Poklonite stihove nekome ko vam znači

Obično se kaže želim pesmom da ti kažem.. mi ćemo stihovima poručiti nekome nešto što inače prećutimo a hteli bi reći

Ova tema je namenjena onima koji žele nekome ko im znači da kažu nešto lepo ,interesantno , tužno ili bi samo da podele svoje misli sa nekim ko za njih mari


Ne veruju mi

Kad im o tebi pričam
ni svi drugovi moji
ne veruju da ni tebi slična
na javi ne postoji

Obazrivo me teše
mada potajno
svako od njih isto želi
shvatili bi da greše
da su te kao i ja
u svojim snovima sreli

I uvek iznova
probaju da mi otvore oči
da se okanem snova
i sa životom se suočim

Ja volim svoje drugove
oni me štite dobrotom
al da ne verujem u snove
šta bi sa svojim životom

Jednom kad te budem sreo
moji drugovi neće imati kud
shvatiće da nisam od iluzija živeo
i da nisam sanjao uzalud

Nasmej se



Nasmej se novom jutru
i kada svane sivo
i nek mu odmah pozli
i bude veoma krivo

što mu se tako drsko
smeješ po sred lica
i što umesto njega
vidiš igru veselih ptica

sunce u krošnji lipa
i žubor potoka čuješ
a njega tako sivog
uopšte ne primećuješ

i nedaš svoje misli
da ti u sivo boji
jer u očima tvojim
vedriji vidik postoji

Ako trazis nekoga
Nekoga za setanje
Onda ja sam covjek za tebe
Imam sedam milja duge korake
Lake kao oblake

Ako trazis nekoga
Nekoga za plakanje
Onda ja sam rame za tebe

Uzmi me
To je sudbina
Ima zena koje zakljucaju srce
poput dragog kamena

Ako trazis nekoga
Nekoga za cuvanje
Onda imam ruke za tebe
I za tvoje vrelo celo, dlanove
Meke kao jastuke

Ako trazis nekoga
Nekoga za zauvjek
Onda tvoj sam covjek oduvjek

Volela bih da si tu, i zauvek ostanes...
Volela bih da si tu... I da vise ne odes...
Sve sto sam ja to si ti stvorio
Da si pored mene sa mnom bi se borio
TI si moje nebo ti si moj zrak
TI si sve sto volim ja,
tvoj osmeh i pogled nežan
Tvoje oci plave kao nebo milo,
nedostaje mi sve što je nekad bilo.

Plačem još uvek dugo u noći
dok svetlosti tražim i šapućem reči,
volela bih da si tu, da te mogu dotaći.
Ne znam koliko će vremena proći
ali čekam taj dan kad ugledaću tvoje oči,

mnogo mi nedostaješ....

Poslednja pesma


Ne traje nista, prolazi sve
samo smo mi jos kao pre
zivot nas nosi s kraja na kraj
pakao vreba ili raj

I kad me muke savladaju
i kada drugi me izdaju
i kada sumnjam u svoje sne, o, ne
ljubav tvoja me uvek podigne

Nekad sam tezak, nekad si zla
guramo dalje ti i ja
nekad su suze, nekad je smeh
nista sa tobom nije greh

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.
Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.
I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.
I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -
Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.

Stihovi - Ogden Nes

Najzad znam na koga licim

Kad o velikim ljudima razmislim zrelo,
iako ne bih hteo da budem lican,
svodeci racun- zadovoljan sam za celo,
sto vidim da sam tim genijima slican.

kao i Berns i ja sam slab prema picu,
ko Šekspir s grckim i latinskim nemam veze,
kao Tekeri bio sam snob i bicu,
ko Aristotel grizem nokte k'o meze.

tast sam ko Bajron to mi je udes koban,
ko Milton imam sklonost da zmurim,
kao Pop umem da budem zloban,
kao Petrarka za jednom zenskom jurim.

moj pravopis je nalik na Coserov stari
kao Ben Dzonson ne zelim da umrem eto
(i pijem kafu iz tanjirica, sta mari)
kao Goldsmit u brbljanju prodje mi leto.

ko Vijon gonjen zbog dugova-manevrisem,
kao Svinberna moraju da me dvore,
Marloa mogu da kockom nadkristoferisem,
sanjarim kao Koleridz, cak i gore.

u poredjenju s njima priznajmo najiskrenije,
svacim sto talentu treba i ja se dicim,
u porocima podsecam na mnoge genije,
samo u pisanju- veoma na sebe licim.

Pesma za nas dvoje



Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Ili je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.

Ai' ja,
u krcmu svratio,
a ona
ne znajuci - prosla.
Ne znam.

Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da ,mora da je tako...

Zaljubljen u Ljubav

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da
prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada
prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da
sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu
vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da
citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska
sreca u
nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne
svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da
covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu
pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj
sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...

Kojim mastilom?...

Kojim mastilom sada da ti pišem ?
Kojim pismom da uzdahe ti brišem ?
Pismom draga ljubav se ne šalje,
Pismom draga sa tobom se ne sastajem.
Ali draga, kad’ do tebe stanem,
Kada srce trepti i ludo mi ne staje,
Tada draga, ti ljubav osetićeš moju,
Tada draga, sreću videćeš ti moju.

 Matić Zoran

DODIR

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom.

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom.

Zar žive da bi bili mrtvi?

Veljko Milićević

...

Kad pročitaš ovu poruku,
ti pomisli na mene
kako me srce steže.
Otkad tebe znam, 
sve me za tebe veže!

Nismo se tražili,samo smo se našli...

Сањам да ћеш доћи:
Јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
И ново се цвеће сваког јутра роди;
Јер осмеси љупки играју по води,
И пролетњим небом што од среће блиста;

Јер пупе тополе, и као да хоће
К небу, пуне топле, набујале жуди;
Јер у души биља љубав се већ буди,
И мирисним снегом осуло се воће;

Јер због тебе чежње у ваздуху плове;
Сву природу Господ за твој дочек кити.
Цвеће, воде, магле, јабланови вити,
Све около мене чека те и зове.

Дођи! Снови моји у густоме роју
Теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
И у свему чежњу опазићеш моју.

I VIDIM

I vidi se noć,
i u noći vetrovi
kako mi prilaze,
a ja ih ne tražim.
I vidi se dan,
kako odlazi,
kako me ukopava,
moja tuga i bol.
I vidim opet njega,
kako mi u vetru dolazi
da me uništi i satre.
I vidim mu kandže
kako po licu grebu me.
I vidim mu ruke
kako po nogama šibaju me.
I vidim nastranu ljubav,
njenu izvitoperenost,
sumanute ideje i strah.
I vidim partnera
koji mi to nikada nije bio.
I vidim mu naoštrene kandže,
i vidim u kandžama je zlo.
I vidim godine
u kojima smo
u lažnoj ljubavi bili.
I vidim obrise nekih starih,
pre lepih, a sada
mučnih uspomena.
I vidim mu noge
kako bi da me uhvate.
I vidim mu usne
kako bi na silu da me poljube.
I vidim u svemu tome
kako me za gušu hvata
i ne popušta.
Steže kandža.
I vidim u nekad dobrim očima,
samo zlo, koje viče u ludilu.
I vidim mu naoštrene kandže.
I vidim u kandžama je zlo.
I vidim nekadašnju ljubav
kako na podu leži, mrtva.
I vidim život svoj sada razlupan.
I sebe raskomadanu.
I vidim kako zamišlja kandža
da me nema više.
I vidim slike nekadašnjeg života,
kako munjevito prolaze u nepovrat.
I vidim sada su mi ruke
zacrnjene od kopanja grobnice. Moje.
I vidim da na ruci nemam više linija.
Da više ne postojim.
I vidim u meni,
huči preostala, uporna, strašna tišina.
I vidim u toj tišini,
razotkrivenu našu laž.
Istina mi se sada smeje.
I vidim zbog naše laži,
sebe sam voljno
u grobnicu bacila.
I vidim poprilično mrtva
u grobnici, istinom se sada hladim.
I vidim dok ležim ohlađena,
da ljubav me prema kandži ubila.
I vidim posle pogrešne ljubavi,
osta mržnja.
Ne samo u kandži
nego i u meni.
I vidim u mržnji
sejaće se novo zlo,
ako ne ustanem iz groba.
I vidim u novom zlu
pogleda svoga neću imati.
Biću slepa za ljubav.
I vidim preosta mi
gorak ukus na usnama,
koje su mislile da ljube,
nekog bez kandže.

M.S.Marstoj