Vlasi-magija

Narod koji svi smatraju nenarodom – to su Vlasi. To je narod koji živi u istočnoj Srbiji, koji govori srpski podjednako dobro kao i sami Srbi, ali koji je od strane Srba odbačen. Koliko puta smo samo čuli: "Ma to su Vlasi pusti ih" kao da je to narod bez ikakvog prava. Ljudi govore kako se Vlasi bave bajanjem, kako umeju da vračaju i sl. i mnogi ne žele da imaju kontakt sa njima baš zbog toga. A ne znaju da bi im bio samo plus da poznaju i taj jezik, i tu kulturu; kulturu u kojoj preovladava kult magije, koja je veoma osobena i koja podseća na mnoge drevne kulture. Pogrešno je suditi nečemu što ne poznajemo, pre nego što saznamo bilo koju sitnicu. Ja ću pokušati da vas makar malo upoznam sa tim narodom čiji je jedini greh, izgleda, to što su ostali verni tradiciji.

ISTORIJA I GEOGRAFSKI POLOŽAJ

Pre nego što su Rimljani počeli još u II veku pre nove ere da osvajaju Balkan,( 146.g. pre nove ere su Makedonija i Grčka već bile rimske provincije ), na današnjim teritorijama istočne Srbije prostirale su se Moezija i Trakija čije je stanovništvo ( mešana plemena ) govorili nekom mešavinom azijsko-evropskog jezika, gde je bilo i pojmova iz latinskog i germanskog jezika. Severno, odvojena Dunavom, prostirala se Dakija. Tračani su narod indoevropskog porekla. Pretpostavlja se da već tokom neolita otpočinje formiranje Tračana ( kulture Karanovo, Veselinovo, Marica, Gumelnica ). Prvi pisani izvor u kome se spominje Trakija ( tre – ke – wi – ja ) jesu mikenske tablice ispisane linearnim pismom B ( XIV – XIII vek pre nove ere ). Najranije podatke o Trčanima daje Homer (VII veku pre nove ere). Po Ilijadi, Tračani su se u trojanskom ratu borili na strani Trojanaca, protiv Grka, a njihov najveći junak bio je Res. Rimljani polako ali sigurno osvajaju Trakiju i Moeziju, a 106. godine pre nove ere car Trajan osvaja celu Dakiju proslavivši se pobedom nad kraljem Decebalusom. Sprovodi se romanizacija stanovništva i uvodi se rimska kultura. Latinski jezik postaje osnovni jezik. 272. godine pod pritiskom i najezdom germanskih Gota, Rimljani i deo stanovništva napuštaju teritorije Dakije i naseljavaju se južno i istočno od Dunava ( deo današnje Srbije i severna Bugarska ). Ipak veliki deo stanovništva ostaje u Dakiji, Trakiji i Moeziji gde je ipak uspevalo da sačuva do današnjeg dana tradiciju, kulturu i jezik.



karta Balkanskog poluostrva ( Dakija, Trakija i Mezija)

Doseljavanjem srpskih plemena i potisnuto najezdom Avara stanovništvo koje je bilo nastanjeno južno i istočno od Dunava i koje se uglavnom bavilo zemljoradnjom, napušta svoje obradivo zemljište i povlači se u brdovite predele širom Balkana, gde se, da bi opstalo, dalje bavi stočarstvom. Srpska plemena nazivaju starosedeoce Vlasima koje i Grci takođe tako nazivaju, a predeo od Dunava pa sve do Karpata Grci nazivaju Vlaška.


Najranija pisana pomena o Vlasima su od grčkih istoričara, na primer Ane Komnene, kćeri vizantijskog cara Aleksisa. Ona je pisala u XII – XIII veku. Vlahe opširnije opisuje grčki (vizantijski) general Tzimisches u X veku. I Komnena i Tzimisches govore o velikoj i maloj Vlahiji ( Megalovlahia, Microvlahia ). Interesantno je da na svom jeziku, govoreći među sobom, Vlasi se nikada nisu zvali "Vlasi" nego su koristili neku varijantu "Romana". Ne zna se sigurno odakle naziv "Vlah". Ali je sigurno da su Ostrogoti i Vizigoti prošli i živeli na Balkanu od oko 200.godine do 500.godine naše ere. Pretpostavlja se da su oni dali starosedeocima Balkana naziv sličan "Welsch"-u. To znači "Rimljanin" (a ne stočar!). Postoji mišljenje da je ime "Vlah" izvedeno iz gotskog i originalno je značilo "stranac", a kasnije "onaj koji se izražava na latinskom". Kada su Sloveni ( ne samo Srbi ) stali preći Dunav ka jugu ( početkom 580. godine naše ere ) oni su najverovatnije preuzeli Ostrogotski naziv "Welsch" i promenili ga prema slovenskom sluhu na "Vlah", "Valah" ili "Voloh". Od oko 1200. godine svi narodi oko Vlaških zona su prihvatili naziv sa korenom "Vlah" ili u slučaju Mađara "Olah". Kada su Vlaške države osvojile nezavisnost (od Turaka, Mađara, Rusa), one su tražile da im se latinsko poreklo prizna nazivom Romania. Rumuni su to očigledno uspeli, ali su nažalost zaboravili da su prvo bili Vlasi.
Prve Vlaške kneževine se javljaju u XIII veku kada se veliki deo Vlaha oslobađa Mađarske okupacije. Pred kraj XVIII veka vlaški grad Moskopole ( Voskopoje ), u sadašnjoj Albaniji, ponosio se sa svoje 22 crkve, akademijom, štamparijom, i stanovništvom od oko 60.000. U to vreme su objavljeni i prvi vlaški rečnici, gramatike i bukvari. Međutim, 1788. godine Ali Paša Tepelena uništio je ovaj napredni vlaški grad.
Do sredine XIX veka vlaške zajednice uspostavile su svoje škole i crkve i uživale su potpunu podršku vlasti. Komunistički režimi koji su kasnije došli na vlast širom Balkana, zatvorili su sve vlaške škole i ustanove. "Vlasi nisu Rimljani, niti Grci, a ni Turci dok Slovenima ponajmanje mogu pripadati. Vlasi su potomci Ilira koji su prostor Srbije naseljavali još u kameno doba". Tvrdi Branislav-Bata Paunović, autor knjige 'Vlasi kroz vekove". "Između ova dva naroda postoje brojne istorijske sličnosti" – kaže Bratislav, rodom iz sela Bratinac kod Ćuprije."To je pre svega vlaška narodna nošnja, način sahranjivanja pokojnika, pronađene arheološke iskopine, način vlaškog života i običaja, vlaški jezik koji ima u sebi romanskih i slovenskih primesa ali je u suštini specifičan i svojstven samo Vlasima. Višegodišnjim istraživanjem došao sam do činjenice da su Vlasi narod koji je naseljavao Balkansko poluostrvo pre svih drugih naroda, drugi su se kasnije doselili na ovo područje. Uz to, Vlahe istorija nije zabeležila ni na jednom drugom mestu osim na Balkanu, u Srbiji i Rumuniji." – dodaje.

Paunović takođe smelo tvrdi da je vitez sveti Đorđe bio po rođenju Vlah, a služio je u rimskoj legiji kao vojnik, ubio je u okolini Golupca aždaju a tako ga je i crkva prihvatila kao sveca. I danas se o Đurđevdanu prinose jaganjci kao žrtve što je starodrevni vlaški običaj.

Mnogi ljudi vlaškog porekla stekli su svetsku slavu. Među njima su porodica juvelira Bulgari, fudbalske zvezde Georgi Hadži i Ilija Najdovski, filmski režiser Dan Pita i Ljubiša Georgievski, dramski pisac Branislav Nušić, pioniri balkanskog filma Milton i Jenaš Manaki, i Evangelie Zapa koji je pomogao osnivanju moderne Olimpijade.



vitovnica.rs

MAGIJA

U rečniku srpskog književnog i narodnog jezika piše da je magija "natprirodna, tajanstvena moć, čarolija, čudotvorstvo, veština vračanja, bajanja". Magija je bitan pojam u vlaškom životu i običajima te joj stoga posvećujem posebnu pažnju. Sve ono u šta Vlasi veruju ima, na neki način, magijski karakter. Bajanje je sastavni deo čaranja. Kao što se čini ne mogu izvesti bez bajanja, tako isto se ni bajanje ne izvodi bez čini (čaranja).Bajati znači govoriti, ćaskati, fabulari, u cilju čaranja. I latinska reč fascinare (očarati, ureći) slična je, po svom značaju, toj našoj reči. Isti smisao imaju i latinske reči incantatio (čari, magije); cantus magici (bajanje čarobnjaka), carmen (čarobne izreke). Reč bajanje potekla je od korena bha, što snači govoriti, fabulari, u cilju čaranja. Od korena bha razvile su se kasnije i reči: bajka, bajukati, baju – baju (što znači uspavljivanje deteta u kolevci pod pesmom). Obajati – znači omađijati nešto, tj. dati nečemu neku višu životodavnu cilu ili moć. Otuda bajanje prelazi u čaranje, jer putem bajanja čarobnica "baca čini", čara, tj. čini ono što drugi bez njenih moći nije u stanju. Bajanja se mogu razvrstati na ona koja se sprovode radi zdravlja, uspeha, ljubavi, skidanja čini i uroka. Gatati znači domišljati se kod nečeg nepoznatog, o tome što može biti. Reč gatanje potiče od sankritske (staroindiske) reči "gad" (gadami), što znači govoriti.
Dogovor sa Bogom i đavolom

U vlaškom predanju ni đavo nije tako crn kao što ga predstavlja hrišćanska religija. Odnosi čoveka, sveca i đavola u današnjoj vlaškoj magiji ostaci su paganske mitologije, u kojima dominira dualistički princip. Po njemu nema stvaranja bez sukoba suprotnosti. Kolika je moć magije Vlaha može se ilustrovati i starim narodnim predanjem koje je u knjizi "Naš narodni život" zabeležio Tihomir Đorđević. Ona kaže da je Bog posle stvaranja čoveka od zemlje poslao anđela u voćnjak da pronađe Adama i izvadi mu rebro kako bi od njega stvorio ženu. Srete ga đavo i uze rebro da vidi kako je načinjeno. Anđeo se, međutim, strašno preplaši božje srdžbe, brzo iščupa đavolu rep i odnese ga Bogu umesto rebra. Pospan, Bog ne proveri šta je dobio već reče "Neka bude!" i tako od đavoljeg repa stvori ženu.Po vlaškoj tradiciji, kako konstatuje i dr Radenković, đavo se ne javlja kao neprijatelj ljudi.


Mitologija natprirodnih bića

Mitologija Vlaha zanimljiva je koliko i starogrčka, a bogatija je, jer je mit stvaran i od životinja, bilja, prirodnih pojava pa i od ljudi. Ona je u stalnoj nadgradnji jer se i danas beleže pojave novih kreacija. Kad se u kući rodi dete, kaže vlaško verovanje, odmah stižu i Suđenice, tri demona koje u prve tri večeri po rođenju bebe određuju sudbinu za ceo njen život. Starija sestra Suđenica, po verovanju Vlaha, prelja je, koja od srebrnkastih niti prede vlakna dugog ili kratkog života. Zato je i narod zamišlja kako sedi sa preslicom u rukama i prebira konce života i smrti ljudi. Ali time je posao određivanja sudbine tek započeo. Pređu treba sakupiti u sukalo, koje se kao čigra neprestano vrti. Zato srednja sestra pomaže da se pređa slaže kako je zamišljeno i time tačno predodređuje kako će ko u životu proći. I tek kada se niti spuste, najmlađa sestra ih preseče makazama i odredi kada će ko i kako umreti. Suđenice su milosrdne kad čovek u njih veruje, prizove ih i smatra da njihove odluke treba neprikosnoveno prihvatiti kao i tok života. Domaćinstva u istočnoj Srbiji to i danas pokazuju držeći u prva tri dana novorođenčetovog života, upaljena svetla, a na stolu kolače i vino.
Danas se u vlaškim krajevima ponude za sve tri suđenice daju u jednoj posudi. Pa kada ujutru zateknu nagriznut kolačić (a svi se ukućani kunu da se nisu šegačili sa svojim najbližima) oni i ne znaju koja se poslužila. Ali imaju znak da su Ursitoare, kako Suđenice zovu na vlaškom, bile zadovoljne dok su određivale kob novorođenčeta.Po zapisima etnologa dr Slobodana Zečevića njima su nekad ostavljane po tri pogače premazane medom, čaše vina, kocke šećera i jedan dukat. Svejedno jesu li se Suđenice poslužile ili ne, obred se završavao tako što bi pogače, ukoliko je novorođenče muško, pojeli muškarci iz kuće, a ako je devojčica, odrasle žene. Zlato bi uvek ostajalo detetu i služilo bi po potrebi kao amajlija, a kasnije u životu kao beleg sa kojim radi vračara.

Bića koja određuju sudbinu

Sve tri Suđenice, tvrde Vlasi, liče jedna na drugu. Obučene su jednodelno, u duge bele haljine, koje mogu da simbolizuju i jedinstvo tela, duše i duha. Zli demoni, takođe bez deobe, odeveni su u crne odore. A čovek nasuprot tim dobrim i zlim silama, kao nesavršen, morao bi nositi odeću iz delova. Za malu decu preporučljivo je da to bude u znaku broja tri. Zato se za bebe, nejedinstvena ljudska bića sprema oprema koja sadrži samo kapicu, benkicu i čarapice. Sa zaštićenom glavom, telom i nogama novorođenče se izvodi pred ono što ni jedno ljudsko stvorenje ne može zaobići. Pred sud Ursiatora. Prisluškivanje odluke Suđenica, dok određuje životni tok deteta, strogo je zabranjeno.
Baš kao što je slučaj i kod rimskog sudbonosnog trojstva Parke ili helenskih mojri. I Čajkanović je zabeležio da je kazna za pronicanje u tajne htonskog sveta, smrt. Ali ako čovek slučajno čuje šta je dosuđeno detetu, proći će bez posledica čak i ukoliko tajnu otkrije detetovim roditeljima. Jer moć Suđenica je ogromna i ljudi ne mogu ni pod kojim uslovima da suspregnu njihove prvobitne odluke.
Snagu njihovih predskazanja pokazuje i priča koja se često pominje u narodu. Ona govori o čoveku koji se zatekao u domu svojih prijatelja kada im se rodio sin. Čuo je odluku Suđenica da mladić na dan svoje svadbe padnu u dvorišni bunar i umre. Nakon više od dve decenije, čovek je ponovo došao u kuću svojih prijatelja i zakovao poklopac na bunaru. Mladić je međutim za vreme svog svadbenog veselja osetio iznenadnu bol, dogegao se do bunara i pao mrtav preko poklopca. Zato kod Vlaha i danas kada nekoga snađe neka nesreća ili neočekivana sreća, kažu: "Aša je ursat", što znači tako je suđeno.
Ursiatore, te fatalne sudije, četvrtog dana po rođenju čoveka postaju oličenje milosnica. Imaju i moć da novorođenče zaštite od Babica, zlih demona i ne ustežu se da ih spreče da naškode majci i detetu. I tokom trudnoće i u prvih 40 dana po porođaju. Za razliku od Suđenica, Babice su, kako ih zamišljaju Vlasi, odevene u crno. Crnih dugih raspletenih kosa, šunjaju se po mraku. Koriste tamu da otmu nešto od bebinog rublja kako bi preko njega preuzeli svu vitalnu životnu energiju novorođenčeta. Pri tom su vrlo lakomne, jer je snaga te enegije revitalizujuća i kod svih demona na visokoj ceni.

Moći zloslutnih babica

Valjda se zato recept za zaštitu deteta od Babica očuvao i do danas. I to pravilo se bez izuzetaka strogo poštuje. Tako i najškolovanije majke u istočnoj Srbiji, ( koje se inače glasno suprostavljaju sujeverju ) bebin veš suše isključivo danju ili to čine uveče u zatvorenim lođama. Samo je razum modernog čoveka ovom verovanju našao drugi izgovor. Po njemu se razne bubice kojih u vazduhu ima leti, noću sjate na svetlu belu boju. Ali zašto se bebin veš krije i tokom dugih zimskih noći kada insekti spavaju, pitanje je na koje nema odgovora. Oni nešto iskreniji i bez predrasuda pred dubokim iskustvom tradicionalne svesti, poštuju običaje i tvrde da se Babicama teško staje na put. Ukoliko se u pomoć nisu pozvale Suđenice, koje su mogle da ih spreče na početku, radnje ovih demona teško se poništavaju.

Preventiva kod Vlaha oduvek su bili: crveni končić, koji se bebi vezivao oko ruke, svetlo i glas. U sobi porodilje i bebe, uvek je gorela sveća ili slaba sijalica, a po potrebi dežurali su i drugi ukućani koji bi polušapatom davali na znanje da su prisebni i spremni na otpor zlu. Jedan od najrasprostranjenijih načina zaštite je ograđivanje konopljom. Ova biljka opasana oko kreveta na kome boravi majka sa bebeom, dovoljna je zaštita od Babica. Zle čini u tom slučaju rasteruje oporost konoplja. Sa druge strane Vlaške vračare za efikasnu zaštitu smatraju nešto nežniju varijantu, koja podrazumeva da se prvih šest nedelja oko dečije kolevke formira zaštitni magijski krug. Svake večeri uokolo se posipaju brašno i kapljice mleka i dok se ritual izvodi tri puta izgovara se: "Čim se dete hrani time se i brani." Veliku moć u ovim prilikam, kažu Vlahinje, imaju i razne amajlije. Novorođenčetu se štrika poseban povoj od crvenog, belog i crnog konca. Crvenom bojom stvara se zaštitni štit, bela simbolizuje čistoću deteta i njegovu nevinost, a crna utvrđuje granicu između onog što je vračara probajala dok je štrikala ili svetila povoj i mogućnosti da se nešto u njenim ritualima promeni.

Rasprostranjena je i verzija sa vencem, koji se pravi od crvenog konca, na kome je nanizan beli luk. Okačen u sobu gde borave, on tera Babice i pored bebe štiti majku čija je čistota duha nakon veličanstvenog čina rađanja, takođe vrlo primamljiva za demone. Još uvek je na snazi i ritual kupanja. Po verziji koju je zabeležio etnolog Vlahović veruje se da dete do 40 dana treba kupati po dva puta dnevno. U vodu u kojoj se dete kupa treba dodati neku kap "molitvice", to jest vodice kojom je dete škropljeno u crkvi za vreme krštenja, srebrnjak i travke selena i bosiljka. Vračare nad vodom u koritu razmućuju živo jaje, uz bajalicu koja se, kažu, ne "čita" samo radi lepote dečije kože već i zbog snage duha koju jaje kao simbol začetog života prenosi na ljude. Metal je inače uz crvenu boju, beli luk i katran, vrlo jak zaštitnik od urokljivih zlih sila. U to, sem Vlaha, veruju još mnogi narodi naše civilizacije.
Najdrastičnije mere u borbi protiv zla kod Vlaha su ipak bile metode skrivanja. Po tom nepisanom ali strogo poštovanom pravilu ni dete ni majka 40 dana nisu napuštale kuću. Taj broj kako je objasnila vračara Desanka Perić označava period kada je duša na putu. I ima ista svojstva bilo da se radi o umiranju ili rađanju. Zaboravljeni su, međutim, običaji simboličnog skrivanja, koje je zapisao dr Radenković. Ono podrazumeva provlačenje deteta ispod drške kotla ili kroz krug napravljen od veriga. Time je stvarana lažna slika da je dete otišlo na drugi svet. Ovo varanje demona, međutim, može, po kazivanju Vlaha, da ima kobne posledice, jer među višim silama može da se shvati i kao ritual sa stvarnom namerom. Zbog toga se čak i najveštije vlaške vračare suzdržavaju da ga izvode.
Jedini koji se do danas nije očuvao u pozitivnom svetlu, ( kako su ga tumačili stari ) jeste ritual sa kravajčićima. U današnje vreme vračare preporučuju svakoj porodilji, koja im se obrati za pomoć, da zaborave na jedan star i, kako se smatralo, vrlo lep običaj primanja hlepčića, koji se u nekim krajevima naziva i kravaj. Jer kroz njega je, kažu one, moguće da zlo učini čak i jedna priučena vračka. Dovoljno je pri unošenja hlepčića u kuću novorođenčeta, ako se koja mrva istruni, da se to kasnije odrazi na detetovom telu. Ukoliko se pri mešanju kravaja doda malo kukuruznog brašna pridružiće se dete nekoj lošoj grupi ljudi. A najgore je kada se hlepčić ponese pa se vrati, jer to znači da se dete odvaja od srećnog braka ili poroda.

Javljanje Velike majke

Među demonima, u čije postojanje Vlasi veruju, čini se, postoji i određena hijerarhija. I u njoj (kako to već i priliči jednoj od retkih tradicija koja se zadržala na matrijahatu) vlada demon Muma Paduri – Velika majka. Muma Paduri pominje se jedino kod Vlaha. Oličava izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo zajedno. Muma Paduri obožava žene, štiti ih po svaku cenu, a često je spremna da napakosti muškarcu koji na bilo koj način kinji njen voljeni pol. Muma Paduri je i sama čisto oličenje ženstvenosti. Po onome što o njenom liku, karakteru i ponašanju u svetu magije govori Desanka Perić, ovaj demon podseća na Lilit, Crni Mesec, koja savremena astrologija pre svega vezuje za psihoanalizu. Priče postoje o njih dve i slične su, iako se vekovima raspredaju u potpuno različitim kulturama. Lilit boravi u dubokim vodama, na dnu mora. Samo ponekad izroni na površinu, ometajući put brodovima, ili zaiskri na nebu, zračeći iz vasione energiju, kojoj ne može odoleti ni jedno biće na Zemlji. Lilit tada unosi velike preokrete i novine u sve oblasti ljudskog delovanja, promene u građanskom moralu, emocionalnim stanjima i u načinu razmišljanja.



Ona je, kaže legenda, prva Adamova žena, načinjena, kao i on, od zemlje, ali je braneći prava svog pola, koji jedini ima snagu da nastavi potomstvo, posle žučnih borbi sa mužem, napustila raj i odmetnula se u demone. Mit kaže da ona u svakoj prilici staje na stranu žena. Jedino joj smeta Eva. Ne zato što je u božjem i Adamovom srcu zauzela njeno mesto, već što je sebi dozvolila da postane oličenje podređene i ugnjetavane.
Lilit je dobila ime po hebrejki Lilah (noć) i njene osobine su, kao simbol svega što ne ulazi u šablon društvenih normi, pripisane iznenadnom astronomskom otkriću Crnog Meseca, koji je 21. septembra 1618. godine registrovao Pićol.

U svojim radovima o mitskim bićima istočne Srbije, dr Slobodan Zečević govori o sličnosti Muma Paduri sa helenskom boginjom šuma Artemidom, sestrom Apolonovom i kćeri Zevs i Lete. Nekadašnje posebne pomane Muma Paduri još uvek se više puta godišnje zakazuju pored rečica u Timočkoj krajini. Na njima se okupljaju isključivo žene, kako bi joj prinele jelo, piće i u njenu čast palile sveće. Sa sobom obavezno povedu devojčice i mlade devojke, govoreći im što su one o Muma Paduri na istim mestima nekada davno čule od svojih majki i baka. "Muma Paduri je kraljica noći. Ima dugu kosu i nokte. I velike grudi.
Hoda naga naokolo i opseda uglavnom mlade loše momke.Ljuta je i opasna, ali će tebe, ako je prizoveš, uvek štititi. I kad budeš trudna i kada se porodiš čuvaće i tebe i tvoju bebu. Ona uvek pomaže ženama." Vlahinje u to zaista duboko veruju. Vrlo često, dok putuju i sede u autobusu, može da se čuje kako nešto nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu. Onaj ko sedi na sedištu do njih u mnoštvu reči razazna da često pominju "Muma Paduri".

Prizivanje demona

Ceo sistem ženstvenosti, koji je kod devojaka u vlaškoj tradiciji još uvek na visokoj ceni, zasniva se na prizivanju Muma Paduri. Ona pomaže da menstrualni ciklus dođe ranije, bude što kraći i bezbolniji. Zato žensko dete, kako je zapisao etnolog Petar Vlahović, svoju prvu menstruaciju mora da prijavi odrasloj ženskoj osobi. Kasnije se automatski Muma Paduri stara i da ženska obličija budu skladna i dovoljno privlačna za muškarca. Brine se da se održi trudnoća, da porođaj bude lak i da ženu, koja je nekada skoro obavezno prelazila u muževljevu porodicu, tamo sačeka dužno poštovanje od svekra i svekrve.
Muma Paduri brine i o plodnosti. Žena koja ne može da zatrudni, po vlaškoj tradiciji, treba da pojede drugi cvet od jabuke ili bagrema, ili da 40 noći uzastopno otključava crkvena vrata. Ali se kroz verovanje ipak najviše provlači vera u dejstvo čaja od trave "jarba Muma Paduri". "Čista" žena (koja je pre toga izbegavala seksualne odnose) treba da, hodajući pored šumskog potoka nađe i sama ubere ovu travu. Dok je u potrazi za biljem koje, kažu, pomaže i kod nervnih bolesti, žena ne sme da izgovori ni jednu reč. Tek kada je nađe, uz određenu basmu i pomoć vračare, pravi napitak.

Pa i kada ne želi da rađa, žena se ponovo obraća svojoj zaštitnici. Dok izgovara tradicionalnu formulu u posteljicu od poslednje trudnoće ona stavlja žar pa sve to ugasi pored groba nepoznate osobe. A etnolog Savetija Grbić zabeležila je i obred u kome se u posteljici ugasi samo onoliko užarka koliko godina žena poželi da napravi pauzu između dva porođaja. Devojka koja jednom uspostavi dobar kontakt sa Muma Paduri teško da će ikad biti ostavljena na cedilu, tvrde Vlahinje. I mada ovaj demon, koji se javlja isključivo u vlaškoj tradiciji, ne mari za muškarce, svojoj štićenici će pomoći i ukoliko ova rodi muško dete. Da bi se ostvario kontakt sa Muma Paduri, dovoljno je, priča se, da devojka u vreme punog meseca izađe napolje noseći u pojasu malo ogledalo. Bez svedoka, okrenuta ka svetlu, treba da se duboko zagleda u svoj lik sve do trenutka kada on počinje da nestaje pred njenim očima. Tako ona ulazi u svet duhova i prizivajući Muma Paduri izgovara ime određenog muškarca i želju u vezi s njim.



U isto vreme pokušava da dočara njegov lik da bi se eventualno izbegla pogrešna identifikacija. Po iskustvu današnje mlađarije u Timočkoj krajini, ovaj metod mora da upali, a potpuna garancija u uspeh je priviđenje, kada se nakon dubokog prodora u nesvesno, u ogledalu umesto lika devojke pojavi lik željenog muškarca. Preporučuje se i obred sa prstenom skinut sa ruke preminule osobe. Kažu da je dovoljno kroz njega samo jednom pogledati odabranog muškarca pa da magična formula ("pomozi Muma Paduri da bude samo moj") vrlo efikasno zarobi srce onoga za kojim devojka pati.
Kada imaju ozbiljan problem, bez obzira na sopstvene, Vlahinje, u pomoć prizivaju i vračare. Ona se transformiše u nit koja vezuje Muma Paduri i devojku. Velika, Šumska majka, Muma Paduri živi, kako joj i ime kaže, u šumi. Na svetlosne livade izlazi u svojoj dugoj haljini i raspletene kose, da bi čula pozive vračara ili devojaka. Ali je njena moć transformacije često njenu božansku lepotu srozavala na izgled oronule babuskere. Najbliži saradnik Muma Paduri je Vodeni duh. Posebno leti, njih dvoje zajedno igraju i pevaju, a kada se opiju vrelim letnjim noćima, među smrtnicima čak biraju sebi ljubavnike i grupno orgijaju.

Po predanju Muma Paduri je imala muža Padurioul i ćerku Fata Paduri i Vlasi ih ovako zamišljaju:




Muma paduri


vitovnica.rs

Zamke Vodenog duha

Vodeni duh je kepec, visine do jednog metra. U potpunosti podseća na viziju Snežaninih patuljaka, jer ga krase naduveni obrazi, duga brada do pojasa i crveni okrugao nos. Da ipak nije izašao iz sveta animiranog filma vidi se po njegovim ušima i nogama koje su kao kod koza, i po rogu na vrhu čela. Vodenih duhova ima tačno sto. Predvodi ih Tartor. Vlasi ga nazivaju starcem ili – al batrn. Ostali 99 su njegovi pomoćnici – aj miš. Tartor nosi bič, kojim kažnjava sebi potčinjene i hvata davljenike, odvlačeći ih na dno. Ali uz sebe uvek ima i bubanj kojim objavljuje novosti i priziva ih na njihovu godišnju slavu, koju narod naziva i Đavolji dan. Ljudi su ga se očigledno od vajkada bojali, pa kako je za Vlahe karakteristično da nikad ne izgovaraju ime onoga čega se plaše, naziv Tartor je do danas skoro zaboravljen. Sada ga radije zovu drak, što znači đavo. Ime, međutim, nije promenilo verovanje.
Još se priča da Tartor u svim vodama ima podzemni stakleni hram i da je svaki utopljenik njegova žrtva. Kažu da Tartor ukoliko svoju žrtvu i ne uzme odmah, pozove je tri puta tokom noći i ubrzo je za tri dana ponovo primami. Oni koji se pozivu ne odazovu izbegnu instrukcije gde i kada treba doći. A ima i drugih, doduše retkih, koji svojim mislima ili činovima uspeju da ga umilostive i ostanu živi. Takvi međutim, tvrde vlaške vračare, padaju pod njegovu vlast i još mu dugo služe. Njih često prati sreća koja se nekada prekida iznenadom tragedijom ili velikom štetom u kući. Vodeni duh, kao i Muma Paduri, može da menja oblik. Narod tvrdi da se on pojavljuje i kao dete koje plače. U tom obliku zovu ga Drak. Slučajni prolaznik koji ga sretne, želi da mu pomogne, ide za njim sve do prve vode i tamo se udavi. Vodeni duh je najaktivniji u julu. Stari Vlasi plašili su se i ogledanja u potok ili dužeg boravka na obali. Bezbednost od vode kod Vlaha osećaju samo oni koji su rođeni u subotu, jer se veruje da je to dan kada Tartor odmara i ljudi ga baš i ne zanimaju.
Gospodar vatre Zmeu

I dok je gospodarica zemlje Velika majka, Muma Paduri, a vode Tartor, vatrom vlada Zmaj ili Zmeu. On je pola životinja a pola čovek, koji leteći para vazduh i oko sebe baca varnice. On je magijska ptica, spava u planinama i šupljim bukvama. Zmaj je nastao od ribe ili zmije stare 40 godina, koju do tada nije ugledalo nijedno ljudsko oko. U zavisnosti da li je postao od mužjaka ili ženke, Zmaj i kao demon zadržava isti pol. U toku noći obilazi naselja i među ljudima traži partnera. Kada nađe ono što želi, momka ili devojku, ulazi u kuću i u momentu se transformiše u prelepu osobu suprotnog pola. Sa odabranim ljudskim bićem provodi strasnu ljubavnu noć. Pre odlaska ponovo postaje zmijolika ptica i kroz odžak ili prozor nestane u mraku, dok oko njega na sve strane lete iskrice. Mladi koji su sa Zmeuom u ljubavnom činu odmah se poznaju. Bledi su, iznureni i skoro da nikada ne opšte sa osobom suprotnog pola. Svoju tajnu međutim ne odaju nikome. Što iz straha da budu kažnjeni ili izrugani a ponešto i zbog samih čari i lepota ljubavnih doživljaja.

I danas se po zaseocima priča kako je neki mladi Vlah opštio sa Zmeuom. Zmaj bi uskakao kroz odžak, i u trenutku dok se spuštao u svoje tajno ljubavno gnezdo uzimao bi oblik mlade vitke devojke. Duga plava kosa sijala je natprirodnim sjajem, bledo usko lice zračilo je nežnošću a zelene oči caklile su staršću. Mladić je bio lep i stasit. Sviđao se mnogim devojkama u okolini. Ali iako je osećao da ta žena koja se ni od kuda stvori može biti ljudsko biće, zaljubio se. Mislio je samo na nju i bio je srećan isključivo u trenucima dok su bili zajedno. Veza je trajala godinama i kako je vreme prolazilo on se samo na nju usredsredio. Svaki sekund bez Zmeua predstavljalo je za njega kobne beskrajne sate. Patio je a ista osećanja, videlo se to, gajilo je i to natprirodno biće. Jedne noći tek što se u sobi svoje žrtve transformisao u lepu vilu, Zmeu je stavljen pred veliko iskušenje. Priznao je svom ljubavniku ko je, odakle dolazi i upoznao ga sa nekim tajnama tog potpuno drugačijeg a ljudima opet tako bliskog sveta. Nakon strasnih zagrljaja ponovo je morao da "obuče" svoju iskričavu kožu i ode.

Kada je ostao sam mladić je shvatio: njegova želja da uz voljenu ženu svako veče zaspi i da se svako jutro probudi nikad neće moći da se ispuni. Bolu nije bilo leka pa je to primetila i mladićeva majka. Posumnjala je da njen sin pati zbog natprirodne ljubavne avanture. Već je godinama od bake slušala o mogućnosti da se u svaku odaju gde borave ljudi krišom uvuče Zmeu. Odlučila je da proveri i da preduzme ono o čemu se pričalo da jedino može prekinuti slične muke. Sačekala je sledeću noć i čim je kroz ključaonicu u zagrljaju svoga sina videla nagu devojku, koja se tren pre toga izvukla iz zmajske odore, upala je u sobu i ukrala košulju. Zmajski oklop ubacila je u vatru i spalila. Dok je na ognjištu koža lagano tinjala devojka je još uvek u naručju svog voljenog izdahnula, a potom i zauvek iščezla. Mladić svojoj majci nikada nije oprostio ovaj čin. Ubrzo je i sam umro od patnje i jakih duševnih bolova.

A nakon toga celo je selo zadesilo veliko zlo. Prvo su kiše potopile tek niklu pšenicu, potom im je grad "obrao" kukuruz. A kada je došla zima, led je okovao sva stakla njihovih kuća i u selo doveo veliku bolest. Teška epidemija pokosila je pola žitelja. Među retkim koji su sve nedaće preživeli bila je mladićeva majka. Ostala je sama u kući. Molila se Bogu da je uzme ali joj želja još dugo nakon toga nije uslišena. U dugim večerima sedela je sama i tek se tokom njih prisetila da je prilikom odluke da spali Zmajevu kožu zaboravila na drugi deo priče koju joj je ispričala njena baka. Bila je to poruka da Zmeu još živi i ostavlja svoje potomke, jer sem neprirodne ljubavi od ljudi ne traži ništa. Čak šta više štiti ceo kraj u kojem obitava, i od zemljotresa i od poplava i od jakog vetra. Božanstva vazduha, vode i zemlje njegovi su prijatelji i nikada njemu – vatri ne bi naneli zlo.


vitovnica.rs

Vlaška Magija

Vlaška magija je u 21 veku najjača magija u svetu. Poznato je da ostaje u krugu porodice i da se prenosi sa kolena na koleno. Prenosi se sa ženske strane.

Mnoge tajne Vlaške magije ostaju u okviru porodice, pri čemu se znanje uči i nasleđuje od najstarije Rusalje. Vlahinja sme učestvovati u obredima tek kad napuni određeni broj godina. Zasniva se na paljenju vatra koje dugo gore u obredima da bi se prizvale vile ili samani. Često se rituali izvode noću u gluvo doba, kada najjače vračare odlaze do bistrih potoka ili vodenica, pri čemu se nesmeju osvrtati niti saplesti. Da bi pomogla, Vlaška magija često koristi slike koje se potapaju u određenim vremenskim intervalima.

Korišćenje vlaške magije je različito u zavisnosti od problema koji osoba ima. Recimo, u slučaju rešavanja problema narkomanije, potrebno prisustvo i same osobe koja je narkoman. To je naporan process u kojem se koriste pored majolica i mnoge biljke poznate samo vračarama. Vlahinje neće pričati sa vama tek tako niti će Vam možda odgovoriti na određena pitanja ili Vas primiti. Vrlo pažljivo se proučava osoba kojoj je potrebna pomoć.

Svi rituali se izvode uz bajanje i pevanje na vlaškom jeziku. U vlaškoj magiji se proctor ispred vata smatra kultnim mestom gde borave duše predaka. Drumovi se smatraju prebivalištem snažnih magijskih moći. Vlaška magija i govori o tome da raskrsnice predstavljaju najveći rizik da se navuče crna magija.

Vlaška magija bela, koja se bori protiv crne magije, ne govori javno o obredima i načinima skidanja crne magije, baš zbog mera opreznosti. To ostaje tajna porodice i zato se o vlaškoj magiji priča sa misterijom jer nigde preciznije informacije infomacije nećete pronaći.

Magovi Timoka

O vlaškoj magiji - crnoj ili beloj, svejedno, još uvek se ispredaju brojne priče i legende. Oni koji su se bavili ovom tematikom kažu da je vlaška magija jedna od nastarijih i najmoćnijih na svetu. Gotovo da nema sela u Timočkoj krajini bez tzv. vračara. Nije ih teško pronaći, jer se o ovim ljudima gotovo sve zna i u gradskim sredinama. Mnogi su iz znatiželje dolazili do najčešće udaljenih domova pomenutih poznavalaca magije. Treba reći da publicitet ovim ljudima nije potreban. Oni su na ovim prostorima delovali vekovima, bar tako kažu istraživači. A ljudi - k'o ljudi, bez obzira na status i obrazovanje, i dalje posećuju vračare i pričaju. Mnogi traže samo utehu ili nadu u trenucima kada ovozemaljski (racionalni) recepti ne pomažu.

U Srbiji se u mnoge "moći" i danas slepo veruje. Uz seoske rečice, kao i na obalama Timoka i Dunava, i sada se mogu videti prizori poput onih iz bajki: modroplava reka osvetljena mesečinom, a u njoj gole, mlade žene sa venčićima oko glave...

Obdareni vančulnim saznanjima, šamani, druidi, veštice ali i vlaške vračare, svojim moćima služe se isključivo u odgovarajućem, prigodnom ambijentu. Deluju tamo gde se okupljaju njihovi čudni saveznici - vile, đavoli i vampiri koji se bude najčešće noću. Dok svetski magovi i vlaške vračare tvrde da tako čuvaju svete kultove svojih predaka, običan svet sumnja da oni tumaraju po nečastivim mestima da bi navukli zlo. Posebnu snagu činima daju i mesta na kojima su nasilno ugašeni ljudski životi, napuštena groblja ili stoletno stablo bez krošnje. A ako se više toga ispreplete na jednom mestu - stekli su se uslovi za savršeno sklonište za potajni rad majstora magije, posebno za čuvene vlaške vračare koje tamo odlaze najčešće u gluvo doba noći, same i u tišini.

Komplikovani rituali koji zahtevaju angažovanje mnogih duhova, božanstava prirode, ponekad čak i energiju Sunca, Meseca i zvezda, moraju se, bez obzira na moć vračare, izvoditi na za to određenim mestima.

Tako se zvezda Danica dozive posle ponoći i to pod stablom šljive na njivi, jer je čovek verovatno na tom msetu učinio neku nepriličnu radnju. Za obračun sa drakom (vampir) mora se naći najbliža vodenica jer on uvek obitava u njenoj blizini. A prizivanje drugih demona, bilo za borbu protiv tuđih vradžbina, ili kao apel za pomoć, izvodi se ritualno na raskršćima. Raskrsnica je, inače, od pamtiveka mesto na kojem se nešto koncentriše i potom ponovo razgranava.

Čak se i kovčeg spusti i pop zastane na raskrsnici pri polasku na groblje. Tako se odaje počast davnim precima. Ali, kako mnogi Vlasi tumače, ovaj običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se, ne daj Bože, povampiri, neće umeti da se vrati kući. Znajući sve to, raskrsnicom se kao kultnim mestom za uspešno "mađijanje" služe i profesionalci ali i običan svet. Ona je prebivalište mnogih magijskih moći, bilo da se tu nešto ostavi ili se sa nje pokupi. Otuda i mnoga sujeverja vezana uz nju. Prva opasnost vreba već kada se neoprezno preseče raskršće puteva. To nikada ne treba činiti, jer na raskrsnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da "ubace" svoju nesreću nadajući se da će ona preći na druge koji ih slučajno nađu. U tu se svrhu, naravno, najčešće ostavlja ono čemu ljudi teško odolevaju - zlato ili novac. I dok se sa zlatom reskira, jer ono teško gubi svoja dobra zračenja koja nosi iz utrobe zemlje, novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreće.

U Timočkoj krajini mnogi veruju da tako mogu izlečiti svoje bolesti poput kožnih osipa, glavobolje i drugih nedaća za koje se teško nalazi uzrok, pa i lek. Zato tri večeri zaredom protrljaju obolelo mesto vrednom monetom, a potom je ostave na raskrsnici da je neko pohlepan pokupi. Pri tom ih, kažu, ne grize savest, jer se osećaju kao da su svoje izlečenje nečim platili. Duboku noć, kada se krv ledi u žilama od tišine, pred raskrsnicom se skidaju gole vračare i samo njihov tihi šapat kojim izgovaraju bajalice para sablasni muk. Tako obično mole određene demone da izađu i pomognu da se neutrališu tuđe čini ili da se slične pošalju.

"Osim raskrsnice, mesta iza i ispred vrata smatraju se kultnim mestima gde prebivaju duše predaka koje se često prizivaju u nesreći. Važno je i stepenište koje je oduvek bilo simbol uspeha. Vradžbine se izvode od najvišeg stepenika i završavaju na kućnom pragu. Prag, inače, funkcioniše i kao granica između svetog u kući i profanog van doma. Pevanje uz stepenište u narodu znači napredovanje prema boljem, ali i postepeno savladavanje nedaća koje garantuje uspeh", govorila je poznata borska vračara Desanka Perić.

Vlaška magija, navodno, leči sve bolesti i tradicionalno je, već vekovima smatraju posebno moćnom u tretmanu medicini i danas zagonetne bolesti - epilepsije. Ne samo zbog toga što se tvrdi da neke vračare zaista mogu da "oteraju" ovu bolest, koja i uzrokom i simptomima počiva na stabilnosti nerava, već i zbog toga što se misli da Vlajne koje padaju u trans ili granična stanja apatije i euforije iz kojih najbolje predviđaju, preživljaju epileptične trenutke. Narod u Timočkoj krajini lek za epileptične napade tražio je pre svega u vračanju vrlo čudnim ritualima ali i u melemima i čajevima od bilja i trava, od crnog i belog luka, kadulje, ivanjskog cveća, pelina, kopriva i posebno - odoljena za koji na Timoku tvrde da je "vilina trava". Za epileptičare se žrtvuju pas ili lastavica čijom se krvlju bolesnik poji. Daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa. Epileptičari se kade i nad spaljenim krilima slepog miša, kao i upaljenom zmijskom košuljicom dok jedu obrok spremljen od njenog srca. Delotvorna je i slepoočna kost svinje zaklane na Božić. Kosti se nakon praznika naknadno dopeku za ritual, dok se ne pretvore u prah. Potom se, pomešane u vodi, daju bolesnom da ozdravi.

MOĆNE LJUBAVNE ČINI

Najrasprostranjeniji predmet u ritualima ljubavne magije je katanac - simbol nečega što se da zarobiti i osloboditi. Ako je verovati savetima vlaških vračara, proleće je pravo vreme da se prikupe svi rekviziti da bi se tokom godine svi lepo zabavili praktikujući ljubavnu magiju. Moralne norme uvrežene u staroj evropskoj tradiciji, Vlahe nisu zanimale. Ljubomora, posesivnost ili kratkotrajna promena partnera nisu bile zlo zbog kojeg bi se neko mučio grižom savesti ili bi bio postavljan na stub srama. Zato je još čudnije što je ljubavna magija kod Vlaha najrazvijenija, a romantične bajalice najbrojnije, najdelotvornije i gotovo sve odreda imaju moć psihičkog vezivanja ljudi koje liči na opsesiju.

Pored već pomenutog katanca, koristi se med, kao bezopasno sredstvo koje lepi, ugalj koji u magiji simboliše ono što pali i bosiljak koji svojim aromatičnim mirisima opija. Crveni ili beli konac, so, šećer i voda iz kuće, obavezni su za identifikaciju ličnosti u magiji, a dodaci na svu tu hrpu naizgled nasumično sakupljenih predmeta zavise od pojedinačnog problema.

Po priči Milke D. iz Majdanpeka udala se za momka koga nije poznavala, ali joj se veoma dopao na prvi pogled. I danas, nakon desetak godina, seća se kako joj je bilo smešno kada joj je vračara sa obližnjeg brda Krš bajala čisteći sobicu u svojoj oronuloj kućici od blata. Vračara je tri puta bajala dok je mela po kući. Sakupljeno đubre iznosila je napolje i bacala ga u onom pravcu gde je Lale živeo. Prekrstila bi se i tri puta ponovila basmu: "Ne metem slamu, ne metem đubre, već metem sve mraviće, već metem sve stenice. Metlom ih pometoh, po Laleta poslah. Kada na njega naiđete da mi ga bockate, podbadate, meni da ga otpravite. Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori, dok se meni ne pojavi", priseća se Milka.

Lale, na koga je bio usmeren ovaj ritual, postao je prava žrtva iznenadne strasti koju je ostetio. Kako je već na prvom sastanku priznao Milki, patio je otkako ju je prvi put ugledao u holu bioskopa.

Kada je M. L.(44) iz Rudne Glave kod Majdanpeka nedavno shvatio da mu seksualna moć drastično opada, poverovao je tradiciji svog rodnog kraja da ga je neka žena uz pomoć vlaške magije učinila impotentnim. Pronašao je "zloću" i, nakon silnih rasprava, uspeo je da dobije beleg kojim je "vezan" i njegovo zdravstveno stanje opet se vratilo u normalu. A da bi ga "urekla", žena sa kojom je imao seksualni odnos pogledala ga je dok je spavao - kroz prsten zamočen u menstrualnu krv... Svoje psihičke moći Vlajne za ove potrebe upotpunjuju raznim korisnim rekvizitima poput konca, igle, biljaka, ljudske krvi, pepela, balege.

Jedan je mladić često posećivao stariju žiteljku sela Šarbanovac kod Bora. Nakon izvesnog vremena shvatio je da je opčinjen. Nije mogao da opšti ni sa jednom drugom ženom, iako su one bile i mlađe i lepše. Tek nakon teških batina baba je priznala da je vezivne čini zaista napravila i beleg odavno bacila u baru. Jadnik ju je ubio i nakon toga završio u zatvoru. Ali se njegova muškost, nažalost, ni tada nije povratila.

LEK ZA PREVARENE

Blaži oblik lečenja neverstava je vrlo popularni obred sa tek rođenim mačićima. Obično supruga okupa mačiće koji još nisu progledali i tu vodu podmetne mužu da popije. Kažu da on nakon toga postaje slep kod očiju za sve druge žene. Prevareni supružnik, pak, služi se jajetom kukavice. Kada ga bušenjem iglicom na vrhu isprazni i izduva, u šuplju ljusku stavi dlačice oba supružnika isečene ispod pazuha. Rupica na jajetu se zalije voskom i u gluvo doba noći ono se odnese u neki skroviti deo stana ili se sakrije u šupljinu na zidu kuće.

Kada bračni par zajednički želi da se zaštiti od iskušenja neverstva treba da pođe u potragu za retkim puževima blizancima (koji nose dve slepljene kućice) i za slepim mišem. Vrhove njegovih krila treba odseći, staviti ih u šupljine puževih kućica i zaliti ih voskom.

Na vrhu kućica, zagrejanom iglom, treba probušiti dve rupice i provući lančić da bi se amajlija nosila oko vrata. Muškarci amajliju pripremaju tako što vrh desnog krila stavljaju u levu kućicu puža blizanca, a žene obrnuto.

Po shvatanjima vlaške magije najpodložniji uroku su deca ali i nezaštićeni odrasli. Beli luk je za Vlahe lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona i verni pratilac čoveka od njegovog rođenja pa do posle smrti. Beli luk, čija je istorija stara koliko i čovečanstvo, vrlo je uvažen u magiji i etnomedicini Vlaha i verni je pratilac čoveka od njegovog rođenja do smrti. Čen belog luka na čelu porodilje štiti i majku i novorođenče od uroka, a pouzdana je amajlija koja na putovanjima čuva od "razbojničkih" prepada đavola i nervoznih vila.

Zle ili urokljive oči poznate su i vlaškoj tradiciji. Mada se i bela i crna magija kod njih zasnivaju na basnama, travarstvu i energiji, veruje se da postoje oni koji urokljivim pogledom mogu naneti mnogo nesreće i to uglavnom nesvesno. Ali, polje delovanja urokljivih očiju ne može se ograničiti jer je dovoljno da se oni, koji se inače bave magijom, samo nečemu začude ili zadive. Pod njihov uticaj tada padaju svi, pa čak i imanja, kuće, životinje ili stvari.

Baka Ikonija iz Klokočevca pogađa prošlost i proriče budućnost zrnevljem kukuruza i kad ustanovi šta je stvarna potrebno onom ko je "pod urokom", priprema napitak nad kojim satima baje. Ona najčešće koristi bajalicu protiv uroka koja, kaže, nikome ne može da naškodi, a sigurno pomaže. U desnu ruku uzme britvu, u levu tamjan, i dok ih lagano primiče, ponavlja: "Crkni, đavole, ti nemaš tamjan, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša a (kaže se ime onoga ko se brani od uroka), te više ne sluša".



treće oko

MRTVAČKA VODA

U svojim obredima vlaške vračare najčešće koriste "mrtvačku vodu" kojom se kupaju mrtvaci, u njoj kuvaju kafu ili je dodaju u mleko zbog čega krave "presuše".
Mogu da utiču i na to da žena pobaci tako što joj podmetnu izbajanu košticu neke voćke iz kompota. Trudna žena, ne razmišljajući o bajanju, pojede šljivu iz kompota, baci košticu u zemlju, ona istruli, a njoj istovremeno zamre plod u utrobi.


Vračare pomažu i kada, navodno, ima duhova u kući. Tada uzmu belu sveću, pronesu je kroz celu kuću, otvore vrata i glasno izgovore: "Napusti ovaj dom!"

Vlaške magije nisu pošteđena ni deca, a mlade majke, treba same da režu nokte i kosu svojoj deci, jer se bajalice za bolest i smrt dece rade upravo pomoću dečjih noktiju i kose.

ZLO SE UVEK VRAĆA JOŠ GORIM

Vanbračna deca kod Vlaha smatraju se nekom vrstom polubožanstva, dok su u drugim sredinama anatemisana i pogrdno označena kao "kopilad". Istice se, da se i danas kao jaka amajlija koristi kosica ili noktić vanbračnog deteta, a njegovo ime treba prizivati kada se čovek nađe u velikoj nevolji. Obredi i rituali vlaške magije treba da služe, pre svega, da ljudima pomognu u bolesti i nevolji, ali danas mnogi zloupotrebljavaju magiju i njeno milenijumsko postojanje.

Uz pomoć zlih sila najbliži rođaci rade jedni drugima o glavi, a dešava se čak da kćerka majci "namešta" vradžbine ili sestra bratu. Pri tom svi zaboravljaju da se zlo zlom vraća.

MAGIJA ZA ŠVALERACIJU

Vlajne često koriste i vodu kojom su okupani slepi mačići pa, ko popije tu vodu, ostaje slep kod očiju. To naročito koriste žene koje "oslepe" muževe, pa nekažnjeno "šaraju" do mile volje. Da bi mogle da rade šta žele i da imaju koga požele, crvene gaćice bace u WC ili ispod kade i - put im je otvoren, a siroti muževi misle da su im supruge verne i smerne.

MIŠEVI U ZEJTINU PROTIV ALKOHOLIZMA

I žrtvovanje životinja zauzima značajno mesto u tajnim ritualima.Najčešće su to:svinje, zečevi, živina i miševi koje, čim se okote, potope u ulje i tako ih drže 40 dana. Posle toga, dve kapi te "smese" stave pijancima u piće i zauvek ih oslobode poroka.

ZAŠTITA OD ZLIH SILA

Ubedljivo najjača zaštita od zlih i urokljivih sila koje šalju vlaške vračare je, po Natinim rečima, plećka crne mačke. Naime, na prostoru gde nema crkava i manastira, crnu mačku treba u pola noći, usred šume, potopiti u vrelu vodu, a njena plećka biće najjače oružje. Pored toga, dobrim su se pokazali i metal, crvene šibice, beli luk i katran. Nešto od toga svaki čovek mora da ima uza se, a nepoznatim ljudima ne treba ništa davati iz kuće, pogotovo ne na Bozic.

Kod smetnji u porodici, kada se čini da je jedan od supružnika potpuno izgubio razum, pa ne dolazi kući, odlazi nekoj stranoj osobi ili u porodici pravi ršum, po receptima stare vlaške magije, uglavnom se dejstvuje obredom isterivanja zlog duha. Svejedno da li je zao duh pri tom naneo i fiziološke probleme, on se isteruje srpom i kučinom koja je oko njega obmotana. Kučina se zapali nad samom glavom onoga kome se baje i potom se nečastivi priziva sa "otpadniče, krvopijče, kostolomče, mesožderče".

Kada vračara misli da je zloduhu skrenula pažnju oštrim glasom, isteruje ga iz ušiju, iz usta, iz glave, iz creva, iz ruku i nogu obolelog (čije se ime sve vreme pominje u bajalici). Zloduha upućuje "u gustu goru telelesku, gde ima da se jede i da se pije i spava u medenoj ložici".

Kada se bajanje dovrši, gar koji se sakupio od izgorele kučine zamuti se sa malo vode i bolesnik treba da popije tri gutljaja. Ako se ritual vršio bez znanja obolelog, samo nad njegovom slikom ili delom odeće, onda onaj ko je raščinjavanje naručio nosi vodicu kući i obolelom podmetne da popije kroz kafu, crno vino ili neki tamni sok. Mada se žene obično posluže i time da obajanu tečnost zamese u neku ukusnu đakoniju kojoj, primera radi, njihov muž ili sin, opsednut nepoželjnom devojkom, ne može da odoli.

Od želje za mirom u kući, međutim, nisu imuni ni muškarci. Zato vlaška magija daje recept kojim se mogu poslužiti i prevareni muškarci. Za to im dobro dođe jaje od kukavice. Ako ga naruči od vračare, prisustvovaće ritualu u kome se kukavičje jaje izbuši iglicom na vrhu i potom duvanjem isprazni. U šuplju ljusku stavljaju se dlačice koje je ispod svog i pazuha svoje žene iseckao i doneo prevareni muž. Rupicu na jajetu vračara zalije voskom i da ga nesrećniku sa uputstvom da ga u gluvo doba noći odnese u neki skroviti deo njihovog stana ili ga sakrije u šupljini na zidu kuće.

A ukoliko bračni par zajednički poželi da se zaštiti od iskušenja neverstva, treba da pođu u potragu za vrlo retkim puževima blizancima koji nose dve slepljene kućice i za jednim slepim mišem. Vrhove njegovih krila treba pažljivo odseći (tako da miš može i dalje da leti) potom ih staviti u šupljine puževih kućica i zaliti ih voskom. Na vrhu kućica zagrejanom iglom probuše se dve rupice i kroz njih se provuče lančić kako bi se amajlija nosila oko vrata. Muškarci amajliju pripremaju tako što vrh desnog krila stavljaju u levu kućicu puža bliznaka, a žene obrnuto.


(znanje.org)

Zlo na raskrsnicama

Mnogi rituali vračara iz Timočke krajine izvode se noću na svetim ili nečastivim mestima. Ljubavnik se vezuje preko zvezda, a zli demoni isteruju se kod vodenica. Drumovi su prebivališta snažnih magijskih moći. Najveći rizik da se navuče crna magija su raskrsnice.

Vlaške vračare iz Timočke krajine, za čije moći etnolozi tvrde da su jače od ili vudu magije i zapisa muslimanskih hodža svojim se moćima služe isključivo u prigodnom ambijentu. Poput druida i šamana, i one svoje vrlo delotvorne rituale i obrede izvode uglavnom noću i deluju tamo gde se okupljaju njihovi čudni saveznici sa drugih planova, vile, đavoli i drakovi. I dok svetski magovi tvrde da tako čuvaju svete kultove prizivaju duhove svojih predaka i jačaju sopstvena vančulna iskustva, običan svet sumnja da oni sa nečastivih mesta navlače zlo.

Saborišta psihičkih moćnika na svim kontinentima su tajnovite rečice, predeli gde stalno prolaze ljudi i stoka, ali su u trendu i odavno napuštene kuće, oronule vodenice i crkvišta iz rimskog perioda. Posebnu snagu činima daju i mesta gde su se odigrala ubistva, samoubistva, napuštena groblja ili stoletno stablo bez krošnje. A ako se više toga ispreplete na jednom prostoru onda je to savršeno sklonište za potajni rad majstora magije. Posebno za bacanje i skidanje čini kojima se bave čuvene vlaške vračare.
One tamo, sledeći tradiciju religije svog naroda stare više hiljada godina, odlaze najčešće u gluvo doba noći. Same i ćutke. Kako su priznale Slavoljubu Gacoviću, etnologu Muzeja u Zaječaru, tada se ne smeju osvrtati uokolo ili iza sebe. Čak i kada čuju razne krike, jecaje ili jeziv smeh, ne treba da zastanu, ili se ne daj Bože sapletu. To bi pokvarilo ritual koji su nameravali da izvedu, ali bi im ugrozilo i rejting koji imaju kod svojih vodiča sa viših nivoa. Prostori iza i ispred vrata se takođe smatraju kultnim mestima gde prebivaju duše predaka koji se često prizivaju u nesreći. Važno je i stepenište koje je oduvek bilo simbol uspeha. Vradžbine se izvode od najvišeg stepenika i završavaju na kućnom pragu koji inače u magiji funkcioniše i kao simbol granice između svetog u kući i profanog van doma.

- To pevanje uz stepenište u narodu znači napredovanje prema boljem. Ali i postepeno savladavanje nedaće koje garantuje uspeh - govorila je poznata borska vračara Desanka Perić. - Komplikovani rituali, međutim, koji zahtevaju angažovanje mnogih duhova, božanstva prirode, ponekad čak i energiju Sunca, Meseca i zvezda, moraju se, bez obzira na snagu moći vračare, ipak izvoditi na za to određenim mestima. Tako za pomoć opsednutim bolesniku treba umilostiviti Šajmone na ledini jer je čovek verovatno dok je preko nje gazio, učinio neku nepriličnu radnju i navukao na sebe zlo. A zvezda Danica upomoć se zove kada duša plače zbog ljubavnih jada i vlaške vračare je prizivaju posle ponoći, pred stablom šljive.
Mišljenje mnogih koji su oprobali vlašku ljubavnu magiju je da te vradžbine bačene preko planete Venere ili kako je u ovom kraju zovu zvezde Danice, pokazuju najsnažnija i najefikasnija dejstva. Ritual izvodi vračara a potom u njegove tajne uvodi i osobu koja je naručila čini. To su uglavnom devojke i mlade žene pošto se ova nebeska sila u narodu tretira kao zaštitnica ženskog roda. I vračara i kasnije devojka mogu baciti magiju usmeravajući energiju zvezde preko ogledala, ali je to, kažu, opasnija varijanta kojom se rizikuje dubok prodor u svet viših sila i duhova umrlih. Zato je u upotrebi češće blaža varijanta gledanja u zvezdu u onim satima kada je ona na istoku.

Oba vida ovog rituala međutim zahtevaju moć jake koncentracije, bez skidanja pogleda sa zvezde i bez dozvole da neko i za sekund prekine obred. U tim okolnostima po tri puta treba izgovoriti reči: "Tražim do ludila u mene zaljubljenog sina (ime voljenog). Pamet sam mu uzela, omađijala sam ga. Mir sam mu uzela, omađijala sam ga. Strpljenje sam mu uzela, omađijala sam ga. Srce sam mu uzela, omađijala sam ga. Kada spava da ne spava, kada jede da ne jede, kada pije da ne pije, dok mene (ime) ne vidi da se ne smiri".

Za ovu bajalicu kažu da je vrlo delotvorna ali i opasna jer mnogi izgovarajući je probude pogrešno biće ukoliko u prvoj rečenici (pre nego što izgovore ime osobe na koju utiču) zaborave da naglase da prizivaju "sina". Kažu i da je njena snaga u mogućnostima Venere da upije, a potom i tamo gde treba, emituje određenu vrstu energije.

Lična energija i koncentracija sa kojom se ona upućuje prema nebeskim telima ili višim silama važna je i za sve ostale rituale poznate u vlaškoj magiji. Vračare iz Timočke krajine kažu da se ona prepliće sa strujanjima na svetim ili nečastivim mestima gde se obično izvode rituali. Tom se vrstom magije zato ne mogu baviti i obični smrtnici, oni znači koji nisu poput vlaških vračara odabrani, i kroz snove ili trans, "pozvani" da prave i rasturaju čini. Ali svako ko uđe u taj vančulni svet mora da zna sa kog se mesta najlakše kontaktira određeni demon.

Za obračun sa Drakom koji je neka vrsta vampira ili živih mrtvaca, mora se primera radi, naći najbliža vodenica jer se on uvek usidri pored nje. A prizivanje drugih demona bilo za borbu protiv tuđih vradžbina, ili kao apel u pomoć, izvodi se ritualno na raskršćima.

Jer raskrsnica je od pamtiveka mesto na kome se nešto koncentriše i potom ponovo razgranava. Prva opasnost vreba već kada se neoprezno, kroz centar, preseče raskršće puteva. To nikada ne treba činiti jer na raskrsnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da umetnu svoju nesreću, nadajući se da će ona preći na druge koji ih slučajno nađu i pokupe. U tu se svrhu, naravno, najčešće ostavlja ono čemu ljudi teško odolevaju. Zlato ili novac. I dok se sa zlatom reskira jer ono teško gubi svoja dobra zračenja koje nosi iz utrobe zemlje, novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreće.
- U Timočkoj krajini mnogi veruju da ovako mogu izlečiti svoje bolesti poput kožnih osipa, glavobolje i drugih nedaća za koje se teško nalazi uzrok pa i lek. Zato tri večeri za redom protrljaju obolelo mesto vrednom monetom, a potom je ostave na raskrsnici da je neko u svojoj pohlepi pokupi. Pri tom ih, kažu, ne grize savest, jer se osećaju kao da su svoj lek nečim platili - kaže Ljubinka Surdulović iz Metovnice kod Bora.

Raskrsnice su međutim veliki problem svim ljudima u svetu. U svakoj religiji one su poznate kao mesto za prenošenje zla. Poznati antropolog Dž. Frejzer piše da Bahime koji žive u Ugandi prave kip od ilovače, koji sliči čoveku i veruju da ako se njime protrlja bolesnik, pa se potom kip zakopa na raskrsnici, bolest obavezno prelazi na prvog prolaznika. Ritual izaziva jak strah među ljudima pa ga je zakon Ugande zabranio, a one koji ga sprovode kažnjava smrću.

Zbunjivanje pokojnika

Kod Vlaha se i danas svaka posmrtna pratnja koja stigne na raskršće zaustavlja. Kovčeg se spusti i pop zastane. Tako se odaje počast precima. Ali kako mnogi Vlasi tumače, ovaj običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se ne daj Bože povampiri, neće umeti da se vrati kući, gde bi mučio svoje najbliže raznim ujdurmama.
Najviše rituala obavlja se na raskršćima i na rekama.


glasjavnosti.com

Nešto iz ljubavne (Vlaške) magije

Preporučuje se i obred sa prstenom skinut sa ruke preminule osobe. Kažu da je dovoljno kroz njega samo jednom pogledati odabranog muškarca pa da magična formula (“pomozi Muma Paduri da bude samo moj”) vrlo efikasno zarobi srce onoga za kojim devojka pati.

Rođenje deteta kod Vlaha

Rođenje deteta izuzetno je važan događaj u životu svakog roditelja, ma odakle da potiče. Vlasi se, naravno, takođe silno raduju ovakvim vestima, ali takođe gaje u sebi veliki strah zbog sudbine novorođenčeta. Rođenje detata je, prema vlaškim verovanjima, praćeno dolaskom Suđenica, tri žene-demona koja naredne tri večeri određuju čitav detetov život.



Kako veruju Vlasi, najstarija Suđenica prede, ona je prelja vlakana dugog ili pak kratkog života. To je razlog zašto je na mnogim slikama predstavljena kako sedi sa preslicom i pažljivo vuče niti života, ali i smrti ljudi. Srednja sestra slaže pređu i time donasi konačnu odluku kakav će kome biti život, a najmlađa Suđenica ih potom seče makazama i na taj način određuje kada i kako će osoba umreti.

Sve tri su veoma sličnog lika, obučene su u crne odere, a njihove kose koje sežu gotovo do zemlje su uvek raspletene. One se uvek šunjaju kada je mrak i, kako se veruje, imaju običaj da ukradu nešto od odeće deteta i tako se naoružaju energijom.

No, Vlasi koji veruju u Suđenice prolaze, prema narodnom verovanju, mnogo bolje. U tom slučaju, Suđenice su izuzetno milosrdne, pa ih u mnoge domove čak i prizivaju. Po dolasku deteta u kuću, na stolu ih prva tri dana čeka bogata trpeza, na kojoj se obavezno moraju naći kolači i vino. Mnogi tvrde da su ujutru zatekli načet kolač ili manje vina u čaši, te su sigurni da to nije mogao biti niko drugi do Suđenice.

Rizikujem da ovim postom budem okarakterisan kao potpuni idiot i neki prepotentko koji je tek došao na forum a odah mudruje, ali iskazao bih svoje mišljenje. Mislim da je Shadow dotakla ekstra temu, Vlase kao etničku zajednicu, njihovu kulturu, tradiciju, poreklo. Kako imamo privilegiju da živimo jedni sa drugima naša je i obaveza da se bolje upoznamo da bi se više poštovali i razumeli. Smatram da je strašna banalizacija poistovetiti Vlase prvo pa muško samo sa Vlaškom magijom, niti je njihova nazovi magija nešto posebno čega nema u drugim narodima, niti smatram da je to nešto što vredi posebno potencirati. Magijsko mišljenje je samo relikt prošlosti, koji je negde manje a negde više opstao. Posebno bih pohvalio deo o njihovoj istoriji baš je kvalitetno napisan, samo mi jedna rečenica u uvodu smeta "ali koji je od strane Srba odbačen".
sa tim se navodom ne bih složio, takve generalizacije pored toga što nisu tačne one su su i opasne.
       Da napomenem da sam imao devojku Vlajnu, baš nam je bilo lepo, bila je divna osoba a i njena porodica. Imao sam čast da se upoznam sa njihovim jezikom i kulturom. Oni su divan narod sa svim svojim specifičnostima. I bila bi dobra ideja izdvojiti kao posebnu temu o Vlasima. Veliki pozdrav za Shadow.