Aleksandrijska biblioteka

Aleksandrijska biblioteka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Faraon Ptolomej I Soter je krunisan zvanično za faraona 305. g.p.n.e. Posle krunisanja Ptolomeja I Sotera, počeo je veliki procvat Aleksandrije. Sagrađena je veličanstvena grobnica za Aleksandrov sarkofag i izgrađeni su mnogi drugi monumentalni i religijski objekti. Najpoznatiji su bili svetionik sa Farosa, hram Izide Faroske, jedno od čuda antičkog sveta, veliki Serapisov hram sa bibliotekom, aleksandrijski mauzolej Serapej sa svojom ogromnom statuom. Tu su Ptolomeji oživeli kult Serapisa, vrhovnog univerzalnog boga, i sagradili legendarnu Aleksandrijsku biblioteku čije je jezgro doneto iz velike hramske biblioteke u Heliopolisu.
Velika Aleksandrijska biblioteka bila je posvećena Sedam Muza ili Sedam sestara (Sedam Vlašića-Plajada), koje su bile zaštitnice muzike i umetnosti. Veći deo prvobitne bibliotekarske zbirke je donešen iz drugih delova Egipta, osim Heliopolisa donešeni su iz Memfisa koji je čuven od pamtiveka, iz njegove hramske biblioteke, zatim iz Hermopolisa i drugih hramova.

Književna dela iz oblasti religije, filozofije, nauke i umetnosti stizala su i iz drugih delova sveta, pogotovo iz Grčke. Ptolomej I Soter lično je mnogo uradio da dođe do primeraka hebrejskog Starog zaveta, on je angažovao 72 jevrejska učenjaka da prevedu Stari zavet na grčki jezik, verziju poznatu kao Septuaginta koja je poslužila kao osnov za kasnije latinske prevode. Tada je ovaj spis po prvi put preveden na grčki i time je postao dostupan ostalom svetu, nejevrejskom.
Tako je u Aleksandriji počeo da se odvija veličanstveni duhovni i intelektualni život, a rezultat toga je nastanak još snažnije magijske i religijske filozofije koja potiče od Hermesa Trismegistosa, što je ime kojim je egipatskog boga mudrosti Tota nazivalo grčko – egipatsko stanovništvo Aleksandrije.

Pošto je u Egiptu bilo mnogo Jevreja, još od njihovog izgona od strane vavilonskog kralja, Ptolomej I dva veka kasnije, ponovo je uveo jevrejsku najamnu vojsku i podsticao Jevreje da se nastane u novoosnovanom gradu Aleksandriji, tako da su Jevreji činili znatan deo Aleksandrijskog stanovništva koje je prihvatilo grčki jezik i običaje.

Aleksandrija se pretvorila u novu prestonicu Egipta, i zapalila veličanstvenu iskru prosvećenja koja je dovela do opšteg kulturnog i civilizacijskog napretka. Tokom tri veka vladavine Ptolomeja, staroegipatski kult hramova nalazio se pod aktivnim
pokroviteljstvom države i cvetao je na sve strane. Šta više staroegipatska magijska religija shvaćena je i prihvaćena kao pravi blagoslov za univerzalni san Aleksandra Velikog, a koji je nastavio Ptolomej I.
Aleksandrijska biblioteka je čuvala toliko vredna znanja od postanka čovečanstva, kosmogonije, pa sve do vremena kada je spaljena, u njoj nisu čuvani samo spisi egipatskih mudraca, čarobnjaka već i spisi celog sveta. Ona je okupljala najveće umove onoga vremena, naučnike, filozofe, pisce, matematičare, neoplatoniste, umetnike i tako se u grčku kulturu ulilo staroegipatsko drevno istinsko znanje.

Nadaleko čuvena i cenjena Aleksandrijska biblioteka bila je kolosalno zdanje, najveća biblioteka antičkog sveta, koja
je sadržala više od 700.000 papirusa, koji su bili brižljivo i pažljivo umotani u laneno platno. Tu su se čuvala dela iz grčke književnosti i filozofije, prevedene knjige iz egipatske, persijske i druge književnosti.

Posebno su bili bitni prevodi na aramejski i na hebrejski jezik, a je sačuvan je i deo grčkih knjiga. Pesnik Kalimarh iz Kirene načinio je katalog biblioteke u 120 knjiga a po proceni istoričara, broj knjiga i spisa kreće se oko 700.000. Knjige su se nalazile u impozantnom kompleksu zgrada, uključujući i dva glavna zdanja Muzej i Serapisov mauzolej. Centralni deo u kome su se odvijala naučna i filozofska istraživanja sastojao se od deset velikih sala. Tu su se nalazili i Aristotelovi spisi kao i spisi drugih čuvenih naučnika: Anaksagore, Diofanta, Arhimeda, Euklida, Pitagore, Talesa i mnogih drugih. U sklopu biblioteke postojao je veliki Muzej, ali ne kao danas, to je bilo mesto za inspiraciju, tu su pisali veliki filozofi, veliki učenjaci onoga doba, smišljali su izume kao na primer iz mehanike, izumi čuvenog Heroma koji se i danas koriste. Tu su bili izumi kao što je katapult, bila je mašina za proricanje, mehanizmi za ovaranje vrata, mehanizmi za paljenje vatre, naprava preteča današnjeg mitraljeza, itd.
Iz Aleksandrijske luke nije mogao da isplovi ni jedan brod a da prethodno nije prepisano sve pisano što se na njemu nalazilo, što je bilo skladišteno u veliku biblioteku.
Zahvaljujući ovoj impozantnoj instituciji na čijem čelu se nalazio sveštenik koga je birao vladar, a kontrolisao dvorski savet, ona je oko sebe okupljala najveće umove i zato je Aleksandrija uživala ugled kulturnog i naučnog centra onog vremena. Aleksandrijska
biblioteka zaslužno je nosila ime najvećeg hrama znanja.
Tako je bilo tokom tri veka, sve dok 48.godine u vreme Cezara i Kleopatre, biblioteka nije izgorela u požaru.

Svesna neprocenjivog gubitka, Kleopatra je po ugledu na uništenu biblioteku, na drugom kraju grada podigla novu Aleksandrijsku biblioteku, koja će u narednih 400 godina biti centar pisane reči i kulture i nauke na Mediteranu.
387. godine hrišćanstvo je postala državna religija Rimskog carstva, a 391. godine, zakonom koji je doneo imperator Teodosije, veliki pobornik hrišćanstva, bile su zabranjene sve druge religije. Te godine predvođena Teofilom, aleksandrijskim patrijarhom, razjarena masa hrišćana jurnula je ulicama Aleksandrije da uništi sve ono što je predstavljalo vezu sa paganima, i spalili su čuvenu velelepnu Aleksandrijsku biblioteku.
Na meti su se našli i hramovi i umetnička dela antičkih bogova.
Bio je to kraj antičkog sveta, i najvećeg hrama znanja i kulture.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pošto je Aleksandrija bila kosmopolitski grad u kome se kulturno i etički Afrika sastaje sa Evropom i Azijom, to je bilo mnoštvo
različitih verskih frakcija u Aleksandriji. Izdvajale su se dve velike grupe. To su bili na jednoj strani hrišćanski gnostici koji su tumačili Sveto pismo simbolički i alegorijski, a drugi hrišćani literaristi koji su Sveto pismo tumačili doslovno. Treća velika grupa koja je
odolela naletu hrišćanstva i ostala paganska, zadržavajući mnoga originalna staroegipatska uverenja i religiju, sada izraženu i prerušenu na grčkom jeziku zajedno sa
svojim ritualima za posvećenike, koji su govorili grčkim jezikom bili su hermetisti, zajedno sa gnosticima koji su bili klevetani i omraženi od strane Crkve. Oni su imali nešto zajedničko, a to je potraga za spasenjem i duhovnim prosvetljenjem kroz božansku
spoznaju to jest kroz GNOZU.

Mada je Crkva gnostike nazvala jereticima a hermetiste nazvala paganima, i jedne i druge je smatrala jednako opasnim neprijateljem i progonila ih je sa podjednakom svirepošću.
Gnostike i hermetiste bez razlike nemilosrdno su izgonili u pustinju, njihove bogomolje su spaljivali ili ih preobraćali u crkve, dok su im knjige i spise oduzimali i spaljivali.
Hermetički tekstovi, spisi Hermesa Trismegistosa, njihove kopije prokrijumčarene su iz Egipta tokom 5. i 6. veka nove ere, i dospele su u Vizantiju i Makedoniju. Jedna kompletna zbirka prelazila je iz ruke u ruku i mada je više puta prepisivana i bila izobličena od
strane hrišćanskih ruku, suština i bit učenja je sačuvana tokom hiljadu godina, sve dok je italijanski kaluđer nije pronašao i doneo Kozimu de Medičiju firentiskom vladaru, u Evropu.

Uništavanje Aleksandrijske biblioteke je išlo u više navrata, sa više razičitih strana i od strane više osvajača. Prvo veliko uništavanje je bilo od strane Cezara 48. godine p.n.e. i ono je uništilo glavni deo biblioteke, onaj koji se nalazio u Muzeju. Potom je sledilo hrišćansko uništavanje i spaljivanje velike Aleksandrijske biblioteke 391. godine posle ukaza cara Teodosija i proglašavanja hrišćanstva za državnu religiju Rimskog carstva. Na čelu sa Teofilom, aleksandrijskim patrijarhom, hrišćani su uništili i spalili biblioteku.
Treće uništavanje je bilo od strane muslimana 642. godine kada je muslimanska vojska osvojila Aleksandriju posle poraza vizantijske vojske u bici kod Heliopolisa. Komandant je upitao Kalifa Umara šta da rade sa bibliotekom to jest sa knjigama. A Kalif je rekao
“One su ili u suprotnosti sa Kuranom što znači da su jeres, ili se slažu sa njim što opet znači da su suvišne”.
Tako je spaljena i uništena Aleksandrijska biblioteka do temelja.

(hramezoterije.com)

Velika biblioteka u Aleksandriji


Aleksandrija je izgrađena 332. godine pre naše ere, za svega nekoliko godina, a po nalogu Aleksandra Velikog koji je tada osvojio Egipat. Grad je planski izgrađen u obliku plašta makedonskih vitezova, oblika savršenog pravougaonika-geomertijski grad. Bio je to kosmopolitski grad, važno središte helenističke kulture, u kojem je živelo 300.000 stanovnika: Egipćana, Grka, Jevreja, drugih Evropljana koji su činili vojsku kralja Ptolomeja, Skita, Tračana, Gala, ne računajući robove.

Stisnut između dve vode, Sredozemnog mora i jezera Mariotis (Mariyut), sa dve luke, Aleksandrija, grad divovskih dimenzija i nečuvene raskoši, bio je spona između Afrike i Evrope, između velike egipatske i velike grčke kulture.
Posle smrti Aleksandra Makedonskog (323. godine) ogromno carstvo podelile su njegove vojkovođe, a Ptolomeju je pripala uprava nad Egiptom. Atina prestaje da bude centar obrazovanja i filozofije, a njena naslednica postaje Aleksandrija i tokom narednih sedam vekova ona će biti intelektualni svetionik ovog dela sveta.
Kralj Ptolomej zvani Soter (364 - 282. godine p.n.e.), „spasilac“, uputio je poziv svim vladarima sveta da pošalju u Aleksandriju dela pesnika, prozaista, retora, sofista, lekara i vračeva, istoričara i filozofa, kako bi prvi put u istoriji čovečanstva bio sproveden Aristotelov projekat o univerzalnom znanju. Demetrije iz Falerona, filozof i Aristotelov učenik, prognan iz Atine, u Aleksandriji je sproveo svoj naum da sakupi sve znanje sveta, osnovavši, naslonjeno jedno na drugo Muzej i Biblioteku, centre naučnih istraživanja.
Dok je Muzej bio mesto posvećeno Muzama, zaštitnicama umetnosti i nauka, sa galerijom slika i kolekcijom kipova, svojim članovima je nudio velike materijalne prednosti. Malobrojni, imenovani od lično od kralja, Muzej je bio mesto rada naučnika najrazličitijih struka, koji su imali jedinstvenu priliku da se, zahvaljujući Ptolomejevim finansijama, sasvim oslobođeni ovozemaljskih briga, zdušno posvete svojim proučavanjima. Ali, neuporedivo bogatstvo koje su uživali ležalo je u Biblioteci, koja im je bila danonoćno na raspolaganju.
Stvoriti od spisa biblioteku bio je značajan poduhvat, ali ubrzo je u Velikoj biblioteci Aleksandrije bilo vrednih svitaka, a što su bili stariji bili su vredniji. Licitira se sa brojem od 400.000 do 750.000 svitaka, a neki idu i dalje, ali bez obzira na to, njihova vrednost je prevazilala sve potonje.
Do tih radova trebalo je doći. Po nalogu aleksandrijskih prvaka „lovci na knjige“ krenuli su na krstarenje po najvećim pijacama Mediterana, plaćajući u zlatu sve rukopise koje su mogli da nađu. A kada nisu mogli da ih otkupe, nabavljali su ih drugim sredstvima, otimanjem, iznuđivanjem. Od putnika sa pristiglih brodova u aleksandrijsku luku, vojnici u njihovim prtljazima nisu tražili zlato, drago kamenje, skupocene tkanine, već knjige. Jer, naredba je bila jasna: „Svi rukopisi nađeni na brodu moraju biti oduzeti i preneseni u radionice Velike biblioteke, gde su proučavane i prepisivane i potom vraćene vlasnicima. Ali, ako je u pitanju bio neki redak rukopis, vredan rad, vlasnicima je davana prosta kopija.
Za orginale ili kopije bio je neophodan papirus (grčki naziv za papirus je Byblos), a on je rastao kao gusto žbunje u močvarama delte, nadomak Aleksandrije.
Zbog specifičnog svojstva biljke papirusa, da je pravljenje listova od paprusa moglo da se izvodi jednimo blizu mesta gde biljka raste, zbog čega je Egipat bio eksluzivni snabdevač papirusom celog grčkog sveta.
Aleksandrijska biblioteka je imala suparnika u Pergamu (zapadna Anadolija, Turska), drugom velikom izdavačkom centru. Ptolomej je iskoristio svoj monopolistički položaj na izvoz papirusa i uticao na zabaranu izvoza papirusa koji je nedostajao biblioteci u Pergamu, te su ovi za pisanje koristili štavljenu kožu - pergament.
Prve knjige su bile u obliku svitaka-na latinskom volumen, jer se papirus ne previja. Svaka knjiga je bila sastavljena od listova papirusa slepljenih jedan na drugi, obrazujući tako traku koja se omotavala oko štapa. Tekstovi su pisani u stubcima, na grčkom i demotskom, u to vreme popularnim egipatskim pismom, žutim mastilom razblaženim u mirtinoj vodici. Pisari su koristili samo jednu stranu lista, služeći se zašiljenom trščicom. Za čitanje svitaka bile su potrebne obe ruke. Jednom je držan kraj lista dok je drugom odmotavana traka papirusa. Svici, označeni etiketama, bili su složeni u kutijama u zidnim ormarima, slagani po disciplinama: književni, filozofksi, naučni i tehnički tekstovi i po alfabetskom redu imena autora. Smatra se da je privatna Aristotelova biblioteka bila uzor organizacije i klasifikacije za Aleksandrijsku biblioteku.
Sve što je helenski svet stvorio u protekla tri stoleća, nalazilo se na policama Velike biblioteke u Aleksandriji. Ceo Homer, dvadesetak verzija Odiseje, tragedije Eshila, Euripida, Sofokla, komedije Aristofana, dela filozofa miletske, elejske škole, sofisti, Megarani, „Elementi“ Hipokrata sa Hiosa, trinaest tomova Euklidovih „Elemenata“ (posle Biblije delo sa najvećim brojem izdanja) i cela Aristotelova biblioteka, koju je posle sitnih napora i mnogo zlata Ptolomej prisvojio.
Velika biblioteka stradala je nekoliko puta, a za to su bili krivi rimljanin, hrišćanin i musliman - Julije Cezar, patrijarh Teofil i kalif Omar Damaski.
Prvi put Biblioteku je zahvatio plamen od vatre sa Cezarovih brodova 47. g.p.n. e. kada je bilo uništeno na desetine hiljada papirusa. Kleopatra je htela da obnovi Biblioteku. U tome joj je pomogao Antonije koji je opljačkao suparničku biblioteku u Pergamu i preneo više od 200.000 svitaka koje je poklonio Kleopatri i priključio ih onim koji su izmakli velikom požaru. Posle Kleopatrine smrti helenističko carstvo pretopilo se u rimsko. Nakon što je hrišćanstvo postalo državna religija Rimskog carstva, car Teodosije I, 391. godine naređuje uništenje svih paganskih hramova. Na čelu sa patrijarhom Teofilom, spaljena je i Aleksandrijska biblioteka. Na kraju, vođa muslimanske vojske koja je osvojila Egipat 640. godine, general Amr ibn al-As, prema legendi, pitao je kalifa Umara šta da uradi sa čuvenom bibliotekom koju je osvojio na šta mu je ovaj dao čuveni odgovor: ”One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne”. Tako je veliki deo knjiga iz Velike biblioteke bio spaljen u javnim kupatilima. Godine 718. Omar II naređuje naučnicima iz Muzeja da se presele u Antiohiju i to je kraj Velike biblioteke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mesto na kojem je podignuta najveća Biblioteka antičkog sveta, „svetionika civilizacije”, nikada nije pronađena. Smatra se da su, kada je fond prerastao fizičke mogućnosti biblioteke, za vreme vladavine Ptolomeja III Eurgeta (281-221. pre nove ere), svici deponovani u novootvorenu biblioteku u Serapionu, tzv. sestrinsku biblioteku, sagrađenu uz obalu Sredozemnog mora.
Sudbina najveće riznice znanja antičkog sveta iako tragična osvetlila je puteve knjigama u narednim vekovima. Da nije tako, ona ne bi imala uzvišeno mesto u legendama, mitovima i pričama. I ne bi se danas, po ugledu na nju otvarale nove biblioteke, koje ni da hoće, ne mogu zaseniti slavu najveće, Aleksandrijske biblioteke.

Posle krunisanja faraona Ptolomeja I Sotera, 305. g.pne, počeo je veliki procvat Aleksandrije. Sagrađena je veličanstvena grobnica za Aleksandrov sarkofag i izgrađeni su mnogi drugi monumentalni i religijski objekti. Najpoznatiji su bili svetionik sa Farosa, hram Izide Faroske, jedno od čuda antičkog sveta, veliki Serapisov hram sa bibliotekom, aleksandrijski mauzolej Serapej sa svojom ogromnom statuom. Tu su Ptolomeji oživeli kult Serapisa, vrhovnog univerzalnog boga, i sagradili legendarnu Aleksandrijsku biblioteku čije je jezgro doneto iz velike hramske biblioteke u Heliopolisu.
Velika Aleksandrijska biblioteka bila je posvećena Sedam Muza ili Sedam sestara (Sedam Vlašića-Plajada), koje su bile zaštitnice muzike i umetnosti. Veći deo prvobitne bibliotekarske zbirke je donešen iz drugih delova Egipta, osim Heliopolisa donešeni su iz Memfisa koji je čuven od pamtiveka, iz njegove hramske biblioteke, zatim iz Hermopolisa i drugih hramova.
Književna dela iz oblasti religije, filozofije, nauke i umetnosti stizala su i iz drugih delova sveta, pogotovo iz Grčke. Ptolomej I Soter lično je mnogo uradio da dođe do primeraka hebrejskog Starog zaveta, on je angažovao 72 jevrejska učenjaka da prevedu Stari zavet na grčki jezik, verziju poznatu kao Septuaginta koja je poslužila kao osnov za kasnije latinske prevode. Tada je ovaj spis po prvi put preveden na grčki i time je postao dostupan ostalom svetu, nejevrejskom.
Tako je u Aleksandriji počeo da se odvija veličanstveni duhovni i intelektualni život, a rezultat toga je nastanak još snažnije magijske i religijske filozofije koja potiče od Hermesa Trismegistosa, što je ime kojim je egipatskog boga mudrosti Tota nazivalo grčko – egipatsko stanovništvo Aleksandrije.

Aleksandrija se pretvorila u novu prestonicu Egipta, i zapalila veličanstvenu iskru prosvećenja koja je dovela do opšteg kulturnog i civilizacijskog napretka. Tokom tri veka vladavine Ptolomeja, staroegipatski kult hramova nalazio se pod aktivnim
pokroviteljstvom države i cvetao je na sve strane. Šta više staroegipatska magijska religija shvaćena je i prihvaćena kao pravi blagoslov za univerzalni san Aleksandra Velikog, a koji je nastavio Ptolomej I.
Aleksandrijska biblioteka je čuvala toliko vredna znanja od postanka čovečanstva, kosmogonije, pa sve do vremena kada je spaljena, u njoj nisu čuvani samo spisi egipatskih mudraca, čarobnjaka već i spisi celog sveta. Ona je okupljala najveće umove onoga vremena, naučnike, filozofe, pisce, matematičare, neoplatoniste, umetnike i tako se u grčku kulturu ulilo staroegipatsko drevno istinsko znanje.
Nadaleko čuvena i cenjena Aleksandrijska biblioteka bila je kolosalno zdanje, najveća biblioteka antičkog sveta, koja
je sadržala više od 700.000 papirusa, koji su bili brižljivo i pažljivo umotani u laneno platno. Tu su se čuvala dela iz grčke književnosti i filozofije, prevedene knjige iz egipatske, persijske i druge književnosti.
Posebno su bili bitni prevodi na aramejski i na hebrejski jezik, a je sačuvan je i deo grčkih knjiga. Pesnik Kalimarh iz Kirene načinio je katalog biblioteke u 120 knjiga a po proceni istoričara, broj knjiga i spisa kreće se oko 700.000. Knjige su se nalazile u impozantnom kompleksu zgrada, uključujući i dva glavna zdanja Muzej i Serapisov mauzolej. Centralni deo u kome su se odvijala naučna i filozofska istraživanja sastojao se od deset velikih sala. Tu su se nalazili i Aristotelovi spisi kao i spisi drugih čuvenih naučnika: Anaksagore, Diofanta, Arhimeda, Euklida, Pitagore, Talesa i mnogih drugih. U sklopu biblioteke postojao je veliki Muzej, ali ne kao danas, to je bilo mesto za inspiraciju, tu su pisali veliki filozofi, veliki učenjaci onoga doba, smišljali su izume kao na primer iz mehanike, izumi čuvenog Heroma koji se i danas koriste. Tu su bili izumi kao što je katapult, bila je mašina za proricanje, mehanizmi za ovaranje vrata, mehanizmi za paljenje vatre, naprava preteča današnjeg mitraljeza, itd.
Iz Aleksandrijske luke nije mogao da isplovi ni jedan brod a da prethodno nije prepisano sve pisano što se na njemu nalazilo, što je bilo skladišteno u veliku biblioteku.
Zahvaljujući ovoj impozantnoj instituciji na čijem čelu se nalazio sveštenik koga je birao vladar, a kontrolisao dvorski savet, ona je oko sebe okupljala najveće umove i zato je Aleksandrija uživala ugled kulturnog i naučnog centra onog vremena. Aleksandrijska
biblioteka zaslužno je nosila ime najvećeg hrama znanja.
Tako je bilo tokom tri veka, sve dok 48.godine u vreme Cezara i Kleopatre, biblioteka nije izgorela u požaru.
Svesna neprocenjivog gubitka, Kleopatra je po ugledu na uništenu biblioteku, na drugom kraju grada podigla novu Aleksandrijsku biblioteku, koja će u narednih 400 godina biti centar pisane reči i kulture i nauke na Mediteranu.
387. godine hrišćanstvo je postala državna religija Rimskog carstva, a 391. godine, zakonom koji je doneo imperator Teodosije, veliki pobornik hrišćanstva, bile su zabranjene sve druge religije. Te godine predvođena Teofilom, aleksandrijskim patrijarhom, razjarena masa hrišćana jurnula je ulicama Aleksandrije da uništi sve ono što je predstavljalo vezu sa paganima, i spalili su čuvenu velelepnu Aleksandrijsku biblioteku.
Na meti su se našli i hramovi i umetnička dela antičkih bogova.
Bio je to kraj antičkog sveta, i najvećeg hrama znanja i kulture.
Pošto je Aleksandrija bila kosmopolitski grad u kome se kulturno i etički Afrika sastaje sa Evropom i Azijom, to je bilo mnoštvo različitih verskih frakcija u Aleksandriji. Izdvajale su se dve velike grupe. To su bili na jednoj strani hrišćanski gnostici koji su tumačili Sveto pismo simbolički i alegorijski, a drugi hrišćani literaristi koji su Sveto pismo tumačili doslovno. Treća velika grupa koja je odolela naletu hrišćanstva i ostala paganska, zadržavajući mnoga originalna staroegipatska uverenja i religiju, sada izraženu i prerušenu na grčkom jeziku zajedno sa svojim ritualima za posvećenike, koji su govorili grčkim jezikom bili su hermetisti, zajedno sa gnosticima koji su bili klevetani i omraženi od strane Crkve. Oni su imali nešto zajedničko, a to je potraga za spasenjem i duhovnim prosvetljenjem kroz božansku spoznaju to jest kroz GNOZU.
Mada je Crkva gnostike nazvala jereticima a hermetiste nazvala paganima, i jedne i druge je smatrala jednako opasnim neprijateljem i progonila ih je sa podjednakom svirepošću.
Gnostike i hermetiste bez razlike nemilosrdno su izgonili u pustinju, njihove bogomolje su spaljivali ili ih preobraćali u crkve, dok su im knjige i spise oduzimali i spaljivali.
Hermetički tekstovi, spisi Hermesa Trismegistosa, njihove kopije prokrijumčarene su iz Egipta tokom 5. i 6. veka nove ere, i dospele su u Vizantiju i Makedoniju. Jedna kompletna zbirka prelazila je iz ruke u ruku i mada je više puta prepisivana i bila izobličena od strane hrišćanskih ruku, suština i bit učenja je sačuvana tokom hiljadu godina, sve dok je italijanski kaluđer nije pronašao i doneo Kozimu de Medičiju firentiskom vladaru, u Evropu.
Uništavanje Aleksandrijske biblioteke je išlo u više navrata, sa više razičitih strana i od strane više osvajača. Prvo veliko uništavanje je bilo od strane Cezara 48. godine p.n.e. i ono je uništilo glavni deo biblioteke, onaj koji se nalazio u Muzeju. Potom je sledilo hrišćansko uništavanje i spaljivanje velike Aleksandrijske biblioteke 391. godine posle ukaza cara Teodosija i proglašavanja hrišćanstva za državnu religiju Rimskog carstva. Na čelu sa Teofilom, aleksandrijskim patrijarhom, hrišćani su uništili i spalili biblioteku.
Treće uništavanje je bilo od strane muslimana 642. godine kada je muslimanska vojska osvojila Aleksandriju posle poraza vizantijske vojske u bici kod Heliopolisa. Komandant je upitao Kalifa Umara šta da rade sa bibliotekom to jest sa knjigama. A Kalif je rekao
“One su ili u suprotnosti sa Kuranom što znači da su jeres, ili se slažu sa njim što opet znači da su suvišne”.
Tako je spaljena i uništena Aleksandrijska biblioteka do temelja.

Apion: "neprijatelj Jevreja" i uništenja Aleksandrijske biblioteke

„Разлика између Грка и Јевреја била је очигледнија у Александрији која је, током Хеленског и Римског периода, била центар познатог света.“
Изгубљени списи старе Хеленске литературе представљају једну од највећих загонетки научницима широм света. Многи од њих тврде да дела Грчких филозофа још увек постоје, и да се користе од стране извесних људи, на лукав начин. Несумњиво, уништење Александријске библиотеке имало је велики одјек, али ипак, ова жалосна чињеница не може оправдати нестајање бројних радова старе грчке литературе. Ово је истинито услед чињенице да је библиотека Александрије била не само једина постојећа библиотека у старом добу, и због тога што је много њих поседовало дела старе хеленске мудрости.
Заправо, ово „нестајање“ је самим тим чудно, када су у питању дела грчких аутора хеленског и романског периода која говоре против Јевреја. Један од ових „изугбљених“ списа је рад Апиона, великог мудраца који је живео у Александрији током првог века.
Апион је живео у време потпуног установљења римске владавине над целим познатим светом. Краљевства наследника Александра Великог била су потчињена, док су у Грчкој, иако су Македонија, Епира и Тракија били под чврством римљанском владавином, јужни крајеви уживали делимичну слободу. По природи ствари, највећи део грчке популације био је на страни Римљана, из разлога чврстог расног, религијског и културног заједништва које их је с Римљанима везивало.
На супрот томе, Јевреји су били у сталном конфликту с Римом, конфликту који је с краја првог века довео до коначног уништења Јерусалима. Постојала је велика разлика између Грка и Јевреја, али не смемо заборавити и да је Рим направио савез с Јеврејима да би покорио некада јако Селеукидско царство. Аверзија између Грка и Јевреја била је још јача у самој Александрији, која је у оно време чинила како духовни (услед Грчког присуства), тако и економски (услед житног богатства) центар познатог света.
То је била Александрија, у којој је сада заборављени Апион живео, рођен у граду Оаза у Египту. Апион је био велики филолог свог доба, и због овог разлога њему су дати епитети Граматикоса („учењака“), Плеистоникеса („много-победничког“), и Мохтоса („радника“). Његови радови, од којих је само неколико одељака сачувано, су „Египтика“ у три књиге, у којима говори о историји Египта, дело „О маговима“, филолошка студија „О римљанским дијалектима“, и наравно „Хомеријански језици“, које су користили каснији филолози, попут Аполонија Софиста, из првог века.
Апион је био вођа анти-јеврејске партије Грка који су живели у Египту и из тог разлога он је посетио Рим, године 39-те, да би одговорио Императору Калигули, на лажи Јевреја о александријским Грцима. Остао је у Риму током многих година, где је предавао, и постао признат због свог рада. Каже се да је у његовој књизи „Египтика“, Апион помињао Манетона и Мнасеаса, као изворе. Манетон је био Египћанин који је живео током трећег века пре нове ере, и који је научио Грчки језик од Тимотеуса, преводиоца у служби Краља Птолемуса, и био је Високи Свештеник Хелиополиса, а најважније, био је чувар архива Египатских Храмова. Манетон је, у „Историји Египта“, књизи написаној за Птоломеја, говорио о историји старих Јевреја, и написао је да, заправо, су они били робови и губавци Египта, који су избегли бес Фараона, и тако својим списима потпуно оповргава све што је у Библији презентовано у виду историјских чињеница. Познати географ Мнасеас из Патраса са Пелопонеза, био је савременик Манетона. Он је био аутор рада „Periplous“ које такође помиње Јевреје, и од којег је такође сачувано само мало неважних фрагмената!
Коначно, видимо да ова три рада старих писаца, дела Апиона, Манетона и Мнасеаса, који говоре против Јевреја (а то нису била једина таква дела!), су изгубљена... Оно што је нечувено, је то што су ови фрагменти које ми познајемо данас, заправо нама пренети од стране фанатичног Јеврејина (фарисеја, да будемо прецизни), Флавиуса Јосефа, а посебно његовим радом „Јеврејска археологија“, такође познатим под именом „Противу Апиона“. У овом раду, Јосеф говори против Апиона (називајући га „клеветником, злим манипулатором маса“), Манетона и Мнасеаса на груб начин, иако ми данас не знамо скоро ништа о радовима ове тројице! Јосефови радови су, на другој страни, сачувани током векова и постали хваљени од стране многих писаца у времену које следи.
Између осталог што је Апион помињао у вези Јевреја, и на шта је Јосеф (потомак фамилије архи-рабина) одговарао, јесте да су Јевреји обожавали некакву главу направљену у виду задњице, као бога, али не као „јединог, правог бога“, како су говорили. Али, шта је овај јеврејски историчар био највољнији да објасни, била је „старост јеврејског народа“, а такође и да „докаже“ мит о њихвом повратку у Канан, мит који чини основу јеврејске теологије.
Случајеви Апиона, Мнасеаса и Манетона нису јединствени. Многи грчки писци током хеленске и романске ере су говорили о Јеврејима. Ипак, скоро сва њихова дела су „случајно нестала“.
Превео – Свевлад