Danica Vukićević

Smrt od ravnodušnosti
Oder weltende

Pred razvodnjenošću
Urlam
Iz mog grla
Zavija čopor besnih pasa
Nećeš primetiti, nećeš reagovati
Mogu tu i da umrem
Ne vredi, lakiraćeš nokte
Iako ranije nisi lakirao nokte
Reći ćeš: Dobro, iako nije dobro
Olinjao od razuma, tiho ćeš nestati
Sa smeškom neke zakasnele dosetke
Začuđujuće mirno
Klize, poprsja, lebde penisi
Kao da je svemu kraj

Bojan Vasić
Smrt ima takve oči

Nova knjiga pesama Danice Vukićević duboko je obeležena iskustvom koje bismo mogli nazvati iskustvom pada; tačnije, vizurom koja uzima nedovršenost, neuspelost i grešku za osnovne kategorije pri opisu položaja čoveka u našem savremenom društvenom kontekstu, ali i za razumevanje ljudske situacije uopšte. U njoj se dodiruju iskričava običnost patnje, neraskidivo preplitanje života i smrti i mogućnost iskupljenja kroz osećanje samilosti i ljubav. Ova knjiga, tako, blisko komunicira sa zbirkom objavljenom neposredno pre nje: Svetlucavost i milost čita se u odnosu na Visoke fabričke dimnjake istovremeno i kao suprotnost i kao dopuna, budući da je prethodna knjiga više okrenuta svesnom tematizovanju stvarnosti i onih koji se pojavljuju u vidnom i emotivnom polju pesničkog subjekta, dok je u novoj subjekt okrenut pre svega samom sebi i svojoj najneposrednijoj okolini. Slično bi se moglo reći i za prethodne dve knjige Danice Vukićević, Luk i strelu i Prelazak u jednu drugu vrstu, koje su takođe objavljene jedna za drugom i imaju sličnu tematsku raspodelu. Ipak, ta podela se može načiniti samo uslovno, budući da autorka iz knjige u knjigu radi na preplitanju bliskih motiva, ispisanih sličnim pesničkim postupkom.

Danica Vukićević, Svetlucavost i milost, edicija Najbolja, Pančevo, 2013
Danica Vukićević, Svetlucavost i milost, edicija Najbolja, Pančevo, 2013

Iako se o ovoj poeziji često govorilo kao o verističkoj, pre bi se moglo reći da se radi o karakterističnom spoju emotivne ekspresije i fragmentarnog lirskog iskaza, nalik onom u poeziji Silvije Plat. Danica Vukićević bi se mogla smestiti u niz raznolikih ženskih, urbanih glasova, generacijski situirana između Radmile Lazić na jednoj i Milene Marković na drugoj strani. Ipak, njen izraz je daleko bliži modernističkoj poeziji nego verizmu sedamdesetih godina dvadesetog veka, ili onom iz prve decenije dvadeset i prvog. Taj izraz se u mnogome razlikuje i od intimizma njene, takozvane transsimbolističke, ili generacije pesnika devedesetih, približavajući se neoavangardnim tendencijama nešto mlađih pesnikinja, koje sa objavljivanjem počinju tokom sledeće decenije. Poezija Danice Vukićević u sebi sažima neke od odlika sve četiri pomenute tendencije, izgrađujući od različitih poetskih impulsa samosvojan amalgam. Motivi u njoj variraju i kreću se od neposrednijih opisa, situiranja pesničkog subjekta u privatni ili javni prostor, pa sve do kreiranja minijaturnih fantazmagoričnih scena koje se grade na reminiscencijama iz kulture i istorije, ili se, čak, oslanjaju na snove. Kroz tematizovanje svakodnevnih situacija, ispisivanje neuhvatljivih niti porodičnih odnosa, preko komentara na društvenu stvarnost i destruktivni tok istorije, pesnikinja uspeva da pruži ogoljenu sliku „obučenog života“. Umesto da na narativniji, otvorenije kritički način predstavi našu običnost, ona uspeva da kroz jedan igriviji, fragmentarniji – i time, na prvi pogled, posredniji – pesnički izraz, u stvari najneposrednije izrazi male i najbitnije istine te zajedničke običnosti.

Kroz četrdesetak pesama ove knjige kontrapunktiraju se različiti isečci života. Niz počinje određujućom sintagmom „ljudi greše“, a završava se uvođenjem iznenadnog izliva čiste detinje ljubavi. Između, bez podele u cikluse, nadovezuju se uglavnom nenaslovljene pesme jedna na drugu. Iako bi se mogli rasporediti u nekoliko tematskih celina, međusobno srodni tekstovi raspršeni su po zbirci. To doprinosi osećaju fragmentarnosti, monologizuje opisano i u prvi plan ističe emotivni stav subjekta. „Gledajući“ nadovezivanje slika, čitalac na kraju ostaje pre preplavljen tugom, ili osećanjem ironično intonirane nemoći nego slikom kao takvom: „Dete je poraslo. Tata je umro / Mama čita Putina / Gledam u daljinu“. Iako pesme često počinju deskripcijom onoga što subjekt direktno vidi („Prelazile ulicu / Brzo se vratile u poštu“; „Gazila sam plitku vodu“; „Posmatrala sam ih“), preplitanje različitih utisaka sprečava uspostavljanje linearnog mimetičnog niza.

Kao pri prepuštanju asocijativnom toku takom psihoanalize, subjekt radom jezika omogućava sebi da prelomi situaciju, da otkrije ono latentno prisutno, a isprva nevidljivo u započetom nizu. Tako prepričavanje naizgled najobičnijih dešavanja u toku jednog dana i večeri može prerasti u osećanje rascepljenosti i rezultirati udvajanjem pesničkog subjekta koji počinje da posmatra sebe kao drugog u nizu dvojničkih figura (pesma „Prelazile ulicu…“). Ali nizanje slika nikada tok pesme ne razbija do neraspoznatljivosti. Dozirana fragmentacija drži tekst na pola puta između opisa jasne situacije i u potpunosti nepovezanih stihova ili sintagmi. Pojedinačna ostvarenja, iako osciluju između ta dva pola, svojom različitošću, nevezivanjem u formalne celine, ne fokusiraju čitaoca na samu tekstualnost ili plan forme, već na ono ne do kraja izdiferencirano osećanje koje za sobom ostavlja čitanje niza ovakvih pesama. Namerna izlomljenost površine pesme – negde tek primetna, negde jače izražena – uz ritam dodatno ubrzan smenjivanjem uglavnom kratkih sintaksičkih sekvenci ili njihovim nepoklapanjem sa dužinom stiha najviše doprinose snažnom utisku istovremeno i jasne i neodređene svetlucavosti.

Za kulminaciju knjige može se uzeti duga pesma pod nazivom „Oprosti, oproštaj“, koja tematizuje očevo umiranje i smrt, a koja nizanje pesama preseca na pola. Ona se može uzeti kao primer kombinovanja jedne direktne, verističke teme i iskrivljujućeg, škrtog, nedovršenog izraza, to je spoj tipičan, inače, za veći deo pesama u knjizi. I upravo taj spoj direktno date životne tematike i učestalih formalnih zakrivljenja, udaljuju od opisanog kako samog pesničkog subjekta tako i čitaoca, stvarajući utisak o objektivizovanoj bliskosti, indirektnoj intimnosti.

U jednoj sekularizovanoj, potpuno ovostranoj i savremenoj dinamici greha i oproštaja, patnje i milosti, ono što obezbeđuje iskupljenje tamne stvarnosti upravo i jeste rad poezije, njeno živo zasecanje psihološkog i društvenog bolesnog tkiva. Brza smena osamostaljenih detalja data u isprekidanom ritmu lirske asocijativnosti stvara utisak svetlucanja onog u čemu na prvi pogled nema nikakve svetlosti. Nepretenciozna, bujna, direktna, slobodna, i, ako se vratimo na poeziju Silvije Plat, mogli bismo reći – u najboljem smislu te reči – ispovedna lirika Danice Vukićević iz knjige u knjigu, nesumnjivo se ispostavlja kao jedno od najvrednijih dostignuća u okvirima savremene srpske poezije.