Fjodor Ivanovič Tjutčev

Seoca bijedna, zapuštena...
Oskudna sva priroda...
O zemljo moja napaćena!
Zemljo ruskoga naroda.

Još gordi pogled stranca jednog
Ni osjetio nije:
Sjaj koji ispod golog, bijednog
Lika se tvoga krije.

Majko nasušnog nam hljeba,
Pod krestom tvoga doba,
Blagosiljo te vladar neba,
Videć te kao roba.

Pijesak gazim do kolena...
Poslednji je dana znak...
Već je tamom pokrivena
Gora - borje... Svud je mrak.

Kroz ta crna i duboka,
Tužna mjesta - ko će proć?
Odsvud, kao zvijer stooka,
Na nas motri pusta noć.

Bože, utehu onom dadni
Bože, utehu onom dadni
Koga pripeke muči plam,
Koji k’o prosjak goli, jadni,
Kraj tuđih vrata luta sam.
On u prolazu samo kreće
Preko ograda pogled svoj,
Na hladovinu i drveće -
Raskoš letnji u šumi toj.
Za njega neće lisne grane
Gostoiljubivi spremit’ sag;
Na njega neće ni fontane
Rasuti rose biser blag…
Pećina plava i duboka
Zalud ga mami kraju svom…
Ni prah sa rosnog vodoskoka
Osvežit neće glavu tom!
Bože, utehu onom dadni
Koga na životni put kreće jad,
Te kao prosjak bedni, jadni,
Kraj tuđih vrata luta sad.

Ja još se mučim
Ja još se mučim tugom čežnja,
još tebi stremim dušom svom -
i u sumraku uspomena
još ljubav dajem liku tvom.
Tvoj mili lik, nezaboravan,
uvijek i svuda nosim ja,
lik nedostižan, miran, stalan,
ko zvijezda što na nebu sja.
Posljednja ljubav
O, na zalazu naših dana
ljubav je tiša i praznovjerna…
Sijaj, svjetlosti oproštajna,
ljubavi zadnja, luči večernja!
Pola je neba palo u sjenu,
još na zapadu sjaj se žari, -
pričekaj malo, sutonski trenu,
potraj, potraj, predivna čari!
Pusti da krv u žilama sni,
u srcu žara sve je manje…
O posljednja ljubavi, ti
jesi blaženstvo i očajanje.

Posljednja ljubav
O, na zalazu naših dana
ljubav je tiša i praznovjerna…
Sijaj, svjetlosti oproštajna,
ljubavi zadnja, luči večernja!
Pola je neba palo u sjenu,
još na zapadu sjaj se žari, -
pričekaj malo, sutonski trenu,
potraj, potraj, predivna čari!
Pusti da krv u žilama sni,
u srcu žara sve je manje…
O posljednja ljubavi, ti
jesi blaženstvo i očajanje.

Silentium!
Ćuti i skrivaj od svetla dana
I misli svoje i osećanja -
Neka se u dubini duše
Podižu, rastu i nek se ruše
Bešumno, kao zvezdani puti, -
Divi se njima – i ćuti.
Kako srcu sebe kazati?
Kako će tebe drugi da shvati?
Zašto ti živis, da l on pojmi?
Kazana misao ko laž se dojmi.
Uzburkan se istočnik muti:
Hrani se njima – i ćuti.
U samom sebi život produži -
Ceo je svet u tvojoj duši,
Čarobne misli roje se tu -
A zagluši ih spoljni šum, -
Svetlost dana ih goni i muti -
Shvati njihovu pesmu – i ćuti!
Dva blizanca, uz to naša
Božanstva: smrt i san – prija
Ta sličnost brata i sestre: plaši -
On blaži, ona turobnija.
No ima drugi par, i nije.

Nesanica

Jednolik odboj sata, znan:
Ta mučna povest noći, zavet!
Taj jezik što je svakom stran
I jasan svakom, kao savest!

Bez tuge – da l je ko od nas
Sred svemirskoga slušao muka
Ta jecanja vremena, mukla,
Proročko-oproštajni glas?

Čini nam se: osiroteli svet
Sustigo usud; kud i ne bi!
U borbi s prirodom celom, opet
Prepušteni smo samima sebi.

I život naš tu, pred očima
Ko privid na kraju zemlje lebdi,
I s našim vekom i druzima
U sumračnoj daljini bledi…

I novo neko, mlado pleme
Pod suncem upravo stasava!
A mi, pak, druzi, I naše vreme
Već smo pod smetom zaborava!

Pokatkad samo, obred žalni
Dok vrši u ponoćni čas –
Taj pogrebni glas metalni
Oplakuje, katkada, nas!

УПОЗНАХ ЈОЈ ОЧИ


Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесна,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

SIVE SJENE SE SMIJEŠALE...

Sive sjene se smiješale,
Boja zgasla, zaspo zvuk,
Život, kretnje su nestale
U val mraka, dalek huk...
Roj leptira prhat stane,
Tek čujan zraku nijemu...
Čas tuge neiskazane!...
Sve je u meni, ja — u svemu!...

Oh sutone tihi, prisni,
Lij se na dno bića mog,
Tihi, sneni i mirisni,
Zalij me i smiri svog.
Maglom samoumirenja
Prepuni mi osjećaj!...
Daj okusit uništenja,
U svijet sna me pomiješaj!

RUSIJA

Rusija nije pojmljiva umu,
aršinom nećeš mjeru joj znati.
Ona je nešto posebno -
u nju možeš jedino vjerovati.

УОЧИ ГОДИШЊИЦЕ 4. АВГУСТА 1864. г.

Теглим себе по бескрајној стази
У светлости дана који мре...
Тешко ми је, тешком ногом газим...
Мила друго, да ли видиш ме?

Покров земљи све тамнији бива -
Задњи зрак у невид увире...
Ту сам био, и ти беше жива,
Анђеле мој, да ли видиш ме?

Молитву и тугу сутра носи,
Да се кобни тај дан спомене...
Анђеле мој са душама што си,
Анђеле мој, да ли видиш ме?

Брате, сапутниче кроз време једини,
и ти оде тамо куда сви идемо:
стојим сад, самотан, на пустој ледини,
и све око мене пусто је и немо.

Колико ћу овде да стојим уморно?
За дан, за годину - живот ће ми стати
у таму кроз коју сад пиљим упорно.
Шта ће са мном бити, ја то нећу знати...

О, како је лако одједном - не бити!
Са мном, ил' без мене, то важно и није.
Мећава ће иста мраком се орити
и иста ће степа около да бдије.

Протраћене дане губитак не броји,
проживе се живот у нужноме следу.
Будућности нема. И, како ствар стоји,
ја сам, чини ми се, следећи на реду.

Suze ljudske, o suze ljudske,
Lijete se i danju i noću
Lijete se neznano, lijete se neviđene,
Neiscrpne, bezbrojne
Lijete se kao što liju kišni mlazovi
U mrtvu jesen noću.

Oluja je prošla. Još pušeći se, ležao je
Visoki hrast oboren Perunom
I plavičasti njihov dim s grana vijugao se
Po zelenilu osvježenom jakom kišom
A već odavno nije glasnije i potpunije
Ptičiji pijev po gaju se razlio,
I duga svojim krajem
U zelene vrhove se uprla.

Sva priroda je sfinga. Čini sve
Da čovjeka povuče u glib zovom,
Pa možda zagonetke u svem ovom
I nema, nit je bilo ikakve.

NAŠ VIJEK

Duh mjesto tijela sad je bolestan,
I čovjek se nezadovoljstvom puni...
Na svjetlost bi iz noći htio van,
Kad stekne svjetlost, on se opet buni.

U bezvjerju je suh, opustošen,
A nepodnošljiv teret danas nosi...
I shvaća da je sav upropašten,
I žeđa vjeru - ali on da prosi...

U molitvi zar ikad skrušenoj
On vapi k nebu, sav u očajanju:
"Daj znak mi! - Vjerujem, o, Bože moj!
Pomozi mojemu nevjerovanju!.."

Pjevnost je i u morskim valim,
harmonija sred burnih kušnji
i skladni muzikalni šušnji
struje tršćakom uzdrhtalim.

Svud vlast nepomućena sklada,
suglasje puno u naravi,
tek zbog sloboda svih varavih
mi ćutimo da razdor vlada.

Otkuda, kako, razdor poče?
I zašto usred općeg zbora
ne pjeva duša poput mora
i trska misleća još ropće?

Svih rastanaka značenje je jasno:
Tek jedan dan ili cijeli vijek ćeš ljubiti -
Trenutak sna je ljubav, traje čas, no,
Il rano ćeš se, ili kasno,
Uza sve ipak morati probuditi..

СНОВИ

Ко што океан земљу обузима,
Живот је сновима окружен одасвуд;
Настане ноћ — и звучним таласима
Стихија бије о спруд.

То је њен глас: гони и моли нас...
Већ је у луци оживео чаробни чун;
Плима расте и брзо односи нас
У бескрај таме пун.

Небески свод, буктећи славом звезданом,
Гледа тајанствено, из дубине у сени, —
И ми пливамо, пламтећим безданом
Одасвуд окружени.

Јутро у горама


Азур небески смеши се
У страшним ноћним косама
И међ горама сребри се
Трака долине, росама.
До пола стрме планине
Магла је, изнад борова,
Као ваздушне руине
Чаробно сазданих дворова.

Сузе људске, о сузе људске,
Лијете с јутра, и обноћ, страсне,
Незнане, невидљиве, пусте,
Неисцрпне, безбројне, густе,
Лијете ко што киша пљусне
У јесен глуву, за ноћи касне.

Люблю глаза твои, мой друг,
С игрой их пламенно-чудесной,
Когда их приподнымешь вдруг
И, словно молнией небесной,
Окинешь бегло целый круг...

Но есть сильней очарованья:
Глаза, потупленные ниц
В минуты страстного лобзанья,
И сквозь опущенных ресниц
Угрюмый, тусклый огнь желанья