Vesna Goldsvorti

Vesna Goldsvorti





"Mi živimo u vremenu kada su mesijanski narativi, velike ideološke matrice, masovni pokreti

potrošeni, umorni, čak dosadni. Nisam sigurna šta znači približiti se istini, ali mi se čini da sam
u zbunjenosti nekako najviše svoja. Možda ne umem dobro da odgovorim, ali svakako znam
da postavim odlično pitanje"


Vesna Goldsvorti od 1992. predaje englesku književnost XIX i XX veka i savremenu britansku dramu na Londonskom univerzitetu, gde je magistrirala i doktorirala. Na američkim univerzitetima Sent Lorenc u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji gostujući je predavač, a od 2000. godine i viši istraživač za englesku književnost na londonskom Kingston univerzitetu.

Ipak, njena akademska karijera ostala je za širu javnost u drugom planu nakon 1998. godine, kada je Univerzitet Jejl objavio njenu prvu knjigu Inventing Ruritania: The Imperialism of the Imagination; u Srbiji, Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte objavila je 2000. Geopoetika. Ta knjiga se danas čita u paru sa izuzetno važnim delom Marije Todorove Imaginarni Balkan (XX vek, 1999); to dobro znaju, recimo, svi studenti društvenih nauka, a na Zapadu studija kulture.

Dok se Todorova, kao antropološkinja, bavila ukupnim "imidžom" kakav je o Balkanu kreiran van Balkana, Goldsvorti je, kao književnica, analizirala obrasce o poretku balkanske kulture i njenih stanovnika u obimnoj anglosaksonskoj književnosti, potom na filmu i konačno, sve do današnjih dana, u novinskim izveštajima. Pokazujući da je engleska književnost XIX veka odigrala presudnu ulogu u oblikovanju stereotipa o "Divljem Balkanu" na Zapadu, Goldsvorti je u društvene nauke uvela i nov teorijski pojam "imperijalizam imaginacije", kojim je definisala kulturnu kolonijalizaciju Balkana. O tome da je imerijalizam imaginacije izuzetno ozbiljna i štetna pojava govore i njegove dalekosežne posledice koje svoj krešendo imaju u politici.

"O balkanskim narodima se često piše kao o deci o kojoj se treba starati, ali od koje se često dižu ruke. Recimo, u odjeku jednog takvog stava londonski "Gardijan" je nedavno preneo stav jednog anonimnog predstavnika UNMIK-a na Kosovu: ‘To vam je kao kad oblačite dete: pružite mu pantalone privrede, košulju obrazovanja, sako demokratskih procesa, i tako dalje. A dete sve vreme hoće da istrči napolje i da se igra u gaćama. Ako ga pustimo, povrediće se.’ Taj stereotip o detinjastoj, a divljoj naravi Balkanaca potiče iz ruritanskih romana, u kojima zapadnjaci igraju ulogu odraslih i odgovornih roditelja neozbiljne dečurlije koja bi se, bez roditeljske brige, uglavnom tukla", rekla je Goldsvorti nedavno u jednom intervjuu. Njena najnovija knjiga Černobiljske jagode (Chernobyl Strawberries: memoirs; Atlantic Books), koja je po objavljivanju u Evropi naišla na nepodeljeno oduševljenje publike i kritike, i koja se u srpskom prevodu upravo pojavila u izdanju Geopoetike, samo je naizgled od jedne druge sorte. Saznavši da boluje od raka, Vesna Goldsvorti je, sledeći sasvim ličnu potrebu, započela pisanje pisma svom tada dvogodišnjem sinu o svom životu u zemlji u kojoj je rođena, o svojim roditeljima, rodnom Beogradu, o svom identitetu. Budući da je njeno dete rođeno u braku sa Englezom i da živi i odrasta u jednom sasvim drugačijem podneblju, Goldsvorti je želela da mu kaže i nešto o sebi, jer se bojala da će do dana kada on odraste, stereotipi o njenoj zemlji, potpomognuti zaboravom, biti jedina konstanta koja bi mu bila na raspolaganju.

Kako autorka kaže, sa sve većim izgledima o ozdravljenju rasli su i njeni književni apetiti. Tako su nastale Černobiljske jagode, jedna intimna, lična priča koja govori o "lepoti života" u jednoj građanskoj porodici koja se ni po čemu ne razlikuje od jedne engleske građanske porodice. Goldsvorti kasnije u intervjuima prenosi iznenađenje i zbunjenost čitalaca koji nisu očekivali da će pročitati priču o životu koji se ni po čemu nije razlikovao od njihovih života.
Zato je poruka koju je Vesna Goldsvorti poslala u svojoj knjizi tako dragocena za nas, i tako naša.
Vesna Goldsvorti je u utorak uveče otvorila jubilarni 50. sajam knjiga u Beogradu.



"VREME": To vaše mesto koje je ostalo prazno nakon što ste otišli, da li je to ista tačka na koju slećete na dan kada otvarate Sajam knjiga? Ili svoju poziciju danas tražite drugde? Verujete li uopšte, imajući u vidu svoj životni put i svoj uspeh, da možemo da promenimo ono što nam je dato rođenjem, ono što je naš nizak start?

VESNA GOLDSVORTI: Nije to ista tačka – i Beograd i ja smo dvadeset godina stariji nego kada sam otišla i imali smo u međuvremenu raznorazna iskustva, neka loša, neka dobra, neka koja smo sami tražili, neka koja ne bismo poželeli ni neprijatelju. I grad i ja imamo svoje ratne priče, ali mislim da se još uvek sasvim dobro prepoznajemo. Možda sam preterani optimista, ali verujem da možemo da promenimo karte koje su nam podeljene rođenjem. Što se mog uspeha tiče... jednog jutra se probudim razmišljajući o tome kako sam srećna što su mi knjige prevedene na strane jezike, ili što sam imala prilike da popijem čašu vina sa nekim od pisaca o kojima sam kao student književnosti u Beogradu samo sanjala, drugog sa mišlju na to koliko bih knjiga tek napisala da nisam ponovo učila da ih pišem na jeziku koji mi je nekada bio stran, a trećeg na sva ona putovanja i i ljubavi koje sam sebi uskratila zato što sam kroz život tako često prolazila sa nosom zabodenim u knjige. Najveći je moj uspeh i sreća možda činjenica da sam najčešće bila u prilici da izaberem čime ću se baviti.

Nosite svoje nasleđe sa sobom, kako kažete. Kako to nasleđe diše u Engleskoj? Kako, recimo, na taj nestvaran tretman izuzetno uspešne književnice, koji imate u Engleskoj, reaguje vaša "srpska" strana?

Nestvaran tretman: očekivala sam uspeh, priznajem. Objavljivanje memoara inače je jedna po prirodi stvari narcisoidna stvar, ma koliko da je u mom slučaju taj narcisoidni impuls dobroćudan. Ja sam sa obe moje knjige, na veoma različite načine, odlučila da im se prepustim po objavljivanju, da uživam u onoj mašineriji koja u Britaniji određene knjige prihvati i prati, da im dam onu energiju koja je potrebna da nađu svoju publiku, a da ne razmišljam mnogo o tome da bih te iste nedelje i mesece mogla da provedem pišući nešto drugo. Sa Černobiljskim jagodama provela sam sedam meseci na festivalima, na snimanjima, potpisivanjima, putovanjima. Svog petogodišnjeg sina vodila sam često sa sobom i on je već navikao na čitaoce, postere, na majku koja sedi na podijumu i odgovara na pitanja, na život u stilu "utorak je, znači da smo u Edinburgu". To sam radila verujući da je buka privremena stvar, i da ću se uskoro vratiti na fakultet i nastaviti onaj svoj običan život u polusenci. Moja "srpska" strana je upravo ona koja mi je možda pomogla da se upustim u avanturu putovanja, da znam da budem hrabra kada nema drugog izbora i da budem cinična kada mi se suviše laska. Mi smo odlični putnici zato što čak i najrazmaženije među nama život nije preterano mazio.

.................

Da li mi uopšte želimo da promenimo Balkan i ono što taj prostor danas znači onima koji su njime determinisani, budući da pokušavamo da ostavimo takav utisak, i treba li po vama tome da težimo?
To je veoma teško pitanje. Ne znam u kojoj meri posle dve decenije imam i dalje pravo na "mi", a ne želim nikome da popujem sa severozapada. Hajde da na trenutak preuzmem to naše "mi" koje je na engleski jezik potpuno neprevodivo... Ne znam da li želimo išta da menjamo, ali mislim da u međuvremenu nije loše ni samo ostavljati utisak. Naravno, pod tim podrazumevam želju da uđemo u Evropsku uniju, koja će nas uskoro geografski okruživati, da joj prodajemo robu koju pravimo. Ako ta želja ne postoji, onda je i ostavljanje utiska manje značajno. Mislim takođe da uzimanje istorije pa čak i geografije za konstantu nije produktivna stvar... Stvari se menjaju brzinom munje, 1903. godine Britanci su na Srbiju gledali sa užasom, a 1914. s divljenjem: šta znači jedanaest godina razlike?
Šta vidite kao konstantu Balkana, kao nešto što se ponavlja i pojavljuje kod onih koji su sa njim i voljno i nevoljno identifikovani, i kod onih koji su mu nasuprot? Da li je još tu upravo "Anti-Evropa", i za "nas" i za "njih"?
Konstanta Balkana je upravo sažeta u sintagmi "Anti-Evropa", on je "Evropa koja to još nije". U tom smislu se simboličke granice Balkana pomeraju a da se sama slika Balkana ne menja mnogo. Podela na "nas" i "njih" je retorička nužnost, ali to gde ćemo se "mi" nalaziti podložno je promeni, i mislim da se već menja. Čak i na svoje mesto na mapi može se gledati veoma različito. Geografi su pre nekoliko godina izdali atlas u kome je Australija bila "gore" a Kanada "dole" i to mi je bilo jako zabavno, ali je korisna stvar to što me je to podsetilo na arbitrarnost mnogih mehanizama pomoću kojih zamišljamo svet.



Kako je Balkan oslikan u emigrantskoj književnosti sa ovih prostora, od Vidosava Stevanovića do Dubravke Ugrešić? Da li je i za takvu književnost karakteristično izmišljanje Ruritanije?

Moguće je da je to tačno, ali nisam sigurna opet da i sama znam kako se to zapravo može izbeći. Kada piše o zemlji iz koje dolazi, pisac-emigrant je uvek suočen sa činjenicom da je njegovo iskustvo iz te zemlje u jednom trenutku zamrznuto, presečeno; kada piše o zemlji u kojoj živi, uvek u određenoj meri ostaje stranac. Ako piše na maternjem jeziku, ostaje "prevedeni" pisac, a ti se slabo čitaju, ako prihvati novi jezik na njemu je uvek pridošlica. Pogledajte Kunderu, Brodskog... svi su oni izmišljali neke svoje češke, rusije, ruritanije. Važno je ipak reći da to u ovom našem globalnom svetu ne mogu da izbegnu ni oni pisci koji ostaju kod kuće. I oni lako postaju vrsni u nekakvoj samoegzotizaciji. Kaže mi jedan prijatelj, estonski pisac: "Kad počnem da čitam roman na estonskom u kome nađem rečenicu ‘U glavnom gradu Estonije Talinu...’, ja znam za koga je on pisan."

Kojoj slici Balkana danas zapravo možemo da verujemo? Ona koju imamo mi koji smo njim determinisani podjednako je nestvarna kao i slika Zapada. Politika kao područje konstantnog dubokog nerazumevanja ta dva sveta takođe to potvrđuje. Da li je privatna priča, kao u Černobiljskim jagodama, jedini diskurs koji nas danas može približiti istini?

Možda sam ja suviše zavedena duhom poststrukturalizma, ali živimo u jednom trenutku kada su mesijanski narativi, neke velike ideološke matrice, masovni pokreti potrošeni, umorni, čak dosadni. Možda je to i pitanje mog ženskog pola, ali se jako teško učlanjujem u bilo kakve klubove i grupe, i verujem da je privatna priča relevantna i zanimljiva. Nisam sigurna šta znači približiti se istini, ali mi se čini da sam u zbunjenosti nekako najviše svoja. Možda ne umem dobro da odgovorim, ali svakako znam da postavim odlično pitanje.
Kažete da ste, započinjući svoj novi roman, pisali sinu, želeći da upamti i deo nasleđa koji mu dolazi od vas. Borili ste se za svoj identitet ili za njegov?
Borila sam se za njegov identitet, ispisujući svoj, ali ne na neki sebičan način. Nije mi bilo prvenstveno stalo da li će me on pamtiti onako ili ovako, već da to što je jednom polovinom Srbin a jednom Englez bude nešto što će obogatiti svet njegove mašte, svest o tome ko je i odakle dolazi. Možda sam ja baš tipična južnoevropska majka po tome što verujem da će moj sin u svemu biti bolji od mene, pa i u pisanju knjiga. Htela sam da mu ostavim materijala za knjige koje će on tek napisati.

Bili ste dovoljno iskreni da otvoreno govorite o tome da vas iskustvo srpske nacije boli više od istih iskustava drugih nacija. Zbog svega kroz šta smo prošli, postalo je nekako lakše to priznati kada smo egzilu. Šta mislite, zbog čega je ta distanca egzila tako oslobađajuća?

Ja sam to napisala možda baš i zbog toga što sam, kada je reč o udelu mojih srpskih i crnogorskih sunarodnika u ratu i raspadu bivše Jugoslavije, često želela da se jednostavno pravim Engleskinja, da kažem da ja sa tim nemam nikakve veze, da sam otišla pre nego što je sve to počelo. Znala sam da smo negde bili zločinci a negde žrtve, i da mi je lakše da govorim o žrtvama. Uzela sam jednostavno svoj krst i počela da ga razgledam sa svih strana. Nisam sigurna, međutim, da li je meni u Londonu bilo lakše o tome da razmišljam nego nekome na Paliluli.
Kažete da književni memoari u Engleskoj imaju drugačiju tradiciju od one u Srbiji. Možete li to da nam objasnite? Da je uopšte reč o dva ista žanra?
U Britaniji postoji duga tradicija memoarske književnosti, koja je jedna prevashodno književna vrsta, gde je više reč o prirodi sećanja, o ličnom iskustvu, o privatnom životu, a ne o svođenju velikih istorijskih računa, ili obeležavanju sopstvenih dostignuća. Mislim pri tom na tradiciju u kojoj je Virdžinija Vulf pisala Skice prošlosti, ili Radjard Kipling Nešto o sebi. Ja sam, dakle, počela da pišem želeći upravo da proučim prirodu svojih sećanja, način na koji se iz engleske perspektive sećam Beograda. Znači, nemam pretenzija da stvaram istorijski dokument već književnu formu.

Zemlja o kojoj ste pisali u novom romanu je nestala, ali regionalna saradnja koja se od svih nas ovde očekuje i koja se, kako god to sporo i trapavo izgledalo, ponovo uspostavlja, na neki način ponovo rekonstruiše tu zemlju koju vi i dalje vidite na mapi, kako kažete. Kako na to gledate, kakva je budućnost tog prostora?

Mislim da je regionalna saradnja nužnost svih prostora pa i južnoevropskog. Naravno da je spora i trapava, ali kako bi i mogla da bude drugačija posle svega što se dogodilo? Sećam se kako je neki izraelski pisac kada mu je neko rekao: "Neću da pregovaram s neprijateljima", odgovorio: "A sa kim drugim bi ti hteo da pregovaraš?" Mislim da smo mi već daleko odmakli od te tačke. Zemlja koju ja i dalje vidim na mapi, kao neku Roršahovu mrlju, neće biti ponovo rekonstruisana, nije verovatno više nikome ni potrebna, ali ja verujem da se za nekakvu suštinu evropskog vredi boriti. Ja i moj engleski muž imamo u porodičnoj istoriji mnogo više onoga što nas spaja nego onoga što nas razdvaja: verujem da se to odnosi i na zemlje iz kojih dolazimo.

Jelena Grujic
27.10.2015.
vreme.com

Vesna Goldsvorti o romanu "Gorski": Ljubav kao propuštena mogućnost


Autor: Vujica Ognjenović

London ima više multimilijardera nego bilo koji drugi grad na svijetu. Tu je zaista nalik
 Njujorku iz vremena Ficdžeralda. Ruski oligarsi su pritom najočigledniji kandidati za
novog Getsbija.



“Gorski”, prvi roman englesko-srpske spisateljice Vesne Goldsvorti je svojevrstan Veliki Getsbi našeg doba. U Londonu, gradu ruskih superbogataša živi Roman Gorski, ruski oligarh koji planira da povrati ljubav iz mladosti. Ovaj roman na sjajan način predočava opsjednutost novcem, glamurom, provodom i seksom, ali nudi i prebogatu satiru na jata parazita koja prate milijardere. „Gorski“ je trenutno jedna od književnih senzacija u Velikoj Britaniji.
Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti (Beograd, 1961). završila je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na Londonskom Univerzitetu je magistrirala i doktorirala. Kao redovni profesor engleske književnosti radila je na nekoliko britanskih univerziteta. Autorka je knjiga „Izmišljanje Ruritanije“, „Černobiljske jagode” i „Solunski anđeo“. O romanu „Gorski“, koga je nedavno objavila Geopoetika u prevodu autorke, Vesna Goldsvorti je govorila iz Londona.

„Gorski“ je vaš prvi roman. Kako je nastajao? 

- Dugo sam željela da pišem o Londonu, u kome živim već trideset godina. Ideja romaneskne forme me je privlačila više od drugih načina da se kaže nešto o ogromnim promjenama koje su se desile u mom gradu. Roman može da ponese polifona, suprostavljena mišljenja, a ja London stvarno i volim i mrzim. Početkom osamdesetih to je još uvijek bio engleski grad, sada je svačiji i ničiji. Crnjanski, moj saputnik u emigraciji, me je naveo da pomislim na Ruse kao svoje junake ali ne samo on. Živim u Zapadnom Londonu, u dijelu grada gdje se rusko prisustvo osjeća već mnogo godina. Vidim kako se mijenjaju Rusi u Londonu, bijeli, crveni, stari, novi, osiromašeni, prebogati. Nijesu u pitanju samo oni koje vidite na stranicama ilustrovanih časopisa, nego i oni koji drže restorane, butike, vinarije, knjižare, ili koji tek rade u njima, sa kojima vježbam svoj mucavi ruski. Nedaleko od mene je ruska crkva, pored puta kojim se vraćam sa aerodroma. Plave kupole sa zlatnim zvijezdama i ruskim krstovima me pozdrave kada god se iz „bijelog svijeta“ vratim u svoj kraj. To su sve elementi koji su se polako sklapali u priču dok sam još bila ubijeđena da je nikada neću napisati.

„Gorski“ je višeslojan roman o novim bogatašima, starim ljubavima, ali i o strasti prema knjgama. Šta biste vi još dodali?


- Roman kome je model „Veliki Getsbi“ a koji ipak u sebi ima Čehova i Puškina koliko i Ficdžeralda. Roman o ljubavi kao propuštenoj mogućnosti: ključna čehovljevska tema. Ja sam naučila ruski u svojim dvadesetim da ne bih morala da čitam Čehova na engleskom. Roman o slovenskim seobama (glavni junaci su Rusi, Bugari i Srbi), na sjeverozapad Evrope. Možda prije svega ovoga  za mene i roman o našoj jugoslovenskoj „izgubljenoj generaciji“, čiji je pripadnik Nikola, moj pripovjedač.



U ovom intervjuu koji radimo za crnogorski dnevni list Vijesti nameće se asocijacija i poređenje naslova „Gorskog“ sa slavnim Njegoševim spjevom. Da li sam u pravu? 
- U pravu ste, potpuno. Iako je Gorski rusko ime s varijantama u mnogim slovenskim jezicima, inspiracija mi je bio moj maternji. Tražila sam ime u kome će zvukom odjeknuti Getsbi. Pomislila sam na Gorski Vijenac. Asocijacija mi se učinila srećnom. Moj roman prožimaju stihovi Puškina. Njegoš je 1837. odslužio moleban za dušu Puškina u Svetogoskom manastiru u Pskovu. Njemu je posvetio i zbirku stihova. Na polici naspram radnog stola za kojim pišem u Londonu stoje porodični primjerci Vijenca i Luče, tako da ta pomisao nije slučajna. To su naslovi na koje mi pogled pada svakodnevno. 
Njegove knjige su dio mojih seoba, ali na crnogorskoj strani porodične seobe su u ranijim generacijama bile mnogo dramatičnije nego moje. Moj pradjeda je iz Nikšića otišao za Montanu, vratio se kao dobrovoljac prije jednog vijeka. Bakini ujaci su se istim povodom vratili iz Čikaga. O tome sam pisala u Černobiljskim jagodama.

U pogovoru knjige ističete vaš dug Frensisu Skotu Ficdžeraldu i njegovom romanu „Veliki Getsbi“. Pa je li Gorski Getsbi naših dana?



- Jeste. Onog trenutka kada sam poželjela da pišem o Londonu, shvatila sam da je ono što ga karakteriše u trenutku kada od britanske postaje svjetska prijestonica upravo taj ogroman priliv stranog novca. London ima više multimilijardera nego bilo koji drugi grad na svijetu. Tu je zaista nalik Njujorku iz vremena Ficdžeralda. Ruski oligarsi su pritom najočigledniji kandidati za novog Getsbija.

U jednom dijelu romana „Veliki Getsbi“ Getsbi pokazuje Niku Karaveju orden dobijen od crnogorskog kralja Nikole. Slična scena sa ordenom postoji i u vašem romanu. Možete li pojasniti?

- Gorski je u mnogim elementima potpuno drugačiji od Getsbija. Moj senzibilitet je slovenski, pa je i moj glas sasvim drugačiji: on je, i kad pišem na engleskom, slovenski. To nije omaž, već nekakav ironični „rimejk“, kako bi to rekle filmadžije. Međutim, kao piscu Izmišljanja Ruritanije, knjige o slici Balkana u književnosti na engleskom jeziku, ta scena sa medaljom mi je oduvijek bila jedna od najomiljenijih u Getsbiju. Nekada sam pomišljala i da napišem priču u kojoj se objašnjava zašto Getsbi dobija tu medalju: zabavljalo me je da zamišljam kakve su to mogle biti njegove zasluge za crnogorski narod. Ali imala sam određene inhibicije: kod mene u porodici, posebno u njenom crnogorskom dijelu, nema šale sa istorijom (smijeh). Nijesam ipak tu scenu mogla da zaobiđem u Gorskom. Pošto je Gorski Rus, a priča Nikoli o tome kako je medalju dobio zbog svoje pomoći Srbiji, činilo mi se zanimljivo da tu suprotstavim dvije verzije srpske istorije devedesetih: Nikola je cinik, Gorski je romantik. To me je podsjetilo i na Tolstojevu priču o ruskim dobrovoljcima u srpsko-turskom ratu, pa sam Gorskog odvela i u hram Rajevskog kod Aleksinca (Rajevski je prototip Vronskog u Ani Karenjini). Vidite koliko je moj roman odlutao od Getsbija.
.......

................



Narator „Gorskog“ je Nikola Kimović (ima doktorat iz engleske književnosti) knjižar koji oprema biblioteku Gorskog. Kimović pripada generaciji emigranata koji su napustili Jugoslaviju tokom devedesetih. Šta odlikuje tu izgubljenu generaciju kojoj i Kimović pripada? 
- Moj pripovjedač, Nikola (prezime Kimović je poigravanje - Ficdžeraldov Nik ima prezime identično sa imenom kima, začina, na engleskom), stiže iz Beograda u London početkom devedesetih da bi izbjegao mobilizaciju, i tu, sa beskorisnim doktoratom iz engleske književnosti, radi kao prodavac u knjižari. Mogao bi možda i bolje, ali mu nije stalo. On nije „izgubljen“ zato što je nesrećan, već zato što je ravnodušan, prema svojima, prema Rusima i prema Britancima podjednako. On je ona kotrljajuća trava, vjetrovalj: pun trnja i sa korijenima koji su privremeni i plitki, jer ga je istorija naučila da je tako najbezbolnije. To nije više ono staro gastarbajtersko društvo koje jedva čeka da se provoza po domovini u mercedesu, kome je važno da se dokaže i tu i tamo, da daruje crkvu ili da sazida kuću. On je sušta suprotnost Gorskom i zato što mu ni do čega nije stalo. Siromašan je po sopstvenom izboru: i nekretnine su neka vrsta vezivanja, tereta. Za Nikolu je Gorski otkrovenje, zato što Rus još uvijek pred sobom ima nekakav san, sposobnost da ne bude ravnodušan: Nikola ga istovremeno sažalijeva ali i zavidi mu zbog toga. Za njega su cinizam i ravnodušnost, pa i nepripadanje, vrsta samoodbrane.

Je li „Gorski“ svojevrstan ’roman o Londonu’? 
- Apsolutno. Pomenuh već da mi je Crnjanski bio saputnik u emigraciji. „Lament nad Beogradom“ i „Roman o Londonu“ dio su moje stvaralačke vaseljene na način koji ja osjećam gotovo fizički. Kada mi nedostaje Beograd meni stihovi Lamenta prolete kroz glavu uz sliku grada na dlanu sa Avalom u daljini koju nosim sa bezbrojnih slijetanja na Surčin, kada avion nadlijeće brda i ulice na kojima sam odrasla. Roman o Londonu je razlog zašto se moj junak zove Roman Gorski - jedan beogradski list je prikaz nazvao, sa savršenim smislom za humor, „Roman u Londonu“. Međutim, iako je Crnjanski neuporedivo veći književnik od mene, ja sam profesor univerziteta a ne radnik u prodavnici obuće, pa je tako i moj London jedno sasvim drugačije mjesto bez one duboke egzistencijalne tuge. To je i dalje jedan vašar taštine, ali meni London ne predstavlja problem, naprotiv, daje mi veliku kreativnu energiju. Problem je jedino to što ne mogu da živim u dva grada istovremeno.

Kako tumačite veliko interesovanje za prevode „Gorskog“? Jesu li vaše ranije knjige „Černobiljske jagode“ i „Izmišljanje Ruritanije“, koje se i dalje prevode i doštampavaju, doprinijele tome?
- Napisala sam četiri knjige, ali stalno izmišljajući sebe iz početka, u novoj formi i sa novom publikom i uvijek kucnem u drvo kada me neko pita za objašnjenje njihovog uspjeha. Da ga znam, ne bi mi bilo potrebno pet-šest godina razmaka, veliki dio koga predstavlja traženje forme i teme koje će me dovoljno ponijeti da se probudim u zoru ili mrtva umorna umjesto na spavanje odem za radni sto. Možda je u tome tajna: da nemam program osim sopstvene strasti. „Ruritanija“ je i dalje u univerzitetskoj lektiri, to su i „Jagode“ ali u različitim odsjecima, pa su i se i prevodi, osim na srpski i rumunski, pojavili na dosta različitim tržištima, mada su „pokrili Evropu“ od Portugalije do Grčke. Od petnaestak izdavača Gorskog u prevodu jedino su mi beogradska Geopoetika i njemački Zolnej „stare kuće“. Razlog interesovanju, koje jeste zaista mnogo veće nego što sam imala prava da se nadam, sa aukcijama širom Evrope (danas, dok pišem stižu mi vijesti o aukciji u Poljskoj), nije čak ni to što je roman trenutno na trećem mjestu britanske liste bestselera ili što ga je serijalizovao BBC, jer je „buka“ oko njega počela mnogo ranije. Prva nadmetanja za prava u Italiji, Holandiji i Švedskoj, desila su se u vrijeme kada je moj britanski agent imao u rukama ranu verziju od jedva preko stotinak stranica. Razlozi su znači ipak u samoj temi i u načinu na koji sam joj ja pristupila.

Kad realnost počne da liči na fikciju
- Mada je moj Gorski jedna potpuno fiktivna ličnost, često mi se učini da neki detalji koje sam izmislila postaju realnost. Recimo napisala sam da je vila koju Gorski posjeduje toliko velika da Bakingemska palata naspram nje izgleda kao kartonska kutija. 
Onako „odoka“ procijenila sam je u romanu na trista miliona funti: suma mi se činila nezamislivom. Prošle nedjelje sve britanske novine pisale su o kući od trista miliona funti, mnogo većoj od Bakingemske palate, koju je kupio jedan Rus. 
Pritom ja shvatam da su i Rusi tek jedan talas, kao što su sedamdesetih bili Arapi, da će poslije njih London „zauzeti“ Kinezi ili Indijci ili neki drugi, ko zna. 
Ali ja rusku kulturu osjećam kao svoju, pa mi je u tom smislu lakše da „moj“ Getsbi bude Rus a ne Kinez.

vijesti.me

SOLUNSKI ANĐEO

Prva knjiga pesama Vesne Goldsvorti, autorke slavnih knjiga Izmišljanje Ruritanije i Černobiljske jagode, britanskog univerzitetskog profesora, pesnikinje koja se u London preselila sa nepunih dvadeset pet godina i tek stečenom diplomom Beogradskog univerziteta.
Solunski anđeo počinje i završava se istog makedonskog leta pre tridesetak godina, i kazuje uzbudljivu priču o jednoj nestaloj zemlji na Balkanu, ali i o tome kako se uči životu, ljubavi i pisanju poezije na novom jeziku. Pesme Vesne Goldsvorti su melanholične meditacije o izgubljenom svetu, duboko prožete čehovljevskim osećanjem prolaznosti, a istovremeno i pesme o svetu iznova nađenom, duhovite i često opore zdravice današnjem Londonu – rekama ljudi, tajnama skrivenim iza nizova fasada, u crkvama, džamijama i hramovima, i polupraznim restoranima u kasno poslepodne.
Pesme nastajale između dva vremena i između dve kulture, srpske i engleske, između Balkana i Britanije, Beograda i Londona.
Pesme koje očaravaju i potresaju, podsećaju i preispituju.
Pesme iznijansiranog jezika, lucidnog mišljenja i raskošne imaginacije.

Nagrada Robert Krošou
Tajmsov izbor najboljih pesničkih knjiga u 2011.

“Solunski anđeo kreće se senovitim granicama na kojima se rane razdvajanja pretvaraju u ožiljke gubitaka. Evropski po senzibilitetu, elegični po tonu, ovi stihovi uvode jedan dobrodošli novi glas u englesku poeziju.”
Džon M. Kuci, dobitnik Nobelove nagrade za književnost

“Vesna Goldsvorti stupa u svet poezije kao već potpuno oformljeni pesnik. Njeni su stihovi zanosna meditacija, pisana spretno i s pouzdanjem. To je poezija kultivisana u najboljem smislu te reči, ukorenjena duboko u istoriju, poezija koja održava ravnotežu između ljubavi i gubitka.”
Gvinet Luis, Nacionalni pesnik Velsa

“Ove pesme su prelepe. One nose svu težinu istorije i ličnog iskustva, a pri tom se kreću s velikom jasnoćom i kontrolom. Izvanredno su precizne. Podsećaju na Kavafija.”
Džordž Sirtis, dobitnik Eliotove nagrade za poeziju

“Isto tako očarava Solunski anđeo za koga je Vesna Goldsvorti dobila nagradu “Robert Krošou”. Njena izuzetna prva zbirka istražuje putovanja geografskog, duhovnog i lingvističkog egzila na kojima ona, sa intenzivnom preciznošću putuje sa Balkana u ‘Srce Engleske, ma gde ono bilo’.”
Tajms

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti rođena je u Beogradu 1961. godine. U Beogradu je završila studije jugoslovenske i opšte književnosti i objavila prve stihove na srpskom jeziku. U Londonu živi od svoje dvadeset i četvrte godine. Magistrirala je i doktorirala na Londonskom univerzitetu kao stipendista Britanske akademije.
Redovni je profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na Kingstonskom univerzitetu u Londonu.
Vesna Goldsvorti provela je trinaest godina radeći u britanskom izdavaštvu i na Bi-Bi-Siju, gde i danas sarađuje kao scenarista, producent i voditelj. Među njenim novijim emisijama nalaze se radio programi „Kako pronaći glas na stranom jeziku”, u kome je britanskoj publici predstavila srpsku muziku i poeziju, i „Razmišljanje dozvoljeno” u kome je slušaoce povela u šetnju londonskim predgrađima. Pre sedam godina dobila je počasnu titulu Višeg naučnog saradnika Škole za arhitekturu Univerzitetskog koledža u Londonu za rad na čelu Centra za studije predgrađa koji je osnovala na Kingstonskom univerzitetu.
Do sada je objavila nekoliko knjiga, izvorno pisanih na engleskom jeziku, koje su prevedene na mnoge svetske jezike: Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte (1998), Černobiljske jagode (2005) i Solunski anđeo (2011).
Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte (1998), analiza predstava o Balkanu u anglo-američkoj kulturi, nalazi se u obaveznoj lektiri mnogih svetskih univerziteta.
Černobiljske jagode, knjiga sećanja na odrastanje u Jugoslaviji i prve korake u srpskoj poeziji, bile su serijalizovane u londonskom Tajmsu i na Bi-Bi-Siju, i dospele su na liste bestselera u nekoliko evropskih zemalja, doživevši samo na nemačkom jeziku četrnaest izdanja.
Solunski anđeo (2011), autorkina prva knjiga poezije, dobila je međunarodnu nagradu Robert Krošou i našla se u Tajmsovom izboru najboljih knjiga poezije za 2011. godinu.
Vesna Goldsvorti živi u Zapadnom Londonu sa mužem i sinom.

Sa Ostrva za Arhipelag
Vesna Goldsvorti
U Solunskom anđelu postoje pesme kojima ni sama ne bih smela da garantujem jezik porekla.

Prava poezija počinje da razgovara sa vama i pre nego što je razumete, zapisao je negde Eliot.
Prevođenje poezije podseća me na pričešće: vera u svetu tajnu neophodna je da bi se jedna pesma čudesno preobrazila u drugu.
Ranije sam pisala knjige na engleskom, ali su ih na srpski prevodili drugi.
Sa Solunskim anđelom – svojom prvom knjigom stihova – preuzela sam rizik na sebe zato što sam želela da istu magiju doživim dva puta. U knjizi postoje pesme kojima ni sama ne bih smela da garantujem jezik porekla.
Možda je na to mislio Džon Kuci kada ih je nazvao „evropskim“: da su i u srpskoj i u engleskoj verziji istovremeno i kod kuće i u delimičnom prevodu.

Она је за ову прилику допутовала из Ексетера где предаје креативно писање и енглеску књижевност на универзитетима у источној Англији.

Рођена Београђанка, ауторка, иначе од 1986. живи у Великој Британији, где пише на енглеском, а књиге су јој преведене на двадесетак језика.

Прославила се својом првом студијом „Измишљање Руританије“ (1998. Геопоетика) која је преведена на више језика и користи се као уџбеник.

“Геопоетика“ је наставила да објављује дела Голдсводијеве које су све имале више издања ( мемоарско-аутобиографска књига „Чернобиљске јагоде“, роман „Горски“, песме „Солунски анђео“).

Најновији роман „Господин Ка“ доживео је у Београду светску премијеру иако је био писан на енглеском језику, али у књижаре је стигао ових дана захваљујући преводу са енглеског Наташе Тучев.

Синоћ су у њеном новом роману, осим ауторке, говорили њен београдски издавач писац Владислав Бајац и књижевна критичарка Нађа Бобичић. Промоција је била веома успешна јер се одвијала у форми разговора, а главну реч је водила ауторка која се трудила да објасни које теме су је подстакле да се подухвати писања веома необичне, интересантне и интригантне књиге.

Како је испричао Бајац „прича се одвија крајем четрдесетих (1947) година прошлог века када се у Лондону снима филм „Ана Карењина“ у коме главну улогу игра Вивијен Ли. Стицајем околности млада жена Албертина (француска Јеврејка удата за британског официра) стиче поверење грофа Сергеја, за кога се испоставља да је син Ане Карењине. Он јој казује о свом животу, од дечачких дана, преко брака са Тоњом са којом је добио сина Алекса до одласка из земље у Енглеску“.
Ово је и прича о судбини белих Руса који су, бежећи из своје, у новој земљи тешко хватали корена, увек маштајући о повратку.

Према речима Весне Голдсворти, „у роману се укрштају две приче. Једна о Францускињи која жели да побегне што даље. Друга о белим Русима, укључујући и Аниног сина Сергеја, који тридесет година мисли да ће се вратити кући, да револуција само што није пропала. Сада често журимо да узмемо западне пасоше, они су пак деценијама живели са неким привременим папирима, тако су бирали, као да би узимање новог држављанства представљало пораз свих идеала. Кроз роман се провлачи питање шта је важније: бити грађанин света или припадник једног народа?“.

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti rođena je u Beogradu 1961. godine. U Beogradu je završila studije jugoslovenske i opšte književnosti i objavila prve stihove na srpskom jeziku. U Londonu živi od svoje dvadeset i četvrte godine. Magistrirala je i doktorirala na Londonskom univerzitetu kao stipendista Britanske akademije.
Redovni je profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na Kingstonskom univerzitetu u Londonu.
Vesna Goldsvorti provela je trinaest godina radeći u britanskom izdavaštvu i na Bi-Bi-Siju, gde i danas sarađuje kao scenarista, producent i voditelj. Među njenim novijim emisijama nalaze se radio programi „Kako pronaći glas na stranom jeziku”, u kome je britanskoj publici predstavila srpsku muziku i poeziju, i „Razmišljanje dozvoljeno” u kome je slušaoce povela u šetnju londonskim predgrađima. Pre sedam godina dobila je počasnu titulu Višeg naučnog saradnika Škole za arhitekturu Univerzitetskog koledža u Londonu za rad na čelu Centra za studije predgrađa koji je osnovala na Kingstonskom univerzitetu.
Do sada je objavila nekoliko knjiga, izvorno pisanih na engleskom jeziku, koje su prevedene na mnoge svetske jezike: Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte (1998), Černobiljske jagode (2005) i Solunski anđeo (2011).
Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte (1998), analiza predstava o Balkanu u anglo-američkoj kulturi, nalazi se u obaveznoj lektiri mnogih svetskih univerziteta.
Černobiljske jagode, knjiga sećanja na odrastanje u Jugoslaviji i prve korake u srpskoj poeziji, bile su serijalizovane u londonskom Tajmsu i na Bi-Bi-Siju, i dospele su na liste bestselera u nekoliko evropskih zemalja, doživevši samo na nemačkom jeziku četrnaest izdanja.
Solunski anđeo (2011), autorkina prva knjiga poezije, dobila je međunarodnu nagradu Robert Krošou i našla se u Tajmsovom izboru najboljih knjiga poezije za 2011. godinu.
Vesna Goldsvorti živi u Zapadnom Londonu sa mužem i sinom.

Nova knjiga Vesne (Bjelogrlić) Goldsvorti, "Gospodin Ka", izašla je na srpskom jeziku u izdanju "Geopoetike" i prevodu Nataše Tučev, dva meseca pre nego što će u Velikoj Britaniji biti objavljen original na engleskom pod nazivom "Monsieur Ka". U razgovoru za "Blic" književnica je pričala o upuštanju u "dopisivanje" Tolstojevog klasika, doseljenicima u Londonu i ženskoj prevari nekada i sada.

Poput Vesninog prethodnog romana, „Gorski”, i ovaj se bavi Rusima u Londonu, a glavna junakinja takođe pridošlica, iz Francuske, poljska Jevrejka Albertina. Ona dobija posao da povremeno posećuje Gospodina Ka(r)a, ispostaviće se, sina Ane Karenjine, koji sada živi u Londonu i priča Albertini istoriju svoje porodice. Paralelno pratimo i život same pripovedačice koja će se, poput Ane Karenjije, zadesiti u ljubavnom trouglu... Vesna Goldsvorti (56), profesorka kreativnog pisanja na univerzitetima Istočna Anglija i Ekseter, više od trideset godina živi u Londonu.

Zašto baš Ana Karenjina?

- Počelo je sasvim drugačije nego što se završilo. Imala sam ideju da napišem triling romana o Londonu od kojih će jedan biti savremen, što je bio „Gorski”, drugi koji se dešava neposredno po završetku Drugog svetskog rata, a treći smešten negde osamdestih, u vreme kada sam ja otišla u Lodnon. Kada sam počela da razmišljam o ovome iz četrdsetih godina, prva ideja je bila da napišem priču o jednoj Francuskinji koja dolazi u London kao azilantkinja sa mužem, britanskim oficirom, i da to bude roman o preljubi, kao što je „Ana Karenjina” (mada je mogla da bude i „Madam Bovari”) ali da je postavim naglavce. Naime, svi ti veliki romani preljube iz 19. veka imaju ideju junakinje koja je udata za nekog starog, ružnog, dosadnog muškarca, pa onda sretne nekog lepotana i sustigne je najgora moguća kazna. Meni je bilo zanimljivo da pokušam da napišem roman gde je brak srećan, gde je junakinja udata za nekog ko je divan, idealan, a da onda sve to da pokvarim. To je bila prva ideja i pišući i proučavajući 1947. godinu, u kojoj se roman odvija, desilo mi se da sam vodila razgovor sa svojom dobrom prijateljicom Sofkom Zinovjev. Njena baka po ocu je bila princeza Dolgoruki, bela Ruskinja koja se doselila u London i posle II svetskog rata postala ogorčeni komunista. Pri tom je bila sekretarica Lorensa Olivijea i savetnica na filmu „Ana Karenjina” Aleksandra Korde iz 1947. sa Vivijen Li. Uspela je da svog sina Patrika ubaci da igra Aninog sina Sergeja. Sve ovo što sam ja izmislila i napisala u „Gospodinu Ka” u stvari deluje mnogo više moguće nego priča Sofije Dolgoruki i Patrika.

U knjizi pišete: „Ako napišete memoare, svi će u njima tražiti laži. Ako napišete roman, svi će u njemu tražiti istinu i pretpostaviti da ništa nije izmišljeno”. Da li je kod vas baš sve izmišljeno?
Sve je izmišljeno sem onog materijalnog sveta koji ih je okruživao. Radnja romana dešava se u mom komšiluku, jer je to bio deo Londona u kojem su se tradicionalno naseljavali beli Rusi. Tu je ruska crkva, starački domovi, tu nisam ništa izmišljala. Tokom pisanja sam na zidu imala mapu Londona iz 1947. sa označenim mestima gde su pale bombe. Imala sam i kalendare, obični i pravoslavni iz 1947. U jednom trenutku sam bolje znala koji je koncert na programu Radija 3 u januaru 1947. nego na programu tog trenutka. Proučavala sam krojeve sukanja i modele cipela ili koju hranu ste mogli tada da kupite na bonove a koja je bila ilegalna. Takođe sam morala da vodim računa da pišem na engleskom iz 1947, mnoge reči poput „fidbeka” ili „smoga” tada još nisu bile u upotrebi... Pisala sam donekle vezanih ruku, što je suludo i samoubilački. Za stranca je to jako teško ali i jako uzbudljivo. Izazov pisanja u tom vremenu mi je postao daleko zanimljiviji od Tolstojevog romana, što je verovatno dobro, jer da sam o tome mnogo razmišljala, vrlo bih se uplašila zadatka koji je preda mnom bio.
Koliki je izazov bio da se uhvatite u koštac sa jednim od najvećih romana ikada napisanih?

- U jednom trenutku sam bila ubeđena da će Sergej možda imati dve stranice u ovom romanu, ali me je njegova priča zaintrigirala pa se to proširilo. Međutim, ovo nije ni prerada pa čak ni nastavak „Ane Karenjine”, ima na stotine Tolstojevih likova koji se u mom romanu ne pojavljuju. Jedino sam morala da se vratim na „Anu Karenjinu” pa razmislim ko je tu od junaka postao komunista kad se desila revolucija, ko je poginuo... Ako ovo date nekom zaljubljeniku u Tolstojev roman ili profesoru ruske književnosti verovatno će biti dosta stvari koje oni zamišljaju dosta drugačije, tako da se spremam za to (smeh). U tome ne možete da pobedite. Veći pritisak imam zbog priče o preljubi, svesna sam da tu negde odgovaram na nešto što je najveći roman u istoriji svetske književnosti i uopšte reinterpretacija velikih romana o preljubi iz 19. veka. Tu zaista jeste pritisak, ali u samoj priči Sergeja Karenjina ne toliko, priznajem.
Koliko se ženska preljuba razlikuje od muške?

- To je vrlo teško pitanje na koje nemam odgovor. Zanimljivo mi je bilo što sam se setila trenutka kada sam prvi put čitala roman u gimnaziji i kada sam sebi rekla, „Ana Karenjina” nije roman o preljubi nego o ljubavi. Sa druge strane, nju visoko rusko društvo osuđuje jer živi sa Vronskim i želi da on nju voli a ne zbog toga što je prevarila muža, to svi rade. Možda taj neki odnos preljube i ljubavi tradicionalno izgleda drugačije iz ženske perspektive ali nisam sigiurna da se to ne menja. Neko bi možda trebalo da preradi roman o „Ani Karenjinoj” sada u vreme Tindera. Ja sam suviše stara generacija za to (smeh), tako da nisam sigurna. Napisala sam roman o tome na 260 strana i pojma nemam. Moja junakinja je kao dečak, kao neko ko je mnogo mlađi od svoje 33 godine a živi u vremenu kada njen muž radi za britansku vojsku i službu koju ne poznaje. Ne pita ga ni šta radi ni gde putuje jer u tada žene to nisu pitale. Meni je to bilo zanimljivo: kako biti u braku gde se ono što mi danas pitamo sasvim normalno tada nije postavljalo kao pitanje, pa je preljuba tu negde uvučena i kao tema
Kroz roman se provlači i „tema slovenske tragike usred Zapadne Evrope”, kako je to napisao Vladislav Bajac u prikazu „Gospodina Ka”. Šta je to kod ruskih doseljenika što vas toliko privlači?

- Postala sam svesna da me nešto vuče u smislu da sam počela sa idejom da su mi Rusi metafora. Da su Srbi narod o kojem bih ja možda želela da pišem ali mi je lakše o Rusima zato što je priča poznatija. Ja sam sama kod sebe proširila ideju toga šta je mesto mog porekla. Ja čitam rusku književnost (na ruskom) kao da je moja.

U oktobru je bila 100-godišnjica Oktobarske revolucije koja se u Engleskoj više proslavljala nego na ostatku kontinenta. Bila je poplava knjiga, izložbe, koncerti, baleti, kokteli, zabave i često vam nije bilo jasno šta mi to, u stvari, slavimo, o čemu se tu radi? To mi je bilo zabavno. Promišljala sam o tome jer Sergej Kar je čovek Carske Rusije u bekstvu, pobegao sa Vrangelom, a opet ima nešto kao kod Crnjanskog, on gleda te Ruse boljševike i kaže: „To je moj narod. Ja prepoznajem njihova llica. Oni sviraju iste marševe, samo sada sa novim rečima. Mene muzika opet potresa”. Kako živeti s tim? Takva je sudbina emigranata. U Srbiji se menjaju vlade i politike i vi na neki načn živite sa tim a ja, kada gledam izdaleka, stalno mislim, to je moj narod, šta sad rade, znaju li šta rade? To mi je negde pomoglo i da bolje razumem lik Sergeja.
Zašto pišete na engleskom?

- Kada živite 30 godina u okruženju jezika koji vam nije maternji, koliko god da koristite maternji, dođete u situaciju da nijedan ni drugi nisu savršeni kao sredstvo pisanja. Recimo, sednem za kompjuter i neke osnovne reči poput „download” ne znam da kažem na srpskom. Imam neku nesigurnost. Pošto sam u Engleskoj naučila da vozim, kada podignem haubu, sve delove znam na engleskom, uopšte ne znam na srpskom. Na engleskom sam, na neki način, svesnija težine zadatka koji sebi postavljam. Za razliku od „Gorskog”, koji sam sama prevela na srpski, ovde nisam smela da se upustim u prevođenje. Ako budem morala da razmišljam da li je neka reč postojala u srpskom pre '47, to će me potpuno dokrajčiti, pomislila sam. Nataša Tučev je, neobjašnjivo, uspela da uhvati boju mog glasa na srpskom, reči koje ja koristim, iako se nikada nismo upoznale.
Šta je vama London danas?

- Dom. Ali uvek imam to dvostruko „mi”: mi ulazimo u Evropu, mi izlazimo iz Evrope. Uvek imam neki pasoš koji je okej, ali je čudno da je London, za ovu 31 godinu koliko u njemu živim, prestao da bude engleski grad. Članovi moje engleske porodice se osećaju mnogo manje kod kuće kada dođu u London nego ja. Moj engleski naglasak zvuči mnogo više londonski nego njihov, jer tamo tako malo ima Engleza. Situacija je naročito čudna u ovom postbregzitovskom trenutku jer je London tolikom većnom glasao za ostanak u Evropi da sada kao da pripada nekoj drugoj zemlji a ne Britaniji.
Šta vam tamo nedostaje?

- Društvo mi nedostaje. Ne znači da tamo nemam društvo, ali bih volela da i ovo svoje odavde prenesem tamo. Kad bih mogla nekako da ih sve spojim! Neodostaje mi i živa veza sa književnošću i muzikom. Nemam više taj osećaj kako da pratim srpsku kulturu, nemam osećaj kojim kritkama da verujem a kojima ne.
Šta kažete svojim studentima, koji savet im dajete ako hoće da napišu dobru knjigu?

- Pošto predajem kreativno pisanje i to na najstarijem odseku te vrste u Britaniji (na Univerzitetu Istočna Anglija), shvatila sam da je problem mojih studenata vrlo često različit od mog. Različit u sledećem: oni su toliko strastveno zaljubljeni u pisanje da njih treba nekako zaustavljati. Kod mene je obrnut problem, pošto nemam vremena, ja uvek odustajem sama, zamišljam razloge zašto ne treba pisati. Moram da im objasnim kako da smisle priču i da planiraju zaplet unapred, pre nego što počnu da pišu. Oni bi samo da se bace i da to ide tako, dok ja mesecima nešto planiram i ne krećem dok ne znam kako će se završti. Moram da znam da me priča toliko vuče da neću odustati, jer ima toliko drugih stvari koje bih radije radila nego pisala. To je problem kad imate 56 godina i mnoštvo hobija (smeh).

Drugi je problem što jako mnogo mladog sveta hoćeda piše autobiografski, jer što ste stariji vaša autobiografija vam je sve dosadnija.
Zar nije i bogatija? O čemu da pišete u autobiografiji kada imate 20 godina?

- To je poenta. Kad nemate o čemu, onda hoćete, a kada imate višak, onda ne biste da je ponavljate.