Tanja Prokopljević

Pariz u meni 

U tom gradu sto na zvezdu lici, 
tu gde su vrbe pune svetla, 
kula Ajfelova gde se dici 
uz krike sarenog zastitnik petla 
vrvi plam od zlatnih sena 
u svilenim bojama sto disu, 
prste, dok valovita svetlosna pena 
u iskre pretvara i jaku kisu. 

A u odajama slavnog Notr-dama 
zlato sve duse u plavo boji, 
dok u Luvru divna setna dama 
i vojnikova kaplja postaju Tvoji. 

I miluje bedeme razvratna reka, 
u sve pore im se ukiva, 
dok po obali struna meka 
iskren ubrizgava u slavna tkiva. 

Ah, kako se svetlom umiva 
pariska voda puna srece, 
blesti i kad je magla siva, 
u meni zelju za zivot pokrece.

IGRA

Zar je ljubav prosta igra
što nekome dane krasi,
zar je ona sjajna čigra
što igra po besnoj trasi?

Zar je ljubav prosta zverka
žedna za kapljom krvi,
što postaje mesožderka
s nekom dušom koju mrvi?

Zar je ljubav samo varka
ko će koga nadmudriti
i sve sjajno nju što čarka
zablude su, lažne niti.

Zar je ljubav smrti dopšla
u vremenu što je s nama?
Izgleda je davno prošla
sad je bleda i neznana.

O LJUBAVI STAROGA DEČAKA

Probudih se jutros sa rukom dečaka
koji me ljubio strasnije od sviju.
No beše ljubav lažna i prkosna,
onakvu kakvu ne dopušta duša,
već od nje beži kad je telo kuša -
strasno se uvija u svileno pruće
i pretvara cveće u zvezdane pute.
Taj je dečak, veruj, stariji od sveta,
al' telo mu mlado da mu tako jako
vibriraju kosti snagom zverski vrelo,
bestidno se cereć godinama svojim
i onim znanim knjigama odselim
u glavi što se svim letima sklanja.

Taj je dečak jutros pokrenuo ruku
do kose što mi prekri oči plave
i to me odnese do svetle obale
i strah mi nesta od smrti beskrajne.
Nahrani me pokret samo jedne ruke
ambrozijom kojom duša zna da zrije
da i druge sobom može da opije.

Zar će snaga veselog dečaka
izbledeti dok ljubav još tražim,
il' je život satkan od tajnih odaja
koje ljubav kriju iza zakovanih vrata.

ROMANTIČNI PESNIK

Nisam pesnik da se dičim
il' zbog pesme svetom plovim,
ja sam pesnik da pokažem
da je pesma od iskona
krenula sve do oblaka,
al' se negde u dnu duše
u pesniku - čudotvorcu
zaglavila, tu ostala
dok je vreli vali nisu
proterali iz te špilje,
do pesničke ruke stigli,
prhnuli do hartije,
izbacili pesmu mira -
što govori o pesniku
i o pesmi što je živa.

Nisam pesnik da se dičim
il' zbog pesme svetom plovim,
ja sam samo tu da kažem:
pesnik nije svaki čovek
čije telo zemljom hodi,
pesma ide kod onoga
što sa mukom kad se rodi,
u svom telu krije dušu
napravljenu od oblaka
tankih niti božjeg dara.

ČEKANJE

Čekam život da pljusne
u lice niti meke,
da se i ja igram
nekom crvenom čini.
Svo telo da rasplamsam,
svu dušu da razbudim,
da sjajem zaplenim
i toplinom ispunim
auru što me prati,
tu senku umiruću,
da joj toplinu vratim
preko šarenog mosta
što me svu silno ljubi
i ispod oka miluje.

Iz mene da se rodi
ptica sva od duše,
sjaj moj da ponese
u kljunu čarobnom
do smeđe zemlje zrele,
gde su uzdasi prošli
našli svoje semenje
iznikli u borove
dali svoje svetove.

I tu da se nastanim
bez opne telesne,
sve vrhove božije
da ljubim maglom svojom,
sva topla, zanosna,
sva providna i bela
u srce ušuškana,
bez tela, a zrela.

RAĐANJE TUŽNE PESME

Kad bi Dragi znao sa koliko bola
na papiru mome tužne pesma kola.

Tad se moja duša napinje i jeca
od tog bolnog čina i koleno kleca.

Ah, radosnog Tebe ranjavam u duši,
jer lišavam sebe bola koji guši.

Neka besna voda tu pesmu donese
rađanje tog ploda ljubav nek podnese.

SRCEM U LJUBAVI

Daleko negde u nekoj barci,
u luci jednoj, da l' pristanici
tvoje je srce moje pronašlo
dok se još nije telu primaklo.

Spoznah ja tad' ljubavni san
i lepši dan i sunca plam.
Zar nije čovek blistavi um
da čula budi tek kada zna
da mu je ljubav iskrena.

Sad pesma svira, čuj zvuke lira.
Ona nam kaže da ljubav bira
one sto znaju da moć je silna
kad ljubav tražiš medj' istinama.

Razapeću se po million duga
Koje bojama sjajnim sebe boje
U zaborav tako nek ode tuga
Slododno nek' kuca ovo srce moje

Razapeću se po studenoj vodi
Koja divni potok u šumi čini
Neka se u meni tad sreća rodi
Od predivne vode što baca čini

Razapaću se po nebu plavom
Koje nikad, nikad ne roni kiše
Nek budem zvezda sto zrači slavom
U meni toplina plavog nek diše

Razapeću se po zelenoj krošnji
Koja starom deblu stvara mili dom
nek' igram čilo u zelenoj nošnji
tek da srce zaigra u telu mom.

ŽIVOPLET

Ti lahorna noći, što si puna zvezda,
Ti što pratiš mene sve do odredišta
znaj da srodnih duša neka tajna jeza
u pleteno kolo naše ruke veza.

I sada smo dvojno telo i to jedno
što lepotu svoju neštedimce daje
i njemu nimalo, znaj, nije svejedno
što svet ovaj neće večno da potraje.

Noć i ja lutamo svetom u tišini
još prepune setnog, mračnog očajanja
zbog tih ljudi koji težeći visini
uskraćuju svetu nova pokajanja.

To su oni koji znaju da zasene
maglom prekrivajuć’ zvezdane praznine
poput nevelike ali strašne mene
lomeći prirodne, spokojne tišine.

Ubijaju duše koje život znače
da im ime u večnosti bude
dok sva skromna bića do kostiju svlače-
ona što im sebe iz ljubavi nude.

I svi oni hrle, crni kao vrane,
sve do svetlog dana njenog uništenja,
al’ sve što se rodi u buduće dane
moraće da plovi morem pročišćenja.

U spoznaji strašne preteće sudbine
prevrela će suza iz oka da kane,
ali glas će nama u sutonu tmine
u nemušt-pustinji da zaceli rane

Tanja Prokopljević: „Sablasni i stameni“, Akademska štampa, Interprint, Zemun – Beograd, 2018)
Sablasni i stameniDa se poezija i slikarstvo međusobno dobro „razumiju“ i da se prožimaju najbolje svjedoči nova zbirka poezije Tanje Prokopljević „Sablasni i stameni“. Naime, svi stihovi u ovoj zbirci inspirisani su slikarstvom crnogorskog akademskog slikara Miomira Miša Vemića.

Tanja Prokopljević (Zemun, 1971) je objavila više knjiga poezije: „Živoplet“, „Smrtnik u pokretu“, „Slavuj ljubavi“, „Pod ključem istine“, „Stihovoljeni dnevnik“, „Stihojavljenje“, „Stihovanje u bolu i ljubavi“, „Stihodušni prikazi“, kao i proze: „Ispovest žrtve“, „Odušak“, „Mučno doba i putevi sreće“. Prokopljevićeva je autorka knjige eseja o kretanjima u savremenoj umetnosti „Pulsivno kao novi pravac u umetnosti“, i zbirke novinarskih tekstova „Kako upecati muža“.

Nastanak 37 pjesama ove zbirke vezan je za snažne emocije autorke koje su nastale tokom posmatranja slika Miša Vemića. Zato, u Predgovoru Tanja Prokopljević zapisuje: „Ovo moje poetsko domaštavanje viđenih dela slikarevih, nadam se, biće zanimljivo čitaocima kao i ideja da se o tome napravi čitava jedna knjiga, knjiga, koja će, najverovatnije, između ostalog, dokazati sa koliko ljubavi i novih nadahnuća umetnik može posmatrati tuđa umetnička dela koja su mu dostupna i koliko mu ona znače. Stvarajući tako ponekad na osnovu posmatranog dela nešto sasvim različito - novo delo, koje može imati i drugačiju poruku od one koju je i sam autor dela sa kojim se suočava imao kao ideju za njegovo stvaranje. Ili, možda, svojim novonastalim delom može da protumači umetničko delo koje mu je privuklo pažnju, iznoseći na umetnički način slična razmišljanja poput onih koji su do tada to delo tumačili“.

Na naslovnoj strani ove knjige je slika „Reakcija na prazninu“ – Miša Vemića, tako da se čitalac od naslovnice lagano uvodi i u slikarstvo i poeziju. To je, očigledno, i bio cilj Tanje Prokopljević, koja u pjesmi „Zapovest“ pjeva:

„Podivljaj za mene moj presvetli atu
da vidim koliko ću u toj silini
opstati na tvojim leđima.
I neka i padnem jer od mene samo
senka i ništa više ostalo nije“.

Svi oni koji poznaju slikarsko djelo Miomira Miša Vemića u Tanjinim stihovima će pronaći dio kolorita, pokreta, dinamike njegovih slika: „Ti kopitom snage udari o stene/ o pločnik neki, pesak,/ kamenje il' livadu zelenu, udari“. Ili u pjesmi „Nedostižnost“: „Eh, kako se držim za te ti stameni ate,/ potegnem uže da poskočiš više,/ da sa tobom jurnem do visina draže/ i podarim misli sebi sve tiše“:

Nije li, možda, nameće se utisak pri čitanju ove stihozbirke, svaki naslov pjesme i jedno pjesničko objašnjenje i novo ime Vemićevih slika. Tanja Prokopljević na pjesnički, vrlo uspio, način biva tumač Vemićevog slikarstva i pokazuje kako se stihom tumači likovna umjetnost. Ovdje su slika i stih u čvrstom zagrljaju. Boja i riječ se dopunjavaju, a duša i oko postaju nježniji i bogatiji.

Zbirkom „Sablasni i stameni“, Tanja Prokopljević je pokazala moć poezije, ali i moć slikarstva. Ova zbirka je tumač Vemićevog slikarstva, ali i svjedok susreta pjesnika i likovnog izraza.

Poezija i slikarstvo idu ruku pod ruku u ovoj Tanjinoj zbirci! Tako i treba! Umjetnost je zbog toga i nastala i zbog toga i živi. Ima u svemu ovome i neke nježne muzikalnosti.

Prof. dr Draško Došljak