Pol Verlen

Gost

JEDNOSTAVNA FRESKA

Zeleno-rujna pozadina
od ograda i brežuljaka
u polutami svetiljaka
i od tog mutna okolina.

Zlato na blagim ponorima
polagano u krvi seva.
Tu još stabalce koje ima
na kom po koja ptica peva.

Sva ta jesenska priviđanja
kroz ovu tugu već se brišu,
sniju sva moja bolna stanja
dok ih napevi tromi njišu.

SIMPLE FRESQUE

La fuite est verdâtre et rose
Des collines et des rampes
Dans un demi-jour de lampes
Que vient brouiller toute chose.

L'or sur les humbles abîmes,
Tout doucement s'ensanglante.
Des petits arbres sans cimes
Où quelque oiseau faible chante

Triste à peine tant s'effacent
Ces apparences d'automne,
Toutes mes langueurs rêvassent,
Que berce l'air monotone.

Gost

SAN MRAČAN I TEŽAK

San mračan i težak
na život mi pade:
spavajte: sve želje,
spavajte: sve nade!

Već ne vidim ništa,
ni lepa ni ružna
ne sećam se više...
O povesti tužna!

Kolevka sam samo
koju ruka njiše
u podrumu tamnom:
tiho, samo tiše!

UN GRAND SOMMEIL NOIR

Un grand sommeil noir
Tombe sur ma vie :
Dormez, tout espoir,
Dormez, toute envie !

Je ne vois plus rien,
Je perds la mémoire
Du mal et du bien…
Ô la triste histoire !

Je suis un berceau
Qu'une main balance
Au creux d'un caveau :
Silence, silence !

Gost

SPLEEN

Ruže su bile sve crvene,
bršljani behu u crnini.

Draga, čim lik se tvoj pokrene,
mene sav očaj opet primi.

Nebo je plavo, nežnost zrači,
more zeleno, zrak je blag.

Stalno strepim (šta čekat znači!):
opet ćeš sebi zamest trag.

I zimzelena lista sjajna,
i božike sam sit postao,

i polja ravna i beskrajna,
i svega, osim tebe, jao!

SPLEEN

Les roses étaient toutes rouges
Et les lierres étaient tout noirs.

Chère, pour peu que tu ne bouges,
Renaissent tous mes désespoirs.

Le ciel était trop bleu, trop tendre,
La mer trop verte et l'air trop doux.

Je crains toujours, -ce qu'est d'attendre !
Quelque fuite atroce de vous.

Du houx à la feuille vernie
Et du luisant buis je suis las,

Et de la campagne infinie
Et de tout, fors de vous, hélas !

Gost

MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

MON REVE FAMILIER

Je fais souvent ce rêve étrange et pénétrant
D'une femme inconnue, et que j'aime, et qui m'aime,
Et qui n'est, chaque fois, ni tout à fait la même
Ni tout à fait une autre, et m'aime et me comprend.

Car elle me comprend, et mon cœur transparent
Pour elle seule, hélas ! cesse d'être un problème
Pour elle seule, et les moiteurs de mon front blême,
Elle seule les sait rafraîchir, en pleurant.

Est-elle brune, blonde ou rousse ? - Je l'ignore.
Son nom ? Je me souviens qu'il est doux et sonore
Comme ceux des aimés que la Vie exila.

Son regard est pareil au regard des statues,
Et, pour sa voix lointaine, et calme, et grave, elle a
L'inflexion des voix chères qui se sont tues.

Gost

GREEN

Evo lišće i cvijeće, grane, plodovi zreli,
evo i moga srca što samo za vas bije.
Nemojte ga raniti rukama svojim bijelim,
i ovaj skromni darak neka vam mrzak nije.

Dolazim prepun rose, po meni kapi mnoge,
od vjetra na mom čelu hvata se inje lako.
Pustite da moj umor, smiren uz vaše noge,
sanja časove sretne i da se odmori tako.

I po gradima vašim nek moja glava pliva,
koja od poljubaca sva šumori i pada.
Od te oluje krasne nek tako otpočiva,
i da trenutak zaspim kad i vas umor svlada.

GREEN

Voici des fruits, des fleurs, des feuilles et des branches
Et puis voici mon coeur qui ne bat que pour vous.
Ne le déchirez pas avec vos deux mains blanches
Et qu'à vos yeux si beaux l'humble présent soit doux.

J'arrive tout couvert encore de rosée
Que le vent du matin vient glacer à mon front.
Souffrez que ma fatigue à vos pieds reposée
Rêve des chers instants qui la délasseront.

Sur votre jeune sein laissez rouler ma tête
Toute sonore encor de vos derniers baisers;
Laissez-la s'apaiser de la bonne tempête,
Et que je dorme un peu puisque vous reposez.

Gost

Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubit bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.

Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona može, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.

Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.

Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema.

Gost

Četvrtak, 17 Septembar 2015 10:49
Pol Verlen - Mesečina Istaknut
veličina teksta Smanji veličinu teksta Povećaj veličinu teksta Štampa Email Budite prvi koji će ostaviti komentar!
Ilustracija pesme Mesečina
Ilustracija pesme Mesečina
Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
K'o da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja,

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

Pol Verlen - Page 2 2b06f8b71db5492fc81034cac5c26828_XL

**Učlanjen** : 09.02.2014

SLAVUJ

Ko vrišteći let ptica kada se uzbune
sva sjećanja se moja obruše na me,
padaju kroz moje srca kao lišće žuto,
srce što gleda u svoje ogledalo uvrnuto
stablo u ljubičastoj vodi svog Žaljenja
koja tu blizu žuboreć u tišini približava
padaju, a onda, gle, larma rđava,
koju vlažan povetarac dolazeći utišava,
u deblu se eho polako smiruje
i nakon toga ništa nigdje se ne čuje,
ništa osim glasa što Odsutnost slavi,
ništa osim glasa što se tugom javi
od ptice što mi je Prva Ljubav bila
kojoj je pesma ko i prvog dana mila,
a u mesecu tužnoga sjaja
što se blijed i svečan javlja
ljetna noć teška, snuždena i mlaka,
prepuna tišine i tamnog mraka,
njiše na azuru što ga vjetrić tače
to drhtavo stablo i pticu što plače.

**Član** **Poruka** : 239 **Učlanjen** : 31.05.2019

МЕСЕЧИНА

Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К'о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.

**Član** **Poruka** : 239 **Učlanjen** : 31.05.2019

ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Тешке су туге
Јесени дуге –
Цилик гусала
Срце ми кида
Од боли рида
И незнаних зала.

Нешто ме гуши,
Бол ми у души –
Чуј, сат туче!
Зар дани среће
Вратити се неће?
Сузе ме муче…

Одлазим тако…
Ветар ме лако,
Летос ко лане,
Баца посвуда,
Овуда, онуда –
Сув лист са гране.

**Član** **Poruka** : 239 **Učlanjen** : 31.05.2019

ПЕСНИЧКО УМЕЋЕ

Музика пре свега нек те брине
и зато Непар нек ти пева
што мутан лакше се прелива,
а све без позе и тежине.

Кад бираш речи, нек ти годи
да их не бираш без презира:
сива нас песма више дира,
кад се Нејасно с Јасним води.

То су за велом очи красне,
сјај сунца кад трепти зраком,
ил' на јесенском небу млаком
у плавој збрци звезде јасне.

Нек нам је још и Прелив дан,
једино прелив, а без Боје!
Само преливи лако споје
флауту с рогом, сан уз сан.

Од Досетке ти бежи смеле,
од крута Духа, Смеха гњила;
с њих плачу очи Плаветнила;
све је то лук из просте зделе!

Речитост зграби, врат јој стежи!
При раду ти се често сети
и Риму малко опамети,
јер пустиш ли је, она бежи.

За грехе Риме нема речи!
Зар глуво дете, Црнац луди
тај јефтин накит нама нуди
што под турпијом празно звечи?

Музике још, и свеђ, и дуго,
да стих ти тако смео важи
летећи из душе која тражи
друге љубави, небо друго.

Нек стих ти буде авантура,
у хитром ветру јутра расут,
од ког метвица и смиљe цвату...
Све друго је – литература.

**Član** **Poruka** : 239 **Učlanjen** : 31.05.2019

МОЈ ИНТИМНИ САН

Често сањам чудни сан што ме осваја
О незнанки која љубит би ме хтела,
И која ме, вечно другачија и врела,
Воли и сву душу с мојом душом спаја.

Јер она ми схвата срце пуно ваја,
Схватила је, авај, мене чим ме срела.
Само она може, с мога бледог чела,
Отклонити сету и дати му сјаја.

Не знам је ли смеђа, црна или плава.
Име јој звучношћу својом очарава
Као име оних које живот уби.

Као поглед кипа и њен поглед дрема,
А њен глас, озбиљан, и тих, док се губи,
Сећа на глас драги оних којих нема.