Енрике Гранадос (шп. Enrique Costanzo Granados y Campiña; Љеида, Шпанија, 27. јун 1867 — Канал Ламанш, 24. март 1916) је био шпански композитор и пијаниста.

Студирао је композицију код Филипеа Педреља и наступао као пијаниста. Од 1901. предавао је на Академији Гранадос, музичкој школи коју је основао у Барселони.

Гранадос наставља традицију својих претходника који су на основама шпанског музичког фолклора стварали велика музичка дела. Највећи део композиција посветио је клавиру, јер је и сам био одличан пијаниста. Као Моцарт, Менделсон, Дебиси, Лист и Шопен, тако и Гранадос изводи своја дела. У многим делима Гранадоса осећа се утицај ритмичких комбинација и орнамената који су музичка одлика Мавара и Арапа. Ова специфичност присутна је у свим соло песмама, као и у делима камерне музике. Поред великог броја клавирских дела Гранадос је са великим успехом писао симфонијске поеме, свите и велики циклус соло-песама.

Његова слава почива на камерној свити Гојеске (1911). Истоимена његова опера успешно је извођена у Метрополитен опери. На повратку у Шпанију са ове представе, Гранадос се утопио када је у каналу Ламанш његов брод торпедовала немачка подморница.

Детињство


Гранадос како га је видео Рамон Касас (Национални музеј каталонске уметности).

Енрике Гранадос је био син Каликста Гранадоса Арментероса, рођеног у тадашњој шпанској покрајини Куби и капетана у војсци Наваре, и Енрикете Елвире Кампиње, рођене у Сантандеру (Кантабрија).

Енрике је рођен у Љеиди 27. јула 1867. године, где је његов отац био стациониран у том тренутку, али се породица недуго затим преселила на Канарска острва након што је отац именован за војног гувернера Санта Круза де Тенерифеа. Гранадосови су тамо провели три и по године које су оставиле неизбрисив траг у малом Енрикеу. Гранадос се у годинама које су уследиле с неизмерном љубављу сећао тог доба на Канарским острвима, често говорећи о врту с наранџама и лимуновима на који је гледао са прозора своје куће као о "рају свог детињства“.

Његов отац је 1874. године доживео тешку несрећу кад је пао с коња, а компликације са здрављем настале услед повреде приморале су породицу да се поново пресели на копно, овог пута у Барселону. Породица се најпре настанила у Карер Феноси, а затим у Пасаж де Грасији. Енрике је већ тада испољавао несумњиву наклоност према музици, коју су његови родитељи подстицали уз помоћ једног очевог пријатеља, капетана Хосеа Хункеда, који је младом Гранадосу давао прве часове из клавира и солфеђа. Енрикеов напредак је био толико брз да су његови родитељи одмах тражили начин да дечаку пруже формалније музичке студије.

Тако се 1879. године уписао у музичку школу "Есколанија де ла Мерсе", у којој је почео да похађа часове код професора Франсиска Хавијера Хурнета, који ће касније рећи за Гранадоса да је био најбриљантнији ученик којег је икада имао. Хурнет је у Гранадосу пробудио нов ентузијазам за музику и подржавао га колико је могао у његовој жељи да превазиђе самог себе, организујући током тих година неколико концерата пред важним слушаоцима који су уочили дечаков таленат. Између осталих, занимљиво је споменути концерт који је одржао пред свргнутим бразилским царем Педром Другим који је путовао по Европи крајем седамдесетих година 19. века. Наравно, није само урођени таланат одвео Енрикеа на врх. Већ тада је студирао око десет сати дневно, понављајући уз мајчину помоћ све што је научио од Хурнета. Нагађало се да је рана очева смрт у Енрикеу Гранадосу пробудила посебан осећај одговорности и дисциплине. Гранадосови су били бројна породица и Енрике је био један од старије браће. Енрикеове студије су прекинуте током краткотрајног боравка у Олоту (Ђирона) где је његов старији брат, војник као и отац, био стациониран.

Поред своје посвећености студијама, Енрике је често свирао за посетиоце. Један од сталних гостију куће, пијаниста Жоан Пико, сматрао је младог Гранадоса правим "чудом од детета" и убедио је његову мајку да оду у посету Хуану Батисти Пујолу (1835–1898), који је у то доба сматран најбољим професором клавира у Барселони. Пујол је био изврстан композитор познат по својим оперским музичким аранжманима. Студирао је на Конзерваторијуму у Паризу и написао је нов метод за студије клавира, Нови механизам клавира, по ком су, поред Гранадоса, учили и други композитори епохе као што су Исак Албениз (1860–1909), Карлес Видијела (1856–1915) и Жоаким Малатс (1872–1912). Пујолов допринос оснивању чувене Каталонске школе клавира дефинисан је као „допринос нагласку на јасноћи, боји и владању тајнама педала... извођачки стил који се ослања на импровизацију, са додатним чарима елаборације и украшавањем које доноси.“

Гранадос је почео своје студије код Пујола 1880. Године 1883. победио је на такмичењу Академије за нове пијанисте, на ком је тумачио Шуманову Сонату у г-молу и дело по наруџбини Мартинез-Имберта чију је партитуру први пут видео. Међу члановима жирија су били Исак Албениз и Фелипе Педрељ (1841–1922). Изгледа да је то био први Гранадосов сусрет са овим важним критичарем, музикологом, професором и композитором. Следеће године је постао његов ученик и са њим започео студије хармоније и композиције.

Педрељов утицај на Гранадосов музички развој је био у исто време пресудан и нејасан. У великој мери самоук, за Педреља се говорило да није у стању да својим ученицима пружи чврсту техничку основу. Једна од најуобичајених критика које се упућују Гранадосу и која се може приписати Педрељовом утицају је известан недостатак суптилности за велике музичке форме; Педрељ је под утицајем Вагнера више пута покушавао да опонаша вагнеријанску грандиозност у делима као што је трилогија Пиринеји, великих размера али мало успешна. У сваком случају, Педрељу се приписују тако важне заслуге попут иницирања шпанске музичке ренесансе 19. века, посебно његовим транскрипцијама стотина шпанских народних мелодија и његовој жељи да своје студенте изложи овој богатој музичкој традицији. Све њих је подстицао да пригрле, свако у свом стилу, шпански музички национализам, а томе у прилог говоре заокружене музичке личности Гранадоса, Албениза и Фаље. У сваком случају, Гранадос је показао мање изражену склоност према овим тенденцијама од свог учитеља и колега. Ако изузмемо неке изоловане примере андалузијанизма у његовим делима (Шпанске игре и Шест комада на народне песме), повремену употребу шпанских традиционалних мелодија (Гојеске) или мотиве из каталонских игара које је користио у Сардани оп. 37, Гранадос је остао веран средњоевропским моделима. И поред ових разлика и једне кратке контроверзе која их је сукобила 1907. године, Гранадос је увек признавао велики утицај свог професора Педреља, са којим га је везивало блиско пријатељство током целог живота.

Пијаниста у кафеу



Гранадосов портрет Давида Сантсалвадора. 1936.

Гранадос је највероватније због економских тешкоћа након очеве смрти морао да напусти студије код Педреља и почне да ради као пијаниста у кафеима Барселоне. Породица Гранадос је била многобројна. У том периоду је већ десеторо чланова породице живело у кући у Пасаж де Грасији: Енрике, његова мајка и неколико браће са својом децом. У јануару 1886. Енрике Гранадос је почео да свира пет сати дневно у „Кафеу де лас Делисијас“. Кафе, који је касније добио назив „Златни лав“, сматран је једним од најбољих у Барселони. Детаљно је описан у свој својој величини у роману Ла Богерија Нарсиса Ољера, мада је у доба када је Гранадос почео да ради у њему већ био деградиран и изван моде. Изгледало је да се укус власника скоро ускључиво усредсређивао на оперски галиматијас набијен ефекатима и различитим вокалним украсима, а у чему Гранадос није проналазио себе. Због тих естетских скрупула и из других разлога Гранадос је убрзо изгубио посао у кафеу.

Гранадосове економске тешкоће нису промакле каталонском предузетнику Едуарду Кондеу, који је већ раније плаћао део његових музичких студија. Конде је запослио Гранадоса као професора музике његове деце, доделивши му у то време незамисливу плату од сто пезета месечно. У том периоду Гранадос је одржао своје прве полујавне наступе на сцени, укључујући и концерт од 9. априла 1886. у Атенеуму у Барселони на ком је заједно са Рикардом Вињесом тумачио Готшалов комад за два клавира Тарантела, као и Фантазију за два клавира, Хармонијум и Гудачки квартет Жозепа Гарсије Роблеса.

Упркос томе што је вероватно био најплаћенији приватни професор клавира у земљи, Гранадос је увиђао да му Шпанија није нудила могућност да заврши музичке студије, тако да је одлучио да оде у Париз уз подршку предузетника Кондеа. И поред тога, да би увећао уштеђевину неопходну за такав пут, поново је почео да ради у једном кафеу, овог пута у „Кафеу Филипино“ у Барселони. Остао је тамо три месеца, импровизујући народне мелодије и пратећи газде сумњивог музичког укуса, што је детаљно описао у свом дневнику. У септембру 1887. коначно је могао да крене на пут у Париз.

Гранадос је по повратку у Шпанију преговарао о објављивању својих Дванаест шпанских игара са престижном Каса Дотесио из Барселоне. Објављене засебно почетком деведесетих година 19. века, Шпанске игре су представљале Гранадосово прво међународно признање будући да су га многи познати композитори тога доба, као што су Кјуи, Масне, Сен-Санс и Григ, необуздано хвалили. Гранадос је 20. априла 1890. званично дебитовао у Лирском театру у Барселони, где је представио неколико оригиналних композиција попут Арабеске, неке од Шпанских игара и данас изгубљену Шпанску серенеду (не треба је мешати са истименим Албенизовим делом). Осим тога, Гранадос је тумачио дела Сен-Санса, Бизеа, Менделсона, Шопена и Бетовена, заједно са једним секстетом који је закључио рецитал са делима Моцарта и Шуберта. Концерт је доживео огроман успех који је Енрикеу Гранадосу донео велику популарност која је до краја његовог живота стално расла.

Енрике Гранадос је 1892. године упознао Ампаро Гал и Љоберас, кћерку валенсијског индустријалца Францеска Гала. Од тог тренутка Гранадоса нема на музичкој сцени Барселоне око три године, што су неки од његових биографа назвали "дугом тишином“. Претпоставља се да је Гранадос био заузет удварањем будућој супрузи, припремањем за венчање и започињањем породичног живота. Енрике и Ампаро су ступили у брак 1893. године у Цркви Мерсе од Барселоне. Његов први син, Едуардо, рођен је у јулу 1894. године. У наредним годинама рођено је још петоро деце: Солита, Енрике, Виктор, Франсиско и Наталија. Добар део 1894. и 1895. године провео је у Мадриду, покушавајући да објави своју музику и добије место професора клавира на Конзерваторијуму. Али догодило му се исто што и у Паризу, разболео се и није могао да се појави на испитима. Осим тога, изгледа да је жири био на страни Пилар Фернандез де ла Мора, која је тада била миљенице мадридске публике. Гранадос је такође одржао неколико концерата у Салону Ромеро. У публици је био млади и обећавајући виолончелиста Пау Касалс (1876–1973).

Стил

Гранадосов стил је оригинална мешавина која спаја велику романтичарску традицију Шумана и Шопена и налет музичког национализма који је био веома снажан крајем 19. века. Гранадос у својој музици није показао посебну наклоност према каталонском, већ пре према класичном и романтичном периоду у Шпанији, и то посебно према мадридском. Свет тонадиље, урбани мадридски фолклор и његово дивљење према Гоји надахнули су његова најистакнутија дела. У његова најбоља дела убрајају се клавирске (Шпанске игре, Гојеске) и вокалне композиције (Тонадиље). Његово оркестарско дело оставило је само бледи утисак. Само је Интермецо из опере Гојескас уживао једнодушну наклоност публике, без обзира што је написан у журби, у последњем тренутку, и то из чисто сценских разлога како би било времена за промену декора. Слабост опере Гојескас лежи у обавезујућем обрасцу који је наметала већ написана музика: статичност радње и сиромаштво приче, извештаченост и усиљеност текста. С друге стране, дело поседује несумњиве музичке квалитете.

Иронијом судбине, син Ерикеа Гранадоса је 1923. године био шампион Шпаније у пливању на 100 метара слободним стилом и први је у Шпанији пливао краул стилом. Његова жена је такође побеђивала на првенствима у пливању, а његови синови Енрике и Ђорди – композиторови унуци – такође су били шампиони у пливању дубоким и полудубоким стилом.