Mirko i Slavko

Мирко и Славко је стрип о два дечака, партизанска курира, Мирку и Славку, који је излазио у едицији Никад робом издавачке куће Дечје новине из Горњег Милановца. Главни аутор „Мирка и Славка“ је био цртач Десимир Жижовић Буин, уз бројне сараднике. По стрипу је снимљен и истоимени дугометражни филм у режији Бранимира Торија Јанковића.

Историја

Југословенска народна армија оптужила је дотадашње стрипове за „антипатриотизам“, те је преко својих званичних новина упутила јавни позив за стрип који ће се бавити темама везаним за народноослободилачку борбу. Убрзо након тога, у издању Дечјих новина, појавио се стрип Мирко и Славко који ће касније бити назван „првим комунистичким блокбастером“. Стрип о дечацима-партизанима који се боре против „наивних и глупих Немаца“ убрзо је достигао тираж од око 200.000 примерака, након чега су се појавили и други стрипови који су се бавили тематиком везаном за догађаје из даље или ближе националне историје. Стрип Мирко и Славко био је толико популаран да издавач није могао да нађе довољно цртача како би задовољио захтеве публике. Творац и главни цртач стрипа, Десимир Жижовић Буин, све је теже постизао да подмири захтеве масовне продукције па му у помоћ између осталих прискачу и Живорад Атанацковић, Бранко Плавшић, Никола Митровић Кокан и Ратомир Петровић. Према Кокановим речима, помоћни цртачи радили су огромну већину посла — позадину и све споредне ликове, док је Буин у кадрове доцртавао само ликове Мирка и Славка. О огромној популарности стрипа сведочи и податак да је то једини стрип на простору некадашње СФРЈ по коме је снимљен филм.

Популарност стрипа почела је да опада почетком '70-их година XX века.

Најпознатији кадар из стрипа „Мирко и Славко”



Мало кога је у некадашњој Југославији мимоишао сусрет са „Мирком и Славком”, а још мање њих је знало да је стрип о партизанским куририма цртао човек који је рат провео у штабу Драгољуба Драже Михаиловића!

Поуздано се зна да је Десимир Жижовић Буин рођен 1920. године у селу Горњи Бранетићи, на обронцима Сувобора. Сам датум је споран (Буин је тврдио да је рођен на Цвети), пошто је у селима владао обичај да се деца црквеним и државним властима не пријављују одмах по рођењу, већ када се неким послом иде у варош или када се заврше сви пољски радови. Од оца је изучио коларски занат, и то је био само први од седам заната којима ће се бавити.
Надимак Буин му је остао још од времена када се у селу појавио неки француски геометар Бујон, који је сељацима премеравао парцеле. Дечак је био одушевљен његовом опремом, свуда га је пратио, чак почео да говорим искварени српским, и тако зарадио надимак под којим су га сви знали. Јако рано учи да чита, гута све могуће књиге до којих се у рудничкој забити тешком муком долазило, па на сеоским окупљањима глуми радио: седи, чита јуначке песме, а жене плачу. Открива да му и цртање иде од руке, па на неком зиду црта Светог Ђорђа, и на крају нико у селу није веровао да је то нацртало дете, већ да је неки ђаво ушао у село. У селу га затиче и рат.

Две десне цокуле

Од остатака разбијене војске која је у расулу лутала по земљи, није било тешко набавити оружје. Тако је и Буин, у замену за два хлеба, од неких војника узео пушку и цокуле. Једина невоља била је у томе што су у питању биле две десне цокуле. Чим је чуо да се на Букуљи окупља некакав четнички одред којим командује ђенерал Љубо Новаковић, он обује оне две десне цокуле, узме пушку, на главу стави шубару већу од њега, све онако како су носили стари четници, и крене на Букуљу. Тамо га Новаковићеве патроле прво заробе, вежу уз неко дрво, али на крају и приме у одред. Ипак, убрзо је увидео да ту отпора нити има нити ће га бити, да се Новаковићеви пратиоци кабадахијски понашају према народу, да сам ђенерал фантазира о Енглезима који се искрцавају на Јадрану, и чак им креће у сусрет.
За време тог марша Буин некако на Руднику успева да се извуче из Новаковићеве групе. Сам ђенерал се касније ставља под команду Косте Пећанца, па прелази код партизана, да би на крају окончао у Црној Гори. Крајње необичан лик у времену које је таквима обиловало. Од Рудника до Равне горе није далеко, па Буин међу првима стаје под заставу пуковника Драгољуба Драже Михаиловића.



Убрзо по избијању устанка, четници и партизани заједно нападају и ослобађају Горњи Милановац, где су успели да заробе и један тенк. Према сведочењима учесника, један млади четник је са једне стране тенковске куполе намалао двоглавог орла, а са друге стране петокраку. Тај младић био је Буин. Нашло се ту и нешто ратног плена, нашем јунаку је допао војни бицикл, двоглед, фотоапарат. Уз дозволу команданта, тако окићен и упарађен, са све наочарама за сунце, које је негде нашао, одлази да се покаже у свом селу.
Одсуство је кратко трајало, и по повратку у Милановац замало остаје краћи за главу. Ништа не слутећи, на оном бициклу се довезао у град и иза првог ћошка налетео на немачки тенк. Наиме, немачко појачање је у међувремену избацило устанике из града. Сведочи и како је немачки тенкиста из чистог беса испалио гранату на сат на црквеном торњу, који се није слагао са његовим сатом.

Рапорт за Сремски фронт

По повратку на Равну гору, бистрог сељака приметио је и Драгиша Васић, „Чича број два”, књижевник и главни идеолог покрета. Распоредио га је у редакцију листа „Равногорски борац”, где је као илустратор и графичар углавном радио заглавља. Новине су рађене примитивно, у шумским условима, на шапирографу, али су ипак, колико-толико редовно, излазиле. Буин је вероватно једини из Васићевог штаба који је преживео рат, поготово послератни обрачун.
У јесен 1944. године преко неког рођака комесара дошао је у Београд у „Уметничку радионицу”, којом је руководио сликар Ђорђе Андрејевић Кун. У тој радионици израђивани су велики Стаљинови и Титови портрети за разне свечаности, пароле и плакати. Кун је добио извештај да му је нови помоћник рат провео у четницима, и на рапорту почео да га испитује о томе, на шта му је Буин одбрусио да јесте био у четницима, али и да је његов, Кунов отац, радио решења за Недићеве паре, па још на то из новчаника извадио новчаницу с потписом „Вељко А. Кун”. Ни њему самом није било јасно како га Кун није убио на месту, с обзиром на то да се одмах ухватио за пиштољ.



Ако га није убио, снабдео га је позивом за крваве борбе на Сремском фронту, са све неком чудном ознаком дописаном црвеном оловком поред имена. Буину је то било сумњиво, па се преко оног истог рођака добровољно пријавио за фронт, и завршио у културном одсеку Друге пролетерске бригаде. Важно је било избећи ону црвену ознаку, а Кун, који га је срео неколико година после рата, чудом није могао да се начуди како је претекао, пошто га је он послао да чисти минска поља, а ту се нико није главе наносао.

Никад робом

Пошто се демобилисао, а пораженој страни се није лако праштало, населио се у Банату где га нико није знао. Добио је неку земљу, али су га вукле планине, па се брзо вратио у Милановац, и после неколико грађевинских послова запослио у „Типопластици”, тада великој фабрици амбалаже. Ту је постао претеча онога што ће касније називати „индустријски дизајн”. Радио је дизајн амбалаже за бомбоне, женске чарапе и разне друге производе. А онда је једно дружење за кафанским столом од њега начинило легенду стрипа на овим просторима.
Крајем 1956. године Војислав Вељић, Аца Лазаревић и Срећко Јовановић су свом пријатељу Буину открили да покрећу праве новине за децу, штампане у штампарији, а не умножаване гештетнером. Назвали су их „Дечје новине”, а требао би им неко ко би илустровао народне песме. Из те идеје и тог предлога настали су стрипови о Марку Краљевићу, „Немушти језик”, „Хајдук Станко”, „Магеланов пут по свету” и многи други. После почетног успеха, добио је задатак да направи стрип о дечацима који се боре против Немаца.
Како је и сам учествовао у догађајима, додуше на другој страни, знао расположење омладине, решеност да се бори по сваку цену, то му није било тешко да створи стрип о пекарском шегрту Мирку, у градићу негде у Шумадији. Сама позадина и атмосфера нису биле проблем, с обзиром на то да се Милановац и остали слични градићи углавном нису променили за десетак година. Није ни Буин, па тај шегрт мења с војником у бекству два хлеба за пушку, и одлази да се бори. Нигде нису поменуте и две десне цокуле.



Двадесет петог новембра 1958. године, у 23. броју „Дечјих новина” излази први наставак стрипа „Никад робом”. Насловљен је по једној пароли са демонстрација 27. марта, и тада нико није могао да претпостави да је то почетак најомиљенијег југословенског стрипа свих времена. Стрип је излазио у наставцима до 1960. године, да би онда прешао у истоимену новопокренуту едицију, уз још неке стрипове са тематиком из националне историје, неких других аутора. Ипак, ни један од тих стрипова није био ни близу омиљен као „Мирко и Славко”, па су од 1969. године и 195. броја у овим свешчицама објављиване искључиво пустоловине малих курира.



Уништавање непријатеља

На самом почетку Мирко је имао ратног друга Бошка, који је убрзо и страдао, па је у редакцију стигла гомила писама, како деце, тако и бивших бораца, који су протестовали из све снаге. Шта ће, како ће, није било друге него да се уведе нови другар Славко, који се појављује у четвртој епизоди. Њих двојица израстају у нераздвојни двојац, који пролази кроз најневероватније пустоловине. У њима су побили више мрских окупатора него у филмовима Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић и Јул Бринер заједно, а занимљиво је да су се борили искључиво против Немаца, док се четници не помињу, насупрот тада важећој и владајућој идеологији.
Од када је уведен лик Славка, битно се разликовао од старијег му друга. Мирко је одлучан, смео, пожртвован, укратко идеалан соцреалистички лик, док Славко уме да се уплаши, сумња, пита. Зато је и стално у сенци Мирка, који увек иде напред, предлаже, налази решења тамо где их наизглед нема. Разлика се види и у оружју којим их је Буин наоружао. Мирко носи „МП40”, популарно „шмајсер”, који су у рату, а поготову у каснијој партизанској митологији, носили искључиво команданти, комесари и остали главни јунаци. Славко је наоружан обичним карабином.



Двојица дечака све успевају, сами или уз малу помоћ других, па им тако полази за руком и да разнесу немачки оклопни воз, уз много других објеката, авиона, камиона и остале ратне технике. Сама прича је таква, наивна, али и Буин је истицао да он ради стрипове за децу, да то не сматра уметношћу, а оно што је најважније, деца те стрипове обожавају.
Тиражи су били огромни, до 180000, свеске су излазиле недељно, све се претворило у индустрију, која је изградила добар део Горњег Милановца. У пројекат су морали да се укључе и други цртачи. Они су цртали споредне ликове и позадине, док је Буин убацивао главне јунаке и радио насловне стране, пуне акције или „куновске” партизанске жанр-сцене.
Појавио се и пратећи материјал, Мирко и Славко нашли су се на мајицама, ђачким торбама, свескама, увијачима и осталом прибору. Чак су по Хомољу виђали децу обучену у длаку као Мирко и Славко.
Када се Буину омакло да једном рани Славка, добио је десетак хиљада писама у стилу: „Чико, не дај Славка, погибе...”. И шта ће, у следећој епизоди Славку скине завој.

Цистерна туша

Врхунац је био 1973. године, када је снимљен и филм „Мирко и Славко”, у режији Торија Јанковића, а са Батом Живојиновићем у једној од главних улога (не, није глумио Мирка). Филм је добио награду на фестивалу дечјег филма у Пољској.
Као и увек када дође до хиперпродукције, долази и до пада квалитета, и 1979. године серијал је угашен. Томе је кумовала и хајка поведена средином седамдесетих, у којој се стрип нападао као шунд, а ишло је и до питања како то да четник може да црта партизанске стрипове. Касније се испоставило да је све закувала конкуренција из друге издавачке куће, која се бавила увозним стрипом.



Средином осамдесетих Буин се поново вратио свом стрипу, па је неколико епизода изашло на страницама листа „Тик-так”, али без неког успеха. По његовим речима, до тада је на „Мирка и Славка” потрошио бар цистерну туша.
И у време највеће славе стрипа, Буин је био запослен у „Типопластици”, где је остао до пензије, а успевао је да ради дизајн и за друге милановачке фабрике. Његова је етикета за препеченицу „Таково”, чувени брка. Уз све то, бавио се и обрадом камена, правио крајпуташе, скулптуре и, изнад свега, сликао.
И тако све до 7. децембра 1996, када се овај неуморни самоуки сељак и уметник упокојио.
А оно „Мирко, пази метак! Хвала, Славко, спасао си ми живот!”? То је само део кампање против стрипа из седамдесетих, који се претворио у урбану легенду. У стрипу се такав дијалог никада није појавио, све остало су монтаже.


politikin zabavnik.

Najveća fora iz stripa Mirko i Slavko.  

Fora za sva vremena.  

Mirko i Slavko (Nikad robom)



Mirko i Slavko bio je omiljen i veoma tiražan strip u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Bio je to strip o dva dječaka, partizanska kurira u Drugom svjetskom ratu, koji je izlazio u ediciji Nikad robom izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Glavni autor stripa bio je crtač Desimir Žižović Buin, uz brojne suradnike.
Strip je isprva izlazio u okviru  lista Dečje novine,  na svega pola stranice, te  niko nije mogao da zamisli koliki će uspjeh ova socrealistička i relativno loše crtana i pričana serija imati u javnosti.

Strip je koncipiran na jednostavnim zapletima i stereotipnim likovima, što je sasvim odgovaralo duhu tog vremena. Mirko i Slavko su primljeni  sa velikim oduševljenjem na tržištu i kod čitalaca, a doprinos ovom masovnom fenomenu, nikada prije i nikada kasnije ponovljenom na teritoriji čitave bivše Jugoslavije, sigurno je i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, nakon vojske tada najmasovnijem i najsigurnijem tržištu.


Antipatriotski stripovi i prvi komunistički blokbaster
Do samog nastanka Mirka i Slavka došlo je tako što je Jugoslavenska narodna armija optužila sve dotadašnje stripove za "antipatriotizam" te je preko svojih zvaničnih novina uputila javni poziv za strip koji će se baviti temama vezanim za narodnooslobodilačku borbu. Ubrzo se u Dečjim novinama pojavljuju Mirko i Slavko, koje će kasnije nazvati i "prvim komunističkim blokbasterom".

Maja 1963. krenula je edicija zasebnih strip svesaka Nikad robom. Prva je bila baš nova epizoda Mirka i Slavka. Tada su mnogi crtači sa teritorije bivše Jugoslavije radili na stripovima iz različitih perioda jugoslavenske historije. Srednji vijek im je bila omiljena epoha, ali se ni Prvi svjetski rat nije zaobilazio.



Ipak, nakon nekoliko stotina svezaka, edicija Nikad robom postala je mjesto plasiranja samo jednog stripa - Mirka i Slavka. Disproporcija u prodatom tiražu tih epizoda i priča ostalih autora bila je tolika da dilema nije postojala. Novi tiraž serije Nikad robom i strip o dječacima-partizanima koji se bore protiv "naivnih i glupih Njemaca" išao je oko 200 hiljada primjeraka po broju, a povećala se i učestalost izlaženja. Epizode su, umjesto samo jednom ili dva puta mjesečno, objavljivane sedmično.

Mirko i Slavko postali su toliko popularni da izdavač nije mogao naći dovoljno crtača kako bi zadovoljio zahtjeve publike. Tvorac i glavni crtač stripa, Desimir Žižović Buin, sve je teže stizao podmiriti zahtjeve masovne produkcije te mu u pomoć između priskaču i Žika Atanacković, Branko Plavšić i Nikola Mitrović Kokan.

Prema Kokanovim riječima, pomoćni crtači radili su ogromnu većinu posla - pozadinu i sve sporedne likove, dok je Buin u kadrove docrtavao samo likove Mirka i Slavka.


O ogromnoj popularnosti Mirka i Slavka svjedoči i podatak da je to jedini strip iz SFRJ po kome je snimljen film.

Fenomen popularnosti ovog stripa nestao je na najnevjerovatniji način. Iako ideološki krajnje podoban, u birokratskom generalnom udaru početkom sedamdesetih na strip kao na nesporni šund te oporezivanjem Mirka i Slavka edicija je nesnosno poskupjela, tražnja i tiraž su se smanjili, a likovi su opstali još samo u matičnom listu i ponekom izdanju Dečjih novina. Tako je bilo sve do 1976. godine, kada ih je, umjesto Njemaca, vrijeme potpuno porazilo.

Riječ kritike i mjesto u pop-kulturi
Kritičarka stripa Vjera Šćepanović smatra da je jednostavnost i nepobjedivost glavnih junaka ovog stripa ubrzo dovedena do apsurda. Ljudi su se privatno šalili kako su Mirko i Slavko sami pobili više Njemaca nego što ih je ikad prešlo jugoslavensku granicu, čak više i od Bate Živojinovića. Čuveni dijalog "Mirko, pazi metak!", nakon čega se Mirko baca u zaklon i odgovara "Hvala ti, Slavko! Spasio si mi život!", postao je opće mjesto u šalama na račun državnog socijalizma.

Smiljka Vasić, viša stručna saradnica Instituta za fonetiku i patologiju govora SANU, smatra da je ovaj strip bio "dobar pokušaj", ali da je "šteta samo što se toj temi nije prišlo još studioznije, i likovno i tekstualno".

Slikar i ilustrator, Radomir Stević-Ras, objašnjavao je da su Mirko i Slavko propuštena prilika da se stvori dobar domaći strip iz oblasti narodnooslobodilačke borbe: "'Mirko i Slavko bi mogao biti naš dobar strip, ali za to je potreban timski rad: scenarist, ilustratora, dramaturga. Jer, u stripu je sve važno: i crteži i slovo i srce, dijalog ... "

I pored ovakvih kritika, strip je bio i ostao lijepa uspomena većini koja ga je čitala i sa uživanjem čekala sljedeći broj. To što su pobili više Njemaca nego što ih je bilo - samo je doprinjelo popularnosti stripa.

Ipak, vrhunac popularnosti Mirko i Slavko su dosegli sa snimanjem istimenog filma režisera Torija Jankovića. Film je premijerno prikazan 1973. i predstavlja jedino jugoslavensko kinematografsko ostvarenje rađeno po stripu.

(radiosarajevo.ba)

Nakon stripa - šale

Nakon gašenja serijala Mirko i Slavko nastavili su da žive kao junaci šala te u pjesmi Ramba Amadeusa - Kataklizma komunizma.

Jedna od šala glasi da su Mirko i Slavko dokaz da su i partizani imali superheroje. Naime, Slavko je imao nadljudsku vizuelnu sposobnost. Mogao je da uoči čak i nadolazeći metak, a Mirko je posjedovao nemjerljivu brzinu i mogao je isti taj metak sa lakoćom da izbjegne. Kažu da su ga jednom vidjeli kako se utrkuje sa gepardom sve dok ovaj nije posustao.

Dalje su popularne šale "Mirko, pazi zrno! Hvala Slavko, spasao si mi život! ...i nastaviše da krune kukuruz" i "Mirko, pazi metak! Nemaš brige, Slavko, ja sam nindža!"

Mirko i Slavko – Mirko pazi metak. Hvala Slavko, spasio si mi zivot.


Da li vam ova rečenica nešto govori? Naravno ne. Ovo je bila samo parodija za strip o dva dječaka, partizanska kurira, Mirka i Slavka u Drugom svjetkom ratu, koji je izlazio u ediciji Nikad robom izdavačke kuće Dječije novine iz Gornjeg Milanovca. Glavni autor stripa bio je crtač Desimir Zizović, uz brojne saradnike.

To je bio veoma omiljen i trazen strip u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina. Strip o dječacima – partizanima koji se bore protiv “naivnih i glupih Njemaca” išao je oko 200 hiljada primjeraka po broju, a povećala se učestalost izlazenja. Epizode su se, umjesto samo jednom ili dva puta mjesečno, objevljivale sedmično.

O ogromnoj popularnosti stripa svjedoči i podatak da je to jedini strip na prostoru nekadašnje SFRJ po kome je snimljen istoimeni dugometrazni film u reziji Branimira Torija Jankovića.

Popularnost stripa počela je da opada 70 -ih godina XX vijeka.