и религиозно фанатизованоим светом. Такве елементе привукла су у своје редове усташке, четничке, белогардејске (словеначко домобранство), балистичке и неке друге квинслишке и колаборационистичке формације у Југославији, мада је добровољност при попунитих формација често у сенци претњи, уцена и разних врста притисака. Њихова борбена вредност и одржање директно су зависили од тесне сарадње са окупаторском војном силом, на чијој страни су остали до краја рата, због беспримерних злочина извршеним над сопственим народом. После пораза у земљи, остаци ових група емигрирали су у неке земље запдне Европе и Америке и под окриљем реакционарних снага наставили антијугословенску терористичку делатност.


wikipedia

Карађорђеви морнари

Бити добровољац у нашем народу некада је била част, а од јесени биће кривично дело. Добровољац се борио за српску ствар, која је увек подразумевала слободу. Његов мотив био је романтичарски, али су страдања и доприноси били врло стварни.

Одбрана нејачи, Православне вере и Српства, стицање националне слободе, част и уједињење данас више нису релевантни мотиви. Први пут у нашој историји озваничено је да је за живот довољно бити подређен ономе који се сматра јачим. Уз то, очекује се и солидна доза мазохистичког дивљења подређености. Да је заиста тако, данас не би имао код да усвоји овако будаласт закон, али пођимо редом.

У Првом српском устанку борио се Зека Буљубаша, са својим голаћима. Бећари Јована Глигоријевића, како му је било име, голаћи из Старе Херцеговине сви од реда, што значи да нису имали никакав иметак, а камоли онај плаћенички, изгинули су 1813. године. Када им је нестало џебане, управо муниције, сабљама и ножевима извршили су јуриш на знатно бројније Турке и отишли у легенду.

Лошије од њих прошао је Гавра Једнооки, буљубаша ког су по Карађорђевом наређењу убили сами устаници, јер није хтео неком паши да врати заплењеног коња. Кажу да је Карађорђе, раније и сам добровољац у фрајкорима, до краја живота оплакивао овог добровољца и јунака, чија је смрт другима послужила за пример да се обуздају, поштују власт државе у настајању и не јогуне се преко подношљиве мере.

Уз то, ми данас ни не знамо да је Карађорђев поход на Сјеницу и Нови Пазар 1809. године помогао и мали добровољачки одред бокељских морнара, односно такозвана Јокова чета, о чему више може да се прочита у делу Васка Костића Подвизи Бокеља ван Боке.

Од августа 1848. до пролећа следеће године, добровољци из Кнежевине Србије, под командом Стевана Книћанина, помагали су Србима у Војводству Србија и Тамишки Банат, северно од Саве и Дунава, да одбране своја права. По повратку, Книћанин је добио чин војводе, који је до тада имао само Тома Вучић Перишић. Истини за вољу, кажу да је овај витез Крста Марије Терезије пред смрт од аустријског цара Франца Јозефа Првог добио две хиљаде дуката за лечење.

Руски Цар исплатио српски дуг

Већ у следећим ратовима, у Србију је нагрнула маса руских добровољаца. Треба читати шта је Фјодор Михаилович Достојевски написао о њиховим мотивима и његова оштроумна опажања сравнити са предложеним законским решењем. Закон који очекујемо уверава нас да је други руски класик Лав Николајевич Толстој потпуно погрешно описао грофа Алексија Кириловича Вронског и сугерише да је Николај Николајевич Рајевски, његов књижевни двојник, био тек плаћеник и авантуриста.

У српском односу према Русији кроз историју било је, уосталом, пуно од хистерије детета, које удара мајку због тога што тренутно не може да му купи бомбоне, како би имало за вечеру. Јер Србија је баш 1876. године у Русији подигла замашан кредит како би предупредила ратне напоре. Отплате није било све до 1880. године, бележи у једном од написа мр Радован Калабић, када је дуг због камата порастао на 1.106.823 динара.


Русија: Прикупљање помоћи за српску браћу

За то време био је то огроман новац. Целокупан српски дуг у то време износио је око 3.300.000 динара. Ту на сцену ступа један добровољац. Руски цар Александар Други добровољно је личним средствима намирио дуг Београда према његовој држави, водећи га у империјалном књиговодству као поклон Србији.

Ђузепе Бродано, Гарибалдинац на Дрини

Кажу да је српској кнежевини тада у помоћ притекло око 15 хиљада добровољаца, највише, наравно, из Русије, затим из Црне Горе и других српских крајева, али је било и Италијана, Грка, чак и Енглеза, Холанђана и Немаца.

Међу њима био је и син Вука Стефановића Караџића, руски потпуковник Димитрије Караџић, као и његов седамнаестогодишњи сестрић, руски кадет Јанко Вукомановић, син професора Алексе Вукомановића и Мине Караџић, Вукове ћерке.

У српско-тирски рат добровољно су пошла и браћа Евгеније и Павел, односно Павле Штурм, који ће касније постати легендарни командант Треће српске армије и војвода Српске војске. Шта тек рећи за Холанђанку Јохани Меркус, која се тада такође борила добровољно за српску ствар и коју је Ђура Јакшић опевао као нашу Јованку Орлеанку?


Ђузепе Барбанти Бродано

Потом, ту је и сјајни Ђузепе Бродано, адвокат и истински Европљанин из Болоње, који није могао мирно да чита вести о зверствима Турака на Балкану. Дошао је у Србију да се бори за њену слободу и Европу. Кажу да је зборно место страних добровољаца било у селу Бадовинцима, које је постало мали ратни Вавилон. После војевања у Србији, Бродано је написао и објавио књигу Гарибалдинци на Дрини.

Мало је познато да је добровољац у српској војсци тог доба био и буњевачки родољуб и српски патриота, новинар Драгутин Калор Милодановић. Он је, побегавши из Аустро-Угарске, где му је претило хапшење, учествовао у ослобађању Ниша и први је српски официр који је, додуше накратко, био дошао до Косова. Касније се запослио у српским поштама, прешао у православље, сарађивао је са многим београдским листовима и извештавао српску владу о писању мађарских листова. Умро је млад и сахрањен на старом гробљу код Маркове цркве у Београду.

Плејаду младих и образованих Срба у српско-турском рату предводио је новинар Пера Тодоровић. Потоњи српски краљ Петар Први Карађорђевић предводио је добровољце у Босанскохерцеговачком устанку. Истини за вољу, мало је ратовао и у Легији странаца.

У балканским ратовима и Првом светском рату, Херцеговци, Босанци, Бокељи и остали Срби из прека допутовали су чак из Америке да се боре за Србију. Волео бих да видим који би од данашњих српских партијаша оставио страначку фотељицу у јавном предузећу или било ком другом загушљивом државном надлештву и бесплатно отишао до амбуланте да макар да крв.

Бројни добровољци изгинули су у данашњој Македонији, борећи се против Турака и бугарашких јединица уочи балканских ратова. Затим, ту су и они који су у великом броју из Аустро-Угарске 1914. године и касније пребегли да се боре на страни Србије. Међу њима су и на Солунском фронту били и Албанци Есад Паше Топтанија, пријатеља и савезника Србије.

Ништа мање храбри нису били ни козаци, избегли од Октобарске револуције у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Они су 1928. године нашу границу према Албанији бранили од упада албанских банди као да је њихова рођена земља у питању. Тада је погинуло је двадесет руских козака – добровољаца. Сахрањени су у Мурину.

У Другом светском рату „добровољци“ Димитрија Љотића нису се прославили. Понашали су се добрим делом срамно, убијали су антифашисте и сопствене цивиле. У свему су опонашали нацистичке узоре, што је српској огромној већини ишло на живце иако је међу њима било заиста сјајних људи.


Српски добровољци, Одеса 1917. година

ЗА СЛОБОДУ СРБИЈЕ: Италијански гарибалдијевци српски четници


Први италијански четници из 1876. године

На Италијанском војном гробљу из Првог светског рата данас ће бити положени венци првим страним добровољцима.

На спомен-плочи испод великог белог каменог крста урезана је посвета јунацима, првим иностраним добровољцима који су „витешки полетели у редове српске војске и пали, борећи се 20. августа 1914. године“.

У то време Италија још није ушла у рат, али млади ватрени идеалисти нису желели да чекају. Ризикујући да буду осуђени у својој домовини дошли су да ратују за „слободу и уједињење велике отаџбине Србије“. Те речи биле су девиза италијанских гарибалдијеваца који су и 1876. као добровољци са српским војницима ратовали против Турака на Дрини.

ЗАПЛАКАЛИ И РАТНИЦИ

Командир вода у коме су били млади добровољци Италијани, Стојан Радичевић послао је писмо мајци најмлађег међу њима, Николе Горетија.
Описивао је њихову храброст за време борбе и страховиту тугу српских бораца над изгинулим младићима.
- Пет младих Италијана лежали су као живи.
Плакао сам ја, плакали су и моји војници са мном… – писао је Радичевић.

Истражујући судбину заборављених добровољаца др Жарко Вуковић пронашао је податке да је група младих Италијана стигла 8. августа 1914. у Крагујевац преко Крфа и Грчке и пријавила се мајору Војину Поповићу – Војводи Вуку, команданту Церског четничког одреда. Прекаљеном српском ратнику било је жао младића који су рат видели као романтичну авантуру и није хтео да их прими међу четнике „јер нису били вични ратовању“.

Међутим Чезаре и Хуго Коплика, Артуро Реали из Марина, Марио Корвизијери из Кастел Мадама, Николо Горети из Сутрија, Франческо Конфорти из Салерна и Винћенцо Бука из Палерма нису одустајали, жустро објашњавајући да су дошли у Србију да се боре против Аустријанаца и да их ништа неће одвратити од тога. Војвода Вук је попустио.

- Њихова срећа била је неизмерна кад су били примљени међу четнике – забележио је Стојан Радичевић, водник чете у којој су били млади Италијани.

Кад су после завршене обуке кренули у прву акцију према Дрини, најмлађи добровољац Николо Горети послао је писмо мајци у коме ватрено бележи:

„Вечитом радошћу ратника, која оплемењује човека, јављам да ћу први пут ступити у борбу и да сам врло миран и задовољан“.

На несрећу, неколико стотина српских четника, међу којима и седам младих Италијана сударило се 20. августа са снажном аустроугарском формацијом која је бројала више од две хиљаде војника. Поштујући кодекс по коме се борба водила до последњег метка без повлачења, погинуло је пет младих италијанских добровољаца, а двојица су преживела са тешким ранама.

- За показано јунаштво, краљевим декретом, сва седморица су одликована Златном медаљом за храброст – забележио је др Вуковић.

Добровољац из Херцеговине Секула Зечевић оставио је сведочанство о десет младих италијанских добровољаца који су приступили Златиборском четничком одреду.

- Док смо у Ужицу на брзу руку увежбавали руковање пушком, а сваки десети и бомбом крагујевчанком, приспе нам 10 добровољаца из Италије. Ови добровољци били су чланови покрета „Гарибалди“, а били су познати као непријатељи Аустроугарске. Ушли су у наш Херцеговачки вод – забележио је Зечевић. Његова чета била је од командом потпоручника Владимира Бана из Боке Которске, синовца црногорског митрополита Митрофана Бана.

Зечевић је забележио да је после борби код Заовина на Тари јединици наређен покрет у „највећој тајности и тишини“. У зору су сазнали да им је задатак да уђу на непријатељску територију и воде борбе у његовој позадини. Убрзо се 140 српских четника на положају Бабина глава сударило са читавом угарском бригадом.

- Ја сам као тумач Италијанима преносио наредбе Владимира Бана да легну и да се боље чувају. Били су храбри. Један од преживелих Италијана звао се Уго Колица, студент из Рима. Других имена се не сећам. Од десет гарибалдијеваца овде је седам њих положило животе. Кад смо се повукли у сумрак и кад смо се сутрадан пребројали установљено је да нас је стало живих само око педесет. По наредби виших војних власти, чета је због великих губитака повучена у Ужице и расформирана – сећао се Зечевић.

(Вечерње новости – Б. Субашић)

Najveća britanska ratna heroina borila se u srpskoj vojsci


Flora Sends prva britanska žena frontovski oficir, i to upravo u našoj vojsci, pomerila je granice i postala jedna od heroina Prvog svetskog rata. U Srbiji je neko vreme bila zanemarena, ali nedavno je o njoj objavljena knjiga istoričarke Luiz Miler „Flora Sends, naš brat”.

Šira britanska javnost, međutim, priču o ovoj hrabroj i u svakom pogledu izuzetnoj ženi otkriva tek ovih dana, u dokumentarnim emisijama BBC radija i televizije posvećenim I svetskom ratu.

Rođena i odrasla u Safoku, Flora je od detinjstva sanjala da bude vojnik. Detinjstvo je provela galopirajući poljima na svom konjiću i zamišljajući da učestvuje u bitkama.

Dvadeset godina kasnije, ova žena koja je čak i po današnjim merilima živela krajnje neobičan život, odlučila je da svoje dečije snove proživi i na javi, boreći se rame uz rame sa muškarcima, u svemu jednaka s njima.

Nakon tipičnog britanskog vaspitanja srednje klase, koje je ženu pripremalo za brak, materinstvo, čajanke i partije tanisa, i nakon kursa stenografije u Londonu, Flora je nasleđe koje joj je bogati ujak ostavio iskoristla da krene u istraživanje sveta.

Radila je kao sekretarica u Kairu, Kampovala u Britanskoj Kolumbiji i Kanadi, prokrstarila Ameriku i pritom jednom čak i ubila čoveka u samoodbrani.


Priključila se srpskoj vojsci jer je jedina primala žene

Kada je Britanija 1914. objavila rat Nemačkoj, bilo joj je 38 godina, i živela je u Londonu, sa 15-godišnjim nećakom i starim ocem.

Prijavila se kao dobrovoljac za sanitetsku službu i u roku od 8 dana već je putovala za Srbiju, u prvoj dobrovoljačkoj jedinci koja je napustila Britaniju.

Najpre je radila za Crveni krst, ali ubrzo se priključila srpskoj vojsci - jednoj od malobrojnih u svetu koje su u svoje redove primale žene.

Ubrzo je napredovala i stekla čin, najpre kaplara, a zatim kapetana, i nikad nije bežala od akcije. Za muškarcima nije zaostajala ni u drugim vojničkim zanimacijama - piću, pušenju, streljaštvu i vožnji kola.

Uživala je veliko poštovanje i simpatije kolega. Kada je prilikom borbe prsa u prsa teško ranjena granatom, drugi oficir je rizikovao život da bi je izvukao iz bitke.

Udaja za ruskog oficira

Odlikovana je za habrost, a čim se oporavila od teških povreda ponovo se našla sa svojim ljudima, na prvoj liniji fronta.

Srbi su je poštovali i nazivali „bratom", smatrajući je nekom vrstom „počasnog muškarca". Luiz Miler tvrdi da je Srbija bila jedina zemlja u kojoj su žene tokom I svetskog rata mogle da rade sve što žele kada je reč vojnom angažovanju, jer je postojala očajnička potreba za dobrim borcima i cenila se svačija požrtvovanost i hrabrost.


Nakon rata, Flora je ostala u vojsci, tvrdeći da „nikada u životu ništa nije volela više od toga", ali kada je 1922. demobilisana, bilo joj je teško da se prilagodi.

Nekoliko godina je lutala Srbijom i Enleskom, u ženskoj odeći koja joj više nije pristajala, da bi na kraju našla ljubav i udala se za Jurija Judentiča, „obrazovanog ruskog oficira", koji je bio 12 godina mlađi od nje i služio u vojsci kao jedan od njenih narednika.

Venčali su se 1927. i živeli su u Kraljevini Jugoslaviji.

Borila se i u Drugom svetskom ratu

U II svetskom ratu, 1941. godine ponovo se prijavila u vojsku, ali zbog starih rana, u 65. godini, nije više bila kao nekad.

Nemici su je zarobili, da bi je ubrzo pustili na slobodu, ali uz obavezu da se redovno javlja u gestapo. Iste godine, umro joj je i muž.


Nakon rata, sama i siromašna, napustila je Jugoslaviju da bi sa sestrićem živela u Zimbabveu.

Na kraju se vratila u rodni Safok. Mada teško pokretna, sačuvala je neobuzdani temperament: pamte je kako juri ulicama u invalidskoj stolici na struju, dok duga seda kosa vijori za njom.

Do kraja života nije propuštala godišnje skupove ratnika solunaca, za koje je živela i na kojima je slavljena kao heroina.

Umrla je u 80. godini, 1956. godine.


dnevno.rs