Rihard Vagner

Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813. — Venecija, 13. februar 1883) je bio nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar.

Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili muzičke drame, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u Tristanu i Izoldi, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima postavio je teoretsku osnovu sveukupne umetnosti (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i ima potencijal da „iskupi svet“, zbog čega su ga još za života mnogi njegovi savremenici kritičari proglasili megalomanom.

Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, poemu), što je posledica verovanja u sveukupnu umetnost, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata.

Vagnerova dela kategorišu se latiničnim slovima WWV, što je skraćenica od nemačkog izraza Wagner-Werke-Verzeichniss (Indeks Vagnerovih dela).

Detinjstvo i mladost

Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome. Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim zrelijim godinama, a spekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu) čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Nakon ponovne udaje Vagnerove majke, porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu.

Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac pokušavao je da piše drame, a puno je čitao i Šekspira. Čak je uspeo da prevede 12 knjiga Odiseje. Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim jedno vreme je bio u prijateljskim odnosima), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi.

Vagner je sa 15 godina prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru 1828. čuo je njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, koja je na njega ostavila toliko snažan utisak da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike stekao je tokom nekoliko meseci na časovima čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen Vagnerovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove.


Godine 1832. Vagner je napisao Simfoniju u ce-duru, što mu je omogućilo da započne karijeru dirigenta. Zbrzo je pokušao da napiše i svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio zbog sestrinog negodovanja. Njoj se radnja opere nimalo nije svidela, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto.

Uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner je 1833. uspeo da postane horovođa u Varcburgu. Tada je napisao i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila pod uticajem dela Karla Marije fon Vebera. Ova opera nije izvedena za njegova života. Premijerno je izvedena tek 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi je nekoliko decenija kasnije Adolf Hitler, veliki ljubitelj Vagnerovog opusa dobio na poklon. Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata.

Godine 1836. komponovao je komičnu operu Zabrana ljubavi, premijerno prikazanu u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.

Iste godine, 24. novembra, Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Mladi bračni par se preselio u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner dobio posao direktora opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Samo nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali ovo je bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću supružnika. Vagner će kasnije i sam imati mnoge ljubavne afere koje će izazivati skandale u nemačkom društvu.

Godine 1839. Mina i Vagner morali su da pobegnu iz Rige zbog dugova, koji će Vagnera mučiti još nekoliko narednih decenija. Njih dvoje su iz Rige pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od jedne nedelje, a 1840. i 1841. godinu proveli su u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu.

Pariz, Drezden i ustanak

U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost, budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu se možda može naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne. Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).

Vagnerovi su se 1842. godine vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu, a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora — najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati.

Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta, propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina.

Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe. Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih.

Izgnanstvo, povratak i formiranje stavova

Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850.

Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija.

Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.

Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera, koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima.

Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao potpunoj umetnosti (nem. Gesamtkunstwerk).

Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerovog pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu. Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku.

Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862 su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine.

Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere. Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (fr. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju, a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.

Godine 1861. Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto.

Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, često se precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562.914 maraka, što i nije preterano velika suma ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.

Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh.

Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova, koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865. ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku, koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.

Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života.

Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa. Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture.

Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871. se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena.

Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno mir od ludila).

Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta. To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina.

Poslednje godine


Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala.

U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posveto veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu. Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog lečenja), poslednji put zajedno otišli u šetnju. Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od opsesivne masturbacije i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo.

Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom. Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici.

Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.

Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: Moj sat. Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid.

Delo

Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV — Wagner—Werke—Verzeichniss (Indeks Vagnerovih dela). Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice.

Opera


Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere, dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim.

Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama Severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao muzička drama, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto koje je on zvao poeme, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionim stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta.

Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana (Tristanov akord).

Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.

Rani period

Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike.

Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila). Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad.

Venčanje (nem. Die Hochzeit) (1832)
Vile (nem. Die Feen) (1833)
Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot) (1836)
Rijenci (nem. Rienzi) (1837)

Srednji period


Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi beskrajnu meolodiju, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po starom šablonu, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode.

Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer) (1843)
Tanhojzer (nem. Tannhäuser) (1845)
Loengrin (nem. Lohengrin) (1848)

Kasni period


Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, graniči se s atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame.

Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde) (1859)
Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg) (1867)
Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera:
Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold) (1854)
Valkira (nem. Die Walküre) (1856)
Zigfrid (nem. Siegfried) (1871)
Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung) (1874)
Parsifal (nem. Parsifal) (1882)

Instrumentalna i ostala muzika

Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća:

Simfonija u ce-duru;
Simfonija u e-duru (nezavršena);
Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije:
Polonija uvertira u ce-duru/ (1836), u slavu Poljske;
Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom;
Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine);
Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843);
Tri klavirske sonate:
Klavirska sonata u be-duru (1831);
Klavirska sonata u a-duru (1832);
Klavirska sonata u as-duru (1853);
Fantazija u fis-molu (1831);
Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir;
Zigfrid idila za mali orkestar (1870).
Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara).
Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871)
Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom.

Teoretski radovi i eseji

Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, a i tokom celog života je vodio veoma razvijenu prepisku. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera.

Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben).

Vagnerova autobiografija je započeta 1871. godine. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka.

U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850.

Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela

Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala.

Leubald (nem. Leubald), poema, 1828.
Visoka mlada ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842.
Muškarci lukaviji od žena ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837.
Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840.
Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841.
Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841.
Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841-1843.
Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841-1842.
Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846-1848.
Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849.
Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849-1850.
Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850.
Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856.
Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868.
Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870.
Reforma opere

Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere:

menja strukturu opere;
dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo;
izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“;
uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi);
umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive;
simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog;
horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva.

Ličnost

Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši. Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su za njega bili sluge čija je svrha postojanja njegovo uživanje. Njegov nipodaštavajući odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: i pored sveg nipodaštavanja nastavljali su da mu služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre.

Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.

Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent Parsifala, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na Parsifalu: Rubinštajn, Porges i Levi i sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije vraćao na ovu temu. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je najbolji i najplemenitiji među ljudima. Zabeleženi su i drugi slični slučajevi u Vagnerovoj biografiji.

Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike… Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem… Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji.

Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.

Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u poznim godinama njegovog života, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. Drama Parsifal iziskivala je od Vagnera najčulniju mogući inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).

Kontroverze

Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, odžale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Vagnerovi komentari o Jevrejima izazivali su i dalje izazivaju, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera.

Odnos prema Jevrejima

Vagnerova navodna netrpljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte. Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džems Levajn, Georg Solti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala). Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina viših i nižih rasa, nikada nije verovao u superornost germansko-nordijske rase. Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.



istorijskabiblioteka.com

Reformator opere



Rihard Vagner (Wilhelm Richard Wagner), nemački kompozitor, dirigent, muzički teoretičar i esejista, rođen je na današnji dan – 22. maja 1813. godine. Još kao dečak voleo je da čita i piše. Uspeo je da prevede svih 12 knjiga Homerove „Ilijade“, zanimali su da i germansko-nordijski mitovi, srednjevekovna evropska književnost, a kasnije i filozofija Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea. Smatra se jednim od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u Evropi 19-og veka.

Iako nikada nije dobio pravo muzičko obrazovanje, posle slušanja Betovenove Devete simfonije, Vagner je bio toliko oduševljen da je rešio da postane kompozitor. Danas se Vagner smatra velikim reformatorom opere, jer je uspeo da preobrazi dotadašnju muzičku misao kroz svoju ideju o „sveukupnoj umetnosti“ (Gesamtkunstwerk). On operu naziva „muzičkom dramom“ i predstavlja je kao sintezu svih umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovne umetnosti.

Vagnerovo najpoznatije delo je „Prsten Nibelunga“ (Der Ring des Nibelungen). To je, zapravo, ciklus od 4 opere, čija radnja je inspirisana germansko-nordijskim mitovima. Glavni motivi su ljubav i potraga za moći. Opere koje čine ovaj ciklus su: „Rajnsko zlato“ (Das Rheingold), „Valkira“ (Die Walküre), „Zigfrid“ (Siegfried) i „Sumrak bogova“ (Götterdämmerung). Pošto je ulagao veliki trud kako bi njegova dela bila izvedena tačno onako kako ih je on zamislio, Vagner je za izvođenje ovog ciklusa morao da sagradi posebnu opersku kuću u Bajrojtu.



Bajrojtova operska kuća, nazvana „Bayreuth Festspilhaus“, otvorena je 1876. godine, kada je od 13. do 17. avgusta premijerno izveden ceo ciklus „Prsten Nibelunga“. Od tada se ovde svake godine održava Bajrojtski Festival, na kome se izvode isključivo Vagnerova dela. Interesantno je da se za karte čeka i po osam godina!

Što se privatnog života tiče, Vagner se već u 23-oj godini oženio glumicom Minom Planer. Na žalost, ovaj brak nije bio srećan. Već posle nekoliko nedelja, Mina je pobegla sa nekim vojnim oficirom, koji ju je posle nekog vremena ostavio bez prebijene pare, tako da se ona vratila Vagneru.

Pesnikinja Matilda Vezendonk bila je Vagnerova inspiracija za operu „Tristan i Izolda“. Matilda je bila žena Ota Vezendonka, koji je Vagneru i Mini iznajmio kolibu nedaleko od svoje kuće. Po Matildinoj želji, između njih dvoje postojala je samo platonska ljubav. Međutim, kada je jednom prilikom Mina Planer preslela jedno od Vagnerovih pisama Matildi, došlo je do velike svađe. Mina i Vagner su tek posle nekoliko godina (1862) počeli da žive odvojeno, ali je on nastavio da je izdržava sve do njene smrti.

Mnogo veću aferu izazvala je Vagnerova veza ( a kasnije i brak) sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom Hansa fon Bilova! Kada je Kozima Vagneru rodila vanbračnu ćerku (Izoldu), to je izazvalo toliki skandal, da su njih troje morali da napuste Minhen. Osim Izolde, imali su još dvoje vanbračne dece – Evu i Zigfrida. Venčali su se tek avgusta 1870. godine. Ovaj brak uticao je loše na prijateljstvo između Lista i Vagnera – nisu komunicirali godinama posle toga.

Poslednjih nekoliko godina života Vagner je patio od teških napada angine. Da bi se oporavio, otišao je sa porodicom u Veneciju, u zimu 1813. godine. Na žalost, tu je i umro, ali od srčanog napada. Umro je u Koziminim rukama, a veruje se da je ona držala njegovo telo puna 24 sata nakon njegove smrti. Sahranjen je u Bajrojtu.