Ko su najveći svetski kolekcionari umetnosti

Ko su najveći svetski kolekcionari umetnosti i koliko bogatstvo izdvajaju za svoj „hobi“. U vrhu liste „Artnjuza“ Roman Abramovič



Portret „debele žene“ Lusija Frojda i „Triptih 1976“ Frensisa Bejkona u vlasništvu su Romana Abramoviča

Kako drugačije, nego ovom rečenicom - kojom magazin „Artnjuz“ počinje priču o 200 najpoznatijih kolekcionara na svetu - objasniti činjenicu da je, uprkos „recesiji“, sve više bogataša koji žele da ih sa zidova spavaćih soba ili trpezarija u njihovim velelepnim vilama posmatraju remek-dela Pikasa, Vorhola, Klimta ili Rubensa?


Na velikim aukcijama, kod „Sotbija“, „Kristija“ ili Gagosijana, gde se obrću milioni dolara, lica su, uglavnom ista. I vrlo se dobro poznaju, bilo da su vlasnici medija, kompjuterskih firmi, modnih brendova, investicionih fondova, teniseri ili holivudske zvezde. Zajedničko im je što ne žale milione za umetnost, i što svi sebe nazivaju – filantropima.

U prvom redu svih aukcija je, prema „Artnjuzu“, „velika desetorka“.


Tu je svima dobro poznati Roman Abramovič, ruski biznismen, vlasnik Čelsija, bivši guverner Čukotke i - veliki zaljubljenik u slikarstvo. U nekoj od svojih kuća ili luksuznih jahti okačio je i „Triptih 1976“ Frensisa Bejkona, za koji je platio 61 milion evra, što je najviše novca za bilo koje delo nastalo posle rata. Društvo mu pravi i najskuplja slika nekog živog umetnika: „Portret debele žene“ iz glave i kista Lusijana Frojda. Za ovo delo unuka tvorca psihoanalize Abramovič je platio 24 miliona evra.


Modernu umetnost, poput prebogatog Rusa, vole i Helen Arno i njen suprug Bernar, vlasnik grupacije „LVMH“. Iza ove skraćenice krije se pedesetak luksuznih „brendova“: „Dior“, „Živanši“, „Fendi“, „Luj Viton“, a iza vrata njihove vile nadomak Pariza i desetak neprocenjivih slika - Vorhol, Baskijat, Herst, ali i Pikaso.

„Čast“ skulptora brane Leon i Debra Blek, suvlasnici investicionog džina „Apolo menadžment“. Samo za jednu skulpturu, „Ptica u prostoru“ Konstantina Brankuzija, ovaj bračni par platio je 27 miliona dolara.


Više od milijardu „zelembaća“ vredi i kolekcija Edite i Ilaja Broda, bračnog para koji već četiri pune decenije skuplja vrhunska dela. Duplo više dosad je u umetnost uložio Filip Nijarkos, naslednik čuvenog grčkog brodovlasnika Stavrosa Nijarkosa. Od oca su sinu „ostanuli“ autoportreti Van Goga i Pikasa, a Filip je na to dodao i Vorholovu „Merlinku“.


Neprocenjiva islamska umetnost čini najveći deo privatne kolekcije šeika Sauda bin Mohamneda bin Ali Al-Tanija, sestrića katarskog emira.


Za odbranu ovih modernih „mecena“ mogu da posluže reči Majkla Findlija, vlasnika prestižne galerije u Njujorku:


- To jeste u prvom redu želja za društvenim ugledom i dobrom investicijom. Ali, iako mnogi od njih u potragu za umetninama kreću s nemilosrdnim sjajem u očima, mnogi zaista završe kao ljubitelji umetnosti. A neki, čak, i kao dobri poznavaoci.


Da se vratimo „krizi“, stručnjaci se slažu u jednom: top-lista koju svake godine pravi „Artnjuz“ govori mnogo više o ekonomiji od svih onih nerazumljivih brojeva sa Vol strita ili londonske berze...


REKORDI aukcija

1. „Akt, zeleno lišće i bista“, Pablo Pikaso - 106,4 mil. $

2. „Hodač“, skulptura, Alberto Đakometi - 104,3 mil. $

3. „Dečak s lulom“, Pablo Pikaso - 104,2 mil. $

4. „Dora Mar sa mačkom“, Pablo Pikaso - 95,2 mil. $

5. „Portret Adele Bloh-Bauer“, Gustav Klimt - 87,9 mil. $

6. „Triptih 1976“, Frensis Bejkon - 86,2 mil. $

7. „Portret doktora Gašea“, Vinsent van Gog - 82,5 mil. $

8. „Mulen de la Galet“, Ogist Renoar - 78,1 mil. $

9. „Masakr nedužnih“, Peter Paul Rubens - 76,7 mil. $

10. „Beli centar“, Mark Rotko - 72,8 mil. $


novosti.rs

POLOK



RETKO se koji kolekcionar krije od medija, ali se vlasnik najskuplje slike u istoriji, „Broj 5, 1948“ Džeksona Poloka, koja je 2006. prodata za 140 miliona dolara - još ne zna. Jer, ona nije promenila vlasnika na aukciji, već ju je producent Dejvid Gefen prodao na privatnom sastanku. Kome, to još nije saopštio.

HOLIVUD


NA listi „Artnjuza“ našli su se i kompozitor Endrju Lojd Veber, režiseri Stiven Spilberg i Džordž Lukas, glumci Džek Nikolson, Bred Pit, Hju Grant, Gvinet Paltrou, Mel Gibson, dizajner Mark Džejkobs, fudbaler Dejvid Bekam...

Umetnost kao investicija - Igor Marsenić

Ulaganje u umetnost je ujedno i ulaganje u razvoj kulture jedne zemlje. Ono samo po sebi poseduje kulturnu i etičku dimenziju, koja je bila imperativ u svim naprednim društvima. Mnogi smatraju da investiranje u umetnost, bilo kroz formu art fonda, bilo na tradicionalan način kupovinom od umetnika, privatnih vlasnika ili galerista, ima značajnu budućnost. Ipak, ljudska priroda je retko vođena samo humanim motivima, i ulaganje u umetnost je uvek u sebi imalo i komponentu biznisa sa ciljem da se putem umetnosti ostvari profit. Često obrt novca na umetninama donosi visoke zarade a u današnje vreme kolekcionarstvo nije samo strast bogatih već i deo strategije invsticionih fondova. U pitanju je proširenje portfolija investitora, u kojem će mesto naći pored akcija, obveznica i nekretnina, i umetnička dela. Na aukciji 16. maja, 2007. prodata je slika Marka Rothkoa White Center i postigla je neverovatnu cenu od 72,84 miliona dolara, a prethodni vlasnik, David Rockefeller ju je kupio 1960. godine za 10.000 dolara! Novi bogataši koji pumpaju cene umetninama, među kojima dominiraju menadžeri hedge fondova (najistaknutiji medju njima su: Steven Cohen, Kenneth Griffin, Adam Sender, David Ganek i Daniel Loeb) i ruski oligarsi, kreiraju svoje mesto u istoriji tako što se opredeljuju za kupovinu dela savremene umetnosti, i time okončavaju epohu dominacije impresionista na tržištu umetnina.
Pristup umetnosti kao investiciji nije nimalo nov. Mnogi veliki umetnici duguju svoj razvoj i uspeh kolekcionarima/mecenama, koji su kupovali njihova dela i tako im omogućavali da žive od svog rada. Vekovima su to bili crkva i plemstvo, a od početka XIX veka tu ulogu preuzima nastajuća buržoazija. U Austriji, porodice istaknutih industrijalaca kao što su Otto Primavesi, Fritz Waerndorfer i Karl Wittgenstein ulagale su ogromne sume u umetnost. Primavesi i Waerndorfer su čak bankrotirali zbog preterane izdašnosti u tim ulaganjima. Ali pod njihovim patronatom nastaje, između ostalih, veliki slikar Gustav Klimt. Adele i Ferdinand Bloch-Bauer, bračni par koji se obogatio u industriji šećera, početkom veka posedovali su sedam Klimtovih uljanih slika, među kojima su i dva portreta Adele, od kojih je jedan nedavno prodat na aukciji za neverovatnih 135 miliona dolara (kupac je naslednik imperije Lauder, Ronald Lauder).
KOLEKCIONARI KAPITALISTI: Početkom XX veka bogati američki industrijalci kupuju umetnička dela i prave kolekcije da bi dokazali svoju poziciju kulturne elite, a ne samo novčane, a poredeći se sa starom evropskom aristokratijom. John Dewey tada piše: "Uopšteno govoreći, tipičan kolekcionar je tipičan kapitalista. Za dokaz dobre pozicije spram sveta visoke kulture on skuplja slike, skulpture i umetnički bijoux kao što skuplja obveznice i akcije da bi potvrdio svoj status u svetu finansija." Veliki biznismen koji je bogatstvo stekao u industriji nafte J. Paul Getty napravio je jednu od trenutno svetski najvećih i najvrednijih kolekcija umetnina. Poznat je bio upravo po tome što je kupovao samo ono što se prodavalo po bagatelno jeftinoj ceni. Njegova kupovina Rembrantovog portreta Marten Looten, koji je kupio 1932, tipičan je primer. Delo je kupio u vreme najveće depresije cena umetničkih dela koja je nastala zbog atmosfere dolazećeg II svetskog rata.
TIGRASTA AJKULA U UMETNOSTI: Rad Demijana Hrsta
Kasnije, u drugoj polovini XX veka, kao veliki investitori u umetnost, javljaju se moguli advertajzinga i kompjuterskih softvera, kao što su George Saatchi (Saatch & Saatchi), Bernard Arnault (LVMH), Francois Pinault (PPR, Sothebys, Gucci Group) i Bill Gates (Microsoft). Saatchi je razvijao sistem promocije izložbi dela iz svoje kolekcije i time dizao cenu delima. To je upravo klasičan primer kako se radi na uvećanju vrednosti svoje kolekcije. Saatchi je pri tom imao i ostale potrebne atribute za uspešno investiranje u umetnost, jer je posedovao sposobnost da uoči mladog umetnika, još neafirmisanog (kao npr. Damiena Hirsta, danas jednog od najskupljih živih umetnika), čija dela u tom trenutku, zapravo i nemaju još tržišnu cenu. On je takođe jedan od najvećih kupaca na sajmovima umetnosti poput Frieze Art Faira i Art Basela. Kolekcionari kao Arnault (koji gradi muzej za svoju kolekciju u Bulonjskoj šumi) ili Pinault (koji je otvorio Palazzo Grasso u Veneciji gde je smestio svoju kolekciju) kreiraju ogromne umetničke zaostavštine vođeni egom ili stvarnom željom da ostave nešto generacijama koje dolaze.
Noviji fenomen je klasa investitora koji potiču iz Hedge i Private Equity fondova i velikih Asset menadžment firmi. Hedge fondovi su najagresivnija vrsta investitora koji su specijalizovani za određeni način investiranja u javna i privatna preduzeća, sirovine i valute, lokalno i globalno, sa ciljem da prave pozitivan povraćaj na investicije nezavisno od stanja u ekonomiji. Taj način investiranja poslednjih 20 godina je kreirao gigante kao što su Soros, Paul Tudor Johnes, Steve Cohen, Stephen Swartzman, Luis Bacon i drugi. Hedge fondovi kreiraju ogromnu količinu kapitala za svoje investitore i u tom procesu zarađuju kompenzacije od stotine miliona, a u nekim slučajevima i milijarde dolara godišnje. Steve Cohen, jedan od najvećih biznismena u Americi danas, osnivač i glavni menadžer SAC Capital Partnersa, fonda koji mu je doneo milijarde dolara, jedan je od najvećih kolekcionara moderne umetnosti. Investitori poput njega imaju "problem" gde da ulože toliki kapital. Često je njihov izbor upravo ulaganje u umetnine i to kroz kupovinu već potvrđenih velikih umetnika, posmatrajući to kao sigurnu investiciju, i kroz kupovinu mladih neafirmisanih umetnika, čija bi vrednost tek trebalo da raste. U ovoj klasi investitori iz Amerike dominiraju zbog modernog tržišta kapitala i napredne finansijske regulative.
ZBIRKA BELJANSKI: Kod nas je jedan od retkih javnosti poznatih značajnih kolekcionara bio Pavle Beljanski. Kako je zbog svoje službe u diplomatiji proveo veći deo života u inostrantsvu, Pavle se posvetio kolekcionarstvu. Počeo je kupovinom stilskog nameštaja u komisionim prodavnicama, ali se ubrzo, upoznavši se sa našim umetnicima, prebacio na kupovinu dela mladih umetnika svoje generacije i porekla. Beljanski je pomagao umetnike materijalno, a istovremeno radio na njihovoj afirmaciji putem štampe, otkupa njihovih dela, i izložbi. Ispunio je gospodin Beljanski sve i sada važeće potrebne kriterijume za uspešno ulaganje u umetnost. Prvo, bio je veliki ljubitelj umetnosti i skupljao je iz ljubavi. Drugo, poznavao je veoma dobro kretanja u tada savremenoj umetnosti, a znanje je veoma važan preduslov uspešnog kolekcionarstva. I treće, kupovao je dela naših mladih umetnika i to često u Parizu gde nisu mogla biti na ceni te je ispunio uslov da ih kupi jeftino. Njegov kolekcionarski rad krunisao je veoma humanitarnim činom, osnivanjem Spomen-zbirke "Pavle Beljanski" u kojoj se nalaze veoma vredna dela srpskog slikarstva prve polovine XX veka koja obuhvataju period od početka impresionizma do početka apstraktne umetnosti.
Postoji i niz kolekcionara, među bogatim ljudima danas u Srbiji, koji se bave skupljanjem i trgovinom umetničkim delima. Njihova delatnost je uglavnom tajna, a pretpostavlja se da većinom ulažu u već afirmisana imena poput Save Šumanovića, Milana Konjovića, Nadežde Petrović i sl. Prometom tih umetničkih dela oni prave profit, pri čemu se neretko dosežu veoma visoke cifre.
Vrednost umetnina direktno je vezana za stanje ekonomije/privrede određenog regiona. Današnje veoma visoke vrednosti koje umetnička dela postižu na aukcijama u Christyju i Sothebyju uglavnom finansiraju ljudi koji su kapital zaradili kroz tržišta kapitala, ili kao vlasnici kompanija ili kroz špekulaciju. Istorijski, vrednost umetnina prati cikluse u ekonomijama sa relativnim zakašnjenjem. Bogati ljudi teže da diversifikuju svoje assets time što deo investiraju i u umetnička dela za koja se nadaju da će im vrednost tokom vremena porasti.
SLIKA BILJANE ĐURĐEVIĆ: Summer time is over
KUPITI JEFTINO: Osnovni princip ulaganja u umetnine je isti kao kod ulaganja na tržištu kapitala – kupiti jeftino, a prodati skupo. Pitanje je kako proceniti šta i kad kupiti, odnosno kad prodati? Na taj način umetničko delo postaje slično akciji ili obveznici na berzi. S tim što kod akcija godišnji izveštaji o poslovanju firme daju orijentir u odluci o kupovini i mogućem pravcu kretanja cene te akcije u budućnosti. Kod umetnina nemamo godišnje izveštaje. Odluka je vrlo subjektivna. U pokušaju da se smanji stepen subjektivnosti, poslednjih godina na zapadnim tržištima istražuju se statističke metode praćenja cena umetnina, ne bi li se pronašli neki objektivni faktori relevantni za donošenje odluke o kupovini i prodaji dela. Ako se pretplatite na artprice.com ili artnet.com, možete dobiti informaciju o svakom delu bilo kog autora koje je prodato na aukciji u poslednjih deset godina. Na osnovu toga, napravljene su procene kretanja cena dela tog autora, praćene grafikonima. Kao i na berzi formirani su indeksi, tako da postoji Picasso indeks ili indeks Starih Majstora. Mnogim kupcima umetnina koji dolaze iz korporativnog sveta ili sveta finansija upravo odgovara ovakav sistem u kojem je sve preneseno u cifre, indekse i grafikone. Ali osnovni je problem što jedno Pikasovo delo nije isto što i bilo koje drugo Pikasovo delo. Za razliku od akcija. (Svaka Majkrosoftova akcija je ista kao druga.)
Nelikvidnost koja je karakteristika umetnosti predstavlja istovremeno i veliku prednost i veliku manu pri pristupanju umetnosti kao investiciji. Umetnost sporije reaguje na promene u ekonomiji, nego recimo nekretnine, a mnogo sporije nego berze. Što znači da cene umetnina mogu da ostanu neprirodno depresirane čak i kad cene drugih asseta rastu. Ili obrnuto. Tržište umetnina je doživelo bum osamdesetih godina a to se može posmatrati kao zakasnela reakcija na inflaciju iz sedamdesetih. Ovaj bum je doživeo svoj vrhunac odmah posle kraha berze 1987, a završio se nakon kolapsa tržišta nekretnina u ranim devedesetim. Dok su ljudi koji su kupili umetnine tokom niskih faza razvoja ovog ciklusa uspeli mnogo da zarade kasnije prodajući ta dela, oni koji su kupili u vreme vrhunca tog ciklusa nisu uspeli da povrate ni blizu od uloženog, kad je ciklus ušao u fazu opadanja.
Konsekvenca nemogućnosti standardizacije vrednosti umetničkih dela i nelikvidnosti tržišta jeste nepostojanje mogućnosti da se prati vrednost portfolija takvih asseta. Da bi merili svoju performansu tokom vremena menadžeri portfolija bi trebalo da su u stanju da saznaju kako se kreću cene onih umetnina koje poseduju. Ali to je jedino moguće saznati činom prodaje te umetnine.
S druge strane, međutim, mnogi stručnjaci savetuju da je nemoguće uspeti u stvaranju profita ulaganjem u umetnine, ako se umetnost posmatra isključivo kao zarada. Da je na putu do zarade u svetu umetnina, jedan od presudnih faktora da investitor kupuje ona dela ka kojima ima i inače sklonost, te će s ljubavlju pristupiti pravljenju kolekcije. Zatim, da kupac mora da poseduje velika znanja o opusu određenog umetnika, periodu u kom data slika nastaje, materijalu na kojem je rađena, kao i o okolnostima u kojima kupovina treba da se odigra. Takva kolekcija ima najveće šanse da uveća vrednost i donese visok povrat na investiciju.
U Srbiji trenutno nedostaje razvijena galerijska scena, kao i vrednosni parametri na tržištu umetnina. Mladi umetnici teško mogu da žive od svog rada. Strane banke i korporacije nisu krenule u otkup (izuzev Erste banke koja je napravila kolekciju avangardne umetnosti "Kontakt") uglavnom zato što nedostaju zakonski propisane poreske olakšice koje su glavni motiv za takvo ulaganje. Takođe nedostaje privatan novac, odnosno osvešćena grupa investitora koji imaju želju da deo svog kapitala ulože u umetnine. Verovatno bi im lakše bilo kad bi na umu imali reči J. Paul Gettyja: "Varvari XX veka ne mogu da se transformišu u kulturna civilizovana ljudska bića dok ne počnu da cene i vole umetnost." Imajući pri tom, naravno, u vidu i poreske olakšice (tax shelter) koje su dodatno veoma motivisale ovog američkog bogataša u njegovom razvoju i ljubavi za umetnost.

Deset najskuplje prodatih umetničkih dela na aukcijama

Na listi deset najskuplje prodatih umetničkih dela na aukcijama, četiri su slike čuvenog Španca Pabla Pikasa, a odmah za njim sa tri skulpture je švajcarski vajar Alberto Đakometi


Na listi deset najskuplje prodatih umetničkih dela na aukcijama, četiri su slike čuvenog Španca Pabla Pikasa, a odmah za njim sa tri skulpture je švajcarski vajar Alberto Đakometi.

Na prvom mestu liste je Pikasova slika "Žene Alžira" prodata na aukciji američke kuće Kristi u Njujorku, 11. maja 2015, za 179 miliona dolara čime je postavila novi svetski rekord kao najskuplje umetničko delo, prenosi list Mond.

Na drugom mestu liste je triptih Frensisa Bejkona "Tri studije Lusijana Frojda" koji je prodat za 142,4 miliona dolara novembra 2013. godine na aukciji iste kuće. On je donedavno držao rekord.

Na trećem mestu nalazi se najskuplje ikada prodata skupltura, čiji je autor švajcarski savremeni umetnik Alberto Đakometi, "Čovek koji pokazuje prstom". Ona je u prirodnoj veličini i koštala je 141,285 miliona dolara na aukciji kuće Kristi, takođe 11. maja u Njujorku.

Na četvrtoj poziciji je slika norveškog ekspresioniste Edvarda Munka "Vrisak" prodata za rekordnih 119,9 miliona dolara 2. maja 2012. na aukciji kuće Sotbi u Njuorku. Početna cena bila je 40 miliona dolara.

Na petom mestu je još jedno delo Pabla Pikasa, "Akt, zeleno lišće i bista", prodato 4. maja 2010. za 106,48 miliona dolara na aukciji kuće Kristi u Njujorku.

Na šestom mestu je delo Endi Vorhola, metalni diptih dimenzija 2,43 puta 4,0 metra nastalo 1963. Prodato je 13. novembra 2013. u Njujorku kod Sotbija za 105,44 miliona dolara.

Na sedmom mestu je Pikasova Slika "Dečak sa lulom" prodata 5. maja 2004. na Sotbijevoj aukciji u Njujorku za 104,16 miliona dolara.

Na osmom mestu je skulptura Đakometija "Čovek koji hoda" prodata za 103,93 miliona dolara na Sotbijevoj aukciji 3. februara 2010, ovoga puta u Londonu.

Na devetom mestu je takođe Đakometijeva skulptura, "Kočija", poznato delo moderne umetnosti koje je na aukciji u Sotbiju 4. novembra 2014. prodato za 100,97 miliona dolara. Delo predstavlja vitku boginju koja stoji na tenku s velikim točkovima kao simbol obnove posleratnog perioda.

Na desetom mestu je Pikasova "Dora Mar sa mačkom" prodata u Njujorku na aukciji Sotbi 3. maja 2006. za 95,1 milion dolara.

Stručnjaci tvrde da su cene skočile zbog većih investicija u umetnička dela kao i zbog pojave novih bogatih kolekcionara.

"Situacija se uskoro neće promeniti osim ako ne dođe do drastičnog pada stepena interesovanja, što ne verujem da će se dogoditi u bliskoj budućnosti", izjavio je diler umetnina sa Menhetna Ričard Fidzen.


novosti.rs