Hejzi

Hejzi je detektivski-porno štivo koje je pisao Gradimir Pešćanović alias T.H.Grejč.

Hejzi (izdavač Dnevnik Novi Sad)

1.Genije zločina
2.Kvartet ubica
3.Mreža smrti
4.Čudni ubica
5.Želim te mrtvog
6.Šok koridor
7.Hotel za ubice
8.Manijak

Naslovnice Hejzija su uvek bile veoma dopadljive, a Hejzi je imao lice Alena Delona

T. H. Grejč, čovek koji je kreirao harizmatičnog Hejzija, detektiva iz Njujorka, čuveni je pisac koji nikada nije postojao, već ga je, kao i hiljade drugih likova i pseudonima, izmislio rođeni Beograđanin, a po slobodnom izboru Novosađanin Gradimir Pašćanović, pisac koji nikada nije prešao Atlantik, a tako dobro poznaje Njujork

Gradimir Pašćanović je neo­bičan čovek. Za tridesetak godina napisao je ukupno 600 romana, a samo o Hejziju, pod pseudonimom T. H. Grejč, oko 120.Napisao je i više od 2.000 kratkih krimića i bezbroj ljubavnih, erotskih, horor, vestern i SF priča. Grada nikada nije bio slavan niti je imao takve ambicije. On je samo neverovatno iskren: „Pisao sam sve te knjige da bih zaradio lovu“. Uspeo je da zaradi dovoljno novca da živi pristojno, a bogatstvo mu je zamalo izmaklo i to zbog političkih okolnosti. hejzi2 Najproduktivniji srpski autor nikada nije pretendovao da bude pisac ozbiljne literature koja će ući u čitanke, već je ceo život pisao šund romane koje je osamdesetih godina čitala cela Jugoslavija, a skoro niko nije znao ko ih piše. Njemu to nije smetalo, sve dok su stizali honorari. Iako se njegov opus može smatrati efemernim i nevažnim, ne treba zaboraviti da je sve te knjige trebalo napisati i da su ih ljudi čitali, u dahu, kako se i čitaju takve knjige. A to nije lako postići. Kada se zaviri u svet Gradimira Pašćanovića, vrlo brzo postaje očigledno da je to svet pravog pisca, koji sedi sam u sobi i izmišlja junake, služeći se metodologijom koje se ne bi postideli ni veliki autori. U tom svetu ima svega: milioni zabeležaka, pažljivo kreirani likovi, vešto skrojene radnje i, naravno, bezgranična mašta.
- Uvek sam nosio svesku sa sobom i zapisivao. Jedna reč ili replika nekada mogu biti inspiracija za ceo roman, a kada imam pet–šest rečenica, onda dalje ide lako. To je čista veština. Tehnika pisanja je potpuno ista kao i pri pisanju ozbiljne literature. Likovi moraju biti razrađeni, ništa ne sme biti suvišno. To je veliki pazl, treba složiti nekoliko hiljada delova u kompaktnu celinu – priča Grada.
Grejč o okolnostima u kojima piše priča:
- Zaključam se u malu sobu 10 sa 10 u kojoj imam samo krevet, sto i pisaću mašinu. Ceo dan ne jedem ništa, samo stalno gore tri cigarete. Tu su, naravno, i ogromne količine kafe.
Ostalo je sve mašta pisca, za­be­ležena na milionima za­beleški o mnogobrojnim detaljima. Kako nam priča, pisao je baš brzo. Recimo, za vikend pošalje decu i ženu na selo i napiše 15 priča. Ljubavne romane od 105 strana, što je bila standardna dužina, pisao je za nedelju dana, a detektivske, koji su imali između 180 i 220 strana (ako se radnja otme kontroli) za tri nedelje. Od prodaje je dobijao između sedam i deset odsto, odnosno oko 3.500 maraka. A to je bila ozbiljna zarada, čak i za Zapad.
Grada je morao da osmisli i originalnu radnju za svaki od 600 romana. Kako kaže, samo je jednom pokušao da krade, i to priču iz ”Dilana Doga”. Nekoliko godina je čitao ovaj strip i učinilo mu se da bi bilo dobro da neke delove prisvoji i ubaci u roman. I čim je knjiga objavljena, dobio je stotine pisama besnih čitalaca. „Ovo je ukradeno iz Dilana Doga“, pisali su besni fanovi Hejzija. Tada je shvatio da sve što napiše mora sam da izmisli, u suprotnom, niko ga neće čitati.


U najvećem broju slučajeva reč je o akciono-urbanim krimićima, ali je Pašćanović pisao i komplikovane romane, koji se mogu porediti s partijom šaha, romane koji čitaoca drže u neizvesnosti do poslednje rečenice. Princip je da sve što zna junak koji rešava slučaj mora znati i čitalac, ni manje ni više, jer je nepošteno lagati. Tu treba znati kako sakriti loptu, a ne varati. Dakle, treba navesti na pogrešan trag. A da bi se to postiglo, bilo je potrebno mnogo rada i razmišljanja, kao i poznavanja činjenica. Samo pisanje proizilazi iz svega toga.
Za svaki roman stvarao je oko 15 likova, koje je morao dobro da poznaje. Grada bi prvo osmislio osnovnu liniju radnje, a potom bi se posvećivao detaljima. Sve je moralo biti dovedeno do savršenstva: kako se junaci izražavaju, koja im je boja kose, odakle su, kako govore, kako su obučeni... Te detalje čitaoci primećuju jer mnogi znaju, pre svega iz filmova, kako se oblače i izražavaju Njujorčani, a kako neko ko je došao iz Novog Meksika.
hejzi3 Ljudi iz zapadne Amerike imaju drugačija imena, pa je Grada nabavio telefonske imenike iz Njujorka i Los Anđelesa. A pre nego što ih je nabavio, koristio je dva magnetoskopa kako bi snimao odjavne špice filmova. Takođe, imao je i posebnu svesku sa španskim ili japanskim imenima, za slučaj da piše romane o borilačkim vešti­nama.
- Svaka sitnica se morala dovesti do perfekcije, jer tržište ne oprašta. Jednom ili dva puta možeš da prevariš publiku, ali onda sledi kazna – neće da te čitaju. Pošto se radnja romana o Hejziju događa na Menhetnu, svaki detalj je morao da bude realan. Recimo, morao sam da znam koliko koštaju pića, imao sam cenovnike mnogih kafana i restorana iz Njujorka. Ako junak pije piće za šankom, ono je jeftintije, ako se pije koka- -kola iz flaše, to ne košta isto kao da se pije iz čaše. To sve mora da se zna. Kada junak trči Central parkom, mora se znati koliko mu vremena treba da stigne s kraja na kraj. Koliko košta brza hrana, a koliko jelo u restoranu. Sve to moram znati da ne bih ispao neozbiljan. Junak mora da se kreće stvarnim ulicama. Jednom mi je neki naš čovek koji je radio kao taksista u Njujorku rekao: „Kako je Hejzi mogao tu da skrene kada je to jednosmerna ulica“. Stjuardese su mi donosile materijale, karte, cenovnike, imenike... To je bilo nekada, a sada je sve lako jer za nekoliko sekundi sve te podatke mogu naći na internetu – objašnjava Grada.
Kada su u jednom periodu postali popularni detektivski romani u kojima važnu ulogu igraju forenzičari i patolozi, pisci su morali da se upoznaju s medicinom. Tako je i Grada prionuo na vanškolsko studiranje medicine.
- Ja tu oblast uopšte nisam po­znavao pa sam otišao na sajam, na štand medicinske literature, kupio sve te knjige i počeo da učim. Kao za ispit. Izvlačio sam beleške kako bi mi dijalozi bili realni, podvlačio sam s pet flomastera različitih boja, pravio šeme... Sve što tamo piše ima osnovu u medicini jer su moje romane čitali i doktori – objašnjava Grada.
Novosadski pisac je mogao i da se obogati od pisanja. Izdavačka kuća iz Nemačke čula je za njegove romane pa su urednici hteli da pročitaju jedan od njih. Zvali su Gradu i tražili od njega da im pošalje jedan roman po slobodnom izboru, ali da bude preveden na dobar nemački. Pašćanović je nekako uspeo da dođe do odličnog prevodioca, pisca Dragana Velikića, kome je platio 3.000 maraka za prevod. Velikić je, kako kaže Grada, to uradio maestralno. Nemci su dobili prevedenog Hejzija i dali Gradi neverovatnu ponudu: Hteli su da otkupe prava na sve romane o detektivu (u tom trenutku ih je bilo 60) za izdavanje u Zapadnoj Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, gde se govori nemački, kao i u Alzasu i Loreni u Francuskoj, gde ima nemačkih govornika. Za to su hteli da plate između tri i pet miliona maraka. Planirali su da izdaju sve romane, a na osnovu priča su hteli da prave TV serije, filmove, stripove, radio-drame...
Međutim, baš u to vreme počela su politička previranja, jogurt revolucija, Milošević... i posao je propao. Nemcu su poslali faks i rekli da zbog krize neće da rade sa ljudima s ovih prostora.
- Bio sam mesec dana pijan. Pošto samo mislio da je sve dogovoreno, već sam bio napravio plan. Merio sam plac u Novom Sadu na koji mogu da stanu i bazen i teniski teren, šmeknuo sam najbolji ”mercedes” koji ima kod nas da se kupi... To je bilo teško razočarenje – seća se Grada.
Koliko su bili popularni Grejčovi romani potvrđuje i jedna ane­gdota iz novosadskog knji­ževnog života. Grada nam priča:
- U kafani ”Domino”, čiji je vlasnik bio čuveni ugostitelj Bela, za stolom je sedela jaka alkoholičarska postava: Đoka Randelj, Aca Bikicki, Mika Antić, Bora Vinjak i još neki kojih ne mogu da se setim. Sedimo i svi me zovu Hejzi. Bela nas služi i pita što me tako zovu. Oni mu odgovore da sam ja pisac tog romana, a on lakonski kaže da to nije tačno jer Hejzija piše neki Amerikanac T. H. Grejč i kaže kako ima sve romane ukoričene u sveskama. Nisu mogli da ga ubede i ja se setim da u torbi imam rukopis romana „Metak za Hejzija“. Izvadim papire i dam mu ih. Tek tada je shvatio da ja stvarno pišem Hejzija – priča Grada.
I odjednom, veliki pisci uopšte nisu bili važni. Bela je, kako priča Grejč, znao dijaloge napamet, jako je voleo Hejzija. Stavi čovek flašu viskija, ali je morao da napomene: „Izvini, viski nije Kentaki“, pošto Hejzi pije isključivo taj viski. Potom donosi knjigu utisaka u kojoj se poslednji upisao Dobrica Ćosić, tada predsednik Jugoslavije. Kaže: ”Ćosić je dobio jednu stranu, a vi imate četiri”.
- Bela sedne s nama i pita me da li bi mogao da napišem roman o kafani ”Domino”, ali da bude smeštena u Njujorku. Ja se onako pijan složim i pitam šta dobijam zauzvrat. On kaže kad god dođem - ručak i piće, umereno. Ja odem korak dalje i kažem da nikada ne sedim u kafani, da nisam alkoholičar koji sam u kafani razmišlja o prolaznosti života, već sam uvek s nekim u društvu. On odgovori da će celo društvo imati prvo piće besplatno. Meni se dopao dogovor. Pošto je to bilo veoma inspirativno veče, na­rednih dana se­dnem i napišem „Dva­naest ubijenih i Hejzi“. Roman je objavljen, a glavni junak je, naravno, Bela. To mi je možda najbolji roman. Bela je narednih godina ispoštovao dogovor. Ali je kafana zatvorena nakon nekoliko godina. Nažalost – govori Grada.
Tokom ratova devedesetih go­­di­na njegovi romani su švercovani preko Mađarske. Čitaoci u Hr­vatskoj i Bosni bili su željni avantura detektiva Hejzija, pa im je Grejč slao romane uhodanim švercerskim rutama.
- Ušao sam u taj milje polupodzemlja. I ti šverceri su čitali moje knjige, pa mi nije bilo teško da ih ubedim da pored salame i sira odnesu i poneki roman. Hejzi je kopiran za vreme opsade Sarajeva. Ljudi nisu imali ni hrane ni vode, pa ni Hejzija. Prijatelji su im ga slali kako su znali i umeli – seća se Grada.
Osamdesetih godina Gradimirovi romani su prodavani u ogromnim tiražima. Nije bilo edicije ispod 20.000 primeraka, jer su urednici gasili sve što se slabije prodavalo. Krimići su štampani u 100.000 primeraka. Devedesetih je Grejč zarađivao mnogo više nego većina ljudi u Srbiji. U Hrvatskoj je tajnim kanalima slao rukopise i dobijao po 1.000 maraka za naslov, dok su ovde ljudi imali platu pet maraka.
Grada kaže da je jedan od rodonačelnika erotskog tri­lera. Prvi je objavio takav roman, sredinom osamdesetih. Odmah se digla velika prašina. Na prvoj strani ”Književnih novina” izašao je tekst o tome.
- Bilo je u tom romanu totalnih bljuvotina i veoma vulgarnih dija­loga. Ali taj kritičar je napisao pozitivan tekst. Pisao je da je Srbija jedino za vreme Rakića, Disa i Pandurovića bila na nivou svetske književnosti, ali da se danas ponovo vratila na to mesto i to zahvaljujući ovom romanu. Malo se zafrkavao, ali me nije napao – kaže Grada, koji poslednjih godina sve manje piše, jer publika sve manje čita, ne samo njegove romane, nego knjige uopšte.
Tiraži su veoma mali i od honorara nije moguće živeti, ali Grada ne odustaje i nekako uspeva da pronađe svoju publiku, koja uz njegove priče odlazi u svet mašte, u svet detektiva, teških slučajeva, melodrama, opasnih situacija, brzih automobila, krvi i benzina.


vm.rs