Sima Pandurović

MI, PO MILOSTI BOŽJOJ, DECA OVOGA STOLEĆA

I posle ručka tako mnogo jela
I pića stoji na stolu. Kroz stakla
Prozorska, jesen uvela i bela
Srca se naših izgleda dotakla.

Pa ipak, nismo mi ni za šta krivi,
Gospodo. Jesu protekla proleća
Nemirna, lepa; ali neka živi
Sumorna mis'o i našeg stoleća!

Zamagljen pogled, bled oblak na čelu
Naših dama jednu malu tajnu krije:
Odricanje nemo, jednu čežnju svelu,
Strast što je buktala i koje sad nije.

Izgleda da danas više ne zanima
Nas, umornu decu ovoga stoleća,
Drugi i lepši pol; da se ne prima
Nas nada i čednost budućih proleća.

Neosetno, tiho pali smo pod vladu
Drukčijeg, grubog, moćnog suverena:
Alkohol tupi živce, ruši nadu
Na čistu ljubav budućih vremena.

Proklamovan vladar, nečujno, u meni
Protivnika ima, mada ga se plaših;
I čašu što se preliva i peni
Dižem u slavu tradicija naših

I lepih žena! Nek njin nagon ima
I sad u nama svoje stare žrece;
Nedostojno makar, uživajmo s njima,
K'o žalosni oci nemoguće dece.

Sve to neće dati ono što je prošlo;
Al' pohodiće nas dah sreće nam stari,
I to što je tužno i s nategom došlo
Imaće opet nenadmašne čari;

Osetićemo miris ljubičica
Starih, i ljubav, i nadu proleća,
Pa ma i mlada a uvela lica, —
Mi, po milosti božjoj, deca ovoga stoleća.

MRTVI PLAMENOVI

I

Saranili su njene oči sjajne
U tamu groba, u života bol;
Saranili su njene ruke bajne
U carstvo tame, samrtnički dol.

I oči moje sreće moje vajne
Ne osećaju više bleskav sjaj,
Ne osećaju više sreće trajne
Gde hladni groba prostire se gaj.
I isplak'o sam sve želje i nade
Na gladni, surov, studen kamen taj.

Pohodim, katkad, njene duše mlade
I lepog tela sivi, trošni prah;
Životom živim na groblju, što znade
Vidati tužno i žudnju i strah.

I nikad više, nikad ne zaželim
Lepote što ih pruža zorin zrak,
Ni život hudi nad Životom svelim,
Kad je pred okom širok, večan mrak.

II

Iskaču, avaj! na humkama starim
Sve sreće moje i mrtva života,
Iskaču seni i plamičci modri,

Ukazuju se život i strahota;
I gledaju me dusi neki bodri
U noći sumnje za koju ne marim,
Davnašnje žudi i pospali snovi,
U trulež trošni pretvoreni davno.

I nose iskre plamenovi ovi,
I pričaju mi moje doba slavno,
Mistično, svetlo, s nade oreolom
Protkano srećom, preliveno bolom,
U kome trepti san života večna.
I razliva se vazduhom, i moćno,
Nov život misli, ta vizija tačna,
Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.

Život kroz dušu nabujalo struji.
Ja imah vere, i verujem snova;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
Sanjivo duše melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;
Konture zemnih stvari, sreće, bede,
Pred mojim duhom jednoliko blede.

Mistične seni vuku me u kolo
Što igra iznad groba moje sreće;
I vaskrs svega što sam ikad vol'o
Blista uzdanjem što me opet sreće
Na pragu neba i groba. I struji
Mladosti krv mi po žilama svelim;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.

I nad tim kolom, i nad zemnim svime
Osećam gde se moje biće diže
Drugome carstvu, besmrtnosti duše,
Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.
Svetlosni vali svega me zasuše,
I bludim... Ali ne znam kojem kraju;
Možda gde duše u večnosti staju.
A dole dalek šum sveta što gmiže!

...Poda mnom svet je, s ironijom gledan,
Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.
Moj pogled jasan i čistoti predan!
Moj uzor svetli što me čini robom.
Ja opet živim svojim davnim dobom,
Pobeda nada za trenutak jedan,
I trijumf duha nad smrću i grobom!

III

Pomiriću se. Ako ležiš mirno,
I s tobom tvoje cveće i lepota,
Mrtva i gorda, kraljica života,
Na tebi svilno odelo prozirno

I veo groba, - jednom, u noć čednu,
Sa bolom duše što tuži i grca,
Ja ću ti doći na postelju lednu,
Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

U haljinama tvojim i u kosi
Pustiću prošli život da nam mine;
Pustiću večnost da nas tako nosi
Neznanom kraju, bledoliki krine.

Nad grobom našim širiće se cveće;
Poklopac neba sanduk nek nam bude;
Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće,
Nad rosnom zemljom naše crne grude.

Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,
Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom.
Neću umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu,
Već s tvojim cvećem, i da ne probudi
Nikad svest nagon životu, i nadu.

I kao uzdah, tuga ovog sveta
Šumeći zrakom nemirno i spretno
Vest smrti naše s bagremova cveta,
Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.

IV

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica,

Svežinom noći, pod lepotom zvezda,
Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,
Kad spava zora i spavaju gnezda,
I bledim mirom uljuljano cveće.

Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k'o što negda beše,
I da je duša dragom grobu rada
Kad blede zvezde s visina se smeše.

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću,
I ne zna da je pohodim još verno;
A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne,
I troše telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne,
K'o vetar majsko cveće kestenova.

SVUDA JESEN

Sto golih grana, k’o sto crnih ruku,
U šibi kiše iz vrta se pruža
Prozoru mome, gde poslednja ruža
U bolnu jesen žalostivo vene,
Dok monotono dopire do mene
Zvuk kapi koje o prozore tuku.

Sto golih težnja, k'o sto crnih ruku,
U kiši suza vapiju i traže
Umrlih ruža mirise što blaže,
Umrlih dana spomen koji trne
Uz kucnje srca k’o doboše crne;
Koji vreme, život večnom stanu vuku.

I svod k’o crni simbol je nadnesen
Nad opštu, tužnu močar... Svuda jesen!

Sto vetrova, kao sto uzdaha, veju
Preko hrpe žutog lišća koje trune,
Alejama što se baruštinom pune,
Stazama gde, kao iz davnih davnina,
Jeca marš pospanih složnih violina
Života, kad zraci sa zaranka greju.

Sto uzdaha, kao sto vetrova, veju
Mojim vrtom nada i spomena blagih
U jeseni mutnoj mojih želja dragih,
Kad spomeni redom, k'o lišće sa grana,
Padaju uz tužni šumor ovih dana
Što jad i propast i zaborav seju;
Kad spomen po spomen, svaki čas odnesen,
Pada u blato. Jesen... Svuda jesen!

Veze

...
Duse sviju
stvari zive, dragi moj,
Lutaju i zive... i ko im zna put!
I jave
se katkad zivima kroz sloj
Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Sta
takvih mirisa snese vihor lud,
Il jesenji studen vetar, ili tek
Proleca
uzdah razdrazljiv i mek,
I svih dana cudna i nemirna cud!

Zivot
proslih stvari, proslih ruza vek,
Davnih snova radost, starih jada
dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela sto postaju
prah.

VREME


Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
Svih mojih snova od njinog postanja;
Na licu tvome još sija detinjstvo,
U očima jedan setan zrak saznanja.

Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
Svih želja meta varljiva i sjajna;
Ipak, nisi jednom no drugome bliža,
I ostajes čista i tiha, k'o tajna.

Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
Bez strasti, i mirna, ne znajući išta
O tome da često pati ko te vol'o -
Sem milosti tvoje da ne traži ništa.

Ti si u maju svog života cvetnog, -
A maj je divan i bez sunca žarka; -
Tebi ljubav ljudska sred života sretnog
Ne treba, izgleda kao pusta varka.

Ali kad tuga godine poraste,
Kad prođe mladost, lepota i cveće,
Prijatelji lažni kad odu, k'o laste
Što se domu svome nikad vratit' neće;

Kad uzdaha dugih podigne se plima,
Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
U duši tvojoj kad zastudi zima,
Jedna će mis'o u tebi da dozre,

Velika, tužna mis'o, moje drago:
Da treba da nam sve bude svejedno,
Da nam je ovde još jedino blago
Kad za nas kuca bedno srce jedno.

Tad će tvoje srce zakucati jače,
Kao čas pozni kada ponoć pada,
Brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i tada!

Noć

Ko čuje
kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri
Tamna lipa u tišini miri
Cvetovi su suzni njeni
Prokapljuje
Noć
To je tišina veselih očiju
Sa tankim velom misterije zvuka
S polu snom sreće kroz tu pesmu tiju
Tako daleko od životna huka
Ko sreća, zvezda, i sna, i mladosti
Noć
Ko je čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri
Tamna lipa u tišini miri
Cvetovi su suzni njeni
Prokapljuje
Noć
Dobro mi došo trenute radosti
Znaj, moje srce za zvezdu je svaku
Vezano zlatnim koncem i kroz tamu
Oblaka ovih kad miso na raku
Ne pada ni uz vonju zemlju samu
Noć je
Ko čuje
Kako noćnih senki
Setna pesma tuži im na liri
Tamna lipa u tišini miri
Cvetovi su suzni njeni
Prokapljuje
Noć

VEKOVI

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.

I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.

U mojoj se duši, k'o u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.

Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.

A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;

I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.

I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.

U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.

U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki'.

I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.

Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.

Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;

I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna",
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.

SAD


Tiho je.
Aleje u pozno doba snevaju.
Zvezdana kola etar nih'o je,
Ponoćni vetar cveće. Svemirom
Senke su snova setno lutale.

A horizontom munje sevaju
Daleko, gde su kobno ćutale,
Neuspavane svojim nemirom,
Sumorne gore.

I oblaci su crni brodili
Ka svetlom krugu neba, združenog
S nadama našim, i dohodili
Sa vetrovima zvuka produženog

I oštrog, s pretnjom, mržnjom, mračeći
Prostore vedre snova mladosti
I rascvetanih, mirnih radosti
Što su u srca pale, zračeći.

Tad vatrene su munje planule,
I valjali se teški gromovi,
I bujice su vrt potopile.

Dok nisu nade sve usa'nule,
Dok munje nisu snove stopile
I rastureni bili domovi

Našeg mira. Sad ne snevaju
U kobnom muku naše nežnosti.
I snovi više ne uspevaju
U okovima neizbežnosti

A Mrtvo More moćno caruje
Pod sudbom što se još ostvaruje,
Još ostvaruje.

NJEN ODLAZAK

Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,
Sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
Mirna i bleda, ravnodušna tako
Za sve što beše; da će ti smrt prići,
Da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine
Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
Gle'do sam širok izraz tuge njine
Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
Nekad s ravnica, neba i bregova, -

Ja znam da opet neće mi pomoći.
... Sećam se da je mirna bila soba
S posteljom tvojom, moja svest bez moći;
Sećam se da je u ponoćno doba
Još mirisala svud kraljica noći
Na strast, i mladost, i zadah od groba.

Krajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurović (1883—1960), takođe Beograđanin. Objavio je dve knjige pesma, Posmrtne počasti (1908) i Dani i noći (1912), od kojih prva spada u najznačajnije pesničke knjige tog razdoblja. Posle Prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim književnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod uticajem Bodlera i francuskih simbolista. Poznavao je i nemačku pesimističku filosofiju (posebno Šopenhauera), koja je uticala kako na njegov pesimizam tako i na njegovu sklonost k racionalističkom načinu mišljenja. Odlike Pandurovićeva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoća. "Demon misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego metafizičar", primetila je I. Sekulić. Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih treptaja i težnji, Pandurović je izrazio racionalnu jezu pred zlom u svetu. Ono je svemoćno i neograničeno, obuhvata sve i prodire u sve, u ljubav, u društvo, u čitav život. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe dobila je kod njega čulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i meša s njegovim suzama a on nema nikakve želje da iziđe napolje, među ljude, u život. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu miso", "zamagljen pogled", "odricanje nemo", "strast što je buktala i koje sad nije". Taj svetski bol može se savladati samo po cenu gašenja osećanja, iščeznuća svega što se doživelo u potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slično prvom srpskom pesniku racionalisti, J. S. Popoviću, i Pandurović peva o blagotvornosti ludila. Ono nas oslobađa okova u koje je čovek već samim rođenjem bačen. To sumorno, bolničko raspoloženje zahvatilo je i ljubavnu liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smrću: kako i sve druge što vredi — ona pripada prošlosti, i to onoj koja je s onu stranu postojanja. Dok je Rakić skeptik ljubavi, Pandurović je "grobar ljubavi". Sam naslov njegove glavne zbirke Posmrtne počasti, nagoveštava nešto što je nestalo, umrlo, čemu se drži opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom pa i voljenu ženu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i hladnim stihovima koji izazivaju jezu.

Pandurović je ipak znao zapevati i drukčijim glasom. Kao i ostali pesnici njegova naraštaja bio je zahvaćen moćnim rodoljubivim talasom. Slično Rakiću, on je odličan rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme spadaju u najbolje što ih je napisao. Njegova klasična, antologijska Rodna gruda, duboka, misaona, bez ijedne reči patriotske emfaze, jednostavna, istinski lirična, zna samo za jednu nežnost, za jednu ljubav koja "ne čili", ljubav prema domovini. Dah života, vere i nade struji i u svim drugim pesmama kolektivne inspiracije, od kojih su neke ispevane pod dojmom velikih, sudbinskih događaja koje je proživljavala otadžbina.

Skerlić je povodom prve Pandurovićeve zbirke napisao članak pod naslovom Jedna književna zaraza, u kojem je, priznavši pesniku talenat, odbacio pesimizam i destruktivni smisao njegove poezije. Sasvim je suprotan bio odnos mladih prema Panduroviću. Oni su u njemu videli svog pesnika. U modernističkom pokretu uoči Prvog svetskog rata i neposredno posle njega on je bio jedan od pesničkih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, među ostalima, i mladi Andrić i Ujević. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u novim horizontima koje je otvarala, u novim temama i osećanjima, dok je u formi i izrazu ostala do kraja u granicama našeg parnasizma. (odlomak)

Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti

Ovaj Skerlićev tekst nastao je povodom knjige pesama Sime Pandurovića Posmrtne počasti (1908). "I povodom te karakteristične knjige jednog darovitog mladog pesnika, povodom tog osobenog književnog slučaja koji ima opšti karakter, prilika je otvoreno progovoriti koju reč o jednoj opasnoj književnoj bolesti, koja kod nas počinje činiti mnogo zla."

Skerlić ukazuje na naslove knjiga "koji su prepisani sa nadgrobnih spomenika" i na korice knjiga koje su crne boje i sa crtežima koji asociraju na smrt, sahranu i groblja.
Za Pandurovića konstatuje da je bezuslovni pesimist kakvog dotle srpska književnost nije videla. Njegov pesimizam nije filozofski i stvaralački, "pesimizam jakih duša", nego je to "bolesni i bolesnički pesimizam".
"Posmrtne počasti ostavljaju na čitaoca bunovan utisak nečeg vrlo teškog i vrlo mučnog, kao da je celu noć proveo kraj mrtvaca, u zadahu voštanih sveća i tela koje se počinje raspadati. Posmrtne počasti čine duševni prelaz iz neurastenije u neuropatiju, sa literature na kliniku."
Skerlić Pandurovića vidi kao žrtvu "jedne književne zaraze" i ne propušta da istakne darovitost i talenat ovoga pesnika koji je za njega "jedan od boljih i originalnijih mlađih pesnika naših (...) možda najbolji u celom svom naraštaju".
U posebne kvalitete Pandurovićeve poezije ubraja:

— intimna i jaka osećanja,
— složena duševna stanja,
— lični akcenat,
— duboko prodiranje u stvari,
— "ima ne samo lepih stihova (gotovo u svakoj pesmi), no i lepih celih pesama, koje svakako idu u najbolje
proizvode naše najmlađe poezije".

*

Pandurovića poezija "se nalazi na pragu modernih literarnih vremena, ali je na tom pragu i ostala. Ona je formalno u okvirima pesničkog izraza XIX veka, jezički bez mnogo invencija, ritmički — ponavlja nekoliko svojih sopstvenih obrazaca. Pa i u svom osnovnom duhu, u mešavini nežnog, neoromantičnog lirizma, i korenitog odricanja, čitave jedne nihilističke patetike, i pored elemenata modernosti, Pandurović vidno pripada drugom dobu i nalazi se na završnicama pesničkog razvoja što ide iz središta našeg romantizma u završne cvetove moderne "dekadencije". (Miodrag Pavlović)

Dr Staniša Veličković
Interpretacije III

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
Nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
A osetan ipak, tužan ili drag;
K'o miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive . . . i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il' jesenji studen vetar, ili tek
Proleća uzdah razdražljiv i mek,
I svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
Davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
Sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže
Za trenutnu radost, za naš stalni jad.