O Novom Sadu...

Novi Sad je grad širokih bulevara, velelepnih objekata, obilja parkova i zelenila, uređenih ulica i brojnih mesta za odmor i razonodu. Sa blizu 400.000 stanovnika, uključujući i okolna mesta, grad se smestio pored leve obale Dunava, u južnoj Bačkoj.

Gradnju tvrđave pratilo je širenje naselja na suprotnoj obali Dunava, označeno raznim imenima – Neoplanta, Ujvidek, Neusatz, da bi 1. februara 1748. godine dobio ime Novi Sad. Tada su njegovi žitelji platili bečkom dvoru 95.000 ondašnjih forinti za dobijanje statusa slobodnog grada. U Revoluciji 1848/49, grad je bombardovan i uništen. Nekom čudnom snagom njegovi građani su ga obnovili u kombinaciji baroka i drugih arhitektonskih stilova, uzdigavši ga u drugoj polovini XIX veka u „Srpsku Atinu“.

Ime i grb grad je dobio 1. februara 1748. poveljom carice Marije Terezije i tako postao slobodan kraljevski grad: Neoplantae, Neusatz, Ujvidek, Novi Sad. Na grbu se na plavoj pozadini ističu tri masivne kule ispod kojih protiče Dunav preko zelene livade. Iznad kula se nalaze Nojev golub i natpis na latinskom Sigillum Regiae Liberaeque Civitatis Neoplantensis, što bi u prevodu na srpski jezik značilo: Pečat kraljevske slobodne varoši Novog Sada.

Od kada je u periodu socijalizma postao glavni grad Autonomne Pokrajine Vojvodine, Novi Sad je politički, ekonomski, kulturni, prosvetni i svaki drugi centar severne pokrajine Srbije. On je univerzitetski grad sa većim brojem fakulteta i viših škola i medijska imperija na čak pet jezika: srpskom, mađarskom, slovačkom, rumunskom i rusinskom, što nigde u Evropi nije postojalo. Grad festivala za decu, mlade i stare sa brojnim manifestacijama kao što su Zmajeve dečje igre, Sterijino pozorje, Nomus i najnoviji EXIT festival. Grad kulture sa brojnim bibliotekama, muzejima, galerijama. Legendarni Janika Balaž i kompozitor i dirigent Sava Vukosavljev učinili su da tamburaška muzika postane još jedan važan simbol grada.

Tu je zdravstvena zaštita na veoma visokom nivou, čemu izuzetan doprinos daju Instutut svetskog renomea za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici i Medicinski fakultet, koji je dao veliki broj vrsnih naučnika i stručnjaka. Zahvaljujući stručnjacima Instituta za ratarstvo u Novom Sadu nastaju međunarodno priznate nove sorte pšenice i kukuruza, a jedan od zaštitnih znakova grada je Novosadski sajam sa više međunarodnih sajamskih priredbi, od kojih naravno posebno valja izdvojiti Poljoprivredni sajam.

Rana istorija Novog Sada, odnosno naselja koja su postojala na njegovom tlu nije najjasnija. Moderna istorija područja koje danas obuhvata grad Novi Sad, vezuje se za 1687. godinu kada je Austrija proterala Turke iz Bačke i Srema i zagospodarila ovim prostorom.

U vreme Turaka ovde je živelo slovensko, srpsko stanovništvo dok su Mađari izbegli daleko na sever. Austrijanci 1692. godine započinju izgradnju nove velike tvrđave radi odbrane, na suprotnoj levoj obali Dunava, 1694.godine grade Mostobran. To je bio vojničko-zanatlijsko naselje Srba graničara. Ovo naselje, u početku po imenu Rajac selo, pa Rački grad, zatim Petrovaradinski šanac, brzo se razvijalo. Pobedom Austrijanaca nad Turcima 1716.godine u bitci kod Petrovaradina, zapadna Evropa je spašena od daljeg osmanlijskog prodiranja.
Vojna granica je ovde ukinuta 1746. godine i stanovništvo se organizuje i austrijskom dvoru podnosi zahtev za samostalnost grada.

Nakon dugotrajnih pregovora, Ukazom carice Marije Terezije od 1. Februara 1748. godine Petrovaradinski šanac postaje slobodan kraljevski grad, dobija grb i zvaničan naziv Neoplanta, na latinskom, odnosno na srpskom Novi Sad, što je doslovno značilo „mlad vinograd“. Za Grke je to „novi život“, za Mađare „novi vidik“, Nemci su mu dali ime „novi rasadnik“, a Srbi su ga nazvali Novi Sad, što je kasnije i bečki dvor prihvatio.

Danas, Novi Sad je glavni grad autonomne pokrajine Vojvodine i obuhvata dve opštine, Novi Sad i Petrovaradin. U njemu živi oko 300.000 stanovnika i na drugom je mestu po veličini u Srbiji. Od Beograda, glavnog grada Srbije, udaljen je 75 kilometara i do njega se, za oko sat vremena vožnje, stiže autoputem E 75.

Nalazi se u južnom delu Panonske nizije, većim delm u Južnoj Bačkoj na 72 do 80m nadmorske visine. Novi Sad leži na levoj obali Dunava, odnosno na 1.255 kilomteru njegovog toka i ušću u Dunav jednog od magistralnih kanala Dunav-Tisa-Dunav. Klima u Novom Sadu prelazi iz umereno kontinelntalne u kontinentalnu, tako da grad ima sva četiri godišnja doba.

Novi Sad je domaćin mnogobrojnih i raznovrsnih kulturnih, privrednih, sportskih, etnografskih, turističkih i zabavnih manifestacija. Među njima najposćenije su Exit, najveći muzički festival u jugoistočnoj Evropi i Međunarodni poljoprivredni sajam koji se održava već 70 godina i okuplja oko 2000 izlagača i više stotina hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Brojni i raznovrsni istorijski i kulturni spomenici Novog Sada nalaze se na trgovima i u ulicama u prostoru starog jezgra grada, u trgovačkom i turističkom centru grada, koji je pešačka zona, prečnika oko 500 metara.

Новосадска синагога је једна од четири синагоге које постоје данас у Србији. Налази се у Јеврејској улици у центру града. Грађена је у периоду од 1906. до 1909. године.

Синагогу је пројектовао мађарски архитекта Липот Баумхорн.[1]. Ово је пета синагога која је изграђена у историји Новог Сада. Подигнута је на месту четврте која је грађена 1826. године. Она припада ашкенаском обреду и неолошког (неортодоксног) је правца.[1] Са обе стране синагоге подигнуте су зграде. Једна је била јеврејска основна школа (данас средња балетска школа) а друга је зграда јеврејске општине.

Сама зграда синагоге изграђена је укрштањем различитих стилова и веома подсећа на сегединску. На улазу у синагогу стоји натпис: „Ки бети, бет тефила икара л'кол хаамим“ (Нека ова кућа буде дом молитава за све народе) (Исаја 56:7).

У доба окупације у синагоги су затварани новосадски јевреји који су након тога били депортовани у концентрационе логоре.

Данас синагога нема своју првобитну намену већ се у њој одржавају концерти класичне музике и представе.

Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацки град (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године. Један од назива био је и Рацка Варош, а Манојло Грбић у првој књизи "Карловачко владичанство" на pp. 288. пише: "У јесен 1722 држан је народни Сабор у Варадинском Шанцу, а то је у данашњем Новом Саду."

Najupečatljiviji deo grada je Petrovaradinska tvrđava koja se nalazi na desnoj strani Dunava, nasuprot centru grada. Sagrađena je između 1692. i 1790. godine, prema planu francuskog arhitekte Sebastijana Vobana. Tvrđava se prostire na 112 hektara a podzemni prolazi, na četiri nivoa dugi su 16 kilometara. (Neki od prolaza navodno vode ispod Dunava).


Na tvrđavi se danas nalaze umetnički ateljei, deo Akademije umetnosti, muzeji i hotel. Sa tvrđave pruža se redivan pogled na grad. Na Na Petrovaradinskoj tvrđavi organizuju se brojna kulturna dešavanja– jedan od najvećih i najpopularnijih letnjih muzičkih festivala je EXIT, koji poseti oko 250 do 350 hiljada mladih ljudi.

Univerzitetski Kampus

Univerzitet se nalazi u univerzitetskom kampusu, površine 259,807 m2, na levoj obali Dunava, u neposrednoj blizini centra grada Novog Sada. Pored administrativne zgrade Univerziteta, u univerzitetskom kampusu nalaze se fakulteti, studentski centar sa dva studentska doma i centralnim studentskim restoranom, hotel sa apartmanima za privremeni smeštaj mladih nastavnika i saradnika, Zavod za zaštitu zdravlja studenata, sportsko – rekreativni sadržaj i mnoge naučne, stručne, kulturne, informativne, sportske i slične studentske organizacije, kao i veoma lep studentski trg.

Od 14 fakulteta koji čine Univerzitet u Novom Sadu, 9 fakulteta ima sedište u Novom Sadu, od kojih je 7 smešteno u univerzitetskom parku: Filozofski, Poljoprivredni, Tehnološki, Pravni, Fakultet tehničkih nauka, Prirodno-matematički i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, dok se Medicinski fakultet nalazi u krugu Kliničkog centra, a Akademija umetnosti na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Centar grada


Staro gradsko jezgro, današnja pešačka zona, formirano je u 18. veku. Specifičnost blokovske morfologije predstavljaju pasaži. Danas su najzanimljiviji oni na brojevima 4, 5 i 26 u Zmaj Jovinoj ulici zbog mnoštva kafea i pivnica koji su se tu smestili. Između starog jezgra i Dunava forimrani su novi blokovi između dva svetska rata, kao i prvi gradski bulevar koji vodi od glavnog trga ka varadinskom mostu. Ovom zonom dominira rana moderna arhitektura.

Najbolji način da se obiđe grad jeste biciklom. Postoji sistem javnih gradskih bicikala koji se mogu iznajmiti na jednoj od 5 stanica: kampus, Štrand, Spens, centar (iza SNP-a) i železnička stanica.