I veliki pisci bili su loši đaci

I veliki pisci bili su loši đaci
| IZVOR: M. VULIĆEVIĆ / POLITIKA

Za Šarlotu Bronte profesori su govorili da piše jednolično, Grevsu je rečeno da mu je korpa za papir najbolji drug, a P. G. Vudhausu da mu je humor izopačen.


Džek Keruak (Foto: Tom Palumbo / Wikimedia Commons)

Veliki pisci nisu bili obavezno i dobri đaci, niti mezimci profesora, sudeći po školskim izveštajima koji su dostupni u Britanskoj biblioteci onlajn, što je deo novog digitalnog izvora engleske literature. Prema objavljenim podacima, koje prenosi britanski „Gardijan”, Šarlota Bronte kao osmogodišnja učenica, a kasnije književnica koja će napisati čuveni roman „Džejn Ejr”, pisala je jednolično, a slabo je znala gramatiku, geografiju, istoriju, pa i ostale „veštine” koje su se učile u crkvenoj školi za devojčice u Kauan bridžu. Neko od profesora zapazio je i napisao u školskom registru da je Šarlota Bronte, „sve u svemu, bistra za svoje godine”, ali da „ništa ne zna sistematično”, prenosi Politika.

U školskom dnevniku stoji da je njena mlađa sestra Emili Bronte čitala dobro, ali da se malo trudila. Elizabeta i Meri Bronte, koje su tada imale devet i deset godina, umrle su 1825. godine od tifusne groznice, koja je bila uzrok smrti mnogih učenica u Kauan bridžu. Posle njihove smrti Šarlot i Emili bile su poslate kući. Sećanja na strogost i lošu školsku hranu koje su nanele štetu njenim sestrama kasnije su pomogla Šarloti da uobliči Louvud – školu koju pohađa njena junakinja Džejn Ejr.


Šarlot Bronte

 I Robert Grevs opisao je u svojoj autobiografiji „Zbogom svemu” poruku direktora škole: „Pa, zbogom, Grevse, i zapamti da je tvoj najbolji prijatelj korpa za zgužvani papir.” Grevs je na to dodao da mu je direktor dao baš dobar savet, jer je kasnije, pišući, pravio mnogo korisnih beležaka i nacrta, koje je zatim bacao. Velikom britanskom humorističkom piscu P. G. Vudhausu na koledžu je bilo rečeno da ima izopačene ideje o humoru i da sastavlja „otkačene rime koje ostavlja po tuđim knjigama i sopstvenim pismenim radovima”.

Britanskoj književnici Beril Bejnbridž (1932–2010), negde oko 1943. godine, profesor engleskog jezika dao je ocenu da je njeno pisanje rezultat žive mašte, ali da je šteta što njen pravopis potiče iz istog izvora, dok je za znanje iz geografije dobila mišljenje da je „toliko loše da je skoro na nivou slaboumnog”.

Da se urođeni talenat često ne uklapa u školski sistem i da znanje i stvaralaštvo ne moraju da imaju mnogo toga zajedničkog sa formalnim obrazovanjem, svedoči i primer velikog dramskog pisca Džordža Bernarda Šoa, koji je kao dete pohađao nekoliko škola, da bi potpuno odustao sa četrnaest. Umesto toga dane je provodio u Nacionalnoj galeriji Dablina. Čitao je o umetnosti, istoriji i književnosti i pisao za sebe. Kasnije je govorio da škole nisu mesta obrazovanja, već pre svega zatvori u kojima se deca drže pod ključem da ne bi smetala svojim roditeljima.

Vilijam Fokner pisao je poeziju još kao tinejdžer, ali za školu nije mnogo mario, i već sa petnaest godina radio je u banci svoga dede.

Ipak, odsustvovanja velikih pisaca iz škole bila su prouzrokovana i teškim životnim okolnostima, zbog kojih su prerano odrasli i počeli da se sami brinu o sebi.


Čarls Dikens

Herbert Džordž Vels, pored ostalog poznat i kao autor čuvenog „Rata svetova”, napustio je školu sa jedanaest godina, kada je njegov otac, profesionalni igrač kriketa, bio teško povređen.

Mark Tven napustio je školu s dvanaest godina, kada mu je preminuo otac, da bi postao pomoćnik u štampariji starijeg brata. Njegovi čuveni junaci Tom Sojer i Haklberi Fin postavili su standarde slobode za pustolove i bistre protuve u svim vremenima.

Poznate su patnje deteta Dikensa opisane kasnije u njegovim delima, muke mališana od dvanaest godina koji je morao teško da radi i po deset sati dnevno i da prekine privatno školovanje jer mu je otac dospeo u zatvor zbog duga. Džek London bavio se za života mnogim neobičnim poslovima, školu je napustio sa trinaest godina, ali je zato prvu knjigu pripovedaka objavio sa dvadeset četiri.

I Džeka Keruaka teško je zamisliti kao „štrebera”, jer je stipendiju za Kolumbija univerzitet dobio kao zvezda tima američkog fudbala. Međutim, nije se slagao sa trenerom…

Kako bilo, i lepo sećanje na školske dane pripada onim trenucima koji su iskakali iz rutine i vukli u život, a uključuje i one profesore koji su preskočili skučene programe u korist svekolikog znanja.

ANTON PAVLOVIČ ČEHOV ( 1860-1904 ).Dva puta je tokom školovanja ponovljao: u trećem razredu –zbog slabih ocena iz aritmetike i geografije,a u petom-zbog dvojke iz starogrčkog jezika koju nikako nije mogao popraviti.Zamimljivo je da iz ruskog jezika budući veliki svetski pisac  nikad nije zablisato niti je dobio peticu, pa mu je maskimalna ocena iz ovog predmeta bila tek četvorka.Ali kad se upisao na Medicinski fakultet i počeo da piše priče, Anton Pavlovič  se predstavio u sasvim drugom vidu.

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ ( 1828-1910).Nikad nije stekao diplomu  fakultetskog obrazovanja.Sa 9 godina ostao je siroče, i mnogobrojni staratelji –rođaci se nisu ptretrzali u maženju mladog grofa, naprtoiv  ,često su mu se rugali  zbog slabog uspeha u školi.Na univeerzitetu Tolstoj je ostao na drugoj godini jer nije uspeo da položi ispite iz istorije i nemačkog jezika.A posle druge   godine i  sasvim je napustio studije .


ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN (1799-1837 ).Završio slavni Carskoselski licej koji  je nedavno prolsavio   200  godina od osnivanja i kroz koji su prošli mnogi ruski veliki umovi , naučnici, pisci.Puškin je kao đak mnogo čitao, intersovao se za sve što je bilo novo, ali matematiku nije razumevao i uvek je iz tog predmeta dobijao dvojku.
Ali to nije smetalo Aleksandru  Sergejiviču  da postane najbolji od najboljih ruskih pisaca.

Vilijam Fokner pisao je poeziju još kao tinejdžer, ali za školu nije mnogo mario, i već sa petnaest godina radio je u banci svoga dede.

Britanskoj književnici Beril Bejnbridž (1932–2010), negde oko 1943. godine, profesor engleskog jezika dao je ocenu da je njeno pisanje rezultat žive mašte, ali da je šteta što njen pravopis potiče iz istog izvora, dok je za znanje iz geografije dobila mišljenje da je „toliko loše da je skoro na nivou slaboumnog”.

Da se urođeni talenat često ne uklapa u školski sistem i da znanje i stvaralaštvo ne moraju da imaju mnogo toga zajedničkog sa formalnim obrazovanjem, svedoči i primer velikog dramskog pisca Džordža Bernarda Šoa, koji je kao dete pohađao nekoliko škola, da bi potpuno odustao sa četrnaest. Umesto toga dane je provodio u Nacionalnoj galeriji Dablina. Čitao je o umetnosti, istoriji i književnosti i pisao za sebe. Kasnije je govorio da škole nisu mesta obrazovanja, već pre svega zatvori u kojima se deca drže pod ključem da ne bi smetala svojim roditeljima.

Vilijam Fokner pisao je poeziju još kao tinejdžer, ali za školu nije mnogo mario, i već sa petnaest godina radio je u banci svoga dede.

Ipak, odsustvovanja velikih pisaca iz škole bila su prouzrokovana i teškim životnim okolnostima, zbog kojih su prerano odrasli i počeli da se sami brinu o sebi.

Herbert Džordž Vels, pored ostalog poznat i kao autor čuvenog „Rata svetova”, napustio je školu sa jedanaest godina, kada je njegov otac, profesionalni igrač kriketa, bio teško povređen.

Mark Tven napustio je školu s dvanaest godina, kada mu je preminuo otac, da bi postao pomoćnik u štampariji starijeg brata. Njegovi čuveni junaci Tom Sojer i Haklberi Fin postavili su standarde slobode za pustolove i bistre protuve u svim vremenima.

Poznate su patnje deteta Dikensa opisane kasnije u njegovim delima, muke mališana od dvanaest godina koji je morao teško da radi i po deset sati dnevno i da prekine privatno školovanje jer mu je otac dospeo u zatvor zbog duga. Džek London bavio se za života mnogim neobičnim poslovima, školu je napustio sa trinaest godina, ali je zato prvu knjigu pripovedaka objavio sa dvadeset četiri.

I Džeka Keruaka teško je zamisliti kao „štrebera”, jer je stipendiju za Kolumbija univerzitet dobio kao zvezda tima američkog fudbala. Međutim, nije se slagao sa trenerom…

Kako bilo, i lepo sećanje na školske dane pripada onim trenucima koji su iskakali iz rutine i vukli u život, a uključuje i one profesore koji su preskočili skučene programe u korist svekolikog znanja.

TOMAS EDISON ( 1847-1931) .Budućeg slavnog izumitelja i milionara izbacili su iz škole kao beznadežan slučjaj „za sticanje bilo kakvog znanja.“Obavezu njegovog obrazovanja umesto škole preuzela je majka i u tome je, zar je potrebno podsećati, sasvim usepla.

ALBERT AJNŠTAJN (1879-1955 ).U današnje vreme, više je nego sigurno, ovog genija, budućeg izumitelja terorije realtiviteta , razvrstali bi , najblaže rečeno, u neku školu za decu sa posebnim potrebama .

eliki pisci nisu bili obavezno i dobri đaci, niti mezimci profesora, sudeći po školskim izveštajima koji su dostupni u Britanskoj biblioteci onlajn, što je deo novog digitalnog izvora engleske literature. Prema objavljenim podacima, koje prenosi britanski „Gardijan”, Šarlota Bronte kao osmogodišnja učenica, a kasnije pisac koji će napisati čuveni roman „Džejn Ejr”, pisala je jednolično, a slabo je znala gramatiku, geografiju, istoriju, pa i ostale „veštine” koje su se učile u crkvenoj školi za devojčice u Kauan bridžu. Neko od profesora zapazio je i napisao u školskom registru da je Šarlota Bronte, „sve u svemu, bistra za svoje godine”, ali da „ništa ne zna sistematično”. U školskom dnevniku stoji da je njena mlađa sestra Emili Bronte čitala dobro, ali da se malo trudila. Elizabeta i Meri Bronte, koje su tada imale devet i deset godina, umrle su 1825. godine od tifusne groznice, koja je bila uzrok smrti mnogih učenica u Kauan bridžu. Posle njihove smrti Šarlot i Emili bile su poslate kući. Sećanja na strogost i lošu školsku hranu koje su nanele štetu njenim sestrama kasnije su pomogla Šarloti da uobliči Louvud – školu koju pohađa njena junakinja Džejn Ejr.

I Robert Grevs opisao je u svojoj autobiografiji „Zbogom svemu” poruku direktora škole: „Pa, zbogom, Grevse, i zapamti da je tvoj najbolji prijatelj korpa za zgužvani papir.” Grevs je na to dodao da mu je direktor dao baš dobar savet, jer je kasnije, pišući, pravio mnogo korisnih beležaka i nacrta, koje je zatim bacao. Velikom britanskom humorističkom piscu P. G. Vudhausu na koledžu je bilo rečeno da ima izopačene ideje o humoru i da sastavlja „otkačene rime koje ostavlja po tuđim knjigama i sopstvenim pismenim radovima”.

Britanskoj književnici Beril Bejnbridž (1932–2010), negde oko 1943. godine, profesor engleskog jezika dao je ocenu da je njeno pisanje rezultat žive mašte, ali da je šteta što njen pravopis potiče iz istog izvora, dok je za znanje iz geografije dobila mišljenje da je „toliko loše da je skoro na nivou slaboumnog”.

Da se urođeni talenat često ne uklapa u školski sistem i da znanje i stvaralaštvo ne moraju da imaju mnogo toga zajedničkog sa formalnim obrazovanjem, svedoči i primer velikog dramskog pisca Džordža Bernarda Šoa, koji je kao dete pohađao nekoliko škola, da bi potpuno odustao sa četrnaest. Umesto toga dane je provodio u Nacionalnoj galeriji Dablina. Čitao je o umetnosti, istoriji i književnosti i pisao za sebe. Kasnije je govorio da škole nisu mesta obrazovanja, već pre svega zatvori u kojima se deca drže pod ključem da ne bi smetala svojim roditeljima.

Vilijam Fokner pisao je poeziju još kao tinejdžer, ali za školu nije mnogo mario, i već sa petnaest godina radio je u banci svoga dede.

Ipak, odsustvovanja velikih pisaca iz škole bila su prouzrokovana i teškim životnim okolnostima, zbog kojih su prerano odrasli i počeli da se sami brinu o sebi.

Herbert Džordž Vels, pored ostalog poznat i kao autor čuvenog „Rata svetova”, napustio je školu sa jedanaest godina, kada je njegov otac, profesionalni igrač kriketa, bio teško povređen.

Mark Tven napustio je školu s dvanaest godina, kada mu je preminuo otac, da bi postao pomoćnik u štampariji starijeg brata. Njegovi čuveni junaci Tom Sojer i Haklberi Fin postavili su standarde slobode za pustolove i bistre protuve u svim vremenima.

Poznate su patnje deteta Dikensa opisane kasnije u njegovim delima, muke mališana od dvanaest godina koji je morao teško da radi i po deset sati dnevno i da prekine privatno školovanje jer mu je otac dospeo u zatvor zbog duga. Džek London bavio se za života mnogim neobičnim poslovima, školu je napustio sa trinaest godina, ali je zato prvu knjigu pripovedaka objavio sa dvadeset četiri.

I Džeka Keruaka teško je zamisliti kao „štrebera”, jer je stipendiju za Kolumbija univerzitet dobio kao zvezda tima američkog fudbala. Međutim, nije se slagao sa trenerom…

Kako bilo, i lepo sećanje na školske dane pripada onim trenucima koji su iskakali iz rutine i vukli u život, a uključuje i one profesore koji su preskočili skučene programe u korist svekolikog znanja.

Džek London
Migel de Servantes
Branislav Nušić