Nedostižni rekordi i rekorderi
Na svetskim prvenstvima 27 puta postavljani su svetski rekordi, jedan je naknadno poništen, a sedam ih važi i danas
Rekordni skok iz 1987: Stefka Kostadinova (Bugarska)
Medalje, a posebno zlatna, cilj su najboljih atletičara i atletičarki na svetskim šampionatima. Sam rezultat koji postignu nije toliko bitan, koliko pobeda ili drugo i treće mesto i ono što ide uz to. Rezultat, pogotovo svetski rekord, u slučaju pobede je „bonus”, koji ne može da se predvidi. Trenažnim procesom može da se „tempira” za određeni period, ali dan i čas malo ko može da pogodi, jer je potrebno da se „uklope” i elementi koji nimalo ne zavise od takmičara i njegovog trenera, kao što su vremenski uslovi, maksimalna podrška publike...
Zato su oni najveći.
A na prethodnih 13 svetskih prvenstava „samo” 27 puta pretendentima na svetski tron sklopile su se sve kockice tako da postavili svetske rekorde.
Devetnaest od njih je docnije nadmašeno, a jedan naknadno poništen jer je Kanađanin Ben Džonson u ličnom trenutku istine pošto je uhvaćen u dopingu na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. priznao da je i u Rimu 1987. pobedio na 100 metara uz pomoć zabranjenog stanozolola.
Sedam svetskih rekorda postignutih na šampionatima naše planete, međutim, važe i danas, a ako izuzmemo najnovije, koje je na 100 i 200 m u Berlinu postigao Jamajčanin Jusein Bolt, najstariji odoleva već 26 godina, a najmlađi 14.
U Rimu 1987. na drugom šampionatu sveta Bugarka Stefka Kostadinova treći i poslednji put u karijeri koja je trajala do 1997. postavila je novi svetski rekord preskočivši 2,09 metara, kojem se pre četiri godine na santimetar približila Hrvatica Blanka Vlašić.
Tokio 1991. doneo je epski duel između Amerikanaca Karla Luisa i Majka Pauela u kojem je ceh platio Bob Bimon koji je od 1968. držao svetski rekord sa 8,90 m. Iako je taj rezultat nazivan rekordom za 21. vek pao je u prvoj godini poslednje decenije 20. veka, jer je Pauel na takmičenju održanom posle kratkotrajne oluje koja je protutnjala Tokijom preleteo 8,95 m. Pre nekoliko godina, kada je boravio u Beogradu kao promotor „Beogradskog maratona” (to su bili i Bob Bimon baš 1991. i Karl Luis dva puta) Pauel je rekao da to, ipak, nije bio perfektan skok: „Da je bio – preskočio bih devet metara”.
Ako ne perfektan, onda svakako blizu perfekcije bio je drugi troskok Britanca Džonatana Edvardsa u Geteborgu 1995. godine. Te godine četiri puta preskočio je granicu od 18 metara, ali uvek uz nedozvoljeno jak vetar, a na Svetsko prvenstvo došao je sa 17,98 m. U prvom pokušaju 29-godišnji Britanac doskočio je na 18,16 m, ali onaj perfektni skok izveo je u drugom pokušaju – 18,29. Do sada Samo je Amerikanac Harison savladao granicu od 18 m, ali skočio je 20 santimetra manje od Edvardsa.
Dva dana kasnije na istom zaletištu Ukrajinka Inesa Kravec priredila je novo čudo i postavila svetski rekord u troskoku sa 15,50 m, jednako nedodirljiv kao Edvardsov.
I rekord Amerikanca Majkla Džonsona iz Sevilje 1999. kada je pretrčao 400 m za 43,18 sekunde i nadmašio za devet stotinki rezultat Harija Rejnoldsa spada u dostignuća koja se jednom postižu u karijeri i čije obaranje ostaje u amanet potonjim generacijama, a koliko će trajati svetski rekordi na 100 m i 200 m koje je Jamajčanin Jusein Bolt postigao pre četiri godine u Berlinu (9,58 i 19,19) samo on može da odgovori.
politika
Sub 2 Mar - 18:43
