|
| Autor | Poruka |
---|
Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Najveće svetske bitke Ned 10 Apr - 0:56 | |
| Bitka kod Kurska Kurska bitka (5. juli - 23. august 1943.) vođena je između sovjetskih i nemačkih snaga tokom leta 1943. godine. To je najveća tenkovska bitka u istoriji ratovanja i najznačajnija saveznička pobeda tokom 1943. godine. Nemci su, slično kao i prethodne dve godine, za leto na istočnom frontu planirali veliku ofenzivu koja je konačno trebala slomiti Crvenu armiju. No ovaj put su imali daleko manje resursa, pa je obim ofenzive bio još ograničeniji. Početkom 1943. godine Istočni front se stabilizovao. Jedina tačka fronta koja je odskakala od te stabilizacije bila je izbočina kod mesta Kursk, gde su Sovjetske snage držale poluizolovani džep i namera nemačkih kopnenih snaga ( Wehrmacht) bila je da izoluju i potom razbiju taj džep istovremenim udarom sa severa i juga. Tako "poravnati" front bi uštedeo dosta snaga Nemcima za dalji nastavak rata. Ako bi ofanziva dobro krenula, bilo je u planu s juga obuhvatiti Moskvu i naneti odlučujući udarac SSSR-u. Nemci su velike nade polagale u nove tipove tenkova kao što su Panzer VI " Tiger" i Panzer V " Panther". Ofanziva je planirana da započne tokom maja pod tajnim nazivom Zitadelle ( Operation Citadel). Međutim, već je od priprema plan bio osuđen na propast. Sovjetske snage su, posredstvom špijunske mreže u Švajcarskoj (pod tajnim imenom ' Lucy') saznale za planove. Nadalje, Hitler je kontinuirano odgađao ofanzivu dok nova oružja (primarno Panther tenkovi) ne budu spremna da se pridruže u ofanzivi. Tako je nemačka ofanziva pokrenuta tek 5. jula, do kada su Sovjeti teško utvrdili to područje, pripremivši tri linije odbrane i gurnuvši u džep većinu svoje operativne rezerve. U bici je s nemačke strane angažovano 50 divizija (od kojih 14 oklopnih i 2 motorizovane) - ukupno oko 800.000 vojnika, 2.700 tenkova i samohodnih topova, 10.000 topova i minobacača, uz podršku oko 2.000 aviona, a sa sovjetske 12 armija (od kojih 2 oklopne). Rusi su imali izvesnu brojčanu nadmoćnost u ljudstvu i naoružanju - 20.000 topova i minobacača, 20 raketnih bacača (kaćuša), 3.600 tenkova, uz podršku 2.400 aviona. Napad je krenuo istovremenim udarom sa severa pod zapovedništvom Waltera Modela (Grupa armija Centar) i juga pod zapovjedništvom Ericha von Mansteina (Grupa armija Jug). Severni je udar napredovao vrlo slabo, ali je na jugu uspešno probijena sovjetska odbrana. Međutim, teški otpor, preslabe nemačke snage i česti kvarovi na novoj i neisprobanoj opremi (tenkovi Panzer V Panther) doveli su do usporavanja ofanzive u svega dve sedmice. Kod mesta Prokhorovka, sovjetske snage su lansirale siloviti tenkovski protivudar koji je doveo do golemog sudara tenkova, najvećeg u istoriji. Iako je rezultat bio taktički neodlučan, Sovjeti su sa svojim inferiornijim T-34 tenkovima Nemcima uspeli zadati gubitke koje ovi nisu bili u stanju nadoknaditi. Nemci su nakon toga zastali na dostignutim položajima, ali se vrlo brzo pokazalo kako su toliko iscrpljeni da više nisu u stanju zaustaviti sovjetsku kontraofanzivu, koja je odmah započela, prvo na severu, a mjsec dana kasnije i na jugu. Istovremeno, zapadni Saveznici su izvršili invaziju na Siciliju što je dovelo do povlačenja nekih jedinica i još daljnjeg usporavanja ofanzive.Nakon što su tako oslabljene, Nemačke snage nisu bile spremne za sovjetski protivudar koji je usledio. Nakon zaustavljanja nemačkog proboja, ruske snage su izvele uspešan i dugo pripreman protivnapad i do 23. avgusta Nemci su poraženi i bačeni daleko od početnih položaja. Do kraja 1943. godine, Sovjeti su oslobodili veliki dio Ukrajine, uključujući i Kijev početkom novembra. Pobjedom Crvene armije u ovoj bitci, inicijativa na Istočnom frontu prešla je trajno na sovjetsku stranu. Od tada pa sve do kraja rata nemačke jedinice se nalaze u konstantnoj defanzivi. Nemci su imali oko 60.000 poginulih i oko 150.000 ranjenih vojnika. Stvarni ruski gubici objelodanjeni su tek 1991. i iznosili su oko 80.000 poginulih, uz velik broj ranjenih i nestalih. Po nekim podacima u bici kod Kurska gubici su sledeći: SSSR: 607 737 mrtvih/ranjenih, 1500 tenkova, 1000 aviona Nemci: 200 000 mrtvih/ranjenih, 500 tenkova, 200 aviona Bitka kod El Alameina (23.10.- 4.11. 1942.)
Bitka kod El Alameina je bila presudna bitka na Afričkom frontu kada je konačno razbijen mit o nepobedivosti Ervina Romela (Erwin Rommel) i njegovog Nemačkog afričkog korpusa. Inače El Alamein je mali gradić zapadno od Aleksandrije u Egiptu. Postoje dve bitke kod El Alameina, međutim kad se misli na bitku kod El Alameina obično se misli na drugu bitku. Bici kod El Alameina je prethodilo niz događaja koji su zajedno doprineli slomu Sila osovine u Africi. Te godine je Engleska mornarica stekla potpunu dominaciju na Sredozemlju i na taj način prekinula linije snabdevanja za Romelove snage. Usled ovog je Romel bio prisiljen na ofanzivu u cilju da što pre slomi otpor Engleza i dočepa se njihovih zaliha, jer svako dalje čekanje značilo je samo još manje šanse za pobedu. Romel je napao Engleze i slomio ih u Prvoj bici kod El Alameina, ali se nedostatak zaliha već tad osetio što je uzrokovalo slom ofanzive kod Alam Halfe, kada je englesku 8. armiju od Nila Ričija preuzeo Bernand Montgomeri (Bernard Montgomery), gde su se Savezničke snage herojski odbranile. Nakon ovoga Romel je bio prisiljen da pređe na defanzivnu taktiku i stvori liniju fronta. To je i uradio postavljajući minska polja duž linije fronta. Zatim je poslao Hitleru hitnu depešu u kojoj moli za pojačanje i zalihe i odlučio da čeka. Za to vreme Englezi su popunili svoje redove vojnicima iz Komonvelta i spremali se za kontraofanzivu. Po zamisli Montgomerija, Englezi su koristeći makete vojnika i tenkova naveli fašističku komandu da će glavni napad biti na jugu dok je ustvari glavni napad spreman na severu. Stoga su najače fašističke snage bile smeštene na jugu dok su slabe Italijanske snage bile na severu. Uoči početka bitke Saveznici su na raspolaganju imali 200000 vojnika, 1030 tenkova, 900 artiljeriskih oružja i 530 aviona, dok su fašističke snage raspolagale sa 100000 vojnika, 500 tenkova, 500 artiljeriskih oružja i 350 aviona. Uoči same bitke Romel je bio na lečenju u Nemačkoj zbog problema sa jetrom stoga je saveznički napad bio potpuno iznenađenje. Rano u jutro 23. oktobra počela je jaka artiljeriska vatra po položajima Sila osovine koja je unela potpunu pometnju i uništila linije komunikacije. Počela je operacija "Pešadija" ( Lightfoot) iz razloga što je pešadija jurišala sama bez tenkova, zbog antitenkovskih mina za koje je čovekova težina bila suviše mala da je aktivira. Za pešadijom je išla inženjerija koja je čistila put tenkovima. Sve je ovo uslovilo brz napredak saveznika koji su tek uz veliko zalaganje zaustavile nemačke jedinice sa juga. Romel se vratio u Afriku na veče 25 oktobra. Odmah je preuzeo komandu nad svim snagama. Romel je planirao kontra napad i prikupio južne snage u cilju da povrati izgubljene pozicije. Kontranapad je počeo uspešno, no kako zalihe nisu stigle nemački tenkovi su ostali bez benzina nepokretni usred pustine, i napad je propao. Saveznici ipak nisu u potpunosti iskoristili ovu situaciju. 1. novembra počela je operacija "Superjuriš" (Supercharge) kada su Saveznici probili liniju fronta i konačno dobili bitku kod El Alameina. Čerčil je izjavio: "Ovo nije kraj! Nije čak ni početak kraja. Ali je, možda, kraj početka." Tako je i bilo. Fašisti su ostali još pola godine u Africi jer su dobili pojačanje, ali više nisu bili u stanju da naprave išta značajnije u Africi. U bici Saveznici su izgubili 13500 vojnika i 710 tenkova, a Fašisti 12000 vojnika i 355 tenkova no 25000 vojnika je zarobljeno. Nakon El Alamejna za Fašiste, Afrika je bila izgubljena. Bitka na Somi ~ najkrvavija bitka Prvog svetskog rata ~ Vreme: 1. jul 1916 - 18. novembar 1916 Lokacija: Soma, Pikardija, Francuska Ishod: Pat pozicija Sukobljene strane: Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kanada, Indija, Njufaundlend, Južna Afrika, Novi Zeland, Australija - Nemačka Gubici: 419.654 Britanija i kolonije + 204.253 Francuska = 623.907 ukupno (od čega 146.431 poginulih ili nestalih), 100 tenkova i 782 RFC uništenih aviona i Nemačka - 465.000 do 600.000 (od čega 164.055 poginulih ili nestalih) (Bitke na rekama Marni i Somi i na Verdenu, predstavljaju najmasovnije bitke u istoriji ratovanja. Intenzivna dejstva su se odvijala u kontinuitetu vise od godinu dana. Sa obe strane, na frontu je ucestvovalo vise miliona vojnika. Gubici su bili stravicni. ) Najveca bitka Prvog svetskog rata Bitka za Somu imala je vise od milion zaracenih vojnika izbacenih iz stroja. Britanske i francuske snage su pokusale da se probiju kroz nemacke linije koje su se protezale duz 40 km dugackog fronta koji je isao sjeverno i juzno od reke Some u sjevernoj Francuskoj. Jedan od ciljeva ove bitke bio je da odvuce njemacke snage iz bitke za Verden ili popusti njihov pritisak (cilj koji je na kraju i bio ispunjen); ali, na kraju su gubici ove bitke premasili gubitke bitke za Verden. Secanje na bitku se najvise vezuje za njen prvi dan, 1. juli, 1916. godine, u kojem je iz stroja britanske armije izbaceno 57.470 vojnika, od kojih je bilo 19.240 ubijenih ili umrlih od posljedica ranjavanja. Do danas je ovo dan sa najvecim gubicima u istoriji britanske armije. Iako je u britanskom pamcenju, Bitka na Somi ostala u stravicnom secanju, ona je takodje bila strahovit udarac za nemacku vojsku; jedan oficir je opisao bitku poznatim recima kao "muljeviti grob nemacke kopnene vojske". Tokom bitke na Somi, britanske snage su naucile puno lekcija o modernom ratovanju, dok su nemacke snage pretrpele nenadoknadive gubitke. Ostala je zapamcena u istoriji ratovanja i po prvoj borbenoj upotrebi tenkova, 15. septembra 1916. godine, od strane Britanaca i Francuza. Zvanicni britanski istoricar, Sir Dzejms Edmonds, je izjavio da "nije previse tvrditi da su temelji zavrsne pobede na zapadnom frontu postavljeni tokom bitke na Somi godine 1916." Ove bitke ce biti upamcene i po masovnoj upotrebi bojnih otrova kao borbenog sredstva za unistavanje i onesposobljavanje neprijateljske zive sile. Bojni otrovi su, inace, toksicne ili otrovne materije koje se od tada, iako je njihova upotreba zabranjena, primjenjuju u ratu. Njihova upotreba u ratne svrhe zabranjena Haskom konvencijom iz 1899. godine, ali su je Nemci prekrsili 22. aprila 1915., na frontu u Belgiji kada su upotrebili hlor, koji je kao oblak, nosen vetrom, otrovao oko 15.000 francuskih vojnika, od kojih je 5.000 umrlo. Nesto kasnije, na reci Ipr, upotrebljen je jedan od veoma opasnih bojnih otrova plikavaca, koji je prema mestu prve upotrebe, nazvan iperit. Izvor:vojvodinacafe |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 2 Dec - 13:41 | |
| Operacija Bagration
Tokom proleća 1944. godine nemačko-ruski front se protezao na više od 3.000 kilometara. Na krajnjem jugu, Nemci i njihovi saveznici, Rumuni i Mađari, držali su liniju fronta blizu sadašnjih zapadnih granica Ukrajine, južno od neprelaznog dela terena zvanog "Pripjat močvare" sa dve Grupe Armija (Grupa Armija “Severna Ukrajina” pod komandom generala Modela i Grupa Armija “Južna Ukrajina” pod komandom generala Šornera). Na krajnjem severu nalazila se Grupa Armija “Sever” pod komandom generala Lindemana. Nasuprot Nemcima, Crvena Armija je na južnim prostorima imala četiri Armijska fronta ( I, II, III i IV Ukrajinski Front – komandanti: Konjev, Malinovski, Tolbuhin i Petrov) a na krajnjem severu dva ( II i III Baltički Front – komandanti: Jeremenko i Maslenjikov). Između ovih jedinica nalazila se nemačka Grupa Armija “Centar”, pod komandom feldmaršala Ernsta Buša, koja je u svom sastavu imala 38 pešadijskih divizija, dve Luftvafe pešadisjke divizije, 7 divizija pozadinskog osiguranja, dve Panzergrenadier divizije i jednu Oklopnu diviziju, koje su bile podeljene između četiri armija (III Armija generala Rajnharda, IV Armija generala Hosbaha, II Armija generala Vajsa i IX Armija generala Jordana). Nasuprot nje nalazila su se četiri sovjetska Armijska Fronta ( I Balticki front pod komandom generala Bagramjana, III Beloruski front pod komandom generala Černjakovkog, II Beloruski front pod komandom generala Zaharova i I Beloruski front pod komandom generala Rokosovskog). Zbog lakšeg komandovanja objedinjena je komanda nad I Baltičkim i III Beloruskim frontom pod maršalom Vasiljevskim i II Beloruskim i I Beloruskim frontom pod komandom maršala Žukova. U pozadini Nemačkih jedinica dobro je funkcionisao partizanski rat, beloruski partizani su vršili sabotaže, rušili železničke pruge i mostove, unosili nesigurnost u pozadinu. Broj beloruskih partizana se kretao od 150,000 do 250,000 ljudi. Raniji napredak Crvene Armije na severu (u Baltičkom regionu) i na jugu (Ukrajina) i neuspeh razbijanja Grupe Armije “Centar”, napravio je tzv. ispupčenje u frontu tako da je Grupa Armija “Centar” bila najistočnije isturena u odnosu na ostale Nemačke jedinice na Istočnom Frontu. Feldmaršal Buš je trazio dozvolu od Vrhovne komande (OKH) i od Hitlera lično da povuče svoje jedinice zapadnije, skrati front i organizuje bolje svoju odbranu. Naravno, sledeći Hitlerovu ideologiju da nema povlačenja, straha od kapitulacije Finaca i svojih saveznika Madjara i Rumuna, Vrhovna komanda nije dozvolila Bušu da se povuče. Bušova Grupa Armija, iako snažna u brojkama, imala je niz negativnih stvari: u svom sastavu imala je 2 pešadijske divizije Luftvafe koje nisu bile na nivou zadatka, ni brojčano ni kvalitetom; veliki broj sigurnosnih jedinica je moralo da obezbedjuje pozadinu od stalnih napada beloruskih partizana i najvažnije, snabdevanje jedinica se još uvek u velikoj meri obavljalo konjskim zapregama tj. bilo sporo i neredovno. Sa druge strane, kod Rusa se javljalo nestrpljenje da se rat završi što pre, da se još uvek jake snage nemačke vojske izbace sa teritorije SSSR-a i da se nastavi što kraćim pravcem na Berlin. Javile su se tri taktičke zamisli kako da se dalje odvijaju operacije: prva zamisao - da se nastavi napad sa južnim snagama (preko Ukrajine, Rumunije i Bugarske na Balkan) što bi Nemcima preseklo dotur nafte sa rumunskih polja ali bi severni krak (Baltički front) bio ranjiv i podložan napadima i veliki deo teritorije ostao pod nemačkom okupacijom; druga zamisao - da se iz severne Ukrajine pokrene ofanziva koja bi išla na severo-zapad i sever tako da se jedinice Grupe Armija “Centar” i “Sever” okruže i unište; od ovog plana se odustalo zbog velike količine nemačkog oklopa koji bi se našao na putu, mogucnost raznih manevara i uzastopne odbrane koje bi iscrpelo Crvenu Armiju; treća i na kraju usvojena zamisao - da se napadima sa severa i juga okruži i uništi Grupa Armija “Centar” i tako dodje do granica sa Poljskom i Istočnom Prusijom za dalje napade na Treći Rajh.
Pripreme za napad i varanje neprijatelja
Crvena Armija je 19. aprila obustavila sve ofanzivne akcije i prešla u odbranu u cilju priprema za predstojeću operaciju “Bagration”. Plan ove operacije je držan u velikoj tajnosti; postoje informacije da je samo petoro ljudi znalo za ovaj plan. Radi varanja Nemačke vojske izvršene su masovne akcije ukopavanja, postavljanja lažnih minskih polja, popravljanja linija odbrane i smišljeno proturanje lažnih informacija. Reagujuci na promene na frontu, Nemačka vrhovna komanda je oprezno analizirala ponašanje neprijatelja i znala da predstoji sovjetska ofanziva; samo nisu znali mesto i vreme napada. Takođe, ova pauza u sovjetskim napadima je iskorišćena za popunjavanje i sređivanje jedinica, popravku odbrambenih položaja i razne taktičke i manevarske zamisli i planiranja. Po koncentraciji sovjetskih jedinica i po učestalim avio napadima i izviđanjima, Nemačka vrhovna komanda je došla do zakljucka da će predstojeći sovjetski napad biti na frontu Grupe Armija “Severna Ukrajina” i to krajem jula meseca. Sovjeti su ovo znali i namerno su pojačali ovaj deo fronta ( III Ukrajinski Front) sa 8 pešadijskih divizija praćenih sa velikim brojem oklopnih i artiljerijskih jedinica. Takođe, postavljen je veliki broj protivavionskog oruđa i velike tenkovske formacije a sve u cilju obmanjivanja Nemaca da će baš tu biti glavni udar koji će se kasnije nastaviti prema Balkanu. U igru je uključen i I Beloruski Front, koji se nalazio nasuprot nemačke II Oklopne Armije (Grupa Armija “Centar”), koji je više javno nego tajno koncentrisao svoje jedinice. Pored ovoga, naređeno je i III Baltičkom Frontu da javno koncentriše svoje snage, dajući nemcima uverenje da im i sa krajnjeg severa preti opasnost. Za to vreme, na stvarnim pravcima napada počelo je tajno koncentrisanje sovjetske vojne sile. Naređeno je potpuno radio ćutanje jer se znalo da Nemci imaju veoma sposobne radio-goniometriste koji bi mogli da im odrede tačan položaj, I Baltički Front, na krajenjem severnom kraku napada, noću i van uređenih puteva dovlačio je svoje snage na liniju fronta, dok je I Beloruski Front vršio raspored svojih snaga za obuhvat IX Nemačke Armije.
Sovjetski plan napada
Sovjetski plan napada sastojao sa u sledećem: artiljerija četiri armijska fronta (I Baltički, I, II i III Beloruski Front) dejstvovaće zajedno i uraganskom vatrom olakšati proboj tenkovima i pešadiji; I Baltički Front sa oko 360,000 ljudi napašće u pravcu Latvije i time zaštititi desni bok sovjetskih snaga, III Beloruski Front sa oko 570,000 ljudi napašće i osvojiti jako branjeni grad Vitebsk i prostor severno od grada Orša, a zatim, koncentrisaće svoje snage jugozapadno na Minsk a potom na Viljnus, okružujući i uništavajući tom prilikom III Oklopnu Armiju kod Vitebska i IV Armiju kod Orše; III Beloruski Front sa 320,000 ljudi ce pomoci u okruženju kod Minska i produžiti zapadno prema gradu Grodno; I Beloruski Front sa 1,070,000 ljudi napašće nemačku IX Armiju zaobilazeći Pripjat močvare i produžiće ka Minsku. Za to vreme, beloruski partizani će rušiti železničke pruge i mostove, onemogućavajući tako da nemci mogu brzo da dovuku pojačanja na ugrožene delove fronta. Za ovu operaciju Sovjeti su upotrebili: 118 pešadijskih divizija, 8 tenkovskih i mehanizovanih korpusa, 13 artiljerijskih i 6 konjičkih divizija; ukupno oko 2,300,000 ljudi, 10,500 artiljerijskih oruđa, 2,300 Kaćusa, 2,750 tenkova. Kod avijacije planirano je 2,300 lovaca, 1,700 IL-2, 655 srednjih bombardera i oko 430 noćnih bombardera.
Nemački odgovor i koncentrisanje trupa
Nemačka Vrhovna komanda i Hitler su verovali da će glavni sovjetski napad doći u severnoj Ukrajini tako da su pojačanja dovlačena na taj deo fronta uključujući i moćni 56. Oklopni Korpus. Ovaj korpus je prvobitno bio namenjen Bušovoj Grupi Armija “Centar” ali je predislociran i stavljen pod komandu feldmaršala Modela i njegovoj Grupi Armija “Severna Ukrajina” tako da je pod Bušovom komandom bilo svega 11% tenkova i drugih oklopnih vozila od celokupnog broja na Istočnom frontu. Obaveštajci Grupe Armija “Centar” su dosli do podataka da se glavni udar sovjetskih snaga priprema preko Belorusije a ne preko severne Ukrajine, upoznali su feldmaršala Buša sa ovim informacijama ali ih je on odbacio i verovao Vrhovnoj komandi tako da nije dozvolio komandantima svojih jedinica da se povuku na linije koje ce biti bolje branjene.
Bitka pocinje!
U sovjetskim planovima početak bitke je trebao biti 14. juna ali je odložen (zbog nepotpunih priprema na nekim delovima fronta) za 22. jun, tačno tri godine od nemačkog napada na SSSR. Ofanziva je počela u 05.00 casova velikom artiljerijskom paljbom na celom frontu a pogotovo na deo fronta gde je trebalo izvršiti proboj. Svako od hiljada artiljerijskih oruđa ispalilo je oko 6 tona granata za dva sata na nemačke polozaje i to po principu talasa: prvo su se tukle prve linije odbrane a zatim brisani prostor između prve i druge linije tako da je mnoge nemačke vojnike koji su se povlačili zatekla vatra na otvorenom. Retki preživeli ovakve uraganske vatre izjavili su kasnije da takav “pakao” nisu još doživeli u svom životu. U isto vreme sa artiljerijom, na svim delovima fronta, jedinice ranga od čete do brigade počele su sa nasilnim izviđanjem i prikivanjem nemačkih jedinica za odredjene delove fronta kako bi kasnije mogle biti uništene. Nekoliko sovjetskih divizija (iz I Baltičkog i III Beloruskog Fronta) napale su Bušovu 3. Oklopnu Armiju i vezale je borbama za taj deo fronta dok su ostale divizije iz ova dva fronta napravile prodor i uputile se prema gradu Vitebsk. Na kraju dana i tokom noci, sovjetski noćni bombarderi su napravili oko 1000 bombarderskih naleta da bi još više omekšali nemačku odbranu.
Sledećeg dana, 23. juna, Sovjeti su pokazali svu snagu svog napada. Promenivši taktiku iz 1941. godine, kad su pešadijski napadali u talasima i gubili mnogo ljudstva, sada 1944. godine, sovjeti su ispoljili drugačiju taktiku napada; okruživali su i napadali utvrđene delove fronta a onda pozivali tenkove i zajedno sa njima uništavali neprijateljev otpor. Pri kraju drugog dana ofanzive linija odbrane nemacke 3. Oklopne Armije je probijena i grad Vitebsk je bio u opasnosti od potpunog okruženja od strane dve sovjetske armije ( 43. Armija iz pravca severa i 39. Armija iz pravca juga). Feldmaršal Buš je tražio hitno povlacenje 3. Oklopne Armije na nove linije odbrane (tzv. linija odbrane “Tigar”) ali Hitler i Nemačka Vrhovna komanda odbijaju ovaj zahtev verujući još uvek da stvarni sovjetski napad tek treba da počne i to iz severne Ukrajine, zahtevajući da se grad Vitebsk brani do poslednjeg čoveka. Kao rezultat ove odluke dve nemačke divizije su do kraja dana bile potpuno okružene a jos dve su se borile za goli život. Stalni napadi sovjetske 39. Armije rezultirali su potpunim uništenjem nemačkog 53. Korpusa i u narednih tri dana tri nemačke divizije su bile potpuno uništene (oko 28,000 ljudi izbačenih iz borbe). Do kraja meseca juna, 39. Armija napredujući na zapad, uništava i nemački 9. Korpus tako da je cela nemačka 3. Oklopna Armija izbačena iz stroja.
Oko šezdesetak kilometara južno od grada Vitebsk, Bušova 4. Armija ( jačine oko 12 divizija) grčevito se borila na obalama reke Dnjepar i branila grad Oršu, važno ukrštanje puteva od Moskve do Minska. Sovjetska 11. Gardijska Armija je svom snagom napala nemačku 76. Šturm Diviziju, koja je, kao jedna od retkih nemačkih divizija, bila u punom brojčanom sastavu i naoružana do zuba, ali je pretrpela velike gubitke i raskrsnica puteva je još uvek bila u nemačkim rukama. Nemački vojnici su pružili zadivljujući otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, samo sa Panzerfaust-ima iz rovova i iz neposredne blizine uništili su preko 45 sovjetskih T-34 tenkova i oko desetak ISU-122. Ali, do kraja dana, general Černjakovski je uspeo da progura svoje tenkove severno od Orše po cenu velikih gubitaka i put Moskva – Minsk je bio na dohvat ruke 3. Beloruskom Frontu.
Kroz ovu pukotinu u nemačkoj odbrani, Černjakovski uspeva da ubaci sveže snage ( 2. Gardijska Tenkovska Armija) primoravajući jedan od dva korpusa nemačke 4.Armije na povlačenje. 25. juna, uprkos striktnom Hitlerovom naređenju da nema povlačenja, komandant nemacke 4.Armije ( general Hosbah ) povlači svoje trupe na linije gde bi mogao bolje da se brani tako da mesto Orsš pada u sovjetske ruke i put prema glavnom gradu Belorusije, Minsku je otvoren.
Jos vise južnije, nemačka 9. Armija ( generala Jordana ), jačine oko 13 divizija, izdržava sve napade sovjetskog I Beloruskog Fronta ( general Rokosovski ), tačnije 3., 48. i 65. Armije. Otežavajuća okolnost za napadača je bilo loše vreme i težak teren koji je postepeno prelazio u neprolaznu močvaru Pripjat. U rano jutro 24. juna, sovjetska 3. Armija napada sa oko 500 tenkova i oko 200 samohodnih protivtenkovskih oruđa Jordanovu 9. Armiju ali je napad odbijen uz velike sovjetske gubitke. Kako je u toku dana vreme počelo da se poboljšava general Rokosovski je bacio skoro sve svoje snage u napad. Uspeli su da uzdrmaju i nateraju na povlačenje dve nemačke pešadijske divizije, praveći tako pukotinu između nemačke 9. i 4. Armije. General Hans Jordan, komandant nemačke 9. Armije, dovlači svoje rezerve da bi zatvorio ovu pukotinu ( oslabljenu 20. Oklopnu diviziju) ali nedugo zatim Rokosovski ubacuje u bitku svoju 65. Armiju i 1. Gardijski Tenkovski korpus. 20. Oklopna divizija pocinje da trpi velike gubitke i zato je general Jordan povlači do mesta Bobriusk. Do kraja 24. juna sovjeti su se uklinili u nemačke odbrambene linije i bili oko 10 kilometara iza nemačke 9. Armije.
Trećeg dana bitke, 26. juna stiže kao pojačanje nemačka 5. Oklopna divizija iz Ukrajine da zatvori pukotinu izmedju 3. Oklopne i 4. Armije. Jačine oko 70 Panter tenkova i oko 30 Tigrova, 5. Oklopna divizija je ima za zadatak da drži liniju fronta istočno od reke Berezine sve dok se Bušova 4. Armija ne povuče preko ove reke i uspostavi novu liniju odbrane. Rokosovski nastavlja da gura dalje na zapad sa ciljem da zauzme istočnu obalu reke Berezine kako bi okružio nemačke trupe koje su se još uvek nalazile na istočnoj obali ove reke. Naređuje svojoj 3.Armiji da krene na Bobruisk dok feldmaršal Buš odbija da naredi svojim trupama da se povuku i pređu reku, sovjetski 9. Tenkovski korpus i 1. Gardijski Tenkovski korpus zauzimaju Bobruisk i glavne prelaze preko reke Berezine tako da nekoliko nemačkih divizija ostaju u okruženju. Rokosovski koristi kolaps nemačke odbrane i zarobljava ili ubija na hiljade nemačkih vojnika koji se nisu povukli preko reke.
Dok se odvijala ova dramatična scena kod mesta Bobruisk, feldmaršal Buš i general Jordan odlaze u Glavnu Komandu nemačkih trupa i kod Hitlera, zahtevajući da im dozvoli da povuku svoje trupe sve do zapadnih granica Belorusije, srede i popune svoje jedinice i uspostave bolje linije odbrane. Hitler, besan zbog skorog uništenja nemačke 9. Armije, obojicu razrešava komande. Na mesto smenjenog felmaršala Buša postavlja dotadašnjeg komandata Grupe Armija “Severna Ukrajina” feldmaršala Modela zahtevajući od njega da sredi linije odbrane i krene u kontra-napad. Pri kraju meseca juna, novi komandant Grupe Armija “Centar” dolazi u svoj štab u grad Minsk i zatiče katastrofalno stanje kod svojih trupa. Grupa Armija “Centar” nije više imala rezervi, grad Borisov je pao tog dana u sovjetske ruke tako da je oko 40,000 nemačkih vojnika ostalo okruženo istočno od grada Bobruisk. Artiljerija i avijacija Crvene Armije danonoćno bombarduje to područje i tom prilikom je ubijeno oko 10,000 nemačkih vojnika a zarobljeno oko 6,000. Mnogi vojnici koji su uspeli da se probiju iz tog okruženja bivaju ponovo okruženi kod grada Bobruisk koji je pao u sovjetske ruke 29. juna. Tu je zapečaćena sudbina nemačke 9.Armije koja je prestala da postoji.
Rokosovki nastavlja da napreduje na severo-zapad prema Minsku pokušavajući da okruži Modelovu 4. Armiju i delove 9. Armije koji su se povlačili. U međuvremenu, malo severnije, 5. Oklopna divizija je pružala herojski otpor nadmoćnijem neprijatelju, sada su ih napadala dva sovjetska udružena fronta ( I i III Beloruski Front) i samo zahvaljujući herojskom i izvanrednom otporu ove jedinice, nemačke snage su mogle koliko toliko da se srede. Tokom 1. i 2. jula, 5. Oklopna divizija je imala nekoliko bliskih sudara sa sovjetskom 5. Gardijskom Tenkovskom Armijom, severozapadno od Minska zadržavajući neprijatelja dok se ne povuku štabovi i ranjeni iz gore pomenutog grada. Tokom sedmodnevnih borbi, 5. Oklopna divizija, sa pratećim teškim oklopnim bataljonom Tigrova i jos nekim pratećim jedinicama, uspela je da uništi oko 300 sovjetskih tenkova i oklopnih vozila. Međutim, usled velikih gubitaka, pošto su svi Tigrovi bili unisteni a od 125 ostalih tenkova ostalo je samo 8, 5. Oklopna divizija se povlači na zapad ostavljajući okružene nemačke trupe istočno od Minska. Nemačkoj 4. Armiji je dozvoljeno da se povuče ali su vec gubici bili katastrofalni, od 165,000 vojnika izbačenih iz stroja je bilo oko 130,000.
Tenkovi generala Černjakovskog ulaze u Minsk 3.jula, zatvarajući još jedan džep i okružujući oko 15,000 nemačkih vojnika. Samo je oko 900 vojnika uspelo da se probije iz ovog obruča tako da je 4. Armija prestala da postoji. Na severu, 3. Oklopna Armija je bila skoro okružena i primorana je da se povlači na zapad. Sovjetska Vrhovna komanda (STAVKA) proširuje svoje ciljeve iznenađena brzim kolapsom nemaca, tako da sada zahteva od svojih iznurenih trupa da nastave dalje, da napadaju u pravcu Grodna, Bresta i drugih gradova na zapadnim granicama Belorusije.
Feldmaršal Model je spasavao što se spasti može. Pokušavao je da napravi novu liniju odbrane, od Viljnusa na severu do Ukrajine na jugu koristeći rovove koji su iskopani za vreme I Svetskog Rata. Na centru fronta, okupio je ostatke 9. Armije, popunio je koliko je mogao, dodao neke druge jedinice i uključio je kao deo 2.Armije u odbranu. Međutim, imao je veliku pukotinu u svojoj odbrani, između izmučene 3. Oklopne Armije i Grupe Armija “Sever” postojala je tzv. praznina oko 60 kilometara široka, ali se Model nadao da će mu nedostatak goriva i municije kao i izmučenost sovjetskih vojnika dati vremena da nekako ovo zatvori. Ali, nemačke linije odbrane opet pucaju i 8. jula Viljnus je skoro opkoljen. Uprkos Hitlerovoj naredbi da se Viljnus brani do poslednjeg čoveka, oko 3,000 od 15,000 vojnika uspeva da se probije iz opkoljenog grada i Viljnus pada u sovjetske ruke 13. jula. Gradovi Pinsk i Grodno padaju u sovjetske ruke 16. jula a i linija odbrane 3. Oklopne Armije puca do kraja meseca jula tako da sovjeti stižu do istočnih granica Prusije. Kako se operacija “Bagration” bližila kraju sovjetske trupe su bile na odličnim polaznim linijama za dalje nastupanje u samo srce Trećeg Rajha: držali su nekoliko prelaza preko reke Niemen a na severu su došli do Baltičkog mora tako da su izolovali Grupu Armija “Sever” od ostatka nemačke vojske na Istočnom frontu. Sredinom avgusta meseca, feldmaršal Model je prebačen na Zapadni front gde su napredovale Američko-Engleske snage kroz Francusku.
Gubici i krajnji ishod operacije “Bagration”
Operacija “Bagration” koštala je Hitlera oko 350,000 najboljih i najiskusnjih ljudi, oko hiljadu tenkova i oklopnih vozila i oko 1,300 artiljerijskih oruđa. Od toga oko 160,000 ljudi je zarobljeno od kojih je polovina ubijena do sovjetskih zatvora i Sibirskih gulaga. Sa druge strane sovjeti su izgubili 765,000 ljudi, oko 2,900 tenkova i oklopnih vozila i oko 2,500 artiljerijskih oruđa. Uprkos ovakvim gubicima, Crvena Armija je uskoro pokrenula novu ofanzivu u severnoj Ukrajini sa oko 1,000,000 vojnika, 1,600 tenkova i oklopnih vozila, 14,000 artiljerijskih oruđa i oko 2,800 aviona, uništavajuci Grupu Armija “Severna Ukrajina” koja je bila oslabljenja odvajanjem pomoći za Grupu Armija “Centar”. Crvena Armija je sada bila na obalama reke Vistule, doprli su skoro do Varšave i pretili da najkraćim putem stignu pred Berlin. Ali, Crvena Armija je ćutala i skupljala snage za konačni udarac Trećem Rajhu, sve do janura 1945. godine
Drugisvetskirat. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 2 Dec - 13:43 | |
| Desant na Sent Nazer Sent Nazer (Saint-Nazaire), je luka na francuskoj atlanskoj obali. Ovo relativno malo lučko mesto je 28. marta 1942. godine bilo poprište jedne od najhrabrijih akcija britanskih Komandosa u Drugom svetskom ratu "Operacije Čeriot (Cheriot)". Sent Nazer nije bio samo važan za pripadnike savezničke alijanse, mnogo važniji je bio za Ratnu mornaricu Trećeg Rajha. Sent Nazer je u sastavu svoje luke imao najveći suvi dok na francuskoj obali, sposoban da na popravku primi najveće nemačke brodove. Upravo je taj prostor suvog doka bio meta ove operacije, jer njegovim izbacivanjem iz upotrebe bio bi zadan veliki i težak udarac nemačkoj mornarici. Saveznici su strahovali da bi nemački Bojni Brod Tirpic (Tirpitz) mogao da iskoristi Sent Nazer kao bazu za napade po Atlantiku i kao mesto popravke za eventualne kvarove. Suvi dok je bio ogroman, preko 350m dugačak i oko 50m širok, izgrađen je u drugoj polovini dvadesetih i početkom tridesetih godina za potrebe tada najvećeg putničkog broda "Normandija (Normandie)", tako da je suvi dok u Sent Nazeru bio poznat i kao "Normandija dok". Pored svega toga u okviru luke nemci su izgradili podmorničku bazu koja je imala 14 hangara. PLAN U periodu drugog svetskog rata na francuskoj obali su dva mesta bila najbolje utvrđena od strane nemačke vojske. Na prvom mestu je bio Brest, a na drugom Sent Nazer. Obe strane ušća zaposeo je 280. Bataljon nemačke pomorske artiljerije i 22. protivavinski Bataljon Mornarice. Naoružanje ovih jedinica je bilo ekstra klase. Topovi kalibra 155mm, 170mm, 105mm, 75mm, topovi kalibra 20-40 mm, četvorocevni 20mm topovi, protivavionski brod "Šperbreher 137" (Sperrbrecher 137), plus dva železnička topa 240mm. Sve zajedno preko 100 topova različitog kalibra. Ukupno sve ove jedinice su brojale oko 1.000 ljudi dok je u samom gradu bilo još par pešadijskih jedinica koje su brojale oko 5.000 vojnika. Od brodova, pored podmornica, luku su branili Minolovci i nekoliko manjih brodova. [You must be registered and logged in to see this image.]Mapa luke 1942. godine Naređenje da naprave plan prepada na jedno od najvećih nemačkih utvrđenih položaja dobila je komanda britanskih "Kombinovanih Operacija" na čijem čelu se nalazio čuveni Lord Luis Mauntbaten (Louis Mountbatten). Čitav plan se najviše oslanjao na efekat iznenađenja. Plan se sprovodio u delo u najstrožoj tajnosti. Za ovu akciju su izabrani najbolji britanski i kanadski komandosi koji su u tom trenutku bili dostupni komandi "Kombinovanih operacija". Komandosi su znali da je velika verovatnoća da idu na put bez povratka, ali nisu znali da će veliki broj njih okončati svoje zivote, bili su totalno izolovani od sveta. Britanski plan je bio relativno jednostavan. Flotila plovila sa plitkim gazom trebalo je da zaplovi duž ušća, računali su da će odbrana obalskih postrojenja biti ometena vazdušnim napadom koji je bio planiran. Potom bi brod napunjen eksplozivom trebao da se zabije u glavnu ustavu. Komandosi su imali na prvi pogled najjednostavniji zadatak da se iskrcaju na prostoru same luke i unište 24 unapred predviđena cilja i zatim na dati znak (ispaljena signalna raketa) da se povuku nazad ka brodovima koji su ih čekali. Ali kasnije će se ispostaviti da se neće sve odvijati po planu. Za brod koji će biti napunjen eksplozivom izabran je zastareli američki razarač Kempbeltaun (Campbeltown), kojeg su britanci modifikovali da liči na nemački razarač klase "Möwe". Eksploziv u trupu ovog broda koji je trebao biti žrtvovan sastojao se od 20-ak dubinskih bombi Mark VII koje su specijalno za ovu priliku oklopljene čelikom i betonom. Eksploziv je tempiran da eksplodira tek posle povlačenja svih savezničkih snaga. Pratnju čitave grupe činila su dva razarača. Za akciju na kopnu određeno je oko 600 komandosa. Pomorski komandant je bio Komandir Robert Rajder (Robert Edward Dudley Ryder), dok je komandant komandosa bio potpukovnik Njuman (Augustus Charles Newman). Svaki od komandosa zaduženih za uništavanje ciljeva u luci nosio je sa sobom preko 30 kilograma eksploziva, plus pijuke, sekire i slično. Zbog ogromne količine tereta, vojnici koji su nosili pribor za uništenje ciljeva na kopnu od ličnog naoružanja imali su samo pistolje i noževe. Bombarderska grupa koja je trebala da izvede uvertiru za napad u prvom trenutku trebala je da broji oko 60 bombardera, međutim taj broj je smanjen. Za smanjenje ovog broja bombardera je između ostalih bio krivac i Vinston Čerčil lično jer nije želeo da bude veliki broj žrtava među francuskim civilima. [You must be registered and logged in to see this image.]Razarač Kempbeltaun tokom radova pre napada OPERACIJA POČINJE.... 26. marta 1942. godine 600 ljudi je krenulo u ovaj poduhvat iz kojeg se mnogi od njih neće nikada vratiti. Isplovili su iz Falmuta i očekivali su da će pred Sent Nazer stici 28. marta u 1:30h ujutro. Međutim prvi deo ovog na papiru dobrog plana neslavno se završio.Od bombarderske akcije je bilo više štete nego koristi, jer bombarderi ne samo da nisu imali neki značajniji uspeh nego je njihov napad samo pojačao budnost nemačke posade. Konvoj je primećen 28. marta u 1:15h ujutru, međutim reflektori su se upalili tek sedam minuta kasnije, a tada su se brodovi nalazili na otprilike 3 kilometra od luke. Puštanjem nemačkog pozivnog znaka putem morzeove azbuke Britanci su dobili još nekih 5 minuta vremena, a tada… tada je nastao pakao. Kempbeltaun je najžešću vatru privukao ne sebe i uz uspešno manevrisanje iako je bio pod žestokom artiljerijskom i mitraljeskom vatrom uspeo je da se pri punoj brzini zabije u ustavu suvog doka. Koliko je snažan udarac bio govori i to da je čak 12m pramčane konstrukcije bilo smrskano u paramparčad, a svi na brodu su popadali. Odmah posle udara iskrcali su se komandosi i posada ovog žrtvovanog broda i krenuli u izvršavanje drugih postavljenih zadataka, da bi se potom povukli ka luci odakle su trebali biti evakuisani. Signal za evakuaciju je bila ispaljena signalna raketa, međutim narednik koji je bio zadužen za taj momenat poginuo je prilikom izvršenja zadatka. Svi živi Komandosi dolaze u luku i tu im postaje jasno kolike su njihove šanse da budu evakuisani. Čak 80% Komandosa koji su bili na pratećim baržama i čiji zadatak je bio da pomognu evakuaciju poginulo je na samim prilazima Sent Nazeru, dok je preostalih 20% bilo teže ili lakše ranjeno. [You must be registered and logged in to see this image.]Britanski razarač nasukan u luci Sent Nazer U međuvremenu britanski brodovi koji su preživeli ovu golgotu uputili su se ka otvorenom moru, međutim na putu ka otvorenom moru našli su se na udaru nemačke teške artiljerije. Dobro koncentrisanom i veoma jakom vatrom nemačka teška artiljerija je uspela da potopi još jednu baržu, najžalosnije je što su na toj barži bili samo ranjenici. Britanci su mislili da je to kraj, i da će biti bezbedni u svom daljem putovanju, ali…u 5:30h ovaj konvoj napada nemački torpedni čamac Jaguar. Nemački komandant naređuje svojim vojnicima da smeju da upotrebe samo lako pešadijsko naoružanje, i tek posle više od sat vremena borbe, britanski komandosi se predaju. Dok su se britanske snage povlačile, na dokovima i u samom gradu trajala je borba na život i smrt. Preživeli britanski komandosi uspeli su da se sklone iz doka i luke i preko mosta upadnu u grad, ali uz strahovite gubitke. Posle prvobitnog iznenađenja nemački vojnici su konsolidovali svoje redove. U grad i okolinu su počele da pristižu oklopne jedinice, blokirani su svi izlazi iz grada, a preživelim britanskim komandosima je upućen poziv na predaju, međutim oni su odbili taj poziv i krenuli u juriš. Do 10:00h ujutru svi komandosi su bili ili zarobljeni ili ubijeni, samo je 5 ljudi uspelo da se probije iz okruženja. U ovom napadu britanci su izgubili 170 ljudi. Dok su borbe trajale razarač Kempbeltaun je stajao zabijen u vratima suvog doka. Odmah je počeo pretres ovog broda, međutim eksploziv nije pronađen. Podešeno vreme eksplozije je bilo u 09:00 ujutru, međutim brod nije eksplodirao u naznačeno vreme. Od ranog jutra na brodu i oko suvog doka okupio se veliki broj nemačkih oficira, članova njihovih porodica i prijatelja. Šetali su oko broda, peli se na njega, uglavnom nikome nije u tom trenutku bilo jasno šta je taj brod pokušao. U 10:35h strahovita eksplozija je potresla Sent Nazer, Kempbeltaun je eksplodirao i sa sobom odneo preko 250 nemačkih života a skoro duplo više ih je bilo teško ili lakše ranjeno. Razlog kašnjenja detonacije nikada nije utvrđen ali se pretpostavlja da je upaljač bio loš. ZAKLJUČAK Iako su gubici saveznika bili veliki operacija "Čeriot" je ipak uspela. Luka je teško oštećena i praktično ostala neupotrebljiva za velike brodove sve do 1947. godine, takođe i ostali ciljevi na kopnu su uništeni. Saveznici su izgubili oko 400 vojnika i mornara (poginulih i zarobljenih) a Nemci oko 40 vojnika u samoj borbi uz još oko 350 vojnika i civila koji su poginuli posle borbi usled eksplozija samog broda i jednog torpeda koji je bio ispaljen u čeličnu kapiju luke ali je eksplodirao kasnije usled kvara na upaljaču. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 2 Dec - 13:47 | |
| Italijanski napad na Grčku 1940.godine Suočen lošim početkom rata po Italiju Musoliniju je trebala brza pobeda kako bi smanjio politički pritisak na svoju vladu. Zapanjujući uspeh Nemaca u Poljskoj, na severu i zapadu Evrope bacio je Italiju u senku moćnog saveznika. 1940. godine italijanske operacije u Africi su ostvarile manje uspehe ali usled nedostatka neke odlučujuće pobede nad Saveznicima prestiž Italije je doživeo težak udarac što je počelo da se oseća u njihovoj spoljnoj politici. Tokom 1940. godine Nemci su usredsredili svoju pažnju na Balkan iako je ranije dogovoreno da će taj region biti italijanska sfera uticaja. Musolini je bio besan na nemačke akcije od kojih je kap koja je prelila čašu bio sporazum sa Rumunijom prilikom čijeg postizanja Italija nije ni konsultovana. Musolini je odlučio da reaguje i zajedno sa svojim uskim krugom savetnika odlučio 11. Avgusta da italijanska vojska što pre napadne Grčku i "lakom" pobedom digne vojni prestiž Italije. Grčka je bila optuživana da dozvoljava britanskoj mornarici da se snadbeva u njenim lukama. Vojska je dobila nalog da se operacija pripremi za kraj Septembra ali je zbog manjka vremena to na kraju odloženo za kraj Oktobra 1940. godine. 28. Oktobra 1940.godine Italija šalje ultimatum Grčkoj u kojoj se traži "Slobodan prolaz za italijanske trupe radi okupacije određenih mesta na teritoriji Grčke". Grčki premijer Metaksas odbija ultimatum i izbija rat. PLANOVI I RASPORED TRUPA Italijanski originalni plan za budući rat sa Grčkom sastojao se od upada u severoistočni deo te zemlje za šta su proračunali da je devet divizija dovoljno. Dve nedelje pre rata na sastanku vrhovne komande Maršal Badoljo (Pietro Badoglio) je rekao da će za rat protiv Grčke trebati oko 20 divizija ali je komandant južnog sektora tražio samo dodatne 3 brdske pešadijske divizije. Komandant svih snaga pri napadu na Grčku General-Pukovnik Viskonti Praska (Sebastiano Visconti Prasca) nikad nije obrazložio taj zahtev ali se pretpostavlja da se bojao da ukoliko bi Armija narasla na 20 divizija on ne bi izgubio položaj komandanta Armije. Tako velike formacije su uglavnom bile pod komandom najviših oficira. Italijanska armija je imala plan da krene sa ograničenom ofanzivom u Epirskoj oblasti. Prema Ioanini napad je izvodio 25. "Ciamuria" Korpus jačine od oko 30.000 vojnika. Uz more je išla Grupa Litoral (Littoral) jačine 5.000 vojnika sa zadatkom da čisti obalno područje i drži desno krilo 25. Korpusa. Levo od 25. Korpusa je išla elitna 3. brdska divizija "Julia" (10.000 vojnika) sa zadatkom da forsira planinu Pindus i ugrozi Grke iz tog pravca. Front prema grčkoj Makedoniji držao je 26. "Korica" (Corizza) Korpus jačine oko 20.000 vojnika koji je pojačan još jednom divizijom posle početka operacije čime je podignuto brojno stanje na 30.000 vojnika. Zbog veoma lošeg vremena Avijacija i Mornarica nisu imali veliku ulogu u operaciji pa njihovi pretstavnici nisu ni pozivani na sastanke vrhovne komande pre početka operacije. Mornarica je imala zadatak da izvrši desante na zapadna grčka ostrva ali je taj plan kasnije suspendovan. [You must be registered and logged in to see this image.]Pravci italijanskih napada na početku rata Grčka Armija pod komandom Generala Aleksandra Papagosa je već ranije putem obaveštajnih operacija došla do informacija šta Italijani spremaju. Oni su se suočavali sa problemom da su morali da štite granice sa Albanijom i Bugarskom s obzirom da je pretnja dolazila iz oba pravca. Na pravcu prema Albiniji nalzaile su se 8. i 9. pešadijska divizija , Odred Pindus (snage jedne brigade), 4.pešadijska Brigada i neke manje jedinice, ukupno oko 35.000 vojnika. Dalje u unutrašnjosti su se nalazile druge jedinice koje su mobilizovane i bile spremne da krenu ka kritičnim sektorima. Grčke su jedinice bile pod komandom iskusnih oficira a moral vojske je bio vrlo visok čime je nadomeštana relativno zastarela oprema. General Papagos [You must be registered and logged in to see this image.] ITALIJANSKA OFANZIVA Odgovor na odbijanje italijanskog ultimatuma stigao je gotovo momentalno. Istog jutra kada je ultimatum predat 28. Oktobra 1940.godine italijanske trupe su prešle granicu i počele da nadiru u Grčku. 25. Korpus je napredovao prema Kalpakiju dok je desno od njih išla Grupa Litoral i čistila teren uz obalu. Napredovanje je bilo sporo zbog izuzetno lošeg vremena koje je posebno usporilo italijanske tenkove. Grčki otpor je bio vrlo slab. Otpor je pružao kombinovani odred jačine jedne brigade Pukovnika Davakasa koji je imao zadatak da što više zadržava Italijane da bi se Grci prikupili na svojoj prvoj liniji odbrane koja se nalazila na reci Kalamas. Italijanska avijacija nije mogla da pomogne kopnenoj vojsci zbog lošeg vremena ali su bombardovani aerodromi kod Atine kao i luke Pirej i Patras. 25. Korpus i Grupa Litoral prelaze reku Kalamas 31. Oktobra i nailaze na jake položaje grčke Armije gde počinje uporna odbrana grčke 8. pešadijske Divizije. Italijani su uporno napadali i trpeli velike gubitke ali su ipak polako napredovali. Za to vreme italijanska 3. brdska Divizija "Julija" se probila istočno od reke Kalamas i zauzela Konicu kasno uveče 28. Oktobra i nastavila nastupanje ka planini Pindus. Otpor na ovom sektoru je pružao deo jedinice Pukovnika Davakasa koja se hrabro borila. Italijanski alpinisti koji su bili odlično obučeni nastavljaju napad u pravcu Pindusa. Shvativši da ih ne može zaustaviti Davakas traži pojačanja a vrhovna komanda Grčke šalje 1. pešadijsku Diviziju ka sektoru planine Pindus. Posle teških borbi Italijani potiskuju Grke gotovo 40km i 2. Novembra zauzimaju Vojusu ugrozivši Metsovan i zapretivši opkoljavanjem osmoj Diviziji koja se borila protiv Italijana na pravu ka Ioanini. 30. Oktobra na položaje stiže grčka 1. Divizija i zaustavlja italijansko napredovanje. [You must be registered and logged in to see this image.]Italijanski tenkovi u napadu Na frontu kod Ioanine Italijani napadaju 3. Novembra grčke položaje kod Kalpakija. Napad 131. Oklopne Divizije "Centauro" odbijen je uz veliki broj izgubljenih italijanskih tenkova. Rano ujutro 5. Novembra Italijani organizuju novi napad ovoga puta uz učešće i Divizije "Ferara". Žestoke borbe vodile su se 3 dana ali su na kraju Grci ,čija artiljerija je izazvala haos među Italijanima gađajući gotovo nepogrešivo, ponovo odneli pobedu. Usled teških gubitaka Italijani 9. Novembra prelaze u odbranu. Za to vreme Grci prelaze u kontranapad kod planine Pindus sa dve novopridošle divizije na tom sektoru. Cilj je bio likvidacija opsanog klina koji je napravila Divizija "Julia" u njihovoj liniji odbrane. Već 4. Novembra zauzimaju Vojusu i odsecaju italijane od puteva koji vode ka Albaniji. Žestoki napadi na Italijane nastavljaju se do 8. Novembra kada General Mario Điroti odlučuje da se Divizija "Julija" povuče ka Konici. Tek 13. Novembra Italijani uporno gonjeni od Grka uspevaju da se povuku kod Konice gde sa novopristiglom 47. "Bari" Divizijom uspostavljaju novu liniju odbrane. GRČKA KONTRAOFANZIVA Već početkom Novembra grčke rezerve pristižu na front a usled bugarske neutralnosti Grci premeštaju sa bugarske granice njihov 3. Korpus (dve pešadijske Divizije i jedna konjička Brigada) na grčko-albansku granicu blizu grada Korice. Grci su brzom koncetracijom snaga stvorili prednost na frontu imajući na raspolaganju sada oko 250.000 vojnika naspram italijanskih 150.000. Italijani su takođe reformisali i pojačali svoj front. Jedinice su podeljene u dve armije, 11. Armija (3 divizije i još četiri koje su bile na putu iz Italije ali nisu stigle na vreme) držala je sektor od mora do planine Gramos a odatle do granice sa Jugoslavijom front je držala 9. Armija (sedam Divizija). Novi komandant na Frontu je bio General Sodu. [You must be registered and logged in to see this image.]Grčka pešadija tokom novembarske ofanzive 14. Novembra Grci otpočinju svoju kontraofanzivu. U zapadnoj Makedoniji dva grčka Korpusa napadaju Italijane i posle sedmodnevnih borbi ih primoravaju na povlačenje. 22. Novembra Grci zauzimaju Koricu i Erseke ali obustavljaju daljnje napredovanje. Pod pretnjom opkoljavanja izloženi jakim grčkim napadima Italijani se krajem Novembra povlače iz Grčke. Početkom decembra Italijani su već u rasulu dok Grci izlaze na liniju Saranda-Ađirokastro-Podgradec. Krajem Decembra Grci kreću u novu ofanzivu i uspevaju da probiju italijansku liniju odbrane. 25. Decembra grci osvajaju Himaru na moru dok u unutrašnjosti prilaze klancu Klisuri kojeg uspevaju da osvoje 10. januara 1940. godine. Tada italijanska pojačanja počinju da pristižu na front i grčka ofanziva je zaustavljena te Grci nisu uspeli da zauzmu Valonu i nateraju Italijane na povlačenje na sever Albanije što im je bio cilj napada. ITALIJANSKA PROLEĆNA OFANZIVA [You must be registered and logged in to see this image.]Raspored trupa i linija fronta pred italijansku prolećnu ofanzivu Tokom februara Italijani ozbiljno pojačavaju svoje trupe u Albaniji čime se broj divizija na frontu kod Italijana popeo na 19 (oko 250.000 vojnika) prema 15(oko 200.000 vojnika) grčkih divizija sa druge strane fronta. Grci su prebacili neke svoje jedinice na Bugarsku granicu jel je nemački napad na Grčku bio sve izvesniji. Musolini je želeo da pobedi Grke pre nego što se Nemci uključe u konflikt pa je novom komandantu fronta Generalu Kavaljeru naredio da što pre otpočne novu ofanzivu. Rano ujutro 9. Marta Italijani kreću u napad. Teške borbe se odvijaju svom dužinom fronta i Italijani polako počinju da napreduju. Osvojeni su grad Himera na obali, planina Mali Harza severno od Klisure i planina Trebescini istočno od grada Berata. U klancu kod Klisure razvila se žestoka borba gde su Grci dobro ukopani na odličnim pozicijama uporno odbijali sve napade Italijana i na kraju zaustavili njihovu ofanzivu. 20. Marta italijanska komanda obustavlja ofanzivu i do Nemačkog napada na Grčku obe strane prelaze u odbranu. ZAKLJUČAK Italijanska kampanja se odlikovala avanturističkim pristupom te su rezultati po njih bili katastrofalni. Italijani su izgubili oko 40.000 vojnika uz još oko 60.000 ranjenih i oko 23.000 koji su pali u zarobljeništvo. Grci su pretrpeli oko 16.000 mrtvih i nestalih vojnika uz oko 67.000 ranjenih kao i oko 2.500 zarobljenih vojnika. Italijanski prestiž kod drugih zemalja je bio ozbiljno uzdrman a Hitler je zamerio Italijanima da je zbog njih morao da odlaže napad na SSSR kako bi intervenisao u Grčkoj (kasnije se ispostavilo i u Jugoslaviji) i spasio Italijane od poraza u ratu protiv Grčke. Drugisvetsdkirat. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 2 Dec - 13:50 | |
| Krit 1941. - Operacija Merkur Nemačka invazija Krita, maja 1941. godine, predstavlja veoma značajan trenutak u istoriji padobranskih jedinica. Do tog trenutka padobranske jedinice su korišćene za zauzimanje taktički značajnih ciljeva dok su na Kritu imali za cilj da zauzmu celo ostrvo od strateškog značaja. Operaciju je osmislio Kurt Študent (Kurt Arthur Benno Student) koji je želeo da dokaže da su padobranci sposobni da sami izvršavaju teške zadatke i da oni nisu stvoreni da budu samo ispomoć jedinicama Vermahta. NEMAČKI PLANOVI Još u ranoj fazi planiranja istakle su se dve ideje kako bi ovaj desant trebalo da izgleda. Aleksander Ler (Alexander Löhr) komandant 4. vazdušne flote (Luftflotte IV) predložio je skoncentrisan desant oko Malemea gde bi se vremenom sakupio veliki broj vojnika koji bi zatim ostrvo zauzeli u tipičnoj kopnenoj bitci. Kurt Študent je verovao da jedan aerodrom ne bi bio dovoljan da se dovoljno zaliha prebaci padobrancima pa je predložio da se izvrše sedam desanata na različitim lokacijama širom ostrva, ali bi najvažniji bili skokovi oko Malemea, Kanie, Retimona i Herakliona. Na kraju je odluku doneo Gering koji je odlučio da se u prepodnevnim časovima prvog dana napadnu Maleme i Kania, a u popodnevnim časovima Retimon i Heraklion. Ovakva odluka je morala biti donesena jer nije bilo dovoljno transportnih aviona da se svi skokovi izvedu simultano. Snage koje će se spustiti prvog dana podeljene su u tri grupe: Grupa Zapad, pod komandom general-majora Eugena Mendla (Eugen Meindl), koju je činio jurišni puk i čiji je zadatak bio zauzimanje aerodroma Maleme; Grupa Centar, pod komandom general-majora Viljema Šusmana (Wilhelm Süssman), jedinice prvog talasa za cilj su imale da se spuste jugozapadno od Kanee i Sude (Prison Valley) i napreduju ka ovim mestima, a sastojao se od Divizijskog štaba, dve čete jedriličara i 3. padobranskog puka. Drugi talas imao je za cilj da zauzme Retimon a sastojao se od dva bataljona padobranaca ( 1. i 3. bataljon/2. puk); Grupu Istok, pod komandom pukovnika Bruna Brauera (Bruno Bräuer), činile su samo jedinice koje su učestvovale u drugom talasu. Cilj im je bio Heraklion a učestvovali su 1. padobranski puk i 2. bataljon 2. puka. Odmah po okončanju obezbeđenja aerodroma na ostrvo je trebalo da se prebaci i 5. brdska divizija radi efikasnije borbe po ostrvu koje je pretežno planinsog reljefa. SAVEZNICI Savezničke snage na ostrvu brojale su 32.000 vojnika Komonvelta i 10.000 grčkih vojnika. General-major Frejberg (Bernard Freyberg), komandant savezničkog garnizona na Kritu, odredio je pet strateških lokacija koje će biti branjene: aerodromi kod Malemea, Retimona i Sude, administrativni centar Kania i luka Suda. Novozelandska Divizija, koja se sastojala od 4. , 5. i 10. Brigade, bila je raspoređena oko Malemea a od grčkih snaga u ovoj oblasti nalazili su se 1., 6. i 8. Puk. 19. australijska Brigada pojačana sa nekoliko artiljerijskih baterija bila je postavljena oko Retimona kao i 4. i 5. grčki pukovi pojačani jedinicama žandarmerije. 14. Brigada , 3. i 7. grčki puk bili su zaduženi da brane Heraklion. Jedinice rezerve bile su u okolini Kanie. Iako su strateški ciljevi Nemaca prepoznati odbrana je bila neadekvatna a Nemcima je pomogla i činjenica da su Saveznici gledali prema moru u iščekivanju napada s mora dok je prava pretnja došla iz vazduha. Iako su Saveznici, pre svih Grci, pružili jak otpor činjenica je da nije došlo do kontra-ofanzive koja je mogla da uzdrmane padobrance baci u more. [You must be registered and logged in to see this image.]General Frejberg (desno na slici) na položaju NAPAD NA KRIT 20. maj "D-day" za operaciju „Merkur“ bio je 20. maj a prve nemačke jedinice stigle su na Krit oko 8 ujutro. Jedinice prvog talasa spustile su se zapadno od aerodroma Maleme i jugozapadno od Kanie, koja je bila administrativni centar ostrva. Jedna grupa padobranaca je uspela da zauzme most na zapadnoj ivici aerodroma i time omogući padobrancima koji su se spustili zapadno od Malemea da se bez većih problema okupe i pokupe svoje oružje. Tek predveče su nemačke jedinice počele da odbacuju Novozelanđane sa brda "107" koje je nadgledalo aerodrom Maleme. U prvom talasu koji se spustio oko Kanie učestvovale su jedriličarske jedinice (podeljene u dve grupe) sa ciljem da prvog dana unište protiv avionske topove, ali samo jedna od ovih grupa je svoj zadatak ispunila dok je druga dobrim delom zarobljena. Ubrzo nakon spuštanja jedriličara stigli su padobranci iz 3. padobranskog puka ali sem manjeg napada u pravcu Galatosa niše više nije učinjeno prvog dana. Drugi talas nemačkih padobranaca spustio se oko Retimona i Herakliona poslepodne. Kod Retimona spustili su se delovi 2. padobranskog puka dok se kod Herakliona spustio 1. padobranski puk. Prvi napad na Retimon zabeležen je u 04:15h a na Heraklion oko 05:30h. Prvog dana padobranci su zauzeli grčku kasarnu na zapadnoj ivici Herakliona kao i dokove ali su tokom dana odbačeni van grada. Prvog dana nemačke snage nisu uspele da zauzmu ni jedan od ciljeva a pri tom su pretrpele velike gubitke. [You must be registered and logged in to see this image.]Iskakanje padobranaca iz aviona JU-52 21. maj U noći između 20. i 21. maja Dr Hajnrih Nojman je organizovao grupu padobranaca sa ciljem da se zauzme brdo "107". Na putu ka ovom brdu priključila mu se još jedna grupa padobranaca i nakon nekoliko manjih čarki sa saveznicima uvideli su da je brdo "107" zapravo napušteno. Novozelanđani su se neposredno pre ovoga povukli jer izgubivši vezu sa štabom brigade odlučili su da se povuku na jedan greben istočno od brda. Zahvaljujuci ovom događaju i inicijativi jednog doktora (doduše veterana Kondor legije) strateški važno brdo je zauzeto praktično bez otpora. U međuvremenu Študent je poslao jednog oficira na Krit da proveri da li je Maleme osiguran. Kada se oficir vratio sa pozitivnim odgovorom odmah su poslati avioni sa zalihama na Krit i već oko 8h ujutro padobranci su dobili preko potrebne zalihe i municiju. Novi padobranci su poslati na Krit i spustili su se istočno i zapadno od aerodroma. Padobranci koji su se spustili istočno pretrpeli su teške gubitke dok se na zapadu spustio pukovnik Bernard Ramke, novi komandant jurišnog bataljona. Oko 17h na aerodrom Maleme su počeli da pristižu delovi 100. planinskog puka. Tokom dana još jedna grupa padobranaca se spustila kod Herakliona dok su nemački položaji širom ostrva ostali nepromenjeni. 22. maj Uvidevši važnost Malemea saveznici su organizovali kontra-napad u noći između 21. i 22. maja, u napadu su učestvovala dva bataljona - 20. bataljon (4. brigade) i 28. bataljon Maora (5. brigada). Strah saveznika od nemačkog pomorskog napada ograničio je ovaj napad jer su saveznici raspolagali većim snagama ali su se plašili da ih pomere sa položaja odakle su mogli da se brane od desanta sa mora. Ovaj noćni napad pokazao se kao neuspešan jer su padobranci sada bili ojačani jedinicama iz 5. brdske divizije i pružili su snažan otpor. Od ovog trenutka saveznici su se našli u stalnom povlačenju na istok ostrva plašeći se da ih nadolazeća nemačka vojska ne opkoli. 23. maj 23. maja počinje nemačka ofanziva koju je organizovao general-major Julijus Ringel. Borbena grupa (Kampfgruppe) Ramke koju su činili padobranci krenula je na istok duž obale dok je još jedna borbena grupa sačinjena od jedinica iz 5. brdske divizije krenula na istok južnijim putem kako bi napala bok saveznika ali je zaustavljena kod sela Modi koje su držali Novozelanđani. Ni Ramkeova grupa nije imala mnogo uspeha ali je uspela da se poveže sa padobrancima koji su se spustili 21. maja istočno od aerodroma. 24. i 25. maj Do kraja 24. maja jedinice koje su napredovale na istok uspele su da se povežu sa jedinicama u Prison Valley-u i da stvore jedinstven front. Zbog nemačke pretnje i stvaranja jedinstvenog fronta saveznici se povlače na istok do Galatosa. Nemci odmah počinju sa napadima na Galatos što je dovelo do velikog napada 25. maja i do zauzimanja grada istog dana. Ovakav razvoj situacije doveo je do savezničkog kontra-napada na Galatos. Iako su saveznici napali samo onim čime su raspolagali na tom sektoru uspeli su da ga povrate a nakon što su uspeli da evakuišu iz sela ranjene i zarobljene, savezničke snage su se povukle a gebirgsjageri ga ponovo zauzeli. [You must be registered and logged in to see this image.]Nemci osvajaju Galatas 27. maj U redovima saveznika došlo je do zabune i veoma loše sinhronizacije. Rezervne snage su poslane u noći 26. maja da ojačaju front zapadno od Kanie ali kada je svanula zora 27. maja ljudi iz rezervnih jedinica su uvideli da je ceo front napušten ! Došlo je do greške i kontradiktornih naređenja jer su jedinice koje su čuvale front zapadno od Kanie dobile naređenja da se povuku na istok na novu odbrambenu liniju ali o tome nisu obaveštene rezervne snage. Nemačke snage su odmah prešle u napad na sada opkoljene rezervne snage a svega 250 vojnika se spasilo probojem u toku dana. Do 28. maja svaki otpor je prestao. 28.-31. maja - Evakuacija 28. maja borbena grupa Vitman (Wittmann) koja je predvodila nemačko napredovanje na istok poslana je putem uz obalu do Herakliona. U međuvremenu borbena grupa Vitman je dobila pojačanje u vidu lakih tenkova iz 31. oklopnog puka. Uz pomoć 141. i 85. planinskog puka 29. maja je osvojen Retimon. Kod Herakliona Nemci su oslobodili savezničke džepove u kojima su bili zarobljeni padobranci. Kada su oslobodili padobrance Vitmanove grupe i vojnike ostalih padobranskih jedinica Nemci napadaju Heraklion koji je osvojen 29. maja. Dva bataljona 100. planinskog puka vršila su pritisak na saveznike u povlačenju ka Sfakiji ali su 23. novozelandski bataljon i tri laka tenka pružala više nego dobar otpor. Za četiri noći sa Krita u Egipat prebačeno je 16.000 vojnika. Većina vojnika evakuisana je iz grada Sfakia dok je manji broj evakuisan iz Herakliona u noći 28. maja ali je ovaj konvoj napadnut od strane bombardera Luftwaffe-a koji su im naneli velike gubitke. Preostali vojnici na Kritu su se predali 1. juna u 9 sati prepodne nemačkom 100. planinskom puku. [You must be registered and logged in to see this image.]Saveznički zarobljenici marširaju pored nemačke motorizovane kolone ZAKLJUČAK Operacija Merkur se završila kao veoma skupa nemačka pobeda. Od 22.000 vojnika, koliko ih je učestvovalo na strani Nemačke, 5.500 ih je izbačeno iz stroja a trećina Ju-52 transportera je bilo oštećeno ili uništeno. Saveznici su imali oko 3.500 poginulih vojnika a 12.000 ih je zarobljeno. Britanska mornarica je izgubila tri krstarice i šest razarača a veći broj brodova je oštećen. Koliko grčkih vojnika i civila je poginulo za vreme borbi nije poznato jel su gerilske operacije nastavljene odmah po okupaciji ostrva. Zauzeće Krita je uplašilo Saveznike iz razloga da bi Krit mogao da posluži Nemcima kao „odskočna daska“ za napad na Kipar ili Egipat ali je početak Operacije Barbarosa pokazao da je ova operacija bila defanzivne prirode jer se ostrvo Krit nalazi na strateški važnoj lokaciji za dominaciju Mediteranom. Takođe proterivanjem saveznika sa Krita Nemci su osigurali naftna polja u Rumuniju od napada iz vazduha koji su mogli biti izvođeni sa Krita da su saveznici imali vremena da se učvrste na ostrvu. Drugisvetskirat. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 17:23 | |
| Japanski napadi na britanske baze Engleska kao najveća kolonijalna sila posedovala je dosta baza na Dalekom istoku. U njihovom posedu nalazila se Indija, Burma, Malajsko poluostrvo, Singapur, Hong Kong i severni deo ostrva Borneo. Japanski plan napada je u svojoj prvoj fazi predviđao zauzimanje dve glavne baze Britanaca, Hong Konga i Singapura, posle kojih bi britanska snaga u Jugoistočnoj aziji bila gotovo neutralisana a japanski daljnji prodor ka jugu olakšan. MALAJSKO POLUOSTRVO I SINGAPUR Malaja je bila prva meta Japanaca. Poluostrvo bogato sirovinama gume i kalaja bilo je vrlo važno kako za Britance, koji su već dve godine ratovali u Evropi i Africi, tako i za Japance kojima su sirovine za industriju oduvek nedostajale. Mnogo važnije je bilo to što je kroz Malajsko poluostrvo vodio put ka Singapuru. Singapur je bio u to vreme najveća i najmodernija pomorska baza na svetu i nosio je nadimak "Gibralatar dalekog istoka". Takođe na polustrvu se nalazilo nekoliko modernih aerodroma koji bi Japancima bili od velike koristi u drugoj fazi njihove ofanzive kada su planirali da napadnu Burmu i Holandsku Istočnu Indiju (Indonezija). Tvorac plana napada na Malajsko poluostrvo bio je pukovnik Cuđi. (Masanobu Tsuji) koji je sa svojim ljudima tokom 1941. obilazio rejon Tajlanda i Malajskog poluostrva tražeći pogodna mesta za iskrcavanja. Napad je planiran da počne u istom trenutku kad i napad na Perl Harbur tako da se očekivalo da će Britanci biti iznenađeni. Za napad je određena Japanska 25. Armija pod komandom general-pukovnika Jamašite (Tomoyuki Yamashita). 25. Armija je u svom sastavu imala 4 pešadijske Divizije, 3 tenkovska puka i 2 artiljerijska puka. Ukupno oko 70.000 vojnika i 180 tenkova. Podršku iz vazduha su pružale avio jedinice iz baza u južnoj Indokini. Tamo se nalazila mornarička i kopnena avijacija japanske armije. Kopnena avijacija je imala 191. lovca, 179 srednjih bombardera, 59 lakih bombardera, 36 izviđačkih aviona i 57 transportnih aviona sa zadatkom neutralisanja britanskih aerodroma i direktne podrške trupama u borbi. Mornarička avijacija je imala zadatak napada na bazu Singapur i brodove britanske mornarice koji bi bili otkriveni u okolini. Mornarička avijacija je imala na raspolaganju 36 lovaca , 132 srednja bombardera, 6 izviđačkih aviona i 14 transportnih aviona. [You must be registered and logged in to see this image.]"Tigar sa Malaje" Tomojuki Jamašita Glavni napad trebalo je da izvedu 5. i 18. Divizija desantom sa mora . Planirano je da se jedan deo 18. Divizije , Takumi grupa ( ime dobila po njenom komandantu General-Majoru Takumi Hirošiju) , iskrca kod baze Kota Baru i nastupa istočnom stranom poluostrva prema jugu dok bi ostatak 18. Divizije i 5. Divizija izveli desant u južnom Tajlandu na luke Singora i Patani a zatim napadali u pravcu zapadne strane poluostrva kako bi zauzeli moderne Britanske aerodrome u severnoj Malaji . Ostatak armije bi kopnenim putem napao Tajland i zatim se priključio napadu na Britance na Malaji (nije se očekivao otpor od Tajlanda prilikom okupacije jel je postojao nezvaničan dogovor sa Tajlandskom vladom) . 56. Divizija je ostavljena u Tajlandu da obezbeđuje granicu prema Burmi i imala ograničene ofanzivne akcije na krajnjem jugu Burme kako bi pripremila teren za kasnije ofanzivne operacije . Konvoj za desant obezbeđivale su jake snage japanske mornarice pod komandom Viceadmirala Konda u sastavu 2 Bojna Broda (Haruna i Kongo) , dve Krstarice (Atago i Takao) i 9 razarača . U neposrdnoj blizini kao moguća pojačanja bili su na dužnosti patroliranja još 5 Krstarica i 4 razarača . Britanske trupe na poluostrvu su očekivale direktan napad na Singapur i smatrale su da su vrlo male šanse da ih Japanci mogu savladati . Koncetracija jedinica nije bila završena tako da su skoro sve Britanske divizije bile nekompletne . Pored toga pojedine jedinice su precenjene iako su neki oficiri isticali ranije da su Malajske i Indijske jedinice bilo vrlo loše izvežbane i opremljene . Komandu u ovom sektoru imao je General-Pukovnik Artur Persival (Arthur Percival) . U sastavu Malajske komande bilo je 12 pešadijskih brigada , 12 inžinjerskih bataljona te nekoliko samostalnih jedinica u utrvđenjima na poluostrvu . U ovim nekompletnim jedinicama nalazilo se 37.000 (pojačanih sa još 15.000 u toku bitke) indijskih vojnika , 19.500 (19.000) Britanaca , 15.000 (3.000) Australijanca i 17.000 malajskih vojnika . Ukupno oko 125.500 vojnika sa vrlo malo artiljerije i sa samo par oklopnih izviđačkih vozila . Za odbranu iz vazduha raspoređeno je 60 lovaca , 79 srednjih bombardera , 24 torpedna bombardera i 3 izviđačka aviona uglavnom zastarele proizvodnje . U Singapuru se nalazila ratna mornarica u sastavu 2 bojna broda (Prince of Wales i Repulse) , dve lake krstarice , 9 razarača , 6 minolovaca i 2 transportna broda dok su oko poluostrva operisale 4 holandske podmornice . Bojni brod Prince of Wales bio je ponos britanske mornarice i ranije se već istakao u borbama u Atlantiku gde je učestvovao u potapanju nemačkog bojnog broda Bizmark . Napad je u stvari počeo 90 minuta pre napada na Perl Harbur usled jednog propusta Japanske Armije . Prvobitni početak napada na Perl Harbur je odložen za 2 sata zbog nesigurnosti lansiranja aviona sa nosača tokom noći ali izgleda da o tome niko nije obavestio 25. Armiju koja je svoj napad na Malajsko poluostrvo izvela kako je prvobitno planirano . Ni dan danas nikom nije jasno kako se moglo desiti da Britanci o ovome nisu upozorili Amerikance . [You must be registered and logged in to see this image.]Japansko nadiranje u Malaji 8. decembra rano ujutro izvršeni su desanti kod Patanija i Singore u Tajlandu i kod Kota Barua u Malaji . Tajlandske jedinice su u početku pružile otpor ali je vrlo brzo došlo do dogovora sa Tajlandskom vladom i Japanske jedinice su imale otvoren put ka zapadnoj obali poluostrva . Pukovnik Cuđi je na prepad zauzeo mostove na granici Tajlanda i Malaje i time omogućio budući brz prodor u unutrašnjost zapadnom obalom . U Kota Baruu Indijska brigada je uz pomoć avijacije pružila otpor prilikom iskrcavanja ali je Japanska vojska uspela da se iskrca i vrlo brzo zauzme sam grad . Usled pometnje i panike indijski vojnici ubijaju komandira brigade Pukovnika Hendriksa i panično se povlače ostavivši Japancima veliki aerodrom ne uništivši ga u povlačenju . Iskrcavanja su tim operacijama bila osigurana i Japanci su u sledeća 2 dana nesmetano iskrcavali presotalo ljudstvo i zalihe te vršili koncentraciju svojih snaga za početak ofanzive . U toku 8. Decembra Japanci su prvi put bombardovali Singapur ali bez većih uspeha osim što je nasatala panika među stanovništvom . Tokom prva 3 dana operacija uništena je gotovo cela britanska avijacija u borbama nad severnim delom poluostrva . Britanci iznenađeni ovim napadom , iako su već 6. decembra otkrili invazionu flotu, pokreću svoje jedinice ka severu poluostrva . Mornarica odlučuje da pošalje Grupu Z u napad na ivazionu flotu . Pod komadnom Adimirala Filipsa (Thomas Spencer Vaughan Phillips) dva Bojna Broda (Prince of Wales , Repulse) i 4 Razarača (Tenedos, Electra, Express , Vampire ) isplovljavaju 8.Decembra u 17:35h . Grupa uzima severni kurs i sakrivena lošim vremenom kreće u pravcu invazione flote . 9.decembra u 13:45h Japanska podmornica (I-65) otkriva Grupu Z i o ovome obaveštava Japansku Flotu . Usled lošeg vremena , srećom po Britance , ova poruke stiže sa zakašnjenjem do Japanaca te nije preduzeto ništa u vezi sa tim . Međutim oko 17:00h vreme se poboljšava i nedugo zatim Britance pronalaze 3 Japanska aviona i sada je i samom Filipsu bilo jasno da je efekat iznenađenja izgubljen . U 20:25h Filips odlučuje da obustavi operaciju i okreće brodove u pravcu Singapura . U toku povratka podmornica (I-58) ih locira ali njen napad usled kvara na torpednim cevima ne uspeva . U 03:15h Japanci dobijaju izveštaj od još jedne svoje podmornice o položaju Grupe Z . Odmah počinju pripreme za napad poslavši prvo izviđačke avione u rejon kontakta a istovremeno skidaju bombe sa svojih bombardera koji su trebali da bombarduju luku u Singapuru i naoružavaju ih torpedima . Oko 07:00h 27 bombardera Nel (Mitsubishi G3M "Nell") naoružanih bombama i 61 bombarder Beti (Mitsubishi G4M1 "Bettys") naoružanih torpedima , uzleće i leti ka mestu gde je procenjeno da bi trebalo da je Grupa Z . Japanski izviđači nisu uspeli da pronađu Britanske brodove i tek pukom srećom prilikom njihovog povratka oko 11:00h sasvim slučajno nailze na njih . Odmah su obavešteni bombarderi i napad je mogao da počne . [You must be registered and logged in to see this image.]Princ of Vels (na slici skroz levo) i Ripals (iza Princ of Vels) , dole desno je Razarač Elektra U 11:18h Bombardri Nel napadaju Ripals ( Bojni Brod Repulse) usled nepreciznosti bombardovanja sa velikih visina samo jedna bomba od 250kg pronalazi svoj cilj te brod zadobija samo lakša oštećenja . 15 minuta kasnije nailaze Beti bombarderi . Dok su prilazili Britanci nisu bili svesni da će to biti napad torpedima . U prvom naletu 2 torpeda pogađaju Princ of Vels (Bojni Brod Prince of Wales) . Eksplozija je bila strahovita i prema iskazu jednog preživelog mornara učinilo im se da je brod izleteo iz vode . Brod je teško oštećen . Doživeo je istu sudbinu kao i Bizmark nekoliko meseci ranije u čijem potapanju je učestvovao . Brod je izgubio struju , kupole paralisane i više nije bio u mugoćnosti ni da se uspešno brani ni da pokuša da se povuče . Sledeći nalet Japanca kreće na Ripals ali sposobni kapetan broda Kapetan Tenant (William "Bill" Tennant) izbegava 19 torpeda . Međutim Japanaca je ipak bilo previše da bi uspeo da spase bord , u vrlo kratkom intervalu posle toga brod pogađa 5 torpeda , izazvavši velike eksplozije a brod je počeo momentalno da tone . Preostali Japanski avioni napadaju Princ od Velsa koji je već bio u teškom stanju . Pogađaju ga sa 6 ili 7 torpeda i brod polako počinje da tone . Pošto je ovaj gigant od broda vrlo sporo tonuo Japanci su nastavili da ga pogađaju torpedima mislivši da još uvek nije smrtno ranjen prouzrokovavši teške gubitke u ljudstvu koje se spašavalo . Posle potapanja oba broda Japanci prekidaju napad i vraćaju se u bazu dok su preostali Britanski Razarači kupili preživele iz mora . Poginulo je preko 800 mornara među kojima i Admiral Filips . Japanci su izgubili samo 3 aviona . Na vest o ovoj katastrofi komanda u Singapuru je bila šokirana a Premijer Čerčil će kasnije izjaviti da ga nijedna vest za vreme drugog svetskog rata nije teže pogodila od ove . Sledećeg dana Japanci koji su završili koncentraciju svojih jedinica na kopnu kreću u ofanzivu . Na zapadnoj obali 11. Indijska divizija koja je branila Džitru pokušala je da zadrži Japance koji se pretrpeli teške gubitke u napadu . Međutim na iznenađenje Britanaca oni probijaju front na sredini odbrane i nastaje panično povlačenje usled kojeg grad pada istog dana . Usled konfuzije u odbrani Japanci 17. decembra 1941. zauzimaju i jako utvrđenje Penang praktično bez borbe nakon čega dolazi do masakra stanovništva . Na intervenciju generala Jamašite nekoliko ljudi je streljano zbog ovoga uključujući i par visokih oficira . Na istočnoj obali praktično i nije bilo otpora . Najveći problem na istoku poluostrva su bila loši ili gotovo nikakvi putevi i uništeni mostovi koju su bili jedina prepreka Japanske vojske tokom skoro celog pohoda ka krajnjoj južnoj tački polustrva . Nasuprot japancima ostavljane su manje jedinice sa zadatkom uništavanja komunikacija i zadržavanja prodora japanskih prethodnica . Britanci su uvideli da je front na severu neodrživ i naredili su opšte povlačenje na liniju kod grada Kuala Lumpur . Tokom povlačenja ostavljane su jedinice koje bi pružale otpor kako bi se dobilo na vremenu za pripremu nove linije odbrane . [You must be registered and logged in to see this image.]Australijski protivtenkovski top u borbi protiv japanskih tenkova Žestoke borbe u severnoj i centralnoj Malaji nisu davale vremena Britancima da se organizuju . Stalni desanti iza njihove linije odbrane su uvek sprečavale da britanci angažuju sve svoje snage na frontu . Pored ovoga glavni problem su bili Japanski tenkovi koje Britanci nisu imali čime da zaustave . Stalni prodori i povlačenja snizili su moral trupa i nazirala se katastrofa . Kod Kuala Lumpura Japanske tenkovske jedinice stižu 11. januara i istog dana prodiru u grad , opkolivši severno od grada oko 4.000 britanskih vojnika . Stalni napadi iz vazduha i sa mora gde su japanci imali veliku prednost onemogućavali su bilo kakvu organizaciju Britanske odbrane . Uvidevši da su njihove trupe pred kolapsom Britanske snage se povlače na sami jug polustrva kod grada Jahore Baru , izvan domašaja japanske avijacije i mornarice gde planiraju da oraganizuju odbranu . Međutim General Jamašita ne dozvoljava predah Britancima i naređuje svojim jedinicama da stalno napadaju kako bi iskoristili britansko povlačanje . Australijska 27. Brigada je zadržavala Japance i polako se povlačila na jug . General-Pukovnik Persival , koji je pogrešno procenio da Japanci imaju brojčanu prednost , na kraju donosi odluku da se sve jedinice povuku na ostrvo Singapur prepustivši Japancima Malajsko poluostrvo . Do kraja januara sve Britanske trupe povukle su se u Singapur . Malajsko poluostrvo je bilo izgubljeno . [You must be registered and logged in to see this image.]Operacije na ostrvu Singapur Japanci su odredili nedelju dana odmora kako bi se Japanska vojska oporavila od dvomesečne ofanzive . Takođe jedinice koje su zaostale iza fronta stigle su na obalu za to vreme i napad je mogao da počne . U Singapuru se nalazilo oko 100.000 Britanaca . Napad se očekivao sa severa ali su sve strane ostrva bile pripremljene za odbranu . Napad je počeo na Severnoistočnoj strani ostrva 7.februara u ponoć gde su Japanci zauzeli ostrvo Palau Ubin koje nije bilo branjeno . Odatle otvaraju vatru na sektor Britanske obrane ostavljajući utisak da će glavni napad tu biti . Međutim sledeće noći u 21:30h glavni napad otpočinje na severozapadnoj strani . Australijski vojnici na tom sektoru vode teške borbe na obali uništavajući jedan za drugim talase japanskog desanta . Međutim nešto posle ponoći morali su da se povuku usled teških gubitaka što je omogućilo Japancima da uspostave mostobran . Japanci prebacuju delove osamnaeste , pete i Imperijalne Gardijske Divizije na ostrvo Singapur i odmah sledeći dan pokreću napade ne dajući vremena Britancima da se pregrupišu . 9. februara Japanci osvajaju aerodrom Tengah i mesta Čoa Ču Kang i Ama Keng čime je skoro cela zapadna strana ostrva pala osim samog grada Singapur . 11. februara Japanci odnose pobedu kod grada Bukit Timah u centru ostrva . Jamašita poziva Persivala na predaju jel su se Britanske snage našle u teškoj situaciji . Persival odbija predaju zbog naredbe koju je ranije dobio iz Londona da se mora boriti do kraja . Britancima se stalno sužavao front i približavao samom gradu . Moral u većini jedinica je bio toliko nizak da su se one povlačile čak i kad bi uspele da odbiju neke od Japanskih napada . Kod Japanaca je isto bilo teško stanje . Jedinice su bile iscrpljene a i Jamašita je shvatio da je broj Britanskih vojnika mnogo veći nego što se do tada mislilo . Međutim prodor ka jugu se nastavio . Na vencu Pasir Pandžang Malajski puk se hrabro suprotstavio 18. japanskoj diviziji . Uz pomoć Australijke brigade naneli su teške gubitke Japancima ali su postepeno morali da se povlače na jug . Na kraju ostavši bez municije Malajska brigada se borila prsa u prsa sa nadmoćnijim neprijateljem želeći da spasu svoj glavni grad . Posle teških borbi Japanci osvajaju venac i grad Bukit Čandu i uspevaju da se probiju u prva predgrađa Singapura . Britanci više nisu imali gde da se povlače . Zalihe hrane , vode i municije su skoro potrošene a svakodnevna bombardovanja grada izazvali su velike pogibije među civilnim stanovništvom .15. februara u gradu Bukit Timah u bivšoj fabrici Ford-a sastali su se Britanski i Japanski oficiri i nakon pregovora tačno u 18:10h Britanci su potpisali kapitulaciju grada i svih jedinica pod komandom Persivala . [You must be registered and logged in to see this image.]Japanski oficir sprovodi Persivala na pregovore o kapitulaciji Japanci su zarobili oko 80.000 Britanaca i veliku količinu tehnike . Ono što je bilo najvažnije moćna pomorska baza Singapur je omogućila Japancima nadmoć na moru do samog kraja rata u ovom delu sveta . Otprilike 30.000 Indijskih vojnika se tokom rata uz pomoć propagande prijavilo da ratuje na strani Japanaca što je dosta pomoglo u Burmanskim operacijama . Ukupno u celoj operaciji Britanci su imali oko 10.000 mrtvih i 130.000 zarobljenih vojnika dok su Japanske snage imale 40.000 ubijenih i ranjenih vojnika . Hong Kong Da će Hong Kong biti među prvim metama u eventualnom ratu sa Japanom bilo je svima jasno u Britaniji . General-Major Kristofer Maltbi (Christopher M Maltby) komandovao je jediniciama u ovom sektoru i predlagao je Londonu da se iz grada povuku vrednije jedinice i ostave samo slabe posadne snage koje bi održavale red dok ne dođu Japanci . Pod svojom komandom imao je oko 15.000 vojnika koje je rasporedio u nekoliko bataljona i pripremio ih za napad Japanaca . Japanci su odredili svoju 38. Diviziju pod komandom General Majora Takea Ita da izvrši operaciju osvajanja Hong Konga . Divizija je ojačana sa nekoliko nezavisnih bataljona koji su imali da pomognu prilikom napada . Takođe veliki broj aviona koji je bio stacioniran na Tajvanu davao je podršku iz vazduha . [You must be registered and logged in to see this image.]Mapa Hong Konga 8. Decembra u 08:00h ujutro 36 Japanskih lovaca napadaju aerodrom Kai Tak i uništavaju svih 5 aviona koji su bili na raspolaganju Britancima . Nešto kasnije 12 lovaca bombarduju komandu ostrva ali bez značajnijih gubitaka po Britance . Napad je počeo . Britanci ruše mostove na reci Šam Čun u i povlače se na ranije pripremljene polažaje . Jedan bataljon je ostavljen da pruža uporan otopor i u nekoliko navrata nanose velike gubitke Japancima . Međutim već 9. decembra Japanci su prodrli 15-20 kilometara u unutrašnjost i došli do Britanske glavne linije odbrane . U toku sledeća 4 dana vođene su teške borbe posebno na Zlatnom Brdu koje je nekoliko puta prelazilo iz ruke u ruku . Gubici su bili veliki na obe strane ali su Japanci na kraju bukvalno pregazili jedan Britanski bataljon i probili liniju odbranu . Usled opasnosti od opkoljavanja britanci se povlače na samo ostrvo gde se nalazio grad . 18.decembra 6 japanskih bataljona iskrcava se na Sevenoj strani ostrva i u toku noći zauzimaju tri vrha koja su dominirali ostrvom nastavljajući napredovanje ka centralnom delu ostrva . Genelal Maltbi je opet prisiljen da repozicionira svoje jedince zbog opasnosti da ostrvo bude presečeno na dva dela . Usledile su teške šestodnevne borbe u kojima su Britanci uslpeli da povrate jedan vrh ali samo na nekoliko sati . Japanski kontranapad je bio žestok i Britanci su pretrpeli teške gubitke na kraju moravši da se povuku u sam grad . 25. Decembra General Maltbi shvata da svaki daljnji otpor ne može doneti pobedu Britancima i da bi sprečio pogibiju civila i vojnika u 18:00h potpisuje kapitulaciju grada . Japanci su zarobili oko 8.500 vojnika . Poginulo je 4500 Britanskih i oko 700 Japanskih vojnika . Takođe Japanci su imali i oko 2.000 ranjenih . Otpor koji su Britanci pružili ipak je vezao Japansku 38. diviziju i ona nije mogla uzeti učešća u borbama na drugim frontovima tako da otpor nije bio uzaludan . Severni Borneo Na severnom Borneu Britanci su kontorolisali Severnoistočni deo ostrva koji je bio bogat izvorima naftom i koji je posedovao aerodrom sa kojeg bi Japanskim avionima bilo omogućeno da kontrolišu vazduh iznad celog ostrva . Britanci su imali oko 3.000 vojnika u regionu od kojih je jedino 2.bataljon 15-tog Pandžab puka pretstavljao jaku jedinicu dok su ostale jedinice bile pozadinske ili popunjene lokalnim stanovništvom koje nije blagonaklono gledalo na Britance . Komandu je imao Potpukovnik Lejn (C.M. Lane) čija su naređenja bila da u slučaju rata uništi izvore nafte i aerodrom u Kučingu (Kuching) . Odmah posle vesti o početku rata zadatak je izvršen . [You must be registered and logged in to see this image.]Razarač Fubuki pružao je podršku desantu Napad je izvela 35. Brigada pod komandom Japanskog General Majora Kavagučija (Kiyotake Kawaguchi) koja je pojačana nekim nezavisnim jedinicima brojila oko 4.500 vojnika . 15. decembra 1941. Japanci su izveli desante kod Mirija i Serije (Miri i Seria) i posle vrlo slabog otpora uspeli da uspostave mostobran . Posle nekoliko sati uspeli su da osvoje Lutong . Obezbedivši naftne izvore odmah su krenuli u pravcu Kuhinga . 24. decembra stižu na cilj i posle teških borbi 31.decembra uspevaju da osvoje čitav region Kučinga . Britanske trupe se povlače na Holandski deo ostrva gde se bore do 1. aprila kada su se predali Japancima . Zaključak Posle poraza na svim frontovima Britanci su izbačeni sa dalekog istoka . Iako su se njihove jedinice borile i dalje na Holandskim ostrvima i u Australiji nikad se nisu oporavili od ovih poraza . Front su uspostavili na granici Burme i Indije gde su i jedine uspešne operacije izvedene od strane Britanske Armije u drugom svetskom ratu . Japanci su došli u posed odličnih i sirovinama bogatih baza koje su im služile u njihovim ratnim naporima da samog kraja rata . Drugisvetskirat |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 17:29 | |
| Borneo Posle poraza Britanaca u severoistočnom Borneu Japanci su odmah nastavili sa osvajanjem severne strane ostrva gde su preostale baze bile pod kontrolom Holanđana pojačanim britanskim trupama koje su uspele da se povuku sa njihovog sektora . 24. Decembra Japanci se iskrcavaju u Kučingu i posle žestoke borbe zauzimaju grad posle nekoliko sati . Sutradan potpuno razbijaju preostale savezničke jedinice i osvajaju vrlo bitan aerodrom blizu grada . Saveznici se povlače u rejon Sinkgavanga ali i tu ih Japanci razbijaju 29. Decembra zauzevši grad sa aerodromom kao i luku . Tako su saveznici izgubili severni Borneo a povlačenje jedinica u južni deo nije uspeo zbog neprohodne džungle . Do 1. Aprila sve razbijene jedinice su se predale kako bi se vojnici spasili od sigurne smrti od gladi . 10. Aprila Holandski hidroavion Dornier DO-24K otkriva Japansku invazionu Flotu koja se kretala u pravcu Jugozapadnog Bornea . Cilj je bio močvarno ostrvo Tarakan odvojeno malim moreuzom od Bornea . Holandski komandant garnizona naređuje uništenje svih Naftnih izvora jel je bilo jasno da neće biti u stanju da se odbrani . 11. Aprila se iskrcava Sakaguči grupa a odmah posle nje 2. Kure specijalna desantna jedinica . Borbe su trajale ceo dan ali šest puta brojniji japanci su odneli pobedu i 12. Aprila je osvojeno ostrvo uz predaju preostalih Holanđana . Svi zarobljenici su streljani zbog uništenje Naftnih izvora . U toku borbi Holandski brodovi su uspeli da napuste ostrvo uz gubitak jednog minolovca i jednog patrolnog broda na putu prema Balikpapanu . [You must be registered and logged in to see this image.]Ostrvo Tarakan neposredno posle paljenja naftnih postrojenja 24. Januara oko 20:00h Japanci se iskrcavaju 5km južno od Balikpapana bez otpora i u toku iste noći zauzimaju aerodrom u blizini . 25. Januara stižu do Balikpapana i ulaze u grad bez borbe . Holanđani su uništili neke od objekata za proizvodnju nafte i povukli se u unutrašnjost ostrva gde su se posle par meseci na kraju morali predati zbog epidemije malarije i nestašice hrane . U toku ovog desanta Holanđani su izveli nekoliko kontranapada na Japansku Flotu potopivši svojim avionima i podmornicama 2 transportna broda dok su oštetitili još jedan transporter i jedan patrolni brod . I Američka flota je imala jedan uspešan napad koji je opisan u delu posvećenom pomorskim bitkama u H.I.I. Po okončanju borbi kod Balikpapana odmah je poslana jedna grupa kopnom u pravcu Banjarmasina a druga morem . Do 10.februara obe grupe su izvršile svoj zadatak zauzevši grad , luku i aerodrom . Holanđani su se povukli u unutrašnjost ostrva gde su doživeli sličnu sudbinu kao i ostali garnizoni . Iako su borbe na ostrvu vođene sve do Aprila , padom Banjarmasina Holanđani nisu imali ni jednu pravu vojnu bazu u svojim rukama . Japanci su na ostrvu iskrcali posadne trupe dok su jedinice koje su osvojile ostrvo odmah po stizanju zamene poslane na druge , unapred određene , zadatke . Sulavezi Ostrvo Sulavezi se nalazi južno od Borneo i predstavlja centar H.I.I. a sa aerodroma na ostrvu bilo je moguće kontrolisati sve pomorske puteve u ovoj oblasti . Zbog toga su Japanci odlučili da ovo bude jedna od prvih meta u njihovom osvajanju ovog regiona . 11. Januara ujutro Japanci se iskrcavaju na ostrvo kod mesta Menado . Iskrcane su Sasebo Mešovita desantna jedinica i 1. Jokosuka desantna jedinica koje su u svom sastavu imale oko 2500 vojnika i četu tenkova . Holandski garnizon koji je imao oko 1500 vojnika pružio je otpor prilikom iskrcavanja ali se ubrzo povukao sa obale na utvrđenu liniju . Borbe na utvrđenoj liniji trajale su do 15:00h kada su se holanđani povukli zbog nedostatka municije . 12 Januara u 09:00h Japanci spuštaju 500 padobranaca na aerodrom Langoan i uz teške gubitke ga zauzimaju istog dana . Holanđani su pokušali da organizuju gerilske jedinice ali su do kraja februara svi bili uništeni ili zarobljeni . [You must be registered and logged in to see this image.]Japanski padobranac na ulicama Menada Odmah po okončanju borbi za Menado Sasebo Mešovita desantna jedinica se ukrcala na brodove i krenula prema Kendariju , glavnoj bazi na ostrvu . Noću između 23-24.01.1942. godine iskrcavaju se 5km severno od Kendarija i zauzimaju aerodrom skoro bez ikakvog otpora . 24. januara razvila se žestoka borba za Kendari ali oko 500 Holandskih vojnika nije moglo da zaustavi ovaj napad . Do noći grad je pao u ruke Japanca a preostali Holanđani su se predali . Ista jedinica se ponovo iskrcala 9.februara kod poslednje veće baze na ostrvu , grada Makasar . Holanđani su se odmah povukli ostavivši samo jednu četu da pruža otpor . Grad je osvojen istog dana a do kraja februara sve Holandske jedinice koji su planirale gerilsku borbu u unutrašjosti su ili uništene ili su se predale . Padom Makasara praktično je osvojeno celo ostrvo jel ostali gradovi koji su osvajani polako nisu mogli poslužiti kao baze Holanđanima . Sulavezi je dao Japancima 3 vrlo važna aerodroma kod ova tri mesta . Aerodorm kod Kendarija je omogućavao napade na bilo koji cilj u regionu a aerodrom kod Makasara je bio vrlo koristan prilikom borbi za ostrva Java i Bali . Molučka Ostrva Nalaze se zapadno od ostrva Sulavezi i pretstavljala su vrlo važnu bazu jel je iz nje bilo moguće bombardovati Australiju . Jedina baza na ovim ostrvima bila je na ostrvu Ambon gde se nalazio moderan aerodrom . Na ostrvu su se nalazile jake Holandske jedinice pojačane jednim australijskim bataljanom , ukupno oko 4.000 vojnika pod komandom Potpukovnika Kapica (J. R. L. Kapitz) . Na ostrvu su bile i manje vazduhoplovne jedinice u sastavu 2 ekadrile lovaca , 2 eskadrile bombardera i par eskadrila hidroaviona . Japanci su za ovu operaciju namenili jake snage . 228. Pešadijski Puk (iz 38. Divizije) i 1. Kure Specijalnu desantnu jedinicu , ukupno oko 5.500 vojnika uz podršku jakih pomorskih snaga u sastavu 2 nosača hidroaviona , dve Krstarice , 15 razarača , 7 Minolovaca i 2 patrolna broda . Nezavisno od ovih snaga u regionu se našla i udarna grupa nosača aviona sa nosačima Sorju i Hirju (Soryu i Hiryu) koji su 24. Januara poslali 35 aviona da bombarduju ostrvo . Prethodno 15. i 16. Januara kopnena avijacija je bombardovala ostrvo i nanela teške gubitke savezničkoj avijaciji . Do 28. Januara svi saveznički avioni bili su ili uništeni ili su se povukli sa ostrva . [You must be registered and logged in to see this image.]Jedan od nosača aviona iz pratnje invazione Flote . Nosač Aviona Hirju U toku noći 30. Januara desant je počeo i to baš tamo gde su saveznici bili najslabiji . Japanci su se iskrcali na nekoliko mesta i brzo zauzeli mostobrane šireći ih brzim tempom . U toku sledeća tri dana vođene su borbe širom ostrva da bi do 2. februara svi saveznici bili potisnuti na obale neposredno pored luke i aerodroma . 3. Februara saveznici su se našli pod neprestanim bombardovanjem od strane japanskih brodova i aviona te su kada je , kasno tog dana , krenuo pešadijski napad Japnaca istakli belu zastavu i ubrzo se predali . Sa Amboinom u svojim rukama Australija se našla u dometu Japanske avijacije . 19. februara avioni iz ove baze učestvovali su u bombardovanju severne Australije . Sumatra Ostrvo Sumatra se nalazi južno od Malajskog poluostrva i Singapura . Ostrvo je bilo bogato izvorima nafte i ostalih sirovina i posedovalo par odličnih aerodroma kao i lukom u Palembangu gde se i nalazila većina industrijskih postrojenja toliko potrebna Japancima za nastavak ratovanja . Zbog vrlo loše komunikacijske infrastrukture ostrvo je ustvari bilo podeljeno na dva dela a trupe koje su bile na severu nisu mogle uzeti učešća u borbama na jugu niti su ove druge mogle to uraditi na severu . Na jugu Sumatre komandu je imao Potpukovnik Vogelsang (L. N. W. Vogelesang) koji je imao oko 2.500 vojnika za odbranu Palembanga i ostalih gradova na jugu ostrva . Postojala su dva aerodroma oko Palembanga P1 i tajni aerodrom P2 . Na ovim aerodromima kao i na severnoj Javi je bilo raspoređeno oko 50 lovaca , 80 bombardera te manji broj hidroaviona kao vazdušna podrška . Japanci su grupisali veliki broj Aviona na Malajskom poluostrvu koji su počevši 6.februara žestoko napadali Južnu Sumatru nanevši teške gubitke savezničkoj avijaciji . 14. Februara posle žestokog bombardovanja aerodroma P1 Japanci spuštaju 260 padobranaca iz 1.Vazdušnodesantne Divizije . Japanci zauzimaju put do aerodroma ali ne uspevaju da savladaju odbranu . Holanđani , pogrešno obavešteni o novom napadu , delimično napuštaju aerodrom i povlače deo svojih snaga sa položaja . Sutrandan 100 japanskih padobranaca se spušta na Naftna polja gde su se ceo dan vodile borbe da bi na kraju Holanđani uspeli da unište gotovo sve japanske padobrance . U borbi je nastao požar koji je sprečio Holanđane da temeljno unište sva postrojenja . 14. i 15. Januara Japanci šalju pojačanja svojim padobrancima i u toku 15. Januara zauzimaju grad Palembang . 16. Februara stiže Japanska invaziona Flota u blizinu Palembanga u sastavu jednog lakog nosača Aviona Rjujo (Ryujo) , 6 Krstarica , jedne lake Krstarice , 10 Razarača , 7 Minolovaca , jedanog Minopolagača i nekoliko patrolnih brodova pod komandom Vice Admirala Ozave . Na transportnim brodovima se nalazio 229. Pešadijski puk iz sastava 38.Divizije pojačan jednim batoljonom iz 230. Pešadijskog puka ukupno oko 3500 vojnika . Saveznici odmah šalju sve preostale avione u napad i uspevaju da nanesu teške gubitke na samoj obali ali osim oštećivanja nijedan brod tada pun vojnika nije potopljen . Iskcavanje je nastavljeno i Saveznici su shvatili da je njihov položaj na južnom delu ostrva postao neodrživ . Naređno je povlačenje na Javu a oni koji nisu uspeli da se probiju na jug krenuli su na sever ili su se predali . 24. Februara pestao je i poslednji organizovan otpor i Južna Sumatra se našla u rukama Japanaca . [You must be registered and logged in to see this image.]Japanski padobranci se spuštaju u blizini Palembanga 12. Marta u jutro Japanci iskcavaju svoju Imperijalnu Gardijsku Diviziju na četiri mesta u severnom delu Sumatre . Otpor severne grupe je bio vrlo slab tako da su sve baze osvojene do 15. Marta a po jedna jedinica poslata sa severa i juga imale su zadatak da očiste untrašnjost ostrva od preostalih Holanđana i završe osvajanje manjih naselja na ostrvu . 28. Marta preostale Holanske snage od oko 2.000 vojnika su se predale i operacija na Sumatri je završena . |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 18:09 | |
| Mala Sundska Ostrva Nalaze se istočno od Ostrva Jave a severno od Australije . Najvažnije ostrvo je Bali koje je jedino među njima imalo vojnu bazu . Ostala ostrva nisu imala posade ili su posadu činile slabe milicijske snage tako da ih Japanci nisu ni zauzimali dok se nisu završile glavne operacije u H.I.I. Ostrvo je branio Prajoda Korpus , pešadijska jedinica od oko 600 vojnika pod komandom Potpukovnika Rudenburga (W.P. Roodenburg) . S obzirom da je ostrvo bilo blizu glavne pomorske baze na Javi moglo se računati na pomoć savezničke mornarice . Jedini zadatak posade ostrva bio je da se bori dok postrojenja na aerodromu ne bi bila uništena . Japanci su za napad odredili Odred Kanemura (jedan bataljon pešadije pojačan pomoćnim jedinicama) pod komandom Majora Kanemure (Matabei Kanemura) . Odred je bio ukrcan na dva transportna broda koje su pratili jedna laka Krstarica i 7 razarača pod komandom Kontra Admirala Kuboa (Kyuji Kubo) . Odmah posle ponoći 19. februara Japanci se iskrcavaju kod mesta Senoer . Ne otkriveni oni još u toku noći napreduju do kasarne i u iznenadnom napadu razbijaju Prajoda Korpus . Do 10:30h zauzeto je celo ostrvo . Inženjerci na aerodromu koji su uglavnom bili regrutovani od lokalnih stanovnika nisu dobro razumeli naređenje da aerodrom treba uništiti te je on pao u ruke Japanca neoštećen . Već 20. februara na aerodrom je stigla Tainan Vazdušna Grupa koja je sa ostrva Bali kontrolisala nebo nad Javom čime se položaj saveznika na tom ostrvu maksimalno zakomplikovao . Timor Ostrvo Timor nalazi se udaljeno 650km od najveće severne Australijske luke Darvin i bilo je odlična odskočna daska za Japance u eventualnoj invaziji na Australiju . Zapadni deo ostrva je bio pod upravom Holanđana dok je istočni deo pripadao Portugaliji . Pošto je i Australijska komanda uvidela da je Timor od izuzetne važnosti za njihovu odbranu oni su još od pre rata imali ugovor sa Holanđanima da u slučaju rata sa Japanom pojačaju posadu ostrva svojim trupama . Po početku rata 12. Decembra na ostrvo je prebačen odred Sparou (Sparrow Force) koji je pod komandom Potpukovnika Legata (William Leggatt) brojio oko 1.400 vojnika među kojima je bila i jedna četa Komandosa . Posadu ostrva činilo je oko 600 Holandskih vojnika pod komandom Potpukovnika Stratena (Nico van Straten) , britanska 79. Laka Protivavionska baterija te još neke jedinice lokalne milicije koje su brojile oko 1.000 vojnika i bile skoro nenaoružane . Portugalski deo ostrva Timor je kao Portugalska kolonija bio neutralan ali je saveznička komanda smatrala da ukoliko se Japanci posluže time i iskrcaju se na njihovoj teritoriji situacija bi bila veoma teška po savezničke jedinice na Zapadnom Timoru . Holandske Jedinice pojačane četom australijskih komandosa (oko 400 vojnika) iskrcavaju se 17. decembra u Diliju (glavni grad Portugalskog Istočnog Timora) i posedaju položaje u gradu i obližnjem aerodromu kako bi zaštitile leđa jedinicama koje su branile Kopang . Portugalski guverner sam sebe proglašava zatvorenikom a Portugalskoj posadi se naređuje da ne pruža otpor saveznicima . 12. Februara na ostrvo stiže Brigadni General Vile (William Veale) i preuzima komandu nad svim savezničkim jedinicama na ostrvu . [You must be registered and logged in to see this image.]Japanski desanti na Timoru Prvi japanski napad na ostrvo desio se 26. januara kada je avijacija bombardovala savezničke položaje na ostrvu . 16. Februara Japanska avijacija napada saveznički konvoj koji je prevozio jedan Australijski pešadijski bataljon i američki artiljerijski bataljon i prisiljava ga da se povuče ne dopremivši te trupe na ostrvo . Noću između 19. i 20. februara manji deo japanskog 228. Puka , Pukovnika Doija (Sadashichi Doi) se iskrcava u Diliju bez borbe . Vojnici savezničkih jedinica su pomislili da se radi o konvoju Portugalskih vojnika koji su trebali da stignu tih dana te nisu otvorili vatru na njih . Ubrzo po iskrcavanju Japanci napreduju u pravcu grada i tada dolazi do žestokih borbi . Saveznici smesta povlače Holandske jedinice prema unutrašnjosti ostrva dok četa australijskih komandosa uporno odbija japanske napade i zadržava ih . Već u toku 20. Ferbruara saveznici su uspeli da se povuku iz grada uz obostrane teške gubitke . Iste večeri Holandski Timor je bio strahovito bombardovan od strane japanske avijacije a isto veče se glavni deo japanskog 228. Puka iskrcava na jugozapadnom kraju ostrva kod reke Paha . Japanci odmah nadiru u pravcu severoistoka sa ciljem da opkole sve branioce na aerodromu Penfui i u gradu Kopang . Vele se odlučuje da se smesta povuče u unutrašnjost kako bi izbegao opkoljavanje . Kod grada Usua Japanci su spustili odred padobranaca od oko 500 vojnika koji se isprečio saveznicima koji su se tuda povlačila . U žestokim borbama koje su trajale do jutra 23. februara gotov 400 japanskih padobranaca je poginulo i saveznici su se probili dalje gonjeni od strane glavnine japanskih trupa koje su pristigle sa obale . Usled nedostatka municije i nemogućnosti kretanja sa preko 150 ranjenika Legat se sa svojim bataljonom predaje Japancima sutradan . Vele i ostatak od oko 250 vojnika se probija na istok i spaja u unutrašnjosti sa četom komandosa i preostalim Holanđanima . Saveznici su organizovali gerilske borbe po celom ostrvu napadajući japanske jedinice . Japanci su na kraju okupirali celo ostrvo dopremili celu 48. Diviziju na ostrvo i u teškim okršajima sa saveznicima tek 10.02.1943. su uspeli da potpuno očiste ostrvo od svih neprijateljskih vojnika . Java Dok su ostrva u blizini Jave jedno po jedno padali u ruke Japanaca Saveznicima je postalo jasno da će uskoro i sama Java biti meta . Ostrvo je bilo preplavljeno izbeglicama sa okolnih ostrva kao i sa Malaje i Singapura . Dosta jedinica se uspelo povući na ostrvo a neke su dopremljene kao pojačanja od strane Saveznika . Mislilo se da je moguće odbraniti Javu ali je uskoro postalo jasno da se japanska nadmoć na moru i vazduhu ne može skršiti te da je samo pitanje vremena kada će Java pasti . Dok su se porazi ređali jedan za drugim Saveznici ukidaju 22. februara ABHA Komandu (zajedničku komandu svih saveznika) i povlače svoje Generale na druge frontove . Na Javi ostaje Holandski General-Major Porten (H. Ter Poorten) kao komandant svih preostalih sanaga na ostrvu da se bori dok god borba ima smisla kako bi se kupilo što više vremena i vezale Japanske snage za ovo ratište . Jedninice koje je imao na raspologanju bilo su toliko izmešane da je uspešno komandovanje bilo skoro nemoguće . Na ostrvu se nalazilo oko 25.000 regulanih Holandskih vojnika , 40.000 lokalnih stanovnika regrutovanih u lokalne jedinice koji su bili vrlo loše istrenirani i slabog morala te su se vrlo brzo predavali ili dezertirali , prethodnica 7.Australijske pešadijske Divizije jačine oko 3.000 vojnika , Britanska mešovita jedinica sastavljena od 25 lakih tenkova i oko 6.000 vojnika i jednog američkog pojačanog artiljerijskog bataljona od oko 750 vojnika . Podršku iz vazduha je pružalo 52 lovca (još 40 će biti dopremljeno neposredno posle invazije kao pojačanje) , 20 teških bombardera , 63 srednja bombardera , 9 torpednih bombardera i oko 20 izviđačkih aviona . Kombinovana flota je imala u svom sastavu 2 Krstarice , 3 lake Krstarice , 11 razarača u Javanskom moru spremnih da napadnu Japansku Flotu , dok su još 3 lake Krstarice i 2 razarača ostali na zapadnoj strani ostrva . [You must be registered and logged in to see this image.]General-Major Porten Japanci su znali da će Saveznici najodlučniji otpor pružiti na Javi pa su je stoga i ostavili za kraj kako bi na okolnim ostrvima koncentrisali što više svojih aviona koji bi paralisali komunikacije na i oko Jave . Okupljene su ogromne snage avijacije koje su brojale oko 450 lovaca , oko 350 bombardera različite namene te veliki broj izviđačkih i transportnih aviona . Počev od 3. februara počelo je bombardovanje Jave a pogotovo luke u Surabaji koje će dostići vrhunac kada je aerodrom na ostrvu Bali (udaljeno samo 22Km od Jave) osvojen i pušten u upotrebu . Formirana je Invaziona Flota pod komandom Vice Admirala Takahašija (Ibo Takahashi) koja je bila podeljena na istočnu i zapadnu . Zapadna Flota bila je pod komandom Kontra Admirala Hare (Kenzaburo Hara) u sastavu jednog lakog Nosača Aviona , 8 Krstarica , 15 razarača , 2 Torpedna broda , jedan minopolagač , 5 minolovaca . Na 56 transportnih brodova ove grupe bile su ukrcane Komanda 16. Armije , 2. Pešadijsaka Divizija i 230. Pešadijski Puk . Istočna Flota pod komandom Kontra Admirala Nišimure (Shoji Nishimura) obuhvatala 4 Krstarice i 16 razarača kao i 41 transportni brod koji je prevozio 48. Pešadijsku Diviziju i jednu nezavisnu pešadijsku Brigadu . 27.02.1942. Saveznička mornarica napala je Japansku invazionu flotu ali je pretrpela težak poraz što je prouzrokovalo potpuno japansko preimućstvo na moru . Dan ranije kada su saveznici otkrili Istočnu invazionu Flotu počeli su napadi avijacije na Japanske brodove u kojima su uspeli samo lakše da oštete dva transportna broda i Krstaricu Kinu . Iskrcavanja su započeta 1. marta na oba sektora a da Japanci nisu pretrpeli gotovo nikakve gubitke . |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 18:10 | |
| Zapadni Front na Javi 1. Marta između 00:30h i 01:00h izvršen je desant na Zapadnom delu ostrva u regionu grada Merak . Tokom dana dok je mala grupa iskrcanih vojnika obezbeđivala mostobran na Zapadnu Flotu je naišla grupa savezničkih Krstarica koja se povlačila posle poraza u Javanskom moru . U opštem haosu gde se na malom prostoru našlo preko 60 brodova usled još neutvrđenih podataka (sumnja se da su neki od japanskih transportera potopljeni od strane torpeda ispaljenih iz japanskih brodova koji su promašili savezničke brodove) potopljen je jedan brod krcat vojnicima dok su još tri toliko oštećena da su morali da se nasukaju na obalu da bi sprečili svoje potapanje . Na jednom od ta 3 broda nalazio se i General Major Imamura (Hitoshi Imamura) komandant japanskih kopnenih snaga na Javi koji se morao spasavati tako što je skočio u more na kojem je plutao uz pomoć par dasaka dok ga slučajno nije pronašao jedan od manjih japanskih brodova i odvezao do obale . [You must be registered and logged in to see this image.]Japanski desanti na Javi 230. Pešadijski Puk koji se iskrcao kod imao je zadatak da proširi mostobran i preseče put između Batavije i Bandoenga čime bi jake snage u Bataviji ostale u okruženju . General Porten shvativši cilj Japanca naređuje 4.marta da se Batavija napusti i da se sve jedinice u regionu povuku u rejon Bandoenga , glavnog grada ostrva , gde bi se organizovala nova linija odbrane . Japanci tek 4. Marta uspevaju da slome otpor i probiju se iz svog mostobrana . 5. Marta zauzimaju Bataviju a sledećeg dana presečen je put između Batavije i Bandoenga ali su se skoro sve savezničke jedinice već bile povukle . 8. Marta 2. Divizija se koncentrisala za napad na Bandoeng . Holandske jedinice su ponudile da se predaju ali to nije prihvaćeno i Japanci su se probili do predgrađa grada . 9.Marta Holndska predaja je prihvaćena i Bandoeng je pao u ruke Japanca . Istočni Front na Javi Nešto posle 01:00h 01.03.1942. godine počela je invazija istočne Jave kod mesta Kragen . Otpor je bio slab tako da su Japanci do podneva istog dana već držali mostobran dubok 50km . Po koncentrisanju snaga na mostobranu 3. Marta Japanci prelaze u ofanzivu .Tokom 4. i 5. Marta Japanci su redom probijali sve utvrđene linije saveznika i približavali se Surabaji . Razbivši Holandske jedinice one su počele da se povlače prema samom gradu čime je Japancima otvoren put za napredovanje . 7. Marta razbijena je zadnja linija odbrane i Japanci su došli do predgrađa Surabaje .8. Marta Holanđani nude predaju ali s obzirom da General Porten nije imao nikakvog udela u ovoj odluci Japanci odbacuju predlog i istog dana do 18:00h završavaju okupaciju grada . Kasno uveče 9. Marta Holanđani se predaju i borbe u južnoj Javi prestaju . [You must be registered and logged in to see this image.]Japanski desant kod Kragena . Iskrcavanje Kamiona na plažu Japanci su zarobili oko 30.000 vojnika i veliku količinu ratnog materijala i što je najvažnije završili osvajanje svih važnijih ciljeva u H.I.I. čime su njihove jedinice oslobodili za dužnost na drugim frontovima . |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 18:18 | |
| Napad na Perl Harbur U proleće 1940. godine tokom manevara aviona sa nosača aviona Admiral Jamamoto (Isoroku Jamamoto) je shvatio da bi sa dobro izvežbanim pilotima kakve je japanska mornarica imala bio moguć napad na glavnu američku bazu u Pacifiku – Perl Harboru (Pearl Harbour). Tokom februara 1941. Jamamoto se konsultuje sa ostalim oficirima iz komande mornarice i na kraju zajedno sa svojim operativnim oficirom Kametom Kurošimom pravi plan napada. Uspeh operacije bi najviše zavisio o tome da će američka pacifička Flota biti usidrena u luci u času napada i da će velika flota japanskih nosača aviona uspeti da priđe luci neopažena. U aprilu 1941. kada je rat već bio izvestan operacija je dobila ime «Operacija Z». Izrada detaljnog plana napada poverena je Prvoj Vazdušnoj Floti. Komandant Prve Vazdušne Flote, Viceadmiral Nagumo (Chuichi Nagumo) poverava ovaj zadatak svom načelniku štaba Kontraadmiralu Kusaki (Ryunosuke Kusaka) koji uz pomoć Kapetana Tamocu Oišija i Kapetana Minoru Gende završava detaljan plan sa svim potrebnim operacijama za izvršenje ovog zadatka. U septembru 1941. plan je dodatno obrađen i odobren. Ostalo je samo da se utvrdi tačan datum napada što je učinjeno 6. novembra. Napad je trebalo da počne 7.decembra s tim da će ukoliko se vlade dveju zemalja u međuvremenu dogovore o sporazumu o miru akcija biti obustavljena. Japanski brodovi, određeni za napad, su u toku novembra poslati u raznim pravcima s tim da svaka grupa drugim putem na kraju dođe u zaliv ostrva Etorofu u Kurilima. 26.novembra 1941. Prva vazdušna Flota je isplovila na otvoreno more i krenula na zadatak. Američka obaveštajna služba tada još nije bila sigurna da se Japan odlučio da napadne iako su uhvatili i dešifrovali nekoliko japanskih poruka iz kojih se moglo zaključiti da će se to desiti vrlo brzo. Do toga je došlo jel su sve poruke koje su dešifrovane a nisu imale veze sa diplomatijom bile zavođene kao poruke sa niskim prioritetnim vrednostima i tako ostajale neanalizirane. Tako je i izveštaj Kapetana Lejtona (Edward T. Layton) od 2.decembra o tome da je izgubljen svaki trag kretanja 6 japanskih nosača aviona primljen vrlo nezainteresovano od strane Kontra Admirala Kimela (Husband Edward Kimmel) koji je bio komandant Pacifičke Flote. 4. decembra promenjena je šifra japanske ratne flote i američka obaveštajna služba privremeno je oslepela. Japanci su se neopaženo približavili američkoj luci i 7 decembra ujutro stigli su na pozicju sa koje je trebalo da se izvrši napad, oko 350km severno od Perl Harbora. Za ovaj napad Japanci su okupili velike snage oko Havajskih ostrva. Glavni zadatak napada na samo ostrvo i brodove usidrene u luci imala je izrvšiti 1. Vazdušna Flota. Pod komadnom Viceadmirala Naguma u njoj se nalazilo 6 nosača aviona (Akagi, Kaga, Soryu, Hiryu, Shokaku i Zuikaku), 2 bojna broda, 2 krstarice, jedna laka krstarica, 10 razarača, 3 podmornice i 8 tankera. Plan je bio da napad počne u 08:00h po havajskom vremenu. Takođe u širem regionu Havajskih ostrva raspoređena je 6. Flota pod komandom Viceadmirala Micumija (Shimizu Mitsumi) sa 27 podmornica koje su kontrolisale sve prilaze Havajskim ostrvima i imale zadatak da pored izviđanja tokođe i napadnu svaki ratni brod koji bi otkrili. U planu je bilo i da se 5 džepnih podmornica probije u luku u toku noći pre napada i napadnu američke brodove u samoj luci. Na nosačima aviona nalazilo sa 126 lovaca «Zero» (Mitsubishi A6M2), 153 bombardera za obrušavanje «Val» (Aichi D3A1) i 162 torpedna bombardera «Kate» (Nakajima B5N2). [You must be registered and logged in to see this image.]Mitsubishi A6M2 Zero poleće u akciju U 05:30h Krstarice Čikuma (Chikuma) i Tone lansiraju izviđačke avione. Jedan je imao zadatak da izvidi luku Perl Harbor a drugi luku Lahaina jel je postajala mogućnost da su neki od brodova tamo . Uvidevši da u luci Lahaina nema ni jednog ratnog broda dileme više nije bilo. Svi avioni će biti usredsređeni na napad na ostrvo Oahu i luku Perl Harbor. U 06:10h poleće prvi talas u napad . Napadom je komandovao Komandir-Poručnik Fučida (Mitsuo Fuchida) a talas se sastojao od 43 lovca, 51 obrušavajućih bombardera i 89 torpednih bombardera (od kojih 49 naoružanih specijalnim bombama od 800kg). Drugi talas poleće u 7:15h pod komandom Komandira-Poručnika Šimazakija (Shigekazu Shimazaki) a u njemu se nalazilo 35 lovaca, 78 bombardera za obrušavanje i 54 torpedna bombardera. Svi bombarderi drugog talasa bili su naoružani bombama od 800kg jer se smatralo da će efekat iznenađenja amerikanaca proći i da bi u eventulnom napadu torpedima moglo doći do velikih gubitaka. Ranije tog jutra u 03:57h razarač Vard (Ward) otkriva džepnu podmornicu koja je pokušala da uđe u luku i potapa je. Sličnu sudbinu doživele su još tri džepne podmornice dok peta nikada nije pronađena ali se predpostavlja da je uspela da uđe u luku, napadne američke brodove i da je tu usled ogromnih eksplozija u toku kasnijeg napada aviona nastradala. U 07:06h američki radar otkriva japanski prvi talas o čemu obaveštava obližnji aerodrom. Tamo su tog dana očekivali eskadrilu bombardera B-17 da donese rezervne delove te su pomisli da su to oni i nisu ništa preduzeli. Amerikanci uopšte nisu bili svesni da će za sat vremena ostrvo biti bombardovano. Tog dana bila je nedelja i oko tri četvrtine vojnika i mornara bilo je odsutno. Pored civilnih aviona u vazduhu je u tom momentu bilo samo 7 izviđačkih hidroaviona (PBY Catalina) dok je ostatak avoina bio raspoređen na 4 aerodroma jedan do drugog u gustom poretku . Ukupno amerikanci su imali oko 400 aviona na ostrvu od toga 200 lovaca, 36 obrušavajućih bombardera, 57 teških bombardera, 17 transportnih aviona, 81 izvađački avion i još nekoliko aviona za obuku pilota. U luci se nalazio još veći plen: 8 bojnih brodova, dve krstarice, 6 lakih krstarica, 32 razarača, 15 minolovaca, 6 nosača hidroavina, 5 transportera, 6 brodova za opravku, 2 tankera, 5 podmornica, jedan brod za vežbu i dosta manjih brodova. [You must be registered and logged in to see this image.]Plan napada na Perl Harbor U 07:49h prvi talas je došao do ostrva i Kapetan Fučida javlja Admiralu Nagumu : «TO, TO, TO» (prve slogove reči Tocugeki) što je značilo «Prvi talas napada! « . U tom trenutku on je imao nekoliko minuta dok ne dođu do luke i osmatrao je okolinu utvrđujući da li su amerikanci poslali lovce da ih presretnu. Uvidevši da nema ni jednog američkog lovca u vazduhu u 07:53h javlja Admiralu Nagumu « TORA, TORA, TORA» (Tigar, Tigar, Tigar!) što je značilo «Postigli smo iznenađenje», posle čega ispaljuje plavu raketu, signal posadama aviona da je iznenađenje postignuto. Vođa najbliže grupe nije zanjihao krila svog aviona kako bi dao do znanja da je primio poruku, pa je Fučida ispalio još jednu raketu . Videvši drugu raketu Poručnik Šiga sa začelja grupe se zbunio, pomislio da iznenađenje nije postignuto, izdvaja iz formacije svoju grupu lovaca i krece u pravcu aerodroma kako bi uništio američke avione. Za njim je krenula i grupa bombardera za obrušavanje dok su jedino torpedni bombarderi ostali na planu leta. Prvi napadaju bombarderi za obrušavanje i pogađaju hangar na aerodromu Ford Ajlend (Ford Island) koji momentalno eksplodira a ogroman crni dim koji tada nastaje prekriva bojne brodove u luci što će dosta otežati napad na njih. Nekoliko trenutaka kasnije brod meta Juta (Utah), za koju su japanci pomislili da je nosač pošto nije imao ništa iznad korita, je pogođen sa dva torpeda i momentalno se prevrnuo. Posle toga laku krstaricu Relejg (Raleigh) pogađa jedan torpedo izazvavši lakša oštećenja. Bojni Brod Oklahoma pogođen je sa 5 torpeda usled čega se naginje za 30 stepeni da bi se posle pola sata prevrnuo i potonuo. Bojni brod Vest Virdžinija (USS West Virginia) primio je 5 torpeda i 2 bombe koje su ga teško oštetile ali je posada uspela da spreči njegovo potapanje. 2 torpeda i nekoliko bombi bili su dovoljni da se potopi bojni brod Kalifornija (California) dok je Bojni brod Arizona posle 8 bombi koje su ga pogodile imao istu sudbinu. Bojni brod Nevada je pogođen torpedom i sa nekiliko bombi te se usled teških oštećenja nasukao na obalu. U 08:55h je stigao drugi talas koji je pored luke bombardovao i aerodrome. Nekoliko američkih aviona je sada već uspelo da poleti ali su ih Japanci vrlo brzo oborili. Japanski lovci su u brišućem letu svojim mitraljezima i topovima redom uništavali parkirane avione. Posle par preleta svih pet aerodroma bilo je u plamenu. U 09:45h poslednji japanski avion je napustio nebo iznad ostrva. Iako je napad bio gotov, zaglušujuća buka je i dalje parala vazduh jel su Američki brodovi i postrojenja u luci usled velikih požara redom eksplodirali. [You must be registered and logged in to see this image.]Bojni brod USS Arizona tone Oko 10:00h prvi japanski avioni su se vratili na nosače aviona. Poručnik Fučida podnevši izveštaj zatražio je da se organizuje i treći talas kako bi se uništile rezerve nafte na ostrvu čime bi baza bila potpuno izbačena iz upotrebe na duži vremenski period. Kusaka je odbio taj predlog jel je smatrao da taj napad ne bi iznenadio Amerikance i da bi protiv vazdušna odbrana oborila veliki broj aviona. Isto tako uvidevši da nosači aviona nisu bili u bazi bojali su se da bi i oni sami mogli biti iznenađeni njihovim eventualnim napadom. Posle te argumentacije naređeno je povlačenje po prvobitnom planu. Američka Pacifička Flota je bila ponižena. Gubici su bili katastrofalni. Živote je izgubilo 2403 vojnika i civila ( većina od ukupno 68 civila su poginuli od nepravilno podešenih protivavionskih granata koje su neeksplodiravši u vazduhu padale na grad koji je bio pored luke), uništeno je i oko 250 aviona . Japanci su u napadu potpili 5 bojnih brodova (Arizona, Oklahoma, West Virginia, California , Nevada ), 2 razarača ( Cassin, Downes), minolovac Oglala i brod meta Juta . Oštećeno je još i 3 bojna broda (Tennessee, Maryland, Pennsylvania), 3 lake krstarice (Helena, Honolulu, Raleigh), razarač Šauv (Shaw), nosač hidroaviona Kurtis (Curtiss) i brod za opravke Vestal. Posle dugih i napornih opravki Amerikanci su uspeli do osposobe za borbu još 4 potopljena broda i to: 3 bojna broda (West Virginia, California, Nevada) i minolovac Oglala. Sa druge strane japanski gubici su bili neverovatno mali s obzirom na težinu napada. Izgubili su 55 avijatačara, 10 mornara (od ukupno 10 članova posade na pet džepnih podmorinca poginulo ih je 9 dok je deseti član posade bio prvi ratni zarobljenik u ratu na Pacifiku) i 29 aviona (9 u prvom i 20 u drugom talasu) . Japanski plan ipak u nije u potpunosti uspeo jel su sva tri američka nosača aviona bila izvan baze. Posle ovog napada Amrerikanci nisu smeli da izlažu svoje nosače većim rizicima dok se ne oprave brodovi u Perl Harboru jel im je to bila cela flota u tom trenutku na raspolaganju za borbu u Pacifiku. Usled toga ostali delovi Pacifika nisu imali šanse u pružanju otpora Japancima u nekoliko sledećih meseci. Takođe ne uništenje rezervoara sa gorivom omogućilo je Amerikancima da u svega nekoliko nedelja gotovo potpuno renoviraju bazu na ostrvu, čime Perl Harbur ponovo postaje glavna baza Pacifičke Flote. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 18:36 | |
| Bitka kod Akcija [You must be registered and logged in to see this image.]Bitka kod Akcija bila je pomorska bitka između Marka Antonija i Oktavijana kojom završavaju rimski građanski ratovi i nastaje Rimsko Carstvo. Antonijeva vojska, navodno sa 100 tisuća pješaka i 12 tisuća konjanika, bila je ljeti 31. pne. u logoru na poluotoku južno od tjesnaca, a flota s oko 170 velikih i oko 200 malih ratnih brodova bila je u Ambracijskom zaljevu. Oktavijan je sa svojom flotom od oko 260 brodova pod zapovjedništvom Marka Vipsanija Agripe blokirao Antonijevu flotu. Oktavijanova vojska, s nekih 80 tisuća pješaka i 12 tisuća konjanika, bila je sjeverno od tjesnaca. Grci, podstaknuti Oktavijanom, presjekli su Antonijeve kopnene putove opskrbe. Antonijeva vojska je oskudijevala hranom, pa se Antonije pod utjecajem Kleopatre pokušao osloboditi morskom bitkom. Tako je Antonije 2.9. rano ujutro isplovio sa svojim brodovima, koji su imali katapulte ali su bili manje pokretljivi u odnosu na Oktavijanove, i krenuo u napad. Borba se vodila s podjednakim uspjehom na obje strane, ali tada je Kleopatra neobjašnjivo odlučila pobjeći sa svojih 60 brodova. Antonije je dotukao moral svoje vojske time što je napustio flotu i krenuo za Kleopatrom. Ljubavnici su pobjegli prema Egiptu, a napuštena Antonijeva flota se borila do predvečer, kad se ostatak puvukao nazad u Ambracijski zaljev i tamo se poslije sedam dana predao. Bitka je opisana u Vergilijevoj Eneidi Wiki |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 4 Dec - 19:03 | |
| Ardenska bitka [You must be registered and logged in to see this image.]Poslednja ozbiljna njemačka ofanziva protiv savezničkih snaga koje su napredovale prema Njemačkoj u II svjetskom ratu, izmedju 16.decembra 1944.i 21.januara 1945.godine. Poznata i kao njemačka protivofanziva u Ardenima, ova je bitka uslijedila poslije Hitlerove odluke da se krene u napad kroz šume na brdovitim Ardenima u Belgiji i da se na taj način iznenade američke trupe.Jak rovovski otpor na nekoliko mesta, pre svega kod Bastonje, zadržao je Nijemce dovoljno dugo da saveznici krenu u protivnapad i spriječe Nijemce da postignu svoj cilj, tj. da ponovo zauzmu luku Antverpen. [You must be registered and logged in to see this image.]Bitka u Ardenima, njemačka ofenziva u prosincu 1944. godine bila je posljednji pokušaj da se preokrene tijek rata na zapadnom bojištu i zadnja je ozbiljna njemačka napadna operacija u II. svjetskom ratu. Ambiciozna njemačka ofenziva 1944. godine kodnog imena Straža na Rajni, a kasnije preimenovana u Jesenja magla, a u povijesti ratovanja zapamćena kao Bitka na izbočini poduzeta je na Hitlerovu suludu inicijativu uz žestoko protivljenje njemačkih časnika. Plan za ardensku ofenzivu bio je u cijelosti Hitlerova zamisao. Još od ljetnih mjeseci 1944. godine nosio se mišlju da još jednom prijeđe u veliku, uspješnu ofenzivu, jer bi jedna ratna pobjeda bila važan uvjet za moguće pregovore oko svršetka rata. Postoje mnogi razlozi za pretpostavku da je Hitler izabrao Ardene za odlučujući napad zato što je na tom terenu u proljeće 1940. godine postigao svoje prve senzacionalne vojne uspjehe. Nakon slamanja operacije "Market-Garden" krajem rujna 1944, Hitler je počeo često spominjati potrebu poduzimanja velike kontraofenzive koja će izmjeniti tijek rata. U prilog toj želji išli su i zaustavljanje Pattona pred Saarom i uspješne defenzivne borbe u Hürtgenwaldu. Krajem listopada Hitler nalaže feldmaršalu Gerdu von Rundstedtu (OB West) i feldmaršalu Waltheru Modelu (grupa armija "B") izradu dviju verzija plana napada na zapadu. Zašto baš na zapadu? Istočno je ratište zauzimalo prostranstva od Baltika do Beograda, a Nijemci više nisu raspolagali strateškom pričuvom koja bi posjedovala dubinu napada dovoljnu za ikakav uspjeh protiv sovjetskih masa. Nasuprot toj situaciji na Zapadu je bojište bilo kraće od 900 km, a trenutno zatišje na Istoku omogućavalu je prebacivanje 30-ak divizija na zapad koje bi na danom području udara Nijemcima osigurale uništavajuću nadmoć. Hitler je 22. listopada 1944. godine pozvao načelnike štaba Zapad i grupe armija B, Westphala i Krebsa, u vrhovnu komandu da bi ih upoznao s predviđenom ofenzivom. Pošto je generalima objasnio plan napada, izjavio je da Njemačka, s obzirom na situaciju napokon treba prekinuti s tom vječitom defenzivom. Pošto je objasnio planove za napad, Hitler je odredio 25. studenog kao početak napada. U štabu grupe armija B i u komandi Zapad Gerd von Rundstedt i Walther Model odmah su iznijeli svoje ozbiljne zamjerke zamišljenom planu operacije. [You must be registered and logged in to see this image.]Konjički general Siegfried Westphal [You must be registered and logged in to see this image.]Pješadijski general Hans Krebs (izvršio samoubistvo 01.05.1945. u Hitlerovu bunkeru, ubrzo nakon samoubistva Hitlera, Eve Braun, i kompletne Goebels obitelji) Njihov prijedlog plana je bio provedba ograničenog cilja ofenzive – mali cilj. Odlučili su se za napad iz dvaju rajona: Eifela i Roermonda. Obojica su smatrala da je Hitler s obzirom na raspoložive snage postavio preambiciozan cilj. No njemačka je vrhovna komanda još uvijek bila za rizik većih ciljeva. 1. studenog 1944. godine načelnik generalštaba oružanih snaga general Jodl poslao je načelniku štaba Zapad prvu naredbu za ofenzivu, koja je šifrirano nazvana Wacht am Rhein (Straža na Rajni), kako se zvala stara njemačka himna. Studeni je protekao u znaku prepirki između Modela i von Rundstedta s jedne strane te Hitlera i Alfreda Jodla s druge strane. Radilo se o tome može li se veliki cilj vrhovne komande ostvariti ili bi imalo više smisla prvo težiti malom cilju, za što su se zauzimali feldmaršal von Rundsted i Model. Hitler je ostao neumoljiv, odbacio je mali cilj. 11. i 12. prosinca pozvao je sve generale i komandante divizija iz grupa armije B u svoj glavni štab Alderhorst kod Bad Nauheima da bi im saopćio svoju nepokolebljivu odluku. Motivirao ju je političkim i vojnim razlozima. Pitanje je da li je mogao uvjeriti svoje slušatelje. U međuvremenu su od početka rujna 1944. godine počele sistematske pripreme za napad. Da bi se predviđenim jedinicama i vojnicima koji idu u napad ulilo samopouzdanje, divizije su dobile potpuno novu opremu. Vježba se protunapad i borba noću. Potkraj listopada načelnik generalštaba oružanih snaga naredio je nabave velike rezerve goriva. Sve to nije išlo bez nesuglasica i problema, s obzirom na to da su neprestane borbe na zapadnoj fronti često desetkovale postrojbe i smanjile njihovu borbenu vrijednost. Od studenog je posebnu ulogu imala još i stroga tajnost i razne mjere maskiranja. Izdavane su zapovijedi koje su trebale unijeti zabunu kod protivnika. Lažnim znakovima i prebrojavanjem skloništa imitiran je napad 25. armije na sektoru Gladbach – Koln – Dusseldorf, a provedene su i druge mjere da bi se ofenziva prikrila od protivnika. Prije svega, bio je malen broj časnika u štabu koji su o tome znali. Tek polovicom studenog obaviješteni su zapovjednici i njihovi načelnici štabova. Na početku prosinca upoznat je divizijski kadar, dok su kadri puka i bataljuna obaviješteni tek 12. prosinca 1944. godine. Jasno je da je stroga tajnost bila jedna od preduvjeta za uspjeh cijele ofenzive. Ali nesumnjivo su s tim bili povezani i nedostatci. Postrojbe nisu mogle prije napada izvidjeti svoje mjesto na fronti. Na dan napada nisu imale pojma o stanju zemljišta. To se tokom borbi pokazalo kao nedostatak. Napad armija određenih za ofenzivu bio je potpuno spreman 15. prosinca 1944. godine. Kao bojno polje izabrani su Ardeni, kroz koje su 1940. Mansteinove oklopne armije pobjedonosno napredovale protiv Francuske. Daljnji razlog izbora Ardena nalazio se u činjenici da su nakon krvave hürtgenwaldske kampanje Amerikanci prebacili iscrpljeni i prorijeđeni korpus, koji je snosio svu težinu te bitke, na odmor u Ardene. Na fronti od 200 km nalazilo se samo 5 divizija umjesto propisanih 16 i to je bila prilika za uspješan napad. Kvaliteta njemačke vojske je u posljednjih godinu dana znatno pala, ali ipak su se za zimsku kampanju na Zapadu osigurale dokazane divizije pod odličnim zapovjednicima. Dva mjeseca unaprijed gomilane su zalihe benzina i streljiva, a divizije određene za napad popunjene su do 90% propisanog sastava. Nijemci su protiv sebe imali savezničku nadmoć u zraku, ali Hitler je odlučio napad izvesti u kasnu jesen kada su na tom području česte magle u trajanju od 2-3 tjedna. Budući su Nijemci imali zaliha za oko 30 dana borbe ofenziva je morala biti okončana u tom vremenskom roku. Iako je dao svojim zapovjednicima zadatak izrade dviju verzija plana napada Hitler je obojici čvrsto odredio glavni cilj - Antwerpen. Ponovnim zauzećem te važne luke Nijemci bi zabili oklopni klin između Montgomeryjeve 21. grupe armija u Nizozemskoj i Bradleyve 12. grupe armija u Ardenima i južno od njih. Tako bi se stvorio džep u kojem bi se našle mnoge britanske divizije i njegovom bi eliminacijom Saveznici izgubili 20-30 divizija od 62 kojima su raspolagali na Zapadu. Takav bi gubitak značio potpuni preokret i vrlo mogući separatni mir sa zapadnim Saveznicima. Prema mišljenju mnogih Hitlerovih generala to je bila velika kocka, ali kako Karl von Clausewitz kaže, kada se dođe do točke u kojoj su opcije veliki hazard ili sigurno uništenje, hazard zapravo prestaje biti takvim i postaje jedino razumno rješenje. [You must be registered and logged in to see this image.]Plan koji je izradio feldmaršal Rundstedt nosio je kodni naziv “Martin”. Prema njemu glavni je napad trebalo izvesti na 40 km širokoj fronti koju su morale probiti dvije oklopne armije. Fronta s koje je ofenziva imala krenuti protezala se između Simmerhata i Bleifela (sjeveroistočno od Monschaua). Bokove bi na oba krila imala štitila po jedna armija. Trebalo se probiti do rijeke Maas, tako da bi druga navalna grupacija po zaobilaženju Roermonda morala svoje redove priključiti sjevernom krilu koje je bilo težište navale. Fedmaršal Model je smislio plan za napad iz sektora Aachena, kodnog naziva “Herbstenebel” (jesenja magla). Prema njegovoj koncepciji dvije oklopne armije imale su probiti frontu širine 60 km između Hürtgenwalda i Lutzkampena te nastaviti u smjeru Maasa. Pripreme za ofenzivu izvedene su u potpunoj tajnosti, tako da je bataljunski kadar sa planovima bio upoznat tek tri dana prije početka ofenzive, a ljudstvo satnija i vodova svega dva dana prije. Dobra strana takvog postupka bila je potpuna zaštita tajnosti, tako da Saveznici nisu doznali ama baš ništa osim onoga što im je bilo “sevirano”, a to su bile prvo glasine o njemačkoj zimskoj ofenzivi, a zatim zamućene informacije o napadu “25. armije” kod Aachena. Nijemci su napravili i nekoliko “umjetnih” stožera koji su glumili “25.armiju” i odašiljali svoje pozivne znakove kao i fragmente “plana ofenzive”. Tako su Saveznici ostali u zabludi o vremenu, mjestu i intenzitetu napada. Loša strana takvog postupka bila je ta što udarne trupe nisu imale priliku izviditi svoje početne položaje i primarne ciljeve, što je moglo uzrokovati određene probleme u taktičkoj izvedbi napada. Napad je Amerikance uhvatio toliko nespremne da su mnoge jedinice shvatile značenje teške artiljerijske pripreme tek kad su iz magle izronili njemački tenkovi i pješaci. [You must be registered and logged in to see this image.]Za nedostatak informacija u štabovima djelomično su krivi Skorzenyjevi komandosi, koji su se u noći prije napada u američkim uniformama i džipovima infiltrirali iz fronte i pokidali mnoge telefonske linije, te u pozadini izazivali paniku i nerede. Iz tih razloga Amerikanci su provodili sigurnosne mjere koje su još više izazvale kaos i usporile dolazak rezervi na bojište. Panika je postala još veća kad je u noći 16. i 17. prosinca još 1200 njemačkih padobranaca sletjelo na dosta velikom teritoriju iza fronte južno od Mamedyja. Ali to je sve što su Nijemci uspjeli postići ovom padobranskom akcijom. [You must be registered and logged in to see this image.]Kraj bitke La Roche je pao 10 siječnja, a St. Hubert 11. siječnja. Vojnici američke 1. armije, koja je dolazila sa sjevera, i vojnici 3. američke armije, koj je dolazila sa juga, pružili su 16. siječnja jedni drugima ruku usred zgarišta Houffalizea. Poslije osvajanja Houffalizea likvidiran je njemački napadni klin u Ardenima, a time je bitka strateški završila. Sljedećih dvanaest dana Amerikanci su potiskivali Nijemce prema njihovim polaznim položajima, tj. prema Zapadnom bedemu. Zahvaljujući između ostalog savezničkoj avijaciji, Nijemci su prilikom povlačenja izgubili velike količine ratne opreme. Posljednja dva tjedna u savezničkim su se štabovima, prije svega izrađivali planovi za napad na Ruhr i Rajnu. A što se tiče Hitlera, on je već 15. siječnja napustio svoju vrhovnu komandu u Ziegenbergu i vratio se u Berlin. Nadnevka 20. siječnja povukao je 6. SS oklopnu armiju iz Ardena da bi je mogao angažirati protiv Crvene armije u rajonu Budimpešte, jer je 12. siječnja počela velika sovjetska ofenziva u Poljskoj. Iako je Montogomery gotovo tri tjedna zapovijedao dvjema od ukupno tri angažirane američke armije, bitka u Ardenima bila je bitka američkog vojnika. On je dobio bitku, ali je platio strahovito visoku cijenu: 91.000 ubijenih,ranjenih i zarobjenih. Hitler je svojom ofenzivom uspio za šest tjedana odgoditi frontalni napad saveznika sa zapada, ali to je samo naoko bio dobitak. Jer on je taj napad skupo platio, 84.000 ranjenih,ubijemih i zarobljenih. (povijest,rss,croinfo.net WWII team) |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Sre 13 Feb - 17:48 | |
| Битка на Јармуку[You must be registered and logged in to see this image.]Могло би се рећи да су муслиманске жене имале, ако не пресудну, онда веома битну улогу муслиманској победи над Византијом у бици која се десила средином августа 636. године у долини реке Јармук и која је за последицу имала византијски губитак Сирије. [You must be registered and logged in to see this image.]Споменик у спомен битке на Јармуку Долина реке Јармук је једна од најсувљих области у пустињи. Арапска војска је била свесна да јој предстоји сукоб са великом и добро организованом ромејском војском. Ова битка уједно се сматра и једном од најкрвавијих битака у историји арапских освајања. Муслимани су три пута извршили напад, међутим, сваки пут су били присиљени да се повуку под притиском византијске коњице. Међутим, одступницу су им одсецале њихове жене, које су их, сваки пут кад би се повукли, повицима, поругама и претњама враћале назад у борбу и храбриле их. Занимљива је прича о седамдесеттрогодишњем Абу Сафајану који се борио на коњу у муслиманским редовима. Другог дана борбе, 16. августа, лево крило на ком се борио попустило је пред византијским нападом те су војници били приморани на повлачење. Абу Сафајан је, међутим, одмах налетео на своју жену, педесетогодишњу пуначку опасницу Хинд бин Урбу, која га је дочекала с мотком од шатора и ударцима га натерала назад у борбу, да би потом запевала песму коју је певала у бици код Ухуда, кад је бодрила Арапе пагане који су се тад борили против првих муслимана: Ми смо кћери ноћи, Крећемо се међ јастуцима, с мачјом грациозношћу, и наруквицама на надлактицама; Ако нападнеш, прихватићемо те, Ако се повучеш, осудићемо те на вечну одвојеност без љубави. Овакво понашање није било баш у складу са исламским учењем, али је свакако дало резултата. Муслимани, иако бројчано инфериорнији, однели су убедљиву победу над Византинцима и тиме заокружили освајање Сирије. Забележено је да је један војник прокоментарисао: Лакше нам је суочити се с Ромејима (Византинцима) него са нашим женама. И.Б. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 16 Mar - 22:05 | |
| Маратонска битка [You must be registered and logged in to see this image.]Маратонско поље, данас. Место битке Маратонска равница је окружена обронцима Пантеликона и Парнаса на југу, западу и северу, а на истоку је море. Просечна дужина равнице је 9 km а ширина 3 km. Три четвртине укупне површине потпада под баре и мочваре. Персијанци су се искрцали на северном делу, међутим не зна се тачан положај на коме су Грци били постављени. Херодот даје податак да су се налазили у непосредној близини Херакловог храма али ово није од помоћи јер се не зна где се тај храм налазио. Логична размишљања наводе на то да је Грчка војска као стратешки почетни положај заузела брег у јужном делу маратонске равнице јер је ту водио пут из Атине па је вероватно да су поставили војску на том месту како би се нашла испред Персијананца ако би кренули ка граду. Персијска војска је била северно од атинске, између њих се простирала равница – поприште предстојеће битке. [You must be registered and logged in to see this image.]Неколико година после слома Јонског устанка Дарије I је преузео велики поход на Хеладу. Изговарао се да жели да казни Атињане јер су пружили помоћ побуњеницима. Толико је жудео за осветом да је, према предању, једном свом робу наредио да га за време сваког обеда подсећа на Атињане. Даријева права намера била је, у ствари, да освоји читаву Хеладу. [You must be registered and logged in to see this image.]Prema legendi, 490.godine pre nove ere, na Maratonskom polju koje se nalazi severno od Atine, došlo je do odlučujuće bitke između 100 hiljada Persijanaca i 10 hiljada Atinjana. Malobrojni ali sa snažnom voljom da ne budu porobljeni, sa jakom disciplinom i upornošću, Atinjani uspevaju da savladaju daleko moćnijeg neprijatelja. Odmah posle pobede, grčki vojskovođa Miltijad šalje vojnika-glasnika Filipidesa da o pobedi obavesti građane Atine.Trčeći pod punom ratnom opremom od Maratonskog polja do Atine, Filipides je iscrpljen i iznemogao, na ulasku u grad samo uspeo da izusti:„Radujte se, mi smo pobedili”.Posle ovih reči je izdahnuo! Preživeli Persijanci beže brodovima ostavljajući na bojnom polju 6.500 mrtvih. Međutim, persijska flota koja je već bila na moru planira da iskrca vojsku ispred nezaštićene Atine. Za to im je trebalo 8 do 10 sati plovidbe i tada sa i odigralo ono po čemu je maraton kao najduža i najnapornija sportska disciplina i dobio ime.Filipides je obavestio Atinjane i izdahnuo ali je atinska vojska već trkom krenula prema gradu kako bi sprečila iskrcavanje Persijanaca. Ovo bi se, u stvari, moglo tumačiti kao prvi maraton, jer u trenutku kada su brodovi već bili na vidiku, prvi grčki vojnici već su stizali sa Maratonskog polja u Atinu.Kada su stigli do obale, Persijanci nisu mogli da veruju da ih tamo već čeka ona ista iznurena vojska sa Maratona.Oni oklevaju čekajući glavninu flote, dok Grci pale vatre na obali,a do jutra im stiže svih 9.000 preostalih ratnika. Persijanci iako brojčano jači posle nekoliko dana oklevanja gube samopouzdanje i odlučuju da okrenu brodove i – otplove kući. [You must be registered and logged in to see this image.]У годинама после маратонске битке, водећа улога у политичком животу Атине припала је чувеном државнику Темистоклу. Он је поставио темеље атинске поморске моћи. Захваљујући открићу нове среброносне жиле у рудницима на југу Атике, државна благајна је била пуна новца. Темистокле је еклесију успео да убеди да се тај новац, који је требало да буде подељен Атињанима, употреби за изградњу 200 тријера. Ови бродови, на којима почива снага Атине, чинили су окосницу хеленске флоте која се у следећим деценијама борила против Персијанаца. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Lutajuće Srce Master
Poruka : 8629
Godina : 49
Lokacija : Pored vode
Učlanjen : 04.01.2014
Raspoloženje : Do kraja.
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 16 Mar - 23:17 | |
| Nije najveća, al su je Saveznici zapamtili bolje neg Normandiju. Primer krajnjeg junaštva Nemačkih padobranaca, kao i retkog kodeksa časti. [You must be registered and logged in to see this image.]Bitka kod Monte Kasina Okršaj u benediktinskom samostanu, poznat je kao jedan od najkrvavijih u Drugom svetskom ratu. Danas služi kao primer da potpuno uništenje zgrada tokom gradskih borbi, ne daje skoro nikakav efekat Posle predaje nemačkog afričkog korpusa (DAK-Deutsches Afrikakorps) 13. maja 1943, saveznički planovi za iskrcavanje na tlo Evrope, postali su realni. U noći između 9. i 10. jula iste godine, uspešno je izvedena invazija na Siciliju, najmasovnija amfibijska operacija do tada. Trećeg dana septembra saveznici su se iskrcali i na Pirinejsko poluostrvo, tačnije u Kalabriji. Pet dana kasnije Italija je kapitulirala, a 9. septembra sledi iskrcavanje kod Salerna i Taranta. Saveznička nadmoć u ljudstvu i tehnici, Nemce je nateralo u defanzivu i pripremu “Gustav” linije. Ona je značila odbranu, koja se protezala od ušća reke Gariljano na zapadnoj, do ušća reke Sangro na istočnoj obali. Namera je bila da se nadiranje savezničkih snaga ka Rimu uspori, kako bi se dobilo na vremenu da se Italija vrati u rat. Linija odbrane je podrazumevala ukopanu artiljeriju i mitraljeske kupole, bunkere, mine iznenađenja i minska polja, kao i pojaseve zaštićene bodljikavom žicom. Jedini moguć put od juga Italije prema Rimu, prolazio je kroz dolinu reke Liri. Na tom mestu dominirao je prvi benediktinski manastir iz 6. veka “Monte Cassino”, postavljen na brdu zapadno od Cassina. IstorijskI značaj manastira, komandant nemačkih snaga u Italiji, feldmaršal Albert Kesselring, naredio je da se manastir ne zaposeda, o čemu je obavestio i savezničke komandante. Prva bitka Napad na “Gustav” liniju u rejonu Cassina počeo je 17. januara 1944, kada je britanski 10. korpus napao položaje nemačke 94. pešadijske divizije, južno od Cassina. Ovaj napad naterao je Kesselringa da u pomoć uputi 29. i 90. pancir-grenadir diviziju iz Rima kako bi stabilizovao liniju odbrane. Ovo je bilo u skladu sa planom američkog generala Marca Clarka, koji je nameravao da iskrcavanjem u pozadini nemačke “Gustav” linije, kod Anzia (oko 100 km severozapadno), destabilizuje nemačke položaje, kako bi ih naterao na povlačenje prema Rimu. Međutim, Nemci su nameravali da se čvrsto drže svojih položaja, što će ubrzo postati jasno. Američka 36. divizija napala je severno od Cassina, ali je ubrzo posle nekoliko bezuspešnih pokušaja protiv ukopane 15. panzer-Grenadier divizije, izgubila 2100 ljudi za 48 sati. Novi napad američke 34. pešadijske divizije, ojačane francuskim ekspedicionim korpusom na desnom krilu, potisnuo je 44. pešadijsku i 5. brdsku diviziju. Francuski general Juin je čak bio ubeđen, da se Cassino može zaobići sa severa i zatražio podršku američke 36. divizije. Zahtev je odbijen, kako bi se ojačale pozicije 34. divizije i izvršio napad na Monte Cassino, zbog navoda da ga Nemci koriste kao artiljerijsku osmatračnicu. Dobro ukopani 3. bataljon nemačkog 2. padobranskog puka, zaustavio ih je na oko 350 m od zidina samostana. U borbe je uključena i 90. pancir-grenadir divizija sa juga. Napadi su nastavljeni naredna tri dana, sve do 11. februara, tokom kojih su gubici bili toliki, da je nemački general von Senger, predložio da se napusti “Gustav” linija i zauzmu položaji severno od Anzia, gde su se u tom momentu saveznici već iskrcali. Kesselring je to odlučno odbio. Prema današnjim analizama, Amerikanci su napravili grešku kada nije prihvaćen predlog generala Juina, da se nastavi napadom na zapad severno od Cassina, čime bi se prodrlo u pozadinu protivnika i ugrozilo snabdevanje Nemaca. Iznurene i desetkovane američke divizije (neke jedinice imale su i 80 % gubitaka), koje su prikazale veliku borbenost i hrabrost, zamenjene su svežom 2. novozelandskom i 4. indijskom divizijom iz sastava britanske 8. armije, prekaljene u Africi. Rušenje “Monte Cassina” Saveznici su zbog teške situacije kod Anzia, kako bi smanjili pritisak nemačke 14. armije, planirali novi napad u rejonu Cassina. Izviđanjem iz vazduha, primećena je nemačka radio-antena, kao i trupe u neposrednoj blizini samostana, što je pokrenulo zahteve za bombardovanjem. Posle mnogih kontroverzi, glavnokomandujući na italijanskom ratištu, britanski general Harold Alexander, naređuje napad na opšte oduševljenje trupa koje su zbog pretrpljenih gubitaka , osećale mržnju prema samom imenu samostana. Britanski General-major Francis Tucker, komandant 4. indijske divizije, smatrao je da samostan treba bombardovati, čak i ako ga Nemci nisu zaposeli, iz prostog razloga kako ne bi imali šta da zaposednu! S druge strane, general Clark je odbio da gleda bombardovanje, a Juin izjavio: ovako ništa neće postići. Sredinom februara,142 teška bombardera B-17 “Flying Fortress” (čuvene Leteće tvrđave), 40 srednjih B-26 “Marauder” i 47 B-25 “Mitchell”, izbacili su ukupno 493 tone bombi za četiri sata, ali do danas nema dokaza da je i jedan nemački vojnik ubijen ovim dejstvima. Nemaca u samostanu, prema zvaničnim američkim izveštajima iz 1969. nije bilo. Jedini poginuli bili su italijanski civili koji su se sklonili u samostanu i naravno, benediktinski monasi. Ovu odluku papa Pije XII nije komentarisao, ali je državni sekretar Vatikana Kardinal Maglione visokom američkom diplomati rekao da se radi ”o vrlo glupoj odluci”. Ovu situaciju iskoristili su pripadnici nemačke 1. Padobranske divizije, koji su zaposeli ruševine i pretvorili ih u neosvojivu tvrđavu. |
| | | Lutajuće Srce Master
Poruka : 8629
Godina : 49
Lokacija : Pored vode
Učlanjen : 04.01.2014
Raspoloženje : Do kraja.
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 16 Mar - 23:18 | |
| The Battle of Monte Cassino [You must be registered and logged in to see this image.]Стратешка позиција Монте Касина га је учинила местом где су се дешавале битке и опсаде од давних времена. У Другом светском рату, Битка за Монте Касино (позната и под именом Битка за Рим) је, у ствари била серија битака, које су водили савезници у покушају да пробију Густав линију, освоје Рим и повежу се са савезничким снагама у Анцио џепу. Прва битка је почела 4. јануара, 1944. и манастир на врху брда је уништен у савезничком бомбардовању 15. фебруара. Савезнички авиони су жестоко бомбардовали рушевине манастира и 15. марта. Током три неуспешна покушаја да се освоји добро брањени манастир Монте Касино (17. јануар - 25. јануар, 15. фебруар - 18. фебруар, 15. март - 25. март), снаге САД-а, Уједињеног Краљевства, Индије, Канаде, Аустралије, Јужне Африке и Новог Зеланда су изгубили око 54.000 људи, али нису успеле да освоје град, или дворац који стоји изнад долине реке Рапидо. II Пољски корпус подиже пољску заставу на рушевинама манастира Монте Касино. Такозвану Четврту битку за Монте Касино је водио II Пољски корпус под генералом Владиславом Андресом (11. мај - 19. мај). Први напад (11. мај - 12. мај) је узроковао велике губитке, али је омогућио Британској 8. армији под генералом Сир Оливером Лизом (Oliver Leese) да се пробије кроз немачке линије на долини реке Лири испод манастира. Други напад (17. мај - 19. мај), је изведен по неизмерној цени у животима пољских војника, уз помоћ снага из Марока под француском командом које су биле састављене од брдског становништва, кориштеног у планинском ратовању. У нападу је Немачка 1. падобранска дивизија одбачена са позиција на брду које су окруживале манастир, и била готово опкољена. У рану зору 18. маја, извиђачка група пољске 12. подолијске коњичке регименте је освојила рушевине манастира, након што су се Немци евакуисали. Освајање Монте Касина је омогућило британским и америчким дивизијама да отпочну напредовање ка Риму, који је освојен 4. јуна 1944, само два дана пре искрцавања на Нормандију. Током битака, историјски манастир Монте Касино је у потпуности уништен. На срећу, незамењиву манастирску библиотеку су Немци склонили у Рим. 1961. - 1963. Пјотра Сич је написао новелу о бици, под именом Смрт и славуји (на белоруском). Познати дански писац Свен Хасел написао је 1963. године роман под називом „Монте Касино“. Иако је аутор дела књигу написао у првом лицу, његово учешће у самој бици као и у многим другим биткама које је описао у својим романима је оспорено. |
| | | Lutajuće Srce Master
Poruka : 8629
Godina : 49
Lokacija : Pored vode
Učlanjen : 04.01.2014
Raspoloženje : Do kraja.
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Ned 16 Mar - 23:37 | |
| Uz konc logore, i nekoliko geta u gradovima Poljske, možda i najpotresnije iz WWII. [You must be registered and logged in to see this image.]Velike bitke Drugog svetskog rata Lenjingradska bitka (10. jul 1941 - 9. avgust 1944.) Najduza ratna opsada u istoriji covecanstva Prema planu "Barbarossa", nacisticke su trupe odmah snazno udarile prema Lenjingradu pa je vec pocetkom jula 1941. na prilazima gradu pocela izgradnja fortifikacijskog sistema kruzne obrane. Svakodnevno je u julu i avgustu 1941. radilo oko pola miliona stanovnika. Hitler je 30. jula naredio da se Lenjingrad zauzme po svaku cijenu, kako bi se uspostavila veza s Finskom i prekinule veze Sovjetskog Saveza sa spoljnim svetom preko Murmanska, a oslobodjene jedinice s tog fronta pojacale snage za napad na Moskvu. Medjutim, zbog velikih gubitaka grupe armija Sever, nemacko Vrhovna komanda naredila je da se odustane od neposrednog napada na Lenjingrad te da se sovjetske snage prisile na predaju blokadom i napadima artiljerije I avijacije. U okruzenju, na prostoru od oko dve hiljade osamsto kvadratnih kilometara, osim vojnih jedinica, naslo se oko dva i po miliona stanovnika Lenjingrada, sto hiljada izbeglica iz Pribaltickog podrucja i vise od tri stotine hiljada stanovnika iz okolnih naselja. U Lenjingradu je bilo hrane za samo 35 dana, a dopremanje namirnica bilo je moguce samo preko Ladoskog jezera i vazdusnim putem. Kad su Nemci u decembru presekli zeleznicku prugu kojom se dotad snabdevao Lenjingrad, stanje u gradu sve se vise pogorsavalo. Nemci su svakodnevno bombardovali grad iz vazduha i teskom artiljerijom. Za vreme te, kako ju je neko nazvao najvece opsade u istoriji covecanstva stanovnistvo se herojski branilo i nastavilo zivot iako je nastupila oskudica, glad i velika hladnoca, cak 40 Celzijevih stepeni ispod nule. U januaru 1942. svakog je dana u gradu umiralo oko cetiri hiljade ljudi. Ukupan broj mrtvih bice na kraju 620 hiljada ljudi. Prolece 1942. donelo je vise nade. Snabdevanje je bilo redovnije, pocela su da rade i neka industrijska preduzeca, vodovod, kanalizacija i tramvaj. Delovi Valhovskog fronta preduzeli su izmedju 26. i 27. avgusta 1942. napad u pravcu Sinjavina i probili front nemacke XVII armije u sirini od osam kilometara. Time je Crvena armija oslobodila kopnene prilaze Lenjingradu. Potpunoj blokadi, koja je trajala vise od godinu dana, dosao je kraj, ali opsada jos nije prestala. Borbe u podrucju Lenjingrada nastavice se jos skoro dve godine. Tek 9. avgusta 1944. godine, linija fronta je toliko odmaknuta od grada da se moglo reci da Lenjingrad nije vise na prvoj liniji fronta, niti pod bokadom. Ukupno trajanje opsade i blokade je bilo 900 dana ili skoro dve i po godine. Grad Lenjingrad i njegovi stanovnici proglaseni su herojima Velikog otadzbinskog rata. Lenjingradu je posle raspada SSSR-a vraceno staro ime - Sankt Peterburg. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Pon 17 Mar - 0:44 | |
| BITKA ZA MOSKVU: KAKO JE HITLER UMALO POBEDIO STALJINA [You must be registered and logged in to see this image.] Bitka za Moskvu - najveći, najkrvaviji sukob u istoriji čovečanstva - pomogla je da se ishod II svetskog rata okrene protiv Hitlera. Međutim, vođa Sovjetskog saveza je bio bliži porazu nego što mnogi misle. Između 30. septembra 1941. i 20. aprila 1942. godine više od sedam miliona vojnika je učestvovalo u bici za Moskvu. Ova divovska bitka bila je istovremeno prvi Hitlerov stvarni poraz u II svetskom ratu, ali iznenađujuće je to što se malo zna o panici, pljačkama i teroru koji je izazvala u Moskvi ili neosmišljenim strategijama obeju strana. "The Greatest Battle", nova knjiga Endrjua Nagorskog (izašla iz štampe 18. septembra) predstavlja obiman i detaljan prikaz ove bitke na osnovu nedavno objavljenih dokumenata iz sovjetske arhive. Bitka za Moskvu Sredinom oktobra 1941. godine, većina stanovnika Moskve je bila ubeđena da će njihov grad zauzeti nemačke trupe. NKVD, kako se tada zvala sovjetska tajna policija, pripremila je prvi u nizu predviđenih pamfleta. "Drugovi! Napustili smo Moskvu zbog neprekidnih napada Nemaca. Ali ovo nije vreme za jadikovanje." "Podzemni partijski komitet", koji je potpisao saopšenje, tvrdio je da će Moskva biti oslobođena. Pošto je grad ipak odbranjen, priznavanje poraza nije rastureno u vidu letaka već je na kraju "zakopano" u strogo poverljivu arhivu NKVD-a. U stvari, najveći deo priče o tome koliko je Moskva bila blizu okupacije - što bi najverovatnije u potpunosti izmenilo ishod II svetskog rata - decenijama je bio skrivan namernim izobličavanjem istorije. Došlo je vreme da ta priča bude ispričana. Bitka za Moskvu, koja je zvanično trajala od 30. septembra 1941. do 20. aprila 1942. godine, suprotstavila je dve ogromne armije u najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva. Sedam miliona ljudi bilo je na ovaj ili onaj način uključeno u bitku - dvostruko više u odnosu na staljingradsku za koju mnogi pogrešno veruju da je bila najkrvavija bitka II svetskog rata. Bilo je i dvostruko više gubitaka: 2,5 miliona ljudi je poginulo, teško ranjeno ili zarobljeno - od toga 1,9 miliona na sovjetskoj strani. Prvi put je pod Moskvom zaustavljen Hitlerov blickrig i razbijen njegov san da će kao vihor preći preko Sovjetskog saveza. Poraz je bio i prvi signal da će Nemačka izgubiti rat. Kao što je objasnio Fabijan fon Šlabrendorf, nemački oficir koji se kasnije priključio zaveri protiv Hitlera, porazom kod Moskve uništen je "mit o nepobedivosti nemačkog vojnika". A ipak, bitka za Moskvu je danas u velikoj meri obavijena velom zaborava. To nije slučajno. Svaka iskrena ispovest o bici za Moskvu bi uzdrmala temelje sovjetske priče o velikom otadžbinskom ratu. Prečišćene verzije, kojih je sve više u eri predsednika Vladimira Putina, prikazuju Josifa Staljina kao vojničkog genija a njegov narod kao herojski ujedinjenog protiv nemačkih zavojevača. (Nije slučajnost što Staljinova reputacija slabi u periodima liberalizacije Rusije a jača kada dođe do novog "stezanja".) Međutim, Staljinove ogromne strateške greške, neznanje i brutalnost su zapravo omogućile nemačkim trupama da stignu u predgrađe Moskve i da ubiju i zarobe veliki broj pripadnika Crvene armije. Boris Videnski je bio kadet na Vojnoj akademiji u Podolsku kada je rat počeo i jedan od retkih srećnika iz njegove klase koji je preživeo kada su bili gurnuti, iako nepripremljeni, na nastupajuće nemačke trupe. Postao je stariji istraživač na Institutu za vojnu istoriju u Moskvi. Priseća se da je maršal Žukov, legendardni komandant Crvene armije, naredio nesporedno nakon završetka rata svojim zamenicima da grubo procene gubitke armije kojom je komandovao u bici za Moskvu. Kada su mu podaci dostavljeni, Žukov je povisio glas i rekao svom potčinjenom: "Sakrij to i ne pokazuj nikome!" Nisu samo ljudske žrtve poražavajuća činjenica. Na kraju krajeva, Staljin je uvek svoje vojnike - i sve druge oko sebe - smatrao potrošnom robom. Nikada nije oklevao da milione ljudi pošalje u smrt. Više uznemirava činjenica da se nekoliko stotina hiljada vojnika predalo neprijatelju u momentu najvećih iskušenja i muka za SSSR - iako su se neke jedinice herojski držale do samog kraja. Mnogi su se civili uspaničili i zato su krenuli u pljačkanje i druge oblike kriminala inače nezamislive u Staljinovoj policijskoj državi. Zato ne čudi što su se sovjetski istoričari radije bavili - pisali i govorili - o drugim slavnim bitkama. Moskovljani koji pamte 16. oktobar 1941. godine, dan kada su svi pretpostavljali da će Nemci ući u srce Moskve, i dalje govore o tome s uzbuđenjem. Dmitrij Safonov, koji je radio u fabrici blizu Moksve a koja je trebalo da bude izmeštena na Ural, vratio se toga dana da pokupi neke svoje lične stvari. Na železničkoj stanici je ugledao kofere, torbe, odeću, lampe, čak i pijanino - sve što su ostavili oni koji su pokušavali da se ukrcaju u bilo šta što se kreće. Peroni su bili krcati ljudima. "Skoro da nisam prepoznao svoj grad", rekao je Safonov. [You must be registered and logged in to see this image.]Moskva otpor Kradljivci su harali po prodavnicama hrane, fabrički radnici su stupili u štrajk a razjarene grupe ljudi su blokirale one koji su pokušavali da pobegnu automobilima, izvlačili ih napolje i pljačkali. Drugi su pak cepali postere Marksa i Lenjina i zajedno s ostalom komunističkom propagandnom literaturom bacali u kante za smeće na ulicama. Naravno, pre rata bi to bio nezamislivo kriminalno delo, ali više niko nije primenjivao stare zakone. Debeo, crni dim je izlazio iz dimnjaka Ljubjanke, sedišta NKVD-a, jer je tajna policija žurno spaljivala svoju arhivu. Veći deo sovjetske Vlade, zajedno sa stranim diplomatama i novinarima, železnicom je bio evakuisan u Kujbišev, grad na Volgi nekih 1000 km od Moskve, koji je trebalo da bude novo sedište Vlade kada prestonica padne u ruke neprijatelja. Očekivalo se da će im se i Staljin pridružiti za dan-dva. Specijalni voz je već čekao na stanici, zajedno s njegovim ličnim avionom Douglas DC-3 i još tri aviona - za slučaj da je Moskvu morao da napusti u žurbi. Staljinova politika i strašno pogrešne procene dovele su skoro do katastrofe. Masovne čistke Crvene armije 1937. i 1938. godine lišile su ga pomoći i znanja najiskusnijih oficira. Među prvim žrtvama bio je maršal Mihail Tuhačevski, aristokrata koji je postao komandant Crvene armije i koji je predvideo da će Nemačka napasti bez upozorenja a da će posledica biti dugotrajan, krvav sukob. "Šta pokušavate da uradite - da zastrašite sovjetsku vlast?" pitao je Staljin. Sovjetski diktator je, naravno ne lično, mučio i pogubio Tuhačevskog zbog pripremanja navodnog prevrata uz pomoć nemačkih nacista. Nekoliko hiljada starijih oficira doživelo je istu sudbinu. Pošto se dogovorio s Hitlerom i potpisao pakt o nenapadanju 23. avgusta 1939. godine, Staljin je ignorisao bezbrojna upozorenja sopstvenih špijuna i zapadnih državnika da se Nemačka sprema za invaziju. Nije dozvolio svojim vojnim liderima da podignu borbenu gotovost, što je dovelo do početnog niza nemačkih pobeda. Napadači su ubili ili zarobili ogroman broj vojnika Crvene armije i zaplenili naoružanje i skladišta ostavljena duž granične linije. Zato su mnoge sovjetske jedinice u borbu poslate bez oružja. Ilja Družnikov, slikar-ilustrator poslat na front, seća se da je u njegovoj jedinici svaki deseti vojnik imao pušku. Znači, nenaoružani vojnici su morali da slede svog naoružanog druga i čekaju da bude pogođen da bi mogli da preuzmu njegovu pušku. Staljina su ipak na kraju spasile Hitlerove još veće greške. Nemački diktator je u Rusiju poslao svoje trupe krajem juna 1941. godine bez zimske odeće. Firer je bio ubeđen da će trijumfovati pre zime. Sredinom jula nemačka vojska je već bila u regionu Smolenska a Hitlerovi generali, poput Hajnca Guderijana komandanta tenkovskih snaga, želeli su da nastave istočno ka Moskvi, udaljenoj samo oko 350 kilometara. Međutim, Hitler im je naredio da skrenu na jug i prvo zauzmu Ukrajinu. To su i učinili, ali su izgubili dragoceno vreme. Kada je 30. septembra započeta operacija Tajfun - napad na Moskvu - putevi su se vrlo brzo, zbog obilnih kiša, pretvorili u kaljugu a zatim je temperatura počela da pada. Umotavajući se u sve što su mogli da otmu od lokalnog stanovništva, nemački vojnici su ipak počeli da se smrzavaju - a njihova tela su često ostajala naslagana kao drva jer zbog zaleđenog zemljišta nisu mogla da budu sahranjena do proleća. Bitka za Moskvu sneg Sovjetski otpor je bivao sve jači. Hitlerovo insistiranje na trenutnom zavođenju terora na okupiranom području i surovo postupanje prema ratnim zarobljenicima bili su zapravo podstrek Staljinovim naporima da ohrabri i osnaži svoje trupe. Međutim, on ništa nije prepuštao slučaju. "Jedinice za blokiranje" bile su razmeštene iza linija Crvene armije sa zadatkom da streljaju svakoga ko bi se odlučio na povlačenje. Zakasnelo približavanje Moksvi nemačkih jedinica pružilo je Staljinu dovoljno vremena da razmesti oko 400.000 vojnika iz Sibira, i to kada je postao siguran da ga Japan neće napasti s istoka. Ti vojnici, opremljeni kompletnom zimskom opremom ubrzo su počeli da pobeđuju razvučene, iscrpljene i "zamrznute" nemačke jedinice. Oktobra 16., najgoreg dana tokom bitke za Moskvu, Staljin još nije bio uveren u povoljan ishod. Jedan vazduhoplovni oficir zatekao ga je kako sedi za stolom i naglas ponavlja: "Šta da radimo? Šta da radimo?" Dva dana kasnije, sovjetski lider je otišao na stanicu na kojoj ga je čekao specijalni voz. Pavel Saprijkin, deo tima koji je pripremao voz za putovanje, seća se da je video Staljina kako dolazi do svog vagona a zatim staje na platformu pored ulaza. Međutim, nije ušao u vagon već je napustio stanicu. Pokazalo se da je to bila sudbonosna odluka koja je ukazivala na to da nije još sve izgubljeno. Pošto je odlučio da ostane u Moskvi, Staljin je iznenada ponovo preuzeo sve konce u svoje ruke i pribegao taktici na koju se uvek oslanjao - brutalnu silu. Proglasio je vanredno stanje 19. oktobra a NKVD jedinicama je naređeno da ubijaju pljačkaše i sve koji su izgledali sumnjivo. Preživeli članovi tih patrola, među kojima je Jevgenij Anufrijev, oprezno opisuju šta su zapravo radili. "Imali smo naređenje da streljamo špijune i dezertere na licu mesta. Međutim, nismo znali kako da prepoznamo ko je špijun." Ipak, mnogo je Moskovljano ubijeno, a pljačke i nemiri su prestali. Međutim, sećanja na dane kršenja reda i zakona i situaciju kada je Moskva bila na korak od kapitulacije, ostaju živa do današnjih dana. Staljinove greške nikada nisu bile pomenute u zvaničnim istorijskim dokumentima. Niti se govorilo o tome da Staljin ne bi mogao da spasi svoju prestonicu da nije bilo još većih Hitlerovih grešaka - i, vrlo verovatno, da Staljin ne bi dobio ni rat. balkanmagazin. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Pet 21 Mar - 14:09 | |
| Velika bitka, iskrcavanje na Normandiju [You must be registered and logged in to see this image.]6.juna 1944.godine u 00:15 sati, prve savezničke padobranske brigade su počele desant na Normandiju. Ovom operacijom iz vazduha, koja se zvala "Tonga", je počela najvažnija bitka u ovom ratu - "Operacija Overlord" - a njen cilj je bio da se nacisti natjeraju na povlačenje iz Francuske. [You must be registered and logged in to see this image.]Vrijeme je bilo loše sve do dana njihovog desanta, tako da je postojao rizik da ova misija ne uspije, ali je Dvajt Ajzenhauer, komandant savezničkih snaga, znao da im je ovo bila jedina šansa i odlučio da se akcija nastavi po planu, prethodno je odloživši jedan dan. Do pet sati ujutru, svi pripadnici padobranskih brigada su se spustili i zauzeli svoje položaje, a saveznički brodovi i avioni su počeli da bombarduju njemačke ratne položaje duž obale. [You must be registered and logged in to see this image.]Do 6:30 ujutro, iskrcalo se oko 160.000 vojnika. Nijemci su prethodno saznali da se saveznici pripremaju da izvrše napad, ali nisu znali tačno gdje. Feldmaršal Romel, komandant njemačkih snaga u južnom dijelu Francuske, bio je siguran da će se oni iskrcati na Normandiji, ali se vlasti u Berlinu nisu slagali sa tim. Njihova pretpostavka je bila da će se saveznici spustiti u Kaleu, francuskom gradu koji se nalazio najbliže Berlinu. Napad saveznika je zaprepastio njemačke vlasti. Svi zvaničnici su smatrali da se napad na Normandiju ne može izvršiti u narednih nekoliko dana. Posljedica toga je bila nepripremljenost Nijemaca za borbu, zbog čega nisu imali nikakve šanse, a saveznici su im uništili sve vojne snage. Međutim, Hitler u početku nije bio obavješten o ovom napadu. Budući da je volio noći provoditi budan, često je spavao do kasnog poslijepodneva, pa su odlučili da ga ne bude. Kada se probudio, odmah je poslao naređenje da se rasporede i angažuju vojne snage, ali je već bilo prekasno. U narednih deset dana, iskrcalo se 600.000 savezničkih vojnika i potisnulo nacističku vojsku ka Njemačkoj. Tri mjeseca kasnije je oslobođen Pariz. Ova presudna bitka je dala prednost savezničkim snagama. [You must be registered and logged in to see this image.]Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Sub 14 Jun - 14:23 | |
| Bitka na Somi Najveća bitka Prvog svetskog rata Bitka za Somu imala je više od milion zaraćenih vojnika izbačenih iz stroja. Britanske i francuske snage su pokušale da se probiju kroz nemačke linije koje su se protezale duž 40 km dugačkog fronta koji je išao severno i južno od reke Some u severnoj Francuskoj. Jedan od ciljeva ove bitke bio je da odvuče nemačke snage iz bitke za Verden ili popusti njihov pritisak (cilj koji je na kraju i bio ispunjen); ali, na kraju su gubici ove bitke premašili gubitke bitke za Verden. [You must be registered and logged in to see this image.]Sećanje na bitku se najviše vezuje za njen prvi dan, 1. jul, 1916. godine, u kojem je iz stroja britanske armije izbačeno 57470 vojnika, od kojih je bilo 19240 ubijenih ili umrlih od posledica ranjavanja. Do danas je ovo dan sa najvećim gubicima u istoriji britanske armije. Iako je u britanskom pamćenju, Bitka na Somi ostala u stravičnom sećanju, ona je takođe bila strahovit udarac za nemaku vojsku; jedan oficir je opisao bitku poznatim riječima kao "muljeviti grob njemačke kopnene vojske". Tokom bitke na Somi, britanske snage su naučile puno lekcija o modernom ratovanju, dok su njemačke snage pretrpjele nenadoknadive gubitke. Zvanični britanski istoričar, Ser Džejms Edmonds, je izjavio da "nije previše tvrditi da su temelji završne pobjede na zapadnom frontu postavljeni tokom bitke na Somi godine 1916." Civilno stanovnistvo u Britaniji je po prvi put vidjelo užase modernog rata sa izdanjem propagandnog filma, Bitka na Somi koji je koristio snimke prvog dana bitke. Uvod Saveznička strategija za 1916. godinu je većinom definisana tokom konferencije u Šantilu 6. decembra, 1915. kada je odlučeno da se izvrše simultane ofanzive sa ruske strane na istoku, Italijana na alpama, i kombinovanih anglo-francuskih snaga za zapadnom frontu, koje su imale za cilj napad na centralne sile sa svih strana. Tokom kraja decembra mjeseca 1915, general Daglas Hejg je zamijenio generala Džona Frenča kao glavnog komandanta britanskih ekspedicionih snaga (eng. British Expeditionary Force - BEF ) Hejg je favorizirao britansku ofanzivu u Flandersu; zbog toga što je to područje bilo blizu linije opskrbe samih britanskih ekspedicionih snaga preko engleskog kanala, i imala je za cilj da odbaci njemačke snage od sjeverno morske obale Belgije, sa koje su njemačke podmornice bila prijetnja britaniji. Ipak, mada nije bilo zvaničnog dogovora, britanske snage su bile mlađi partner na zapadnom frontu i trebale su da se prilagođavaju francuskoj politici. U januaru 1916, francuski komandant, general Žozef Žofr, se složio da BEF načini glavni napor u Flandriji, ali nakon kasnijih rasprava u februaru, odluka je preinačena u kombinovanu ofanzivu u kojoj bi se francuska i britanska armija srele sa suprotnih strana reke Some u Pikardiji. Planovi za zajednicku ofanzivu na Somi jedva da su počeli da se realizuju, kada su Nemci započeli bitku za Verden 21. februara, 1916. Nakon što su se francuzi posvetili odbrani Verdena, njihova mogućnost da se drže svoje dogovorene uloge tokom planirane ofanzive je nestala, i cijeli teret se prebacio na britanske snage. Kako su borbe kod Verdena potrajale, cilj ofanzive na Somi se promijenio od zadavanja odlučujućeg udarca njemačkoj, na olakšavanje pritiska na francusku armiju. U 1916. godini, britanskoj armiji u francuskoj opasno je nedostajalo iskustvo u ratovanju. Početna Britanska redovna armija, snage šest divizija na početku rata, je bila efektivno uništena u bitkama 1914. i 1915. godine. Većinu britanske armije su sad činili dobrovoljci iz Teritorijalnih snaga i nova armija lorda Horacia Kičnera koja se počela formirati avgusta 1914. Proširenje armije je zahtijevalo generale za starije komandire, tako da je promocija išla zaprepašćujućom brzinom, i nije uvijek odražavala stvarnu sposobnost. Čak i sam Hejg je ušao u Prvi svetski rat kao komandir britanskog prvog korpusa, prije nego što je komandovao britanskom prvom armijom, zatim ekspedicione snage u francuskoj, efektivno grupu armija, sacinjenu od četiri armije (ubrzo pet) sastavljene od ukupno 60 divizija. Sredinom 1916. godine, Foker Skourdž je bio završen Kraljevski Letački Korpus je uspostavio vazdušnu dominaciju iznad fronta Some. Ovdje je britansko ratno vazduhoplovstvo je imalo 10 eskadrila sa 185 aviona protiv njemačke snage od 129 aviona. Snage Britanaca su vodile agresivnu ofenzivnu politiku koja im je omogućila da vrše korekciju atriljerijske vatre, uz pomoć aviona ili balona, dok su istovremeno sprečavali njemačke snage da same sprovode isto. Ta se situacija zadržala do septembra kada su njemci uveli u bitku nove avione, i balans snaga se opet promijenio u korist njemačkih snaga. [You must be registered and logged in to see this image.]Prvi dan bitke [You must be registered and logged in to see this image.]Prvom danu bitke je prethodilo sedam dana pripremne artiljerijske vatre u kojoj su britanske snage ispalile preko 1.5 miliona granata. Deset tunela napunjenih minama je takođe iskopano ispod njemačkih linija fronta i utvrdjenih tačaka; tri najveća tunela su sadržala oko dvadeset tona eksploziva. U napad je trebalo da krene trinaest britanskih divizija (11 iz IV britanske armije i dva iz III britanske armije) severno od reke Some i šest divizija VI francuske armije sa južne strane reke. Sa druge strane nalazila se II nemačka armija pod komandom generala Frica fon Belofa (Fritz von Below). Osovina napretka bila je usredsređena na stari rimski drum koji je išao od Albera prema zapadu do Bapoma, mesta udaljenog 19 kilometara severoistočno. Trenutak napada u bitci za Somu je bio 07:30, 1. Jul, 1916. godine. Deset minuta pre toga, u 07:20, tunel sa minama, Houtorn Ridž Ridauttunel, je dignut u vazduh. Osam minuta kasnije ostatak tunela sa minama je takođe detoniran (izuzev miniranog tunela na Kasino Pointu, zbog kašnjenja). U samom trenutku napada zavladala je kratka tišina, dok je artiljerija usmeravala svoje cevi radi otvaranja vatre na sledeću liniju ciljeva. Kada je artiljerijska vatra počela opet, oficiri su dunuli u pištaljke pozivajući prvi talas pešadije da izađe iz rovova. Pešadija je bila natovarena sa 32 kilograma opreme. U nekim slučajevima je izdata naredba da se formiraju talasi i da se hodajući napreduje prema ciljevima. na ostalim delovima fronta jedinice su ispuzale u prostor između rovova ("ničija zemlja") ranije, te su mogli da napadnu prednje nemačke rovove onog trenutka kad je paljba prestala. Uprkos žestokom bombardovanju, veliki broj nemačkih branilaca je preživeo, zaštićen u duboko ukopanim zaklonima, i oni su upeli da nanesu velike gubitke ranjivoj pešadiji u napadu. [You must be registered and logged in to see this image.]Vikipedija Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Poslednji izmenio katarina dana Uto 27 Jan - 14:01, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Sarra
Poruka : 9173
Učlanjen : 09.04.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 27 Jan - 1:51 | |
| Operacija Overlord[You must be registered and logged in to see this image.]Bitka za Normandiju je najveća pomorska invazija, nazvana Operacija Overlord, u istoriji, koja je uključivala preko tri miliona vojnika prevezenih preko kanala La Manš iz Engleske u Normandiju, u Francuskoj. Između ostalog to je i najveće bojište, a oni koji su prisustvovali borbama na obalama Omahe tvrde da je to bila prava klanica. Savezničke snage činile su mahom američke, britanske, kanadske i francuske, ali i australijske, belgijske, čehoslovačke, grčke, holandske, novozelandske, norveške i poljske jedinice. Odluka Amerikanaca i Britanaca da, pored onog u jugoistočnoj Evropi, gde su snage SSSR-a odbijale nemačke napade, otvore još jedno žarište, kako bi oslabile nalete na istoku Evrope, bila je fantastično razrađena i uhodana, ali nešto je pošlo naopako. Svi vazdušni napadi su odbijeni, i to greškom saveznika čije bombe nisu oštetile nemačke bunkere, tako da su nemački vojnici potpuno spremno dočekali protivnike ne dozvoljavajući im čak ni da se iskrcaju, obasipajući ih bojevom municijom. Inače, zanimljiva je činjenica da Nemci čak nisu bili ni spremni za taj napad, jer su bili apsolutno ubeđeni da po lošem vremenu i nemirnom moru, saveznici neće krenuti u akciju. A, opet bili su pripremljeni za odbijanje napada, o čemu govori podatak da je bitka za osvajanje Normandije potrajala još dva meseca nakon iskrcavanja, 6. juna 1944. godine. Poznat i kao D-dan, ovaj datum ostaje zabeležen kao početak kraja rata, nakon čega je probijena nemačka linija fronta u Francuskoj, sa finalim oslobađanjem Pariza i uništenjem džepa kod Faleza. Izvor: virutalnigrad.com |
| | | sav@ VIP
Poruka : 13899
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 08.08.2011
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke Uto 27 Jan - 2:43 | |
| Autentične slike iz Operacije Overlord [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Najveće svetske bitke | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 688 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 688 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|