Najveći prevaranti u nauci

Najveći prevaranti u nauci
izvor:medias.rs


Predstavićemo vam neke od najpoznatijih istraživača koji su uspeli da obmanu ceo svet, a nakon što su otkriveni da ozbiljno uzdrmaju integritet svetske naučne misli.

Naučnike smatramo za odgovorne ličnosti sa visokim etičkim i profesionalnim standardima. To su ljudi koji pronalaze lekove za najteže bolesti, svojim dostignućima podižu kvalitet života i ugled ljudskog roda. Ali, poslovica kaže „u svakom žitu ima kukolja“.

Dr Vilijam Samerlin


Ako ste ikada pročitali neko naučno štivo o transplantacijama, ili kao potpuni laici shvatili ozbiljnost ove metode gledajući čuveno „Nepokoreno srce“ sa Kristijanom Slejterom, onda vam je jasno da se radi o izuzetno komplikovanoj medicinskoj proceduri. Čak i ukoliko sama operacija i postoperativni tok proteknu bez problema, pacijenti doživotno ostaju na terapiji koja sprečava odbacivanje presađenog organa i brojne prateće komplikacije. Rešenje za ovaj problem ponudio je 1970-tih godina „mladi i perspektivni“ istraživač sa Sloun-Ketering instituta za rak u Njujorku.

Igrajući se sa nadama ljudi koji su ovoj intervenciji videli spas svog života, ili života svojih bližnjih, dermatolog Vilijam Samerlin, zaposlen u timu imunologa Roberta Guda, objavio je zapanjujuću studiju u kojoj je navodno dokazao da se pomoću specifične metode kultivisanja ćelija može uspešno transplantirati koža sa jedne genetski slične vrste na drugu. Slike njegovih belih miševa kojima je transplantirana koža crnih miševa su obišle svet koji je ostao zapanjen nad „sivom površinom“ nastalom, navodno, kao rezultat prirodnog mešanja dve vrste ćelija koje se dešava u uspešnom postoperativnom periodu nakon primene Samerlinove metode.

Naučna zajednica je sa nestrpljenjem očekivala razvoj ovih istraživanja, sve dok tehničar u laboratoriji slučajno nije otkrio prevaru neposredno nakon jedne od Samerlinovih naučnih prezentacija 1974. godine. Kada je uhvatio miša sa „uspešno transplantiranom kožom“ na rukama koje su bile vlažne od medicinskog alkohola su mu ostali tragovi crne boje. Kada kažemo boje, shvatite to uslovno, jer se Samerlin nije potrudio ni da ofarba miševe pravom bojom, već je koristio flomaster. Obmanu koju je izveo pokušao je da opravda stresom izazvanim prevelikim očekivanjima koja je pred njega stavila naučna zajednica. Sasvim logično, kad su pod stresom - ljudi flomasterom boje miševe.


Iako deluje kao autentična ideja, farbanje životinja u cilju lažnog dokazivanja naučnih teorija nije bilo novina koju je doneo Samerlin. Pola veka pre njega, austrijski genetičar Pol Kamarer je ofarbao nogu žabe da bi dokazao Lamarkijanovu teoriju prenošenja stečenih osobina.
http://www.medias.rs/2014/12/20/najveci-prevaranti-u-nauci-i-dr-vilijam-samerlin/

Čarls Doson
medias.rs


U selu Piltdaun u oblasti Istočni Saseks u Britaniji, Čarls Doson je 1912. godine otkrio fosile dotad nepoznate rane forme čoveka, roda Homo, koji je po njemu nazvan Eoanthropus dawsoni. Otkriće je smatrano za epohalno sve do 1953. godine, a onda je Doson zaslužio mesto u našem feljtonu „Najveći prevaranti u nauci“.

Početkom 1912, arheolog amater, inače po profesiji advokat Čarls Doson, kontaktirao je Artura Smita Vudvorda, načelnika odeljenja za geologiju Muzeja istorije prirode, tvrdeći da je pronašao veliki komad lobanje nalik ljudskoj. Vudvord je nastavio istraživanje na lokaciji sa Dosonom, gde su tokom leta 1912 pronašli još delova lobanje, vilicu sa dva zuba, brojne životinjske fosile i primitivne alate od kamena.

Verujući da ljudski fosili pripadaju istoj jedinki, Vudvord je obavio rekonstrukciju koja je pokazala da se radi o ranoj ljudskoj vrsti sa velikim mozgom što je ukazivao na nivo inteligencije koji ga jasno razdvaja od majmuna. Vilica koja je ličila na vilicu majmuna, ali je imala zube nalik ljudskim, predstavljala je još jedan dokaz o vezi između evolutivnih predaka. Procenio je da se radi o biću koje je živelo pre 500,000 godina, i nazvao ga Eoanthropus dawsoni, Dosonov čovek svitanja.


Čarls Doson i Artur Smit Vudvord na iskopinama u selu Piltdaun.

Vudvord je objavio otkriće u decembru 1912. Mediji su pomno pratili ovo istraživanje, nazvavši novootkrivenog pretka Piltdaunski čovek. Naučna javnost je bila uglavnom ubeđena da je pronađen drevni Britanac, a one koji su ostali skeptični Doson je 1913. godine „počastio“ novim pronalaskom, očnjakom koji je navodno pripadao originalnom fosilu. Već 1914, objavio je pronalazak slonove kosti rezbarene u obliku nečega što je ličilo na palicu za kriket, dva kutnjaka i delove lobanje Piltdaunskog čoveka. Nakon što je Doson preminuo od sepse 1916, nijedan dalji dokaz nije pronađen.


Rekonstrukcija Piltdaunskog čoveka
iz 1913. godine.

Piltdaunski čovek je ponovo dospeo na naslovne stranice novina 1953. godine. Pre nego što su se usudili da iznesu ozbiljne tvrdnje da je ovaj pronalazak prevara, nekoliko nezavisnih timova naučnika je istraživalo više od jedne decenije. U periodu od 1912 do tada, pronađeni su brojni ljudski fosili, najviše u Africi, Kini i Indoneziji, ali i na teritoriji Azije i Evrope. Nijedan od njih nije imao parametre slične Dosonovom otkriću.

Sada su antropolozi  sa sigurnošću mogli da tvrde se ljudska vilica razvila mnogo ranije nego mozak, tako da biće sa velikim mozgom i majmunskom vilicom nikada nije moglo da postoji.

Napredak tehnologije i nove metode su sada mogle da dokažu i brojne druge nedoslednosti. Serija testova sa fluorom na Univerzitetu Oksford je otkrila da su Dosonovi fosili stari samo 50,000 godina, kao i da lobanja i vilica ne pripadaju istoj vrsti. Lobanja je pripadala čoveku, a vilica majmunu, pretpostavlja se orangutanu. Oštećenja na zubu u vilici su pokazala da je zub naknadno obrađen da bi ličio na ljudski.

Značaj pronalaska Piltdaunskog čoveka je bio od nezamislive vrednosti u antropologiji, jer je predstavljao nedostajuću kariku u evolutivnom putu od čovekolikog majmuna do čoveka. Utoliko je prevara bila veća šteta za nauku, jer su brojna istraživanja u periodu od skoro pola veka zasnivana na parametrima koje je postavio Dosonov tim.


Kosti lobanje su pre zakopavanja na Piltdaun lokaciji dugo držane u šljunku da bi izgledale starije, a vilica pripada orangutanu. Zubi su naknadno modifikovani, ustanovili su antropolozi sa Univerziteta Oksford.

Danas niko nije siguran da li je Dason ovu prevaru izveo sam, donoseći već pripremljene fosile na arheološku lokaciju u Piltdaunu, ili su u njoj učestvovali i istraživaći iz Muzeja istorije prirode u Britaniji.

Nepotvrđene priče o ovom neslavnom naučnom otkriću govore da je glavni inicijator prevare bio slavni lekar i pisac Artur Konan Dojl, tvorac Šerloka Holmsa, i sam stanovnik Piltdauna i prijatelj Čarlsa Dosona. Poznato je da je Dojl bio ogorčen na nauku koja nije uspela da pronađe lek za njegove bližnje. Nakon što je izgubio veliki deo svoje porodice, slavni pisac je, navodno, odlučio da ismeje naučnike sprovodeći ovu vrhunsku spletku, pri čemu je koristio Dosona i Vudvorda kao svoje marionete.


Grupni portret istraživača Piltdaun lobanje koji je naslikao Džon Kuk 1915. godine. Na slici su: gornji red sa leva na desno: F.O. Barou, Eliot Smit, Čarls Doson i Artur Smit Vudvord; donji red: A.S. Andervud, Artur Kit, V.P. Pikraft i Sir Rej Lankester.

http://www.medias.rs/2014/12/24/najveci-prevaranti-u-nauci-carls-dason/

Ćirkovićeva lista najvećih naučnih prevara

Kako je nastao „čovek iz Piltdauna”, neuspela transplantacija tkiva sa crnog na belog miša i „revolucionarni” pomaci u nanotehnologiji



Milan Ćirković, viši naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Maradonin gol rukom Englezima na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Meksiku 1986. godine je primer prevare u sportu, kao što su mnogobrojni falsifikati slika „starih majstora” uobičajena obmana u svetu umetnosti. Prevare postoje i u nauci, možda nisu toliko poznate široj javnosti, ali to ne znači da nisu zanimljive.

Mada je prevare u nauci bilo veoma teško otkriti, Milanu Ćirkoviću, višem naučnom saradniku Astronomske opservatorije u Beogradu, pošlo je za rukom da, posle dugotrajnog istraživanja, sačini kratku listu najvećih prevara u istoriji nauke.

Na njegovoj listi prvo mesto zauzima „otkriće” lobanje čoveka iz Piltdauna, zbog kojeg je svetska paleontologija 40 godina bila na pogrešnom putu u izučavanju razvoja praistorijskog čoveka. „Čovek iz Piltdauna”, koji je u prvoj polovini 20. veka uvršćen u nacionalno blago Velike Britanije, bio je zapravo falsifikat, napravljen u laboratoriji – kombinacijom lobanje savremenog čoveka i vilice orangutana.

Na drugom mestu „Ćirkovićeve liste” je „otkriće” naučnika Jana Hendrika Šena, koji umalo nije dobio Nobelovu nagradu na osnovu tvrdnji da je načinio revolucionarne pomake u materiji superprovodnika i nanotehnologije. Međutim, ispostavilo se da se ogledi ne mogu ponoviti, da je evidencija o eksperimentima izgubljena… Kada je otkrivena prevara, „superzvezda” Šen je odmah otpušten sa Univerziteta Konstanc, a pokrenut je postupak za oduzimanje njegove titule doktora nauka.

„Da su stvarna, to bi bila fantastična otkrića koja bi otvorila novu epohu tehnologije u kojoj bi neslućena čudesa postala moguća: prenos električne energije bez gubitaka, masovno kopiranje makroskopskih objekata ili medicinski tretmani zasnovani na terapiji pojedinačnih ćelija”, kaže Ćirković.

Jednu od intrigantnih prevara je smislio genetičar Vilijam Samerlini. On je na „originalan” način pokušao da dokaže mogućnost transplantacije tkiva bez obzira na genetsku raznolikost davaoca i primaoca tkiva. Tako je na miša s belim krznom „presadio” tkivo miša sa crnim krznom. Prosto kao pasulj, ofarbao ga je crnim flomasterom. Kada je njegova prevara otkrivena, Samerlini je tretiran kao psihijatrijski slučaj.

Britanski psiholog Siril Bart, čija je karijera bila primer za ugled, tvrdio je da jednojajčani blizanci nasleđuju istovetni koeficijent inteligencije. Naknadno se dokazalo da ta teorija nema veze sa istinom. Posle njegove smrti (1971) otkrića su proglašena falsifikatom, ali su njegovi rani radovi ipak ostali uvaženi.

Ćirković smatra da se ove prevare dešavaju zbog toga što nauka nema razvijen sistem „unutrašnje kontrole” kakav imaju umetnost, sport ili finansije. Epilog pozitivnog nalaza na doping testovima u sportu je često kraj sportske karijere. Takav vid sistematskog testiranja i „prosejavanja” naučnih rezultata ne postoji, niti postoje propisane kazne i sankcije.

On primećuje da su savremeni naučnici optuženi za prevare uglavnom zadržavali svoj posao i visoke zarade, dok su se razvlačile istrage po institucijama. Eventualne kazne su bile na nivou gubitka statusa ili privremenih restrikcija optuženog da učestvuje u naučnom životu. Nijedan naučnik nije otišao u zatvor, iako su svesno izvršili pokušaj prevare najšire javnosti.

Sagovornik „Politike” radeći na ovoj tematici zaključio je da su prevare izglednije na uspeh, i dugotrajnije, ako su povezane s nekom vannaučnom predrasudom, odnosno deluju kao da daju „naučnu” potporu toj predrasudi. U slučaju „čoveka iz Piltdauna” to je bio patriotizam shvaćen na krajnje pogrešan i nakaradan način, kod izmišljenih blizanaca ser Sirila Barta to je bila konzervativna ideologija prevlasti nasleđivanja nad uticajem sredine na inteligenciju, kod Šena sličnu ulogu je verovatno igrala neutemeljena vera u magični štapić nanotehnologije kao rešenja za sve ljudske probleme. Spoj dva zla, ideološke manipulacije i opšteljudske sklonosti ka varanju, uvek se iznova pojavljuje u istoriji velikih prevara.


N. Kovačević/politika.rs

Džin iz Kardifa


Džordž Hal osmislio je najveću prevaru u američkoj istoriji: džina iz Kardifa. Angažovao je kamenoresca da od gipsa napravi figuru visoku tri metra, a onda je zakopao na farmi svog rođaka u Kardifu, u Njujorku. Godinu dana kasnije, pozvao je nekoliko muškaraca da prekopaju farmu. Kada su pronašli skamenjenu ljudsku džinovsku figuru, vest je izazvala senzaciju u javnosti. Hal je podigao šator na tom mestu, i naplaćivao karte 50 centi onima koji su želeli da vide ovo čudo. Iako je većina naučnika džina proglasila lažnim, ljudi su nastavljali da dolaze i dive se Halovom otkriću. P. T. Barnam je pokušao da iznajmi džinovsku figuru za svoj cirkus, ali, kad ga je Hal odbio, on je napravio repliku i nju proglasio originalom. Vlasnik kardifskog džina je tužio Barnama, ali je tokom suđenja izašlo na videlo da su oba džina falsifikati. Hal je, konačno, 1870. godine, priznao da je reč o prevari.

blic.rs

Nigerijski uranijum


Možda nijedna podvala nije imala tako dalekosežne posledice kao što je uranijum iz Nigera, koji je odigrao veliku ulogu u invaziji na Irak 2003. godine. Prevara je počela kada je italijanska vojna obaveštajna služba otkrila seriju dokumenata koji su navodno pružali dokaz da Sadam Husein namerava da kupi velike količine uranijuma iz Nigera. Ta dokumenta postala su krucijalni dokaz da Irak planira da pravi oružje za masovno uništenje, što je bio jedan od najvećih razloga za američku i britansku invaziju na Irak. CIA kasnije sprovodi istragu i otkriva da su dokumenta bila lažna. Međutim, do sada niko nije optužen za njihovo kreiranje.

Turčin „automat šahista“


Turčin, „automat šahista“, koga je 1770. godine napravio Volfgang fon Kempelen, stekao je slavu na evropskim dvorovima i pokazivan je širom sveta više od 80 godina. Kempelen je izumom želeo da impresionira caricu Mariju Tereziju. „Turčin“ je radio uz pomoć zupčanika i poluga, ali je zapravo reč o iluziji, jer je čovek stajao sakriven iza mašine i pokretao njene delove magnetima. Ova mašina privukla je veliku pažnju na izložbama u Londonu, Parizu i Sjedinjenim Državama, tokom kojih je pobedila neke od tadašnjih najvećih šah-majstora, pa i samog Napoleona Bonapartu i Bendžamina Frenklina. Mašina, koja je izazivala brojne rasprave, dok su neki tvrdili da je pokreće neka vrsta magije, nastavila je da budi interesovanje i posle Kempelenove smrti. Kasnije je bila predata muzeju, gde je spaljena, a neposredno posle toga brojni časopisi su pisali o njenom tajnom mehanizmu.

Protokoli Sionskih mudraca


Protokoli Sionskih mudraca jedan je od najvećih književnih falsifikata u istoriji. Od kako su se pojavili, pre 100 godina, imali su veliki uticaj. Knjiga koju je oko 1900. godine falsifikovao ruski novinar Matvej Golo­vinski, govori o tajnama grupe Jevreja poznatih kao Sionski mudraci. Mešajući izmišljene činjenice sa činjenicama iz drugih izvora, knjiga govori o jevrejskoj zaveri sa namerom da ostvare svetsku dominaciju kroz pranje mozgova, sile vlasti i nasilja. Iako je 1938. godine dokazano da je reč o podvali, knjiga se i posle toga koristila kao opravdanje za antisemitizam, najviše od strane nacista, i bila je uzrok brojnih nasilja. Knjiga je izgubila svaki kredibilitet u akademskim krugovima, ali i dalje ima uticaja među čitaocima, i to najviše na Bliskom istoku, u zemljama kao što su Egipat i Iran.

Ime Ajdaho


Ukoliko je priča koja stoji iza njega zaista istinita, Ajdaho je jedna od najuspešnijih podvala svih vremena. Priča počinje 1860. i neke, kada su se nove teritorije na zapadu Sjedinjenih Država ucrtavale na mapu. Džordž Viling predložio je za jednu od novih država ime Ajdaho, tvrdeći da to na indijanskom znači „sunce izlazi iz planina“. Teritorija je ubrzo dobila naziv Ajdaho, a kasnije je proglašena država sa tim imenom. Tek tada je ekscentrični Viling priznao da je izmislio to ime, i da ono uopšte ne postoji u rečniku indijanskih urođenika. Iako istoričari još uvek raspravljaju da li je Viling zaista odgovoran za izmišljeno ime, njegovo objašnjenje naziva dugo se nalazilo u istorijskim udžbenicima.

Sirena sa Fidžija


Ljudi su vijekovima pokušavali da pronađu dokaze da su sirene iz raznih mitologija zaista postojale. U njujorškom muzeju Barnum bila je izložena mumicifirana sirena u koju je povjerovala većina posjetioca i zainteresovanih. Na kraju je ipak dokazano nešto sasvim drugo, “sirena” je zapravo bila sastavljena od glave i torzoa majmuna i ribljeg repa.

Rikšenova otkrića


Drugo mesto „osvojio" je Jan Hen Rikšen koji umalo nije dobio Nobelovu nagradu na osnovu lažiranih tvrdnji da je načinio revolucionarne pomake u materiji supreprovodnika i nanotehnologije. Onda se ispostavilo da se ogledi ne mogu replicirati, da je evidencija o eksperimentima izgubljena i da je u njima korišćena kopija istovetnog termalnog šuma.

Žabe - babice

Lamarkista Pol Kamerer eksperimentisao je sa žabama - babicama. One se tako nazivaju zato što mužjak nosi oplođena jajašca. Za razliku od većine drugih vodozemaca, žaba - babica se razmnožava na suvom. Kamerer je rešio da natera žabe - babice da se razmnožavaju u vodi. I uspeo je, ali je potomstvo uginulo.