Ratnici - junaci

Japan - avijacija

Saburo Sakai

[You must be registered and logged in to see this image.]

        Saburo Sakai je rođen 25. avgusta 1916. godine u Nišijoki (Nishiyoka) na ostrvu Kjušu u Japanu. Zajedno sa još 6 braće i sestara odrastao je u porodici čiji su davni preci bili samuraji. Kao jedanaestogodišnjak ostaje bez oca a po završetku osnovne škole seli se u Tokio kod strica koji ga upisuje u srednju školu. Tu ulazi u probleme, zaostaje u nastavi i stalno ulazi u tuče, druživši se sa lokalnim problematičnim momcima. Na kraju na preporuku škole stric ga ispisuje iz škole i šalje kući.

         Maja 1933. godine kao šesnaestogodišnjak prijavljuje se u mornaricu i odlazi na obuku u pomorsku bazu Sasebo. Krajem iste godine završava obuku i dobija raspored na bojnom brodu Kirišima (Kirishima) na mestu tobdžije. Želeći da napreduje, tokom svoje službe na Kirišimi, dodatno se obrazuje i 1935. godine dobija čin mlađeg oficira 3. klase i premeštaj na bojni brod Haruna. 1936. godine se prijavljuje u pilotsku školu i biva primljen na školovanje a završava je 1937. godine kao prvi u klasi dobivši srebrni sat na poklon od samog Imeratrora Hirohita na svečanoj ceremoniji. Posle završetka školovanja u Cučiureinu (Tsuchiurain) prolazi dodatnu obuku za pilota nosača aviona, iako nikad na njemu neće služiti, i na kraju dobija svoj prvi raspored u jedinici na Tajvanu.

         Usled sve veće potrebe za pilotima na frontu u Kini maja 1938. godine dobija prekomandu a svoju prvu misiju leti već 21. maja 1938. godine. Leteći u avionu Micubiši A5M (Mitsubishi A5M Claude) u tom letu je uz neke taktičke greške i nesigurnosti ipak uspeo da obori jedan kineski avion I-16. Sledeće godine je kineska avijacija bombardovala aerodrom na kom je bila stacionirana njegova jedinica, jednim iznenadnim napadom, u kojem je Saburo ranjen a njegova jedinica pretrpela teške gubitke. Iako ranjen našao je ispravan avion, uzleteo i sam napao kineske bombardere uspevši da zapali jednog od njih. Zbog nedostatka goriva morao je da obustavi poteru tako da nije sigurno da li je taj avion oboren no i pored toga bilo mu je odano veliko priznanje za hrabrost.

         Posle ovoga ponovo se vraća na Tajvan radi lečenje a u novembru prvi put dobija dopust da ode kući. U svom selu je bio dočekan kao heroj jel se vest iz Kine o njemu brzo proširila. Početkom godine se vraća u svoju jedinicu i zadužuje novi avion, slavnog Zero-a (Mitsubishi A6M Zero). Potom uglavnom leti u osmatračke i ptrlone misije sa Tajvana da bi tek u Avgustu 1940. godine ponovo leteo u borbenoj misiji kao pratnja dalekometnim "Beti" bombarderima koji su imali zadatak da bombraduju aerodrom kod Venkjanga u Kini. U toj misiji uništava jedan avion na zemlji a u povratku obara i jedan zalutali dvokrilac kineske armije.

         Prva Saburova misija po izbijanju rata protiv zapadnih saveznika bila je čuveno bombardovanje aerodroma Klark Fild (Clark Field) na Filipinima. Leteći kao pratnja on i ostali lovci su omogućili skoro totalno uništenje američke avijacije na Filipinima a i sam je oborio jedan P-40 u borbi kao i još jedan avion na zemlji prilikom mitraljiranja aerodroma. Dva dana kasnije iznad Filipina obara jedan B-17 i to je bio prvi B-17 oboren u drugom svetskom ratu. Potom njegova jedinica odlazi na Borneo odakle uglavnom lete u misije obezbeđenja japanskih brodova. Tokom tih misija opet uspeva da obori jedan B-17 bombarder koji je napadao japanski konvoj u čijoj vazdušnoj pratnji se nalazio Saburo. U velikoj vazdušnoj bitci nad Javom je takođe sudelovao i u tom napadu oborio 3 saveznička aviona.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sakai u svom Zero-u početkom rata

         Jedna od mnogih zanimljivosti vezana za Sabura je da je prilikom jednog leta nad Javom naišao na holandski transportni avion DC-3. Pomislivši da se u njemu nalaze neke važne ličnosti poslao je signal pilotu da ga prati ali je ovaj ignorisao njegove signale. Približivši se vrlo blizu opazio je u avionu jednu plavu ženu i nekoliko dece koja su ga gledala kroz prozor. Videvši da se radi o civilima odlučio je da ne postupi po naređenju, da obori sve neprijateljske avione koje uoči, i dao je signal holandskom pilotu da nastavi svoj let našta mu je ovaj salutirao. Posle rata ta ista žena ga je pronašla preko crvenog krsta i lično mu se zahvalila.

         U aprilu 1942. godine stiže na Novu Gvineju u Lae gde stupa u novu jedinicu. Tokom sledeća četiri meseca učestvovaće u mnogim borbama na južnom delu ostrva u kojima će postići najveći broj svojih pobeda. Zajedno sa njim u bazi u Laeu su služili i drugi japanski asovi Nišizava, Sugita, Ota i Takacuka sa kojima će sejati strah među savezničke pilote. Tokom borbi nad Novom Gvinejom Sakai je zajedno sa Nišizavom i Otom izveo jedan od najhrabrijih, ali i najneozbiljnijih, poteza tokom rata. Posle završene misije nad Port Morezbijem, glavnom savezničkom bazom na Novoj Gvineji, njih trojica su izvela tri lupinga iznad glavnog aerodroma što je bio svojevrstan šamar savezničkoj avijaciji. Saveznički komandant je poslao pismo japanskom komandantu Sasaiju koji im je, kad je pročitao šta su njegovi piloti uradili, zapretio oštrim kaznama i zabranom letenja.

         7. avgusta 1942. godine počinje bitka za Gvadalkanal i japanska avijacija posvećuje sve svoje efektive tom rejonu. Saburova grupa je par dana ranije prebačena u Rabaul na odmor ali im on ipak nije bio suđen. Već 8. avgusta kreću u napad na Gvadalkanal. Tu se prvi put sreo sa pilotima američke mornarice koji su bili najtvrđi orah na koji je do tada naišao. U okršaju sa njima obara tri Vajldketa (F4F Wildcats). Odmah posle toga opaža novu grupu američkih Vajldketa i napada ih. Međutim napravio je veliku grešku jel to nisu bili Vajldketi nego Dauntlesi (Douglas SBD-3 Dauntless), bombarderi za obrušavanje sa američkih nosača aviona. Kada je Saburo prišao sa zadnje strane amerikancima, mitraljezac iz jednog Dauntlesa je pucao na njega iz zadnjeg mitraljeza, probio avion, i pogodio Sabura u glavu. Teško ranjen, jedno oko mu je bilo potpuno zatvoreno a na drugo nije mogao da vidi od obilnog krvarenja, u prvi trenutak je hteo da se zabije u neki saveznički brod ali pošto ga nije našao uzeo je pravac ka Rabaulu. Posle gotovo epskog putovanja koje je trajalo skoro 5 sati nekako je uspeo da se spusti u Rabaulu i čak insistirao da preda raport komandantu posle čega je pao u nesvest.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ranjeni Sakai posle sletanja u Rabaulu

         Usled jako teškog stanja 12. avgusta biva prebačen u Tokio gde će imati težak oporavak. Na desno oko nikad više neće videti dobro no ostale povrede glave je uspešno zalečio. Posle pet meseci konačno se vraća u službu ali sada kao instruktor u Japanu gde obučava nove pilote a nešto kasnije i pilote-samoubice. Posle mnogih pokušaja da se vrati na front tek u aprilu 1944. godine upeva u tome. Bio je raspoređen na ostrvu Ivo Džima.

         U toku bitke za Marijane leteći sa Ivo Džime odigrao se još jedan legendarni let Sakaija. Naime zbog lošeg vida greškom je prišao grupi od 15 američkih lovaca Helket (Grumman F6F Hellcat) koje do tada nije nikad video. U teškoj borbi koja je usledila uspeva da obori dva američka aviona i jedan ošteti a zatim spektakularnim manevrima beži nazad na Ivo Džimu gde mu je u pomoć došla japanska protiv-vazdušna odbrana koja je konačno oterala amerikance. Na aerodrom se spustio bez i jednog pretpljenog pogotka ali sa gotovo uništenim motorom zbog teških manevara koje je izvodio prilikom potere za njim. Tokom tih borbi japanci su pretpreli teške gubitke i doneli odluku da počnu napade kamikazama. Iako je bio protivnik te taktike već 5. jula 1944. godine je izabran za jedan takav napad. Tokom potrage za protivničkom flotom napadani su od strane amerikanaca i desetkovani. S obzirom na tešku oluju praćenu kišom Sakai naređuje preostalim avionima da se vrate u bazu. Prilikom ove borbe Sakai je uspeo da obori još jedan Helket. Krajem oktobra američka mornarica je teško bombardovala Ivo Džimu uništivši gotovo sve preostale avione Japanaca. Tada je stiglo naređenje da se avijacija evakuiše sa ostrva i Saburo Sakai se vraća u Japan.

         11. maja 1945. godine je oženio svoju višegodišnju verenicu Hacujo i postao test pilot u Japanu. Radio je na testiranjima japanskih aviona kao što su Šiden (Shiden), Rajden (Raiden) i Repu (Reppu). 17. avgusta 1945. godine je leteo u poslednjoj ratnoj misiji kada je oborio jedan američki B-29. Rat je završio sa 64 potvrđena obaranja iz oko 200 misija u kojima je učestvovao. Ranjavan je više puta a ostaće i upamćen kao jedan od retkih asova koji nikad nije izgubio svog pratioca.

         Posle rata nikako nije mogao da se uklopi u civilni život. Odbio je ponudu da ponovo stupi u japansku armiju i konačno se skrasio otvorivši malu štampariju u kojoj je radio do kraja života. Često je posećivao SAD i bio rad gost kod bivših protivnika zbog svog viteškog načina ratovanja. 22. septembra 2000. godine upravo pirlikom jedne posete mornarici SAD dobio je srčani napad. Hitno je prebačen u bolnicu gde su vršeni brojni pregledi. Tokom jednog od njih pitao je doktora "Mogu li sad da spavam ?" na šta mu je doktor odgovorio "Da, možete da spavate dok mi vršimo pregled". Saburo Sakai je sklopio oči, zaspao i nikad se više nije probudio. Legendarni japanski as umro je u 84. godini života.

Drugisvetskirat.

Japan - Mornarica

[You must be registered and logged in to see this image.]

ISOROKU JAMAMOTO


            Isoroku Jamamoto (Isoroku Yamamoto) bio je najpopularniji ratni heroj Japanaca tokom drugog svetskog rata. Rođen je 4.Aprila 1884.godine u Nagaoki kao Isoroku Takano od oca Sadajošija (Sadayoshi) i majke Mineko (Mineko) Takano. Poreklo njegovog imena Iso-ro-ku što znači pet-deset-šest vodi od broja godina njegovog oca kada se Isoroku rodio. 1904. godine završava Mornaričku Akademiju "Eta Džima" u Hirošimi i stupa u mornaricu sa činom Potporučnika. Prvo zaduženje mu je bilo na Krstarici Nišin (Nisshin) gde je obavljao dužnost oficira za Osmatranje i Topovsku paljbu. Sledeće godine je učestvovao u čuvenoj bitci kod Cušime gde je Japanska mornarica gotovo izbrisala Rusku mornaricu. U toku bitke jedna granata je pogodila njegov brod pri čemu je mladi Isoroku izgubio dva prsta na levoj ruci.

           1914. godine se vraća na Akademiju da bi 1916. dobio čin Kapetan Korvete. Iste godine je uzeo prezime Jamamoto od ugledne Japanske porodice koja nije imala nijednog sina a kako bi produžio njenu lozu a 1918. se oženio sa Reikom sa kojom je imao 2 sina i 2 kćerke. 1919.godine odlazi u SAD i studira Ekonomiju na Univerzitetu Harvard. Tokom studija zainteresovao se za avijaciju a nakon završetka studija postaje mornarički ataše u Japanskoj ambasadi u Vašingtonu do 1923.godine. Tokom tog vremena menja svoju specijalizaciju u smeru Mornaričke Avijacije. Tih godina pratio je rad kontoverznog Bilija Mičela koji je tvrdio da je doba Bojnih Brodova prošlo i da avion može da potopi Bojni Brod brže nego topovska paljba. Isoroku je bio jedan od retkih koji se nije smejao ovoj ideji a Amerikanci koji su se smejali ovoj ideji kasnije će se setiti ovog svog inovatora i jedan od njihovih bombardera će biti naimenovan po njemu. 1923. godine se vraća u Japan, biva unapređen u Kapetana Bojnog Broda, i postaje zapovednik avijatičarske škole u Kasimuguri do 1925. godine. Za to vreme je naučio da leti i potpuno se prebacio na izučavanje avionske taktike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kapetan Jamamoto i američki sekretar za mornaricu Vilbur Kurtis za vreme rada Isorokua u Vašingtonu

           1926. godine se vraća u Vašington u Japansku Ambasadu gde opet obavlja dužnost Mornaričkog atašea do 1928. godine. Posle toga vraća se u Japan i postaje komandant Lake Krstarice Isuzu a usled sve većeg usavršavanja na polju avijacije dobija komandu na Nosaču Aviona Akagi. 1930. godine biva unapređen u Kontra-Admirala i počinje da radi u Ministarstvu Mornarice na zadacima usavršavanja Mornaričke avijacije. U periodu od 1930. do 1936. napredovao je u Ministarstvu i uspeo da ubedi svoje kolege da se razvoju Mornaričke Avijacije pruži maksimalna podrška.Učestvovao je u obe Mornaričke Konfenerencije u Londonu 1930. i 1934. i bio dosta zaslužan za povećanje kvota za Japansku mornaricu nakon čega je unapređen u Vice-Admirala. 1936. godine odbija da učestvuje u pobuni ali je nastavio da radi u Ministarstvu.Tokom 1936. i 1937. aktivno se suprotstavlja savezništvu sa Nemačkom i ratu protiv Kine a zalagao se i za mir sa SAD što ga je učinilo nepopularnim kod mlađih oficira koji su mu pretili da će ga ubiti. 1939. godine bio je uklonjen iz Ministarstva usled pritiska iz kopnene vojske zbog njegovih antiratnih stavova. Pod pretnjama ubistvom Mornarica ga 30. Avgusta 1939. imenuje za Komandanta Kombinovane Flote na Pacifiku da bi ga sklonili iz Japana i sačuvali od potencijalnih atentata. Bio je veliki protivnik gradnje Bojnih Brodova Jamato i Musaši a imao je i ogroman doprinos u odluci da se Nosači aviona grade ubrzanim tempom kao i kod razvoja srednjih bombardera G3M i G4M i lovaca A6M Zero.

           Pred početak rata osmislio je koncepciju ratovanja koja se bitno razlikovala od njihove dotadašnje i uspeo da se izbori da ona bude usvojena. Kruna toga bio je napad na Perl Harbur koja spada u najhrabrije poduhvate mornarica u Istoriji.Posle Perla aktivno je učestvoavo u svim japanskim ofanzivnim akcijama. U Koralnom moru je on bio jedan od retkih koji je shvatio da je Japan strateški pretrpeo poraz u toj bitci. Kod Midveja je vodio flotu Bojnih brodova i bio svedok uništenja njegovih Nosača Aviona. Nikad se nije oporavio od tog poraza. U drugoj polovini 1942. komandovao je u borbama na Solomonskim ostrvima. Planirao je ofanzivu na Amerikance ali je zbog teških gubitaka u vazduhu na kraju shvatio da je daljna borba uzaludna i 4. Januara odlučio da povuče preostale snage sa Gvadalkanala i pokuša odbranu ostalih ostrva. Posle povlačenja sa Gvadalkanala obilazio je ostala ostrva i dizao moral japanskih vojnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Flotni Admiral Jamamoto

           U aprilu 1943. američka obaveštajna služba je saznala za ture Jamamotoa i organizovala prvi atentat na protivničkog komandanta u vazduhu. 18. Aprila 1943. 18 američkih lovaca P-38 Lajtning (Lightning) sačekalo je Jamamotov avion i 6 lovaca A6M Zero u zasedi. Posle kraće borbe Jamamotov avion je oboren i srušio se blizu Kahilija na ostrvu Buganvil. 5. Juna posmrtni ostaci od njegovog kremiranja su dopremljeni u Japan gde je sahranjen u punom državnom ceremonijalu, to jest ceremonijalu koji je do tada učinjen samo kod njegove i sahrane legendarnog japanskog Admirala Togoa tog istog dana 1934. godine .

Rusija - Kopnena vojska

Nikolaj  Ivanovič  Kuznjecov

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Nikolaj Ivanovič Kuznjecov (Николай Иванович Кузнецов) je jedan od najpoznatijih sovjetskih obaveštajaca i partizana za vreme Drugog svetskog rata. Delovao je na prostoru Ukrajine, a jedan od najbližih saradnika mu je bio čuveni ukrajinski partizanski komandant Dimitrij Medvedev.

         Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici u Jekaterinbuškoj oblasti, studirao je šumarstvo u tehničkoj školi i vrlo rano se otkrilo da ima veliki talenat za jezike. Koliki je njegov talenat za jezike bio najbolje govori podatak da je tečno govorio i pisao čak četiri jezika i to: nemački, esperanto, poljski i ukrajinski. Jedno vreme je radio u Sverdlovskom industrijskom institutu gde je družeći se sa nemačkim inženjerima naučio nemački jezik gotovo do savršenstva. 1938.godine prelazi u Moskvu i počinje da radi za NKVD. Kada je izbio Drugi svetski rat prolazi specijalnu obuku za partizanski način ratovanja i obaveštajno delovanje, instruktori su mu bili najbolji pripadnici NKVD-a tog vremena. Iz vremena njegove obuke, poznavanje nemačkog jezika mu je dobro došlo, o tome govori i sledeća da je nazovemo anegdota. Naime, prilikom obuke su ga obukli u nemačku uniformu i poslali u logor sa nemačkim ratnim zarobljenicima da posluži kao tumač u saslušanju jednog nemačkog pukovnika. Kada je Nikolaj Kuznjecov progovorio nemački, pukovnik Trećeg rajha je zaćutao na kratko a zatim rekao: "Dovedite mi vašeg tumača ja sa ovim izdajnikom neću da pričam".

         Avionom je prebačen u Ukrajinu gde počinje njegovo partizansko i obaveštajno delovanje. Njegov zadatak nije bilo samo prikupljanje podataka već i atentati i otmice visokih nacističkih zvaničnika u rejonu Lavova. U te uspešne atentate i otmice spadaju operacije u kojima su na ovaj ili onaj način eliminisani: vrhovni sudija Ukrajine, trojica generala, viceguverner Galicije, zamenik rajhkomesara Ukrajine...

         Takođe njegove su zasluge u otkrivanju planova za pokretanje napada kod Kurska, planovima da se podigne veliki ustanak na Kavkazu, Hitlerovom planu da eliminiše veliku trojku (Čerčil, Ruzvelt i Staljin) u Teheranu, i prvi je obaveštajac koji je dobio neke približnije podatke o nemačkim V2 raketama. U svim svojim akcijama pokazao je neviđenu hrabrost i oštroumnost, zbog svoje aktivnosti jedno vreme je važio za državnog neprijatelja br.1 trećeg rajha. Najčešće je u akcijama koristio pseudonim Paul Zibert, i predstavljao se kao oficir nemačke vojske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Poginuo je 9.marta 1944.godine u trideset i trećoj godini života negde u blizini Lavova, a posthumno je odlikovan ordenom HEROJA SOVJETSKOG SAVEZA.

Rusija - Avijacija

Ivan Nikitovič Kožedub

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kožedub sa svojim Lavočkinom

         Rođen je 8. juna 1920. godine u selu Obražejevska u današnjoj Ukraijini. Ivan Nikitovič Kožedub (Иван Никитович Кожедуб) je završio srednju tehničku školu i odmah potom je stupio u sovjetsko ratno vazduhoplovstvo 1940. godine kao dobrovoljac. Odmah je bilo jasno da je Kožedub talentovan pilot, pa su ga u kritično vreme početka nemačkog napada u junu 1941. godine zadržali u pilotskoj školi kao instruktora. Mogao je ceo rat da ostane na mestu instruktora da nije sam tražio da bude prebačen u borbenu jedinicu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Tek kada su fon Paulusovu armiju uništili kod Staljingrada, Kožedubu su uslišene molbe i prebačen je na front na usavršavanje na lovcu La-3GG. Potom je bio prekomandovan u region Harkova kada je konačno prvi put poleteo na zadatak protiv nemačkih bombardera 26. marta. Svoju prvu vazdušnu bitku je doživeo 5. jula 1943. godine. Njegova jedinica se borila protiv dvanaest Fw-190 i jedva je izbegao obaranje. Prvi avion kojeg je Kožedub oborio je Ju-87 kod Bjelgoroda. Njegova treća i četvrta pobeda su usledile do kraja te iste nedelje, a do kraja meseca, taj broj je dostigao osam.

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Septembra 1943. godine, Kožedub je unapređen u kapetana i postavljen za komandanta eskadrile koja se borila za oslobođenje Kijeva. Tih dana, Kožedub je ostvario jedanaest vazdušnih pobeda u dvadeset letova. Tada je leteo na La-5FN. Taj avion je bio veoma dobar jer je mogao da pruža podršku jedinicama na zemlji i da štite IL-2 u akcijama. Početkom 1944. odlikovan je ordenom heroja Sovjetskog Saveza. Kožedub je 2. maja dobio na poklon La-5 od seljaka koji su skupljali pare za izgradnju istog. S tim avionom, on je oborio 20 aviona za 7 dana od kojih 5 Fw-190. U julu, kada je već imao 47 vazdušnih pobeda, Kožedub je leteo na La-7. Njegov avion je bio poznat po belom broju 27 na trupu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

         1944. je prekomandovan u 1. beloruski front, gde su Nemci bili malobrojni, pa je teže postizao vazdušne pobede. Do kraja 1944. imao je 57 vazdušnih pobeda i odlikovan je drugim ordenom heroja SSSR-a. 12. februara 1944. godine je oborio 2 Fw-190 i izjednačio se sa Aleksandrom Pokriškinom do tada najboljem asu SSSR-a. 24. februara 1945. Kožedub je oborio i jedan Me-262 iznad Berlina i tako postao najuspešniji po broju pobeda u sovjetskoj avijaciji. Do kraja rata je oborio jos dva Fw-190D završivši rat sa 62 oborena neprijateljska aviona.

         Kontroverzan deo njegove biografije je i čuveno obaranje dva američka lovca P-51. Naime tokom jedne svoje patrole naleteo je na Američku grupu bombardera B-17 i njihovu pratnju lovce P-51 koji su bili napadnuti od strane Nemaca. Pritekao im je u pomoć međutim američki piloti su pomislili da je to nemački avion i napali ga. Videvši da je ugrožen Kožedub se branio i u borbi oborio dva američka lovca. Ova informacija je potkrepljena filmom, navodno iz Kožedubovog aviona, ali je taj isti film i izvor sumnji za ovu priču jel se ne poklapaju svi detalji sa onim što se može uočiti na filmu.

         Posle završetka rata, odlikovan je treći put ordenom heroja SSSR-a. On je bio jedan od retkih koji su bili odlikovani tri puta herojem Sovjetskog Saveza. Kožedub je ostao u aktivnoj sluzbi u SSSR-u i sredinom šezdesetih postao general-pukovnik u sovjetkoj armiji. Umro je u Avgustu 1991. godine.

Rusija - Mornarica


Nikolaj Gerasimovič Kuznjecov

[You must be registered and logged in to see this image.]

       Nikolaj Gerasimovič Kuznjecov (Николай Герасимович Кузнецов) rođen je 24.07.1904. godine u selu Medvedki u oblasti Arhangelska na samom severu Rusije u porodici srpskih emigranata. Kao petnaestogodišnjak se prijavljuje u Flotilu Severna Dvina falsifikujući svoju godinu rođenja kako bi bio primljen. Po završetku građanskog rata biva poslan na obuku gde prolazi kroz vojničku obuku a 1922. godine se upisuje u mornaričku školu "Frunze" u Petrogradu. Tokom svog školovanja određen je za počasnu stražu tokom sahrane Lenjina 1934. godine. To iskustvo je toliko uticalo na njega da se odmah potom učlanio u komunističku partiju. Školovanje je završio u Lenjingradu(Petrovgrad je promenio ime 1924. godine) 1926. godine i stupio u mornaricu SSSR-a.

       Pošto je završio školu kao jedan od najboljih učenika mogao je da bira gde će biti raspoređen. Na iznenađenje on se opredelio za Crno more gde je raspoređen na Krstaricu Červona Ukraina. Na brodu je služio kao osmatrački oficir. Tokom Kuznjecovljeve službe na brodu brod je obišao i sam Staljin i pohvalio posadu broda. 1929. godine se upisuje na Mornarički univerzitet i vraća se u Lenjingrad. Studirao je na smeru operacije i taktike a 1932. godine uspešno ih završio. Tokom studiranja je učio strane jezike (Francuski i Nemački) i čitao domaću i stranu literaturu, izvan programa univerziteta, proširujući svoja znanja u oblasti pomorstva. Po okončanju studija bira ponovo Crno more i postaje izvršni oficir krstarice Krasni Kavkaz (Красный Кавказ). Tokom službe na ovom brodu posetio je Tursku, Grčku i Italiju i upoznao se sa njihovim mornaricama. Ubrzo posle toga 1934. godine se vraća na krstaricu Červona Ukraina ali sada kao komandant broda. Tokom svoje prve komandne dužnosti napravio je od ove krstarice jedan od najbolje uvežbanih brodova u mornarici SSSR-a. 1936. godine prihvata mesto mornaričkog atašea u Španiji i tamo služi godinu dana tokom kojih je, kako on kaže, "zamrzeo fašizam". Krajem avgusta biva postavljen za komandanta Pacifičke Flote i odlazi u Vladivostok. Tu se upoznaje sa dešavanjima na dalekom istoku i potpuno shvata dešavanja u svetu koja su se odigravala i pripremala teren za velike turbulencije koje će se odigrati četrdesetih godina.

       Posle Staljinovih "čistki", Kuznjecov dobija šansu u Moskvi. 28.04.1939. godine postaje Narodni Komesar Mornarice (danas pozicija ministra mornarice). Na toj poziciji će ostati do kraja rata. 21.06.1941. godine će učiniti vrlo značajnu stvar po mornaricu SSSR-a. S obzirom na prethodne svoje službe bio je dobro upoznat sa dešavanjima u svetu. Iako je dobio direktivu da mornarica ne sme svojim aktivnostima da daje povoda Nemcima za agresiju na njih on tako nije postupio. Kuznjecov je bio siguran da je napad Nemačke na SSSR neminovan pa je 21.06. naredio borbenu pripravnost u svim jedinicama mornarice. Po izbijanju rata mornarica je pretrpela teške gubitke od nemačkog vazduhoplovstva. Nemačko miniranje baltičkog mora je blokiralo Baltičku flotu u Lenjingradu i Krondštatu ali su oni ipak sudelovali u odbrani grada. Od mornara su formirane pešadijske jedinice koje su slane na front i tamo se borile kao obična pešadija. Brodovi su iz luka pucali iz svojih topova i pružali podršku kopnenim jedinicama. Na Crnom moru se mornarica povukla u relativnom redu. Ali Staljinove "čistke" će pokazati da je mornarica teško pogođena time. Iako se flota sačuvala nije uspela mnogo da doprinese pobedi nad Nemačkom. Najpoznatije operacije su bili desanti na Kerču koji su vrlo brzo zaustavljeni nedaleko od mesta desanata. Kuznjecov je bio nemoćan jel mornarica jednostavno nije imalala dovoljno dobro obučenog kadra i sredstava a za obuku i izgradnju novog je bilo potrebno vreme. Znatan doprinos mornarica je dala i u odbrani Staljingrada gde je Kuznjecovljeva mornarica odigrala možda i najznačjniji deo borbe stalnim prebacivanjima ljudstva i tehnike preko reke Volge kao i bombardovanjem nemačkih položaja od strane rečnih borbenih brodova. Februara 1944. godine Kuznjecov dobija čin Flotnog Admirala a nedugo posle toga i Orden Heroja SSSR.

[You must be registered and logged in to see this image.]

       Posle rata postaje Vojni ministar u dva mandata (1946-1947 i 1951-1955) i oba puta biva smenjen zbog neslaganja prvi put sa Staljinom a drugi put sa Žukovom. Oduzet mu je čin Flotnog Admirala i penzionisan je kao Vice-Admiral. Tokom penzionerskih dana piše memoare i knjige u kojima kritikuje armiju i Staljinove represalije. Umro je 06.12.1974. godine zaboravljen od svih. Tek 1988. godine ukazom Prezidijuma SSSR bio je rehabilitovan kada mu je posthumno vraćen čin Flotnog Admirala a njemu u čast prvi, i do sada jedini, ruski nosač aviona nosi njegovo ime.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Francuska - Avijacija

Pjer Klosterman

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Pjer Klosterman (Pierre Clostermann) je rođen u  Kuritibi (Curitiba), u Brazilu, u porodici francuskog diplomate. Završio je srednju školu u Francuskoj a dozvolu civilnog pilota dobio je 1937. godine. Pri izbijanju rata Francuske vlasti su odbile njegovu prijavu za regrutaciju, pa je otputovao u Los Anđeles i postao komercijalni pilot, a za to vreme je studirao na  Rajan Koledžu (Ryan College). Klosterman se priključio Slobodnom francuskom vazduhoplovstvu u Britaniji marta 1942. godine.

         Posle obuke u RAF-u u Kranvelu (Cranwell) i 61 OTU, Klosterman, kao pilot podporučnik, je priključen januara 1943. u 341. eskadrilu RAF-a (No. 341 Squadron RAF), poznat kod Slobodnih Francuza kao "Groupe de Chasse n° 3/2 "Alsace"), leteći na Spitfajeru (Supermarine Spitfire).

         Pjer Klosterman je jedno od najvećih imena u pilotskom svetu, čovek sa bezbroj životnih interesovanja i aktivnosti u kojima je uvek bio na istaknutom mestu, bez obzira čime se bavio. Postao je borbeni pilot i jedna od legendi iskrcavanja u Normandiji, pa zatim pisac i konstruktor. Prvu vazdušnu pobedu kao pripadnik "Slobodnog Francuskog Ratnog Vazduhoplovstva" stvorenog od sačuvanih francuskih pilota i dobrovoljaca koji su ostali sa one strane kanala posle stvaranja Petenove kolaboracionističke francuske vlade U Višiju, među kojima je i on bio, izvojevao je u leto 1943. godine oborivši svojim Spitfajerom dva Foke Vulfa (Focke Wulf-a Fw 190). Posle toga prebačen je u 602. eskadrilu RAF-a i tamo leteo sa Hoker Tempestom (Hawker Tempest) i na drugim avionima u svim vrstama misija od zaštitnih, uz savezničke bombardere, pa do borbenih letova (negde preko 400) gde je oborio potvrđenih 23 aviona, mada se negde u literaturi nalazi i cifra od 33. Imao je veoma mnogo letova nad severnom Nemačkom gde je učestvovao u bombardovanju nemačkih aerodroma, pa i neposredno lovačko iskustvo protiv Meseršmita 262. U jednoj akciji bio je ranjen ali se brzo vratio u aktivni letački sastav. Kada je počelo savezničko iskrcavanje u Normandiji 6.juna 1944. godine, bio je jedan od prvih pilota koji je dodirnuo tada oslobođeno francusko tlo. Njemu u čast na šezdesetu godišnjicu dana D, iskrcavanja saveznika u Normandiji 2004. godine, jedan put u tom rejonu najžešćeg savezničkog napada iz 1944. godine dobio je, za njegovog života, ime po njemu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pjer u svom avionu pre akcije

         Odlikovanja, među kojima ordeni Legije časti, Ratni krst i druga značajna odličja koja je zaslužio i dobio, predstavljaju praktično sve što se herojima vazdušnih bitaka moglo dati.

         Po završetku drugog svetskog rata bavio se profesionalno mnogim poslovima u oblasti avijacije, kao što je aktivno učešće u formiranju firme Reims-Aviation, a bio je i stručni saradnik u razvoju proizvodnje firme Cessna. Iako već daleko od ratnog vazduhoplovstva reaktivirao se u vojnoj službi tokom alžirskog rata 1956. godine. Kao pisac iza sebe je ostavio nekoliko interesantnih knjiga, naravno o avijaciji, među kojima su "Veliki cirkus" (o mladom francuskom pilotu u RAF-u od 1941. do 1945. godine) i "Plamen na nebu", zbirka pilotskih sudbina iz tog vremena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Ceneći uvek hrabrost i umešnost pilota, bez obzira kojoj vojsci pripadali, jer ih je kao pilot najbolje razumeo, stao je u red ljudi koji su se otvoreno divili argentinskim pilotima u vreme Foklandskog rata, i time navukao gnev engleske javnosti koja ga je do tada veoma cenila, glorifikovala i uvek predstavljala jednom od legendi drugog svetskog rata. Ali to nije uradio samo jednom. U toku rata u Zalivu opet je bio protiv toga nerazumnog i imperijalističkog nastupa „posle koga u svetu više ništa neće biti isto“- kako je govorio, pa je i u svojoj zemlji postao opozicija zvaničnoj politici. Kao veliki as, biran je u više navrata kao poslanik francuske narodne skupštine u vreme De Gola (De Gaulle).

-Zvanično priznate pobede:

   * 19 Focke-Wulf 190
   * 7 Messerschmitt 109
   * 2 Dornier 24
   * 1 Fieseler 156
   * 1 Junkers 252
   * 1 Junkers 88
   * 1 Junkers 290
   * 1 Heinkel 111

-Razni avioni koji su izbačeni iz operativne upotrebe u toku mitraljiranja aerodroma

   * 7 Junkers 88 i 188
   * 6 Dornier 18
   * 4 Heinkel 177
   * 3 Arado 232
   * 2 Focke-Wulf 190
   * 1 Junkers 252
   * 1 Blom & Vhoss

-Neprijateljski Avioni koji su u borbama u vazduhu teško oštećeni i najverovatnije uništeni :

   * 6 Focke-Wulf 190
   * 6 Messerschmitt 109

-Razni objekti koji su zvanično priznati :

   * 72. lokomotive i oko 100 napadnutih vozova
   * 225 kamiona i ostalih transportnih sredstava
   * 5 tenkova
   * 2 torpedna čamca
   * 1. podmornica od  500 tona u sadejstvu sa drugima

-Razni objekti su napadani i uništavani topovima i bombama među kojima i Rafinerija nafte u Gadesbudenu sa 150.000 galona specijalnog avionskog benzina kao i :

   * 293 ofanzivna zadatka na velikoj daljini
   * 97 jurišnih dejstava i bombardovanja iz obrušavanja
   * 42 defanzivna lovačka zadatka

         Umro je 22. marta 2006. godine u 85. godini života.

Jozef Šulc
Čast plaćena smrću    


[You must be registered and logged in to see this image.]

Nemački vojnik 20. jula 1941. godine u Smederevskoj Palanci odbio je da strelja šumadijske rodoljube, i otišao u smrt zajedno sa njima

Prva masovna egzekucija u okupiranoj Srbiji 1941. godine, dogodila se 20. jula na brdu Gradište iznad sela Viševca, rodnog mesta Karađorđa Petrovića.
Nemci su razbili Palanačku partizansku četu i šesnaest zarobljenih boraca doveli u Palanku. Zarobljenici su bili u kasarni nekadašnjeg Petog konjičkog puka kraljice Marije Karađorđević. Onda su izvedeni da budu streljani kraj jednog plasta sena. Među nemačkim vojnicima koji su u streljačkom stroju čekali naredbu da obave egzekuciju, bio je i vojnik Jozef Šulc. Bio je pripadnik 714. nemačke divizije koja je tih dana operisala na području donje Jasenice. Neposredno pred naređenje, vojnik Šulc je istupio iz streljačkog stroja, i rekao: „Neću da pucam.“ Njegov pretpostavljeni odmah ga je osudio na smrt. Njegovi saborci i sunarodnici su ga streljali zajedno sa 16 srpskih mladića.

Dugo se nije znalo ništa o dobrom vojniku Šulcu. Istinu je otkrio Časlav Vlajić, jedan od akcijaša koji su 1947. godine prenosili posmrtne ostatke žrtava na Kiseljaku. U zajedničkoj grobnici bilo je šesnaest skeleta srpskih mladića, ali i jedan, sedamnaesti, za koji se nije znalo čiji je. Sudeći po metalnim oznakama i šunuglama (cipelama) koje su pronađene, bili su sigurni da je Nemac.

Očevici streljanja su svedočili da je Nemac Jozef Šulc protestovao kod svog oficira, koji mu se ljutito unosio u lice. Vojnik je, zatim, skinuo šlem, značku i pušku, priča Vlajić i krenuo ka plastu sena, gde je streljan, što govori o njegovom svesnom žrtvovanju. Postoje i fotografije na kojima se vidi kako Šulc razoružan prilazi zarobljenicima da ga streljaju zajedno sa njima. Jednu od tih fotografija i objavljujemo.

Vlajić je više od dvadeset godina pokušavao da sazna ko je ubijeni nemački vojnik. I saznao je, kada ga je u Palanci potražio Jozefov brat, Valter Šulc. Nemačka komanda je njihovoj majci javila o hrabroj pogibiji sina kod Topole, ali je brat istinu čuo od Ostmana fon der Leja, člana Bundestaga i zbog toga se zaputio na pravo mesto ove ratne drame.

Valter Šulc je prepoznao svog brata na fotografijama sa streljanja. Na tim fotografijama je ovekovečen trenutak kada je Jozef Šulc ostao bez oznake Rajha i kada u pratnji dva ratna druga ide ka plastu sena, kao i kada oficir sa još dva vojnika prilazi da se uveri da li su svi mrtvi. Valter Šulc je rekao da je njegov brat bio član neke tajne antihitlerovske organizacije, da je stalno prkosio starešinama i da je samo tako mogao da završi svoj život.

Srbi iz ovog kraja pamte vojnika Šulca. Ostao je upamćen kao časni vojnik koji nije želeo da učestvuje u zločinu. I koji je tu cenu platio najskuplje – svojim životom. O njemu su novine pisale, a danas postoje i dva spomenika. Jedan u Smederevskoj Palanci, na kojem je uklesano njegovo ime zajedno sa srpskim borcima, i drugi koji mu je podigla Mina Kovačević, pesnikinja iz zaseoka Lokve kod Gornjeg Milanovca. Postavila je i šesnaest belih kamenova koji simbolizuju streljane srpske borce.

Na obeležju je napisala: „Ovo je tužan spomen nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji zbaci znamenje i oružje svoje zemlje i stavi se na stranu golorukog srpskog naroda.“

Mini Kovačević je ipak bila potrebna podrška da svoju ideju sprovede u delo. Tumačenje prošlosti i Drugog svetskog rata u Titovoj Jugoslaviji nije dozvoljavalo da se od zaborava sačuvaju i oni koji su se borili protiv fašizma iako su formalno bili deo Hitlerovog Trećeg rajha i fabrike smrti koju je on napravio. A Jozef Šulc je samo bio mobilisani vojnik koga je Hitlerova Nemačka poslala na Balkan da pogine. Mina Kovačević je pretrpela i pretnje ali i uništavanje spomenika koji je podigla vojniku Šulcu i srpskim borcima. Ideju Mine Kovačević su podržali Branko V. Radičević, Ljubivoje Ršumović, Mihajlo Lalić, Dobrica Ćosić, Desanka Maksimović, iguman Hadži Hrizostom, pukovnik Ante Bobota. Ipak, bila im je neophodna pomoć države i politički uticajnih ljudi na vlasti.

Radoslav Majo Đurović, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda i načelnik Odeljenja za kulturu Skupštine grada Beograda, osnivač i prvi upravnik „Malog pozorišta Duško Radović“ pomogao je Mini Kovačević i uspeo da sačuva sećanje na čestitog vojnika Jozefa Šulca. Majo Đurović je napisao nadležnima: „Jozef Šulc, bio je ličnost oslobodilačke i humanističke borbe jugoslovenskih naroda, koja ga je opredelila da učini herojski veličanstven gest.“ Posle toga, Minu i njen spomenik su ostavili na miru.

Spomeniku Jozefu Šulcu u zaseoku Lokve, 1981. godine, poklonio se tadašnji nemački ambasador u Jugoslaviji Horst Graber. Zajedničkom spomeniku sa srpskim borcima, u Smederevskoj Palanci poklonio se, 1997. godine, nemački ambasador u Jugoslaviji Vilfrid Gruber.

M. H.

Šer Ami

[You must be registered and logged in to see this image.]

2. Oktobra 1918-e 77-a Američka Divizija od oko 550 ljudi je bila potpuno opkoljena na Nemačkoj teritoriji u Argonskoj Šumi...Oko 200 ljudi je poginulo,150 nestalo a preostali su se čitavih nedelju dana grčevito borili iz jedne isušene jaruge....Situacija je postajala sve očajnija-nestalo im je hrane,vode,lekova i zavoja a i municija je bila pri kraju....Svi kuriri koje su poslali su bili skoro odmah ubijeni ili zarobljeni....Jedina nada su im bila tri goluba-pismoše...Prvog goluba su poslali sa koordinatama neprijateljskih položaja i tražili artiljerijsku podršku kako bi se povukli iz neprijateljske teritorije uz poruku:"Mnogo ranjenih!Ne možemo da se evakuišemo!"....Ali,pogrešno su upisali koordinate i ubrzo su bili na meti sopstvene artiljerije...Smesta su poslali i drugog goluba sa porukom:"Ljudi pate!Možete li poslati pomoć?"....Ali drugi golub je bio odmah pogođen neprijateljskom paljbom....Odlučili su da zatim pošalju i trećeg goluba-pismonošu pod imenom Šer Ami(franc:Dragi Prijatelj)......Poruka je glasila:"Mi smo duž puta na paraleli 267.4.Baraž naše sopstvene artiljerije pada direktno na nas.Za ime Boga miloga,prestanite!"........Ali čim je Šer Ami uzleteo,pao je pogođen....Američki vojnici su izbezumljeno gledali kako se njihova jedina nada nekontrolisano survava u neki šumarak....Posle nekoliko napetih trenutaka,Šer Ami se ponovo pojavio iznad krošnji i poleteo pravo ka liniji fronta.....Posebna jedinica sastavljena da pronađe i vrati nazada 77-u diviziju je sedela zaludna 25 km od svog cilja jer jednostavno nisu znali gde da uopšte krenu da traže onaj "Izgubljeni Bataljon"...Odjednom,pravo među njih sa neba je pao premoreni i teško ranjeni golub-pismonoša sa porukom i (ovoga puta) tačnim koordinatama....Izgubljena 77-a divizija je pronađena i spašeno je 194 vojnika....Šer Ami je preminuo 9 meseci kasnije od posledica ranjavanja,proglašen je Nacionalnim Herojem,odlikovan sa gomilom najviših ordenja i danas se njegovo preparirano telo čuva u muzeju Smitsonijan...Priča o Šer Amiju i "Izgubljenom Bataljonu" je više puta ekranizovana i predstavlja obaveznu temu u svim istorijskim udžbenicima za osnovnu i srednju školu u Americi....

(TrivijaNblog)

Piloti ratnog vazduhoplovstva
Heroji neba    

U neravnopravnoj borbi, 6. aprila 1941, jugoslovenski piloti su se u zastarelim lovcima suprotstavili nemačkoj avijaciji

Malo ko danas zna ko su bili Vojislav Popović, Konstantin Jermakov, Milorad Tanasić, Jefta Arsić, Ratomir Milojević, Veroljub Stojadinović, Milutin Perović i Živko Stepanović. Piloti Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u Aprilskom ratu 1941, iz 36. vazduhoplovne grupe Petog lovačkog puka, koja je bila stacionirana na aerodromu Režanovačka Kosa kod Kumanova. Bili su piloti-kamikaze. Branili su južno nebo Jugoslavije od fašističke Luftvafe. U istoriji ratnog vazduhoplovstva njihova odbrana jugoslovenskog neba u zastarelim „hoker fjuri“ lovcima zabeležena je kao prva takva u Drugom svetskom ratu. Zato što im je cilj bio samo jedan – obaranje protivničkog aviona namernim sudarom sa njim. Jer, drugog izbora nisu imali.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Koliko je lovac „hoker fjuri“ tad već bio zastareo, govori i podatak da je prva verzija „fjurija“ poletela 1931, dok je drugi „fjuri“ uveden u naoružanje 1936. Već 1939. godine u naoružanju eskadrila RAF-a, bio je zamenjen novim modelima aviona „gloster gladijatorom“ i „hoker harikenom“. U Jugoslaviji je, međutim, bio u upotrebi u Drugom svetskom ratu, proizveden u Ikarusu, po britanskoj licenci. Peti lovački puk iz sastava Treće vazduhoplovne mešovite brigade Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, bio je naoružan baš ovim zastarelim lovačkim avionima. To su bili dvokrilci izuzetnih manevarskih sposobnosti, ali spori u odnosu na moderne lovce. Njihova vatrena moć je bila slaba, jer su imali mitreljeska zrna malog kalibra i slabe probojnosti. U borbenom kompletu ovih aviona nije bilo zapaljive municije. Jedino čime su se mogli pohvaliti, bilo je njihovo čvrsto i dobro sedište i dobra pokretljivost.

I to što su njima upravljali hrabri piloti. Čak je i bombarder Do-17 predstavljao opasnog protivnika ovom lovcu. Peti puk je imao 30 ovih aviona, dve vazduhoplovne grupe, odnosno četiri eskadrile.
Peti lovački puk, pod komandom potpukovnika Leonida Bađaka bio je sačinjen od 35. i 36. lovačke grupe od kojih je svaka bila naoružana sa po 15 dvokrilnih lovaca „hoker fjuri“. U sastavu 35. lovačke grupe koja se nalazila na aerodromu Kosančić u blizini Leskovca, bile su 109. i 110. lovačka eskadrila, dok je 36. lovačka grupa, sastavljena od 111. i 112. lovačke eskadrile, bila stacionirana na aerodromu Režanovačka Kosa u blizini Kumanova. Piloti ove grupe bili su „mrtva straža”, oni su bili unapred žrtvovani.

Da je 36. lovačka grupa bila predstraža vazdušne odbrane Jugoslavije, govori i podatak da je prvi napad Nemaca u ranu zoru 6. aprila izvršen baš na njen aerodrom. O tome je kapetan prve klase Vojislav Popović, komandir 111. lovačke eskadrile, u 4.30 časova 6. aprila izjutra javio komandi aerodroma Beograd. Njegova poruka da su Nemci u 4.00 izvršili opšti napad na celom frontu duž granice sa Bugarskom, primljena je sa podozrenjem. Primitivna i zastarela služba vazdušnog osmatranja i javljanja slabo je funkcionisala. Dok bi žandarm na granici ili u nekom selu okrenuo broj i dobio vezu sa komandnim mestom u Kumanovu, pa odatle obavešten štab lovačkog puka, prošlo bi 10-15 minuta, za to vreme nemački avioni bi već bili nad aerodromom. Tako je bilo i tog jutra. Informacija je stigla kasno.

Na Režanovačku Kosu, mali aerodrom, ali za Nemce značajan cilj, važan za propagandu i prvi moralni podstrek i „slast” pobede, krenulo je 17 fašističkih Me-109, predvođenih razaračem Me-110, u kojem je kao vodič bio i jedan bugarski oficir. To je kasnije i faktički dokazano, jer je taj Me-110 oboren.
Hrabri komandir 111. lovačke eskadrile kapetan Vojislav Popović, odmah je poleteo, na čelu svoje eskadrile. Za njima je uzletela 112. lovačka eskadrila, na čelu sa komandirom kapetanom prve klase Konstantinom Jermakovim. Poleteli su svi piloti u krhkim mašinama, daleko sporijim, i slabije naoružanim od fašističkih čeličnih ptica. 111. lovačka eskadrila, koja je krenula na poletanje tokom napada, pretrpela je žestoke gubitke, ali je omogućila 112. lovačkoj eskadrili da uzleti i da se suprotstavi neprijatelju. Samo jedan „hoker fjuri“ uništen je na zemlji.
Nastala je neravnopravna borba u vazduhu. Nemački avioni su nemilosrdno tukli „fjurije“. Naši piloti su veštim manevrima uspevali da izbegnu nacističku vatru.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je video da je ostao bez municije, kapetan Popović se sa svojim “fjurijem” ustremio na vođu nemačke formacije, u strahovitom tresku sudario sa Me-110 i oborio ga. Umro je herojskom smrću i po ko zna koji put pokazao da je junačko srce jače od čelika. Pao je u odbrani jugoslovenskog neba, kao što su tog ranog jutra 6. aprila 1941. godine pali i njegovi drugovi.
Vazdušna borba se razvijala sve većom žestinom, Nemci su bili ogorčeni gubitkom vođe. U plamenu je pao i kapetan Jermakov izrešetan topovskim i mitraljeskim zrnima. Poručnik-pilot iz 111. lovačke eskadrile Milorad Tanasić rešio je da sledi primer svog komandira kapetana Popovića. Ustremio se svojim „fjurijem“ na najbliži Me-109 i obojica su pali polomljenih krila.
Ubrzo potom, ne zna se tačno na koji način, ali verovatno kao i u slučaju kapetana Popovića i poručnika Tanasića, oborena su još dva Me-109. Smrću heroja pali su narednici-piloti Jefta Arsić, Ratomir Milojević, Veroljub Stojadinović i potporučnik Milutin Perović. Svi su oni umrli za otadžbinu jednog krvavog jutra kada su na granicama već umirale hiljade jugoslovenskih vojnika, koje je mrvio smrtonosni valjak nemačkih „pancir-divizija”. Može se slobodno reći da su ti hrabri piloti 36. lovačke grupe bili prave „kamikaze”.
Nemačke pilote mora da je zabavljao taj lov na ljude u krhkim mašinama, ili su se grabili ko će pre da poveća spisak „vazdušnih pobeda”. Uprkos jasnim odredbama međunarodnog ratnog prava o zaštiti pilota u nevolji, Nemci su u tom napadu, a i kasnije u Aprilskom ratu, mitraljeskom paljbom kosili jugoslovenske pilote koji su pokušavali da se spasu skokom iz aviona, s padobranima.
U vazdušnim borbama kod Režanovačke Kose tog jutra oboren je i narednik-pilot Živko Stepanović, ali je pao na neko drveće i zahvaljujući čvrstom sedištu, ostao živ. Na tom aerodromu posle prvog nemačkog napada ostala su samo dva „hoker-fjurija“. Nemci su oborili 11 jugoslovenskih hoker fjurija (uključujući i jedan koji je uništen tokom prinudnog sletanja). Jugoslovenski piloti oborili su pet nemačkih aviona, tri Me-109 i dva Me-110, od kojih su tri oborena namernim udarom u protivnički avion što je bio prvi ovakav slučaj zabeležen u Drugom svetskom ratu. Posle napada preostalo ljudstvo krenulo je preko Preševa i Gnjilana ka Uroševcu. Istog dana 35. grupa je preletela na aerodrom Bojnik, gde je veći deo aviona uništen na zemlji. Preostali sastav je preko Kraljeva pošao ka Sarajevu.

M. H.

Poljska - Avijacija

Josef František

[You must be registered and logged in to see this image.]

         Josef František je rođen kao sin češkog drvoseče u mestu Otaslavice blizu Prostejova 7. Oktobra 1913. godine u Čehoslovačkoj. Posle završene bravarske škole, Josef se prijavio u avijaciju, i završio je Pilotsku školu u  Prostejovu tokom 1934.-1936. godine. Potom je raspoređen u 2. "Dr. Edvard Beneš" avijatičarski puk u Olomucu. Bio je u  5. izviđačkoj jedinici i leteo je na avionima Aero A-11, i na Letov S-328 dvokrilcima.

         Tokom svog boravka u jedinici pokazao je visok stepen samostalnosti. Nije imao osećaj discipline na zemlji. Ražalovan je sa čina narednika u čin običnog vojnika zbog stalnih kašnjenja posle dopusta iz jedinice, zbog kafanskih tuča i drugih incidenata, František je zamalo bio otpušten iz Vojske. Kao neverovatno darovit i talentovan pilot bio je izabran da ide na kurs za lovca-pilota sa 4. pukom, a u toj jedinici je ostao i nakon završetka obuke. Juna 1938. godine bio je prebačen u 40. lovačku jedinicu u Praha-Kbely. Bio je pod komandom kapetana Korcaka, i predratnog čehoslovačkog “kralja neba” - poručnika Františeka Novaka. František je usavršio njegove letačko-borbene veštine, leteći na  Avia B-534 i na Bk-534 lovcima. Tokom dramatičnih događaja 1938. godine, 40. lovačka jedinica bila je raspoređena na aerodrome oko Praga u odbrani glavnog grada. Nakon Minheskog ugovora, jedinica se vratila u Kbely, gde je ostala do 15. Marta 1939. godine, kada je Čehoslovačka okupirana od Nemačke bez ikakvog otpora. Josef František nije čekao ni trenutka i prebegao je u susednu Poljsku.

         29. Jula 1939. godine, dok se pripremao na put u Francusku, František je dobio ponudu da se priključi poljskoj avijaciji. Došao je na aerodrom Deblin, i posle preobuke, postao je instruktor izviđačke eskadrile u okviru centra za obuku oficira broj 1. Leteo je na avionima PotezXXV, Breguet XIX, PWS 26, RWD 8, RWD 14 Czapla, Lublin R XIII i ostalim. 2. Septembra 1939. godine, Deblin je bi napadnut od strane nemačke avijacije. František nije imao vremena da poleti sa svojim  Potez XXV jer su na aerodrom padale bombe. Video je Heinkel He 111s koji je pripadao KG 4 "General Wever" kako pretvara najveću Poljsku bazu u prah i pepeo.

         František je potom otišao na  Aerodrom Gora Pulawska, gde je, pod komandom Kapetana Jana Hrinevica (Jan Hryniewicz), pomagao da se povuku ostali avioni pred nadirućim Nemcima. 7. Septembra 1939. godine, František i ostali Češki piloti su stavljeni u trenažno-izviđačku jedinicu na aerdoromu Sosnovice Vjelke (Sosnowice Wielkie) kod Parčeva (Parczewo). Jedinicom je komandovao poručnik Zbignjev Osučovski (Zbigniew Osuchowski), a imali su na raspolaganju RWD 8 i PWS 25 trenažne avione. 16. Septembra 1939. godine, nakon daljeg povlačenja, jedinica je pridodata jedinici brigadnog-generala Skuratovica (Skuratowicz) u odbrani grada Luck. Od 18. do 22. Septembra 1939. godine, leteli su izviđačke i komunikacione misije.


František prima odlikovanje od generala Sikorskog

         I pored sve požrtvovanosti i hrabrosti , poljski otpor je došao do kraja puta. 22. Septembra 1939. godine, preostalih šest aviona preleteli su sa Aerodroma Kamionka Strumilova u Rumuniju. Na tri aviona leteli su Česi. František je leteo sa generalom Strzeminskim u svom avionu. Prvo su otišli na aerodrom Ispas, a zatim su preko Černovica i Jase došli do Pipere. Bili su uhapšeni i ispitivani, ali su pobegli 26. Septembra. Stigli su do Bukurešta, nabavili su dokumenta i 3. Oktobra 1939. godine, su se ukrcali na brod "Dacia" koji je napuštao Konstancu i išao za Bejrut. Potom su nastavili do Marseja ukrcavši se na  brod "Theophile Gautier", stigavši tako u  Francusku 20. Oktobra 1940. godine.

         František je ostao u okviru poljskog vazduhoplovstva u  Francuskoj, koji je tada bio deo francuskog vazduhoplovstva (L'Armee de l'Air). Ponovo je prošao obuku u Lion-Bronandu Klermon- Ferandu (Lyon-Bronand Clermont-Ferrand), gde je bio test pilot aviona nakon popravki. Ima raznih izveštaja povodom njegovih borbenih zadataka. Neki svedoci su tvrdili da je František oborio 10 ili 11 neprijateljskih aviona leteći sa Francuzima. Ovi objavljeni dokumenti su kasnije oboreni; ipak ni francuski ni poljski podaci nisu ni osporili ova svedočenja-tvrdnje. Svedoci su čak tvrdili da je František promenio privremeno njegovo ime u Aprilu 1940. godine da bi zaštitio svoju familiju koja se nalazila u Otaslavice od progona Gestapoa. Ime pod kojim se krio nikada nije oktriveno. Iako na ova pitanja nikada nije odgovoreno, Františekov angažman u Francuskoj do današnjih dana nije razjašnjen.

         18. Juna 1940. godine nakon pada  Francuske, František se ukrcao na poljski brod u Bordou i otišao u  Englesku. Stigao je u Falmut (Falmouth) 21. Juna. František je poslan u Poljsku avijatičarsku jedinicu u Blekpulu (Blackpool), 2. Avgusta 1940. godine je otišao na Aerodrom Northolt, gde je bila formirana 303. Poljska lovačka eskadrila. Eskadrila je bila opremljena sa "Hurricane Mk. I" lovcima i obeležena sa slovima  "RF". U jednom od prvih trenažnih letova 8. Avgusta František se spustio na “stomak” - naime zaboravio je da spusti točkove na njegovom "Huriju" pre sletanja... Srećom ostao je nepovređen a njegov avion (RF-M V7245) je pretrpeo samo manja oštećenja.

         František je zabeležio prvu pobedu na britanskom nebu 2. Septembra 1940. godine. To je bio veoma težak dan za eksadrilu, 303. – je letela 3 misije. U poslednjoj, u 16:35h, eskadrila je poletela sa naređenjem da presretne formaciju “bandita” na 7.000 metara iznad Dovera. Tokom borbe František i narednik Rogovski (Rogowski) oborili su po jedan Bf-109. Sledećeg dana Eskadrila je poletela (u 14:45h) i poslana je iznad  Dovera, gde je  František ponovo oborio neprijateljskog lovca u “Bitci za Britaniju”. 6. Septembra 1940. godine, u teškim bobrama, 303-ća je oborila 5 Bf 109-ki, ali i poljski gubici su tog dana bili ozbiljni: Obojica vođa eskadrila (Poljski - Major Krasnodebski, Britanski - Vođa eskadrile Kelet) i još dva druga pilota su bila oborena, František se srećom vratio u svom oštećenom lovcu u  Northolt. Tri dana kasnije, František je bio prinuđen da sleti u svom teško oštećenom "Huriju". Avion je praktično bio uništen, ali František je izašao iz njega bez ijedne ogrebotine. 15. Septembera 1940. godine, je bio odličan dan za pilote  303-će, kada su zabeležili 16 pobeda protiv Luftwaffe-a, a František je oborio jednog Bf 110 u toj akciji.

         Za samo četiri nedelje, od 2. do 30. septembra, František je zabeležio  17 obaranja i jedno moguće obaranje. Ovo je bio jedinstven uspeh u okviru RAF-a za ovaj period - jedino su poručnik A.A. MekKelar i pilot E.S. Lok uspeli da postignu iste rezulate. Svaki od njih je imao po 20 pobeda, ali su obojica poginuli u "Bitci za Britaniju”". Često je spominjano da su Františekovi odlični rezultati bili zbog toga što nije imao discipline u vazduhu. Često je napuštao formaciju i i lovio je samostalno neprijatelja. Često je čekao nad Lamanšom i lovio nemačke avione koji su se vraćali u svoje baze, često bez municije, goriva i oštećeni, sa umornim posadama. To je bila uobičajena taktika za savezničke pilote, ali samo nakon završetka svih zadataka tokom misije. Nakon brifinga František je često nestajao iz formacije 303-će odmah nakon poletanja. Uprkos upozorenjima više komande, Františekova taktika mu je bila kao droga, i njegov broj obaranja je rastao brzo. Kao vođa eskadrile, Vitold Urbanovic (Witold Urbanowicz) se susreo sa skoro nemogućom dilemom: ili da dovede u red  Františeka (što je pokušao par puta bez uspeha), ili da ga prebaci po cenu gubitka ponosa eskadrile.

         Urbanovic je rešio ovo na specifičan način: nezvanično je postavio Františeka kao gosta eskadrile, što je bilo prihvatljivo zbog njegovog češkog porekla. Poljaci su nazvali njegovu taktiku "metoda Frantiszka" (Frantisekov metod) dok su Britanci govorili o taktici "Vuka samotnjaka". František nije sve svoje pobede ostvario u individualnim borbama – mnoga obaranja su bila zabeležena u grupnim misijama. 303-ća Eskadrila je imala 126 potvrđenih obaranja u "Bitici za Britaniju" – najbolji rezultat u celom RAF u tom periodu. František, sa njegovih 17 obaranja nije bio samo najbolji u eskadrili nego i među elitom RAF-a.

Poslednja fotografija Františeka pre pogibije

         Františekova iznenadna smrt  8. Oktobra 1940. godine je ostala kao nerazjašnjena nesreća. 303-ća eskadrila je letela rutinsku patrolu tog jutra. Františekova mašina je nestala iz vidokruga njegovih saboraca, i više nikada nije viđen živ. U 9:40h njegov "Hurricane Mk.I" R4175 (RF-R) se srušio kod Kadington Veja (Cuddington Way) u Evelu (Ewell). František je bio izbačen iz kokpita i pronađen je u obližnjoj živici. Na prvi pogled imao je samo ogrebotine po licu, i njegova uniforma je bila blago pocepana, ali Františekov vrat je bio slomljen od udarca i preminuo je na licu mesta. Nije bilo objašnjivog razloga za pad njegovog aviona. Neki izvori govore da nije uspeo u svojim akrobacijama ispred kuće svoje devojke dok opet drugi svedoci spominju premor od prethodnih borbi. Kombinacija ove dve verzije je je takođe moguća.

         Njegovi poljski prijatelji su sahranili Františeka na Poljskom groblju u Northoltu 10. oktobra 1940. godine gde i danas počiva. Ostao je sa Poljacima zauvek. Františekovih 17 obaranja ga stavlja na drugo mesto među najboljim češkim asovima odmah posle Karela Miroslava Kuttelwascher-a koji je imao 20 obaranja protivničkih aviona.

drugisvetsdkirat

Britanija - Avijacija


Kejt  Park

[You must be registered and logged in to see this image.]

       Ser Kejt Rodni Park (Sir Keith Rodney Park) rođen je 15. juna 1892. godine u Temzu (Thames) na Novom Zelandu. Njegov otac, Džejms Park (James Livingstone Park), bio je geolog koji je iz Škotske emigrirao na Novi Zeland gde je radio u kompaniji koja se bavila rudarstvom. Posle završene muške gimnazije u Otagu zapošljava se u trgovačkoj mornarici gde služi na teretnim brodovima od 1911. do 1914. godine.

       Po izbijanju prvog svetskog rata Park napušta svoj posao i priključuje sa armiji. Služio je u artiljerijskoj jedinici kao podoficir a vatreno krštenje imao je na Galipolju aprila 1915. godine. Već jula meseca unapređen je u potporučnika a u avgustu je dobio komandu nad jednom baterijom artiljerije. Nedugo potom napušta Novozelandsku Armiju i pristupa Britanskoj Armiji gde takođe služi u artiljerijskoj jedinici. Januara 1916. godine Park je sa svojom jedinicom evakuisan sa Galipolja. Posle dužeg odmora njegova jedinica biva prebačena na zapadni front gde uzima učešće u bitci na Somi. Tu shvata koliko je važno vazdušno izviđanje uvidevši da Nemci tu taktiku uspešno koriste u borbi protiv artiljerije saveznika. Tada je i prvi put leteo, doduše ne kao pilot, kada je vršio inspekciju svoje baterije kontrolišući iz vazduha da li je dobro maskirana. 21. oktobra 1916. godine ranjen je prilikom teškog artiljerijskog napada na njegovu jedinicu. Prebačen je u Englesku na lečenje a posle istog proglašen nesposobnim za dalju službu jel nije mogao više da jaše konje. Decembra 1916. godine prijavljuje se u Kraljevski vazduhoplovni korpus i počinje avijatičarsku karijeru.

       Posle tri meseca obuke prebačen je u 48. eskadrilu u Francuskoj koja 7. jula 1917. godine odlazi na aerodrom blizu Denkerka i stupa u borbe. Park je leteo na Bristol lovcu (Bristol Fighter) i vrlo brzo se istako u borbenim misijama. 17. avgusta dobija orden "Vojni krst" za jedan uništen, dva oborena i jedan oštećen protivnički avion tokom jednog leta. 11. septembra unapređen je u čin kapetana. Kratko je povučen sa fronta radi odmora a ubrzo je vraćen ponovo u 48. eskadrilu ali sada kao major i komandant eskadrile. Posao komandanta je vršio do kraja rata a nastavio je i da leti uspevši da dobije sve značajnije britanske i francuske medalje do kraja rata. Prvi svetski rat je završio sa 5 uništenih i 14 oborenih (+ jedan koji je delio sa drugim pilotom) neprijateljskih aviona.

       Posle rata Park se ženi sa Doroti Periš (Dorothy "Dol" Parish). Između dva rata završio je vazduhoplovni univerzitet i kratko radio kao vojni ataše u Buenos Arijesu. Ostatak vremena služio je kao komandant jedne Lovačke baze u Engleskoj. 1938. godine postavljen je na dužnost štabnog oficira u lovačkoj komandi Hjua Daudinga (Hugh Dowding) gde će se blisko upoznati sa njim i postaviti osnove za njihovu kasniju uspešnu saradnju.

       Po izbijanju rata Park biva unapređen u čin vice-maršala i dobija dužnost komandanta 11. grupe kraljevskog vazduhoplovstva koja je na sebe primila teške zadatke. Prvi zadatak 11. grupe je bio obezbeđenje evakuacije saveznika iz Denkerka. Izuzetno težak zadatak koji nikako nije odgovara britanskim lovcima zbog njihovog kratkog doleta. Rezultati nisu bili dobri ali s obzirom s čime je raspolagao može se reći da je učinio sve što je mogao. Kopnena vojska je pretrpela teške gubitke od nemačke avijacije i to će sve do kraja "Bitke za Britaniju" biti razlog prebacivanja i svađa između avijacije i kopnene vojske. Park je učestvovao u misijama u svom specijalizovanom Harikenu i važio je za izvrsnog taktičara.

       U bitci za Britaniju Park je odradio najveći posao na odbrani Engleske. Njegova grupa je primila glavni udarac na sebe te je logično i najveći deo posla bio na Parku. U Britaniji se posle govorilo "Dauding je kontrolisao bitku dan za danom a Park sat za satom". Park je zastupao defanzivnu taktiku gde je malim grupama eskadrila, ponekad i sa samo jednom eskadrilom, presretao nemačke napade. Uspesi su bili promenljivi ali na kraju je Britanija ipak odbranjena. No u pozadini Bitke za Britaniju Park je vodio još jednu borbu. Vice-maršal Lejg-Malori, koji nije bio zadovoljan što komanduje 12. grupom koja skoro i nije učestvovala u borbama, je kritikovao Parka i tvrdio da ofanzivnom taktikom treba nastaviti rat. Tom taktikom bi cele grupe lovačke komande napadale nemačke avione i tako nanosile veće a trpile manje gubitke. Ta taktika nikad nije dokazana u praksi. Zbog blizine nemačkih baza bilo je nemoguće okupiti tako veliku formaciju i poslati je u borbu pa je Park nije prihvatio. Svađa je dovela do penzionisanja Daudinga posle bitke i smene Parka i prekomande u Komandu za obuku 27. decembra 1940. godine.

       1941. godine Park preuzima komandu nad avijacijom u Egiptu gde organizuje jaku odbranu doline reke Nila. U julu 1942. godine je prekomandovan na Maltu gde je uspeo da slomi osovinske napade na Maltu a kasnije i da pruža podršku savezničkim napredovanjima u severnoj Africi i na Siciliji. 1944. godine odlazi u jugoistočnu Aziju a 1945. godine postaje komandant savezničke avijacije u jugoistočnoj Aziji gde ostaje do kraja rata.

       20. decembra 1946. godine je penzionisan i unapređen u čin glavnog-maršala. Posle toga vraća se na Novi Zeland gde je živeo u Ouklendu do kraja života. Umro je 6. februara 1975. godine.

Srbija

Momčilo Gavrić
Najmlađi kaplar na svetu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sa 10 godina peške je prešao Albaniju, učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12 godina unapredio u čin podnarednika

Godine 2008. je obeležena godišnjica proboja Solunskog fronta u kojoj je devet decenija ranije kao vojnik učestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamoli odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo. Nažalost loznički kraj je sasvim zaboravio ovog nesvakidašnjeg junaka.
U knjigama je zabeleženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i pobili porodicu Gavrić. Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik U svojim prvim vojničkim danima redovno je tri puta dnevno pucao iz topa da se osveti za svoju porodicu.
- Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije - kaže istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.
Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. Njegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.
Nažalost, devet decenija kasnije nijedna od oko 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, nijedna škola ili ustanova se ne zove po njemu, a nema ni spomenik. Najmlađi kaplar na svetu je u njegovom zavičaju nezasluženo zaboravljen.

Izvor: Politika

Moldavija

Devjatajev, Mihail Petrovic
Михаил Петрович Девятаев
(1917 – 2002)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moldavija, seljačka porodica a 13-to dete od dece komada 13, sovjetska vlast i skolovanje, Kazanska skola za unutrasnju plovidbu i aeroklub, pomocnik zapovednika broda na Volgi.
1938. na odsluzenje obaveznog vojnog roka, 1940. zavrsava Ckalov vojno vazduhoplovnu skolu.
U ratu od samog pocetka.
Prvi put se video sa Nemcima 24. juna kada je u okolini Minska oborio jedan Ju-87.
Odlikovan.
Septembra 41. u vazdusnoj borbi, posto je oborio jedan neprijateljski avion, i sam oboren i tesko ranjen.
Posle bolnice i oporavka dozvoljeno mu da leti samo na sporohodnim masinama, Po-2, nocno bombardovanje i sanitetski zadaci.
Maja 1944. preko veze uspeva da se ponovo dokopa posla pilota lovca.
Veza se zvala Aleksandar Pokriskin.
Cтарший лейтенант Devjatajev leti kao komandir odeljenja u 9. gardijskoj lovackoj diviziji i do jula 1944. uspeva da obori 9 neprijateljskih aviona.
Za one koje zanima leti na P-39 Aircobra.

Do 13. jula, tacnije: tog dana obaraju njega.
Pada u zarobljenistvo; teske opekotine i prebijena desna noga.
Krpe ga, dovoljno da pocnu da ga ispituju, logor u Lodju, Abwehr, i prvi pokusaj bekstva sa grupom zarobljenih pilota.
Uhvacen, dodeljen mu za sovjetske ratne zarobljenike uobicajen – na Istoku nije bilo foliranja zvanog oficirski logori, Koldica i hej chaps hajde da zezamo dzerije – status osudjenog na sporu ali sigurnu smrt u logoru.
Koncentracionom.
Onom pravom pravcatom.
Po imenu Saksenhauzen.
Uspeva da zameni identitet sa umrlim obicnim vojnikom i tako umesto smertnika postane штрафник; isto to, samo malo sporije umiranje sa alternativama kao sto su stupanje u razne ruske dobrovoljacko kozacke jedinice za pomoc Nemackoj u borbi protiv svima tako omrazenog boljsevizma.
Kao штрафник-a upucuju ga u radni logor na ostrvu Usedom sa stalnim zaposlenjem u obliznjem mestu poznatom kao Peenemünde.
U goste kod SS Sturmbannführer-a poznatog imena Wernher von Braun.
Radi tamo, gleda kako nastaju V-1 i V-2, i – ne prestaje da misli o bekstvu.
Radeci na opravci obliznjeg aerodroma od posledica bombardovanja, sa grupom od jos nekoliko logorasa baca oko na jednog He-111.
Na olupinama unistenih i ostecenih aviona po aerodromu prevode natpise na kontrolama, dele zadatke koje je potrebno obaviti pri poletanju. Odrpani ruski zarobljenik se mota oko aviona na koji su bacili oko i koji inace sluzi za razne probe, posmatra i pada u oci pilotu koji koristi priliku da demonstrira u praksi nadmoc arijevca nad degenerisanim polulesom slovenskog porekla; ponavlja se prica o Kolenkurovom prikazu Napoleonovog susreta sa kozakom ‘stepskom pticom’ – pogledati Rat i mir. Umesto Napoleonovog zlatnika dobacenog Lavruski, Devjatajev dobija uvid u proceduru startovanja Heinkela.
Od dva strazara koji uobicajeno cuvaju grupu buducih begunaca, jedan je dobronameran; ne zele da ga ubiju, nude mu da bezi s njima, ovaj odbija iz straha od represalija nad porodicom.
Ostaje cinjenica da ih nije izdao. Mozda objasnjiva datumom. Naime, 1945. godina je.
Drugi je ubedjeni nacista.
Ucestvuje u uobicajenoj zabavi osoblja logora zvanoj u slobodnom prevodu ’10 dana zivota’ i koja se sastoji u omiljenoj arijevskoj zabavi da se medju ruskim zarobljenicima nasumice ili manje nasumice izabere zrtva za izivljavanje do smrti s tim da zdravi sportski duh bude ocuvan.
Tako sto ce zabava da traje 10 dana.
Za 7. februar je ucesce u igri najavljeno samom Devtjajevu.
Ubijaju strazara i jedan clan grupe oblaci njegov sinjel i nastavlja da sprovodi grupu. Strazar koji im je naklonjen tog dana srecom ili nesrecom nije sa njima.
8. februara 1945. godine, kada je bio siguran da je Heinkel bio pun goriva i spreman za let, uskace u avion.
Kao pilot.
Sa jos 9 putnika.
Uzlece posle peripetija sa paljenjem motora, sa signalom iz tornja da sacekaju grupu aviona koja slece sto oni uredno i cine.
Pokusava da uzleti, prvi put bezuspesno, okrece i pokusava ponovo u suprotnom pravcu.
Uspesno.
Gone ga, bezuspesno
Istini za volju, ’45. ni Nemacka nije sto je nekad bila: FW-190 koji ih je sustigao i od koga je Devjatajev pobegao u oblak, po povratku na aerodrom otkriva da je u gonjenje poleteo i leteo bez ijednog metka u magacinima.

Kako dolikuje, upucavaju ih svoji; sta bi drugo videvsi neprijateljski avion.
Devjatajev je uspeo da prisilno spusti osteceni avion.
Dalje je prica manje uzbudljiva: uobicajena sudbina sovjetskih ratnih zarobljenika, sa pitanjem: ZASTO si se vratio? (osim ako te nisu poslali da spijuniras?) ili tako nekako.
Devjatajeva drze u zatvoru do kraja rata, ostala devetorica zaglavili su kazneni bataljon; petorica ih gine u narednih par meseci.
Sa diplomom i praksom kapetana unutrasnje plovidbe radi u kazanskom recnom pristanistu kao nosac.

1957. godine licno otac sovjetskog svemirskog i raketnog programa, Sergej Koroljev, odaje priznanje Devjatajevu za doprinos koji je dao omogucivsi gvir u nemacko petljanje sa raketama.

1957. dobija svoju zvezdu heroja CCCP, ostala odlikovanja, o njemu pisu novine.
I, konacno, postaje zapovednik prve Rakete koja je zaplovila Volgom.
Poletela tacnije.

Mihail Sokolov, poginuo prilkom forsiranja Odre, pocetak napada na Berlin.
Nikolaj Urbanovic, poginuo prilkom forsiranja Odre, pocetak napada na Berlin.
Petar Kutergin, poginuo u borbama za Berlin
Dimitrij Serdjukov, poginuo u borbama za Berlin.
Vladimir Nemcenko, poginuo u borbama za Berlin.
Ivan Olejnik, docekao kraj rata u Evropi, poginuo u borbama protiv Japana, avgusta 1945.
Fjodor Adamov se vratio kuci.
Ivan Krivonogov, docekao kraj rata u bolnici, tesko ranjen.
Mihail Jemec, docekao kraj rata u bolnici, tesko ranjen.


F.Foruma

Vasilij Zajcev

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vasilij Grigorjevič Zajcev (rus. Василий Григорьевич Зайцев; 1915 — 1991) sovjetski snajperista koji je tokom Velikog otadžbinskog rata za vreme Staljingradske bitke, u periodu od 10. novembra do 17. decembra 1942. godine ubio 225 nemačkih vojnika i oficira i njihovih saveznika (uključujući i 11 neprijateljskih snajperista).  Heroj Sovjetskog Saveza i počasni građanin grada-heroja Volgograda.


Rođen je 23. marta 1915. godine u selu Jeleninskoje koje se nalazi na uralskim planinama. Odrastao je u seoskoj porodici u kojoj je i naučio veštinu streljaštva. Iako mnogi misle da je Zajceva obučavao njegov deda on je podučavan od oca, loveći divljač na Uralima. Koristeći pušku Mosin Nagan model 1891 stekao je znanja u oblasti gađanja dalekih i pokretnih meta bez optičkog nišana.
Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a srednju školu u Čeljabinsku. Godine 1930. je završio Građevinski fakultet u gradu Magnitogorsku. Od 1937. godine služio je vojsku u Tihookeanskoj floti, gde je radio kao pisar u artiljerijskom odeljenju. Nakon studija na Vojno-poslovnoj školi postavljen je za šefa finansijskog dela Tihookeanske flote u zalivu Preobraženja. Na ovoj funkciji ga je i zatekao početak Velikog otadžbinskog rata, juna 1941. godine.

U leto 1942. godine, posle pet molbi, konačno je bio odobren zahtev podoficira Vasilija Zajceva da bude upućen na front. Septembra 1942. godine, zajedno sa ostalim vojnicima iz Tihookeanske flote, Zajcev je došao u Staljingrad gde je raspoređen u 1047. pešadijski puk 284. pešadijske divizije 62. sovjetske armije. Pošto se nalazio na dužnosti kurira i veziste na istočnoj obali Volge, malo je falilo da uopšte ne učestvuje u direktnim borbama za Staljingrad.
Kada su vojnici 13. gardijske divizije generala Aleksandra Rodimceva 14. septembra 1942. godine krenuli u krvavi prelazak Volge na zapadnu obalu iste među njima se našao i Zajcev. Po prispeću eliminisao je nekoliko nemačkih mitraljezaca i bio uočen od strane jednog političkog komesara. Zbog iskazanog umeća i preciznosti dodeljena mu je snajperska puška. Rodimcevljevi vojnici su otišli da brane Mamajev Kurgan, a Zajcev je ostao u porušenom gradu. Do 10. novembra ubio je 32 neprijateljska vojnika i postao „propagandna bomba“ koja je nemački moral još više urušila. Zanimljivost je da je kod većine svojih meta Zajcev sakupio pločicu vojnika i time dokazao broj pogodaka. Za samo dva meseca ubio je preko 200 nemačkih vojnika (po nekim procenama ukupno tokom bitke za Staljingrad je ubio preko 300 nemačkih vojnika i oficira). Sledeći njegov primer povećavao se broj snajperista. On lično je ohrabrivao i podučavao snajperiste i osnovao školu za iste. Po nekim procenama njegovi učenici su eliminisali preko 3.000 nemačkih vojnika u Staljingradu. Januara 1943. godine povredio je oči aktiviranjem protiv-pešadijske mine. Profesor Vladimir Filatov je uspeo teškom i dugom operacijom da otkloni posledice i Zajcev se vratio u stroj.
Pored Staljingradske bitke, Zajcev je učestvovao i u borbama u regionu Donbasa, u bici kod Dnjepra, borbama u blizini Odese i Dnjestra. Kraj rata maja 1945. godine dočekao je sa činom kapetana u bolnici u Kijevu.

Posleratni period i smrt

Neposredno po završetku rata bio je instruktor za snajperiste u Minsku, ali je ubrzo posle toga demobilisan i preselio se u Kijev. Bio je komandant Pečerskog okruga. Završio je dopisne kurseve na Svesaveznom institutu za tekstilnu i laku industriju i postao inženjer. Radio je kao direktor inženjerskog postrojenja i direktor fabrike odeće „Ukrajina“. Objavio je knjigu, svojevrsni dnevnik, „Beleške snajperiste“ u kojoj je zabeležio svoja kretanja i akcije. Akcije i snajperske tehnike se i dan danas izučavaju na Ruskoj vojnoj akademiji, pa čak i na Vest Point-u.[traži se izvor od 01. 2013.]
Berlin je posetio nakon rata. Tu se susreo sa svojim ratnim drugovima, koji su boreći se prešli put od Volge do Špreje. Na svečanoj ceremoniji Zajcev je dobio svoju snajpersku pušku sa ugraviranim natpisom: „Heroj Sovjetskog Saveza gardijski kapetan Vasilij Zajcev, sahranio u Staljingradu više od 300 fašista“ (rus. Герою Советского Союза Зайцеву Василию, похоронившему в Сталинграде более 300 фашистов). Ova puška čuva se u Muzeju odbrane grada u Volgogradu. Pored nje se nalazi ploča sa natpisom: „U periodu uličnih borbi u gradu snajperist 284 streljačke divizije V. G. Zajcev iz ove puške ubio je više od 300 nacista, obučio je snajperskoj veštini 28 sovjetskih boraca. Za vreme ranjavanja Zajceva ova puška je predata najboljem snajperisti“ (rus. В период уличных боёв в городе снайпер 284-й стрелковой дивизии В. Г. Зайцев из этой винтовки уничтожил более 300 гитлеровцев, обучил снайперскому искусству 28 советских бойцов. Во время ранения Зайцева эта винтовка передавалась лучшим снайперам части).
Vasilij Zajcev umro je 15. decembra 1991. godine (deset dana pre zvaničnog raspada Sovjetskog Saveza). Iako je njegova lična želja bila da bude sahranjen u memorijalnom kompleksu na Mamajev Kurganu u Volgogradu, prvobitno je sahranjen na Vojnom spomen groblju u Kijevu. Godine 2005. povodom 60-godišnjice Pobede nad fašizmom, supruga Vasilija Zajceva, Zinaida, obratila se rukovodstvu grada Volgograda sa molbom da usliše poslednju želju njenog supruga i njegove posmrtne ostatke prebace na Mamajev Kurgan. Ova molba je ispunjena i 31. januara 2006. godine posmrtni ostaci Vasilija Zajceva su preneti i sa najvišim vojnim počastima sahranjeni u memorijalnom kompleksu na Mamajevom Kurganu. Sahranjen je u blizini grobova pilota i dvostrukog Heroja Sovjetskog Saveza Vasilija Jefremova i predsednika Komiteta za odbranu Staljingrada Alekseja Čuianova. Grob Vasilija Zajceva nalazi se u blizini spomenika na kojem se nalazi znamenita fraza samog Zajceva - „Iza Volge za nas nije bilo zemlje“ (rus. За Волгой для нас земли нет).

Odlikovanja i titule

Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 22. februara 1943. godine mlađi poručnik Vasilij Zajcev je „za svoju hrabrost u borbi protiv nacističkih okupatora“ dobio zvanje Heroja Sovjetskog Saveza. Pored ovog najvišeg počasnog zvanja u SSSR-u, Zajcev je odlikovan i sa Ordenom Lenjina, dva Ordena crvene zastave drugog stepena i Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena.
Takođe je i nosilac velikog borja sovjetskih medalja, među kojima su:
Medalja za odbranu Staljingrada
Medalja za borbenost
Medalja za pobedu nad Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945
Ukazom Gradskog sovjeta narodnih deputata Volgograda od 7. maja 1980. godine za posebne zasluge prilikom odbrane grada i razbijanja nemačko-fašističke vojske tokom Staljingradske bitke Vasiliju Zajcevu dodeljeno je zvanje „počasnog građanina grada-heroja Volgograda“.

Tehnike

Vasilij Zajcev je bio poznat po tome što je u akciji najčešće učestvovao sam. Razvijao je specijalne i detaljne planove rasporeda snajperista koje je obučavao da bi mogli da pokriju što veća prostranstva. Savetovao je snajperiste da pucaju precizno: jedan metak — smrtonosni pogodak. To je doprinelo tome da se ne zna gde Zajcev dejstvuje tako da nijedan nemački vojnik nije bio siguran.
Krajem oktobra mu se pridružuje i Kulikov, još jedan odličan sovjetski snajperista. Ovaj tandem je zadavao muke komandnoj strukturi nemačke 6. armije puna dva meseca.
Za razliku od ostalih sovjetskih snajperista, Zajcev je praktikovao duboki prodor u neprijateljsku pozadinu. Koristeći se kanalizacijom, ruševinama a često i mrakom, zalazio je i po tri kilometra u neprijateljsku pozadinu i vrebao mete. Ukopavši se u ruševine, krš i lom koji je prekrivao Staljingrad, mogao je da čeka satima da mu se na nišanu pojavi nemački oficir. Imao je običaj i da ne menja položaj posle paljbe tako da nemački vojnici nisu mogli da ga otkriju po pokretima i povlačenju. Najviše ubistava je postizao u ranu zoru kada je Sunce zaklanjalo čist vidik nemačkim vojnicima.
Iako je bio instruktor mnogim snajperistima često je komandovao celom četom istih i dobijao naređenja koja mesta da brani. Kada bi se pojavila 2 do 5 snajperista cela nemačka četa bi bila zaustavljena. Kada bi se pojavio sa kompletnim sastavom, kompletan nemački napad bi stao. Lično je zaslužan za odbranu fabrike „Crveni Oktobar“ gde je proveo nekoliko dana na najvišem mestu u tom delu grada, na dimnjaku fabrike.

Kontraverze

Oko Zajceva kruže mnoge priče i dan danas, mnoge nepotvrđene. Jedna od njih je eliminacija nemačkog instruktora snajperista iz Zosena, majora Hajnca Torvalda. Po tim pričama on je lično poslat da bi ubio Zajceva, ali ga je Zajcev posle višednevnog nadmudrivanja eliminisao. Po rečima Zajceva, posle višednevnog manevrisanja i izbegavanja, njegov kolega Kulikov je uspeo da namami Torvalda uz pomoć čuvene tehnike štap-šlem: na štap je stavio šlem, podigao ga dok je Zajcev osmatrao i kada je šlem dobio pogodak Kulikov je zavrištao kao da je pogođen. Zajcev je tada uočio Torvaldovu glavu koji se pridigao ispod gomile lima da osmotri pogodak i ubio ga. Bile priče tačne ili ne, Zajcev je predao u muzej optički nišan snajperiste koga je eliminisao. Torvaldov optički nišan, navodno najdraži Zajcevljev ratni trofej, izložen je u Muzeju oružanih snaga u Moskvi. Ovaj navodni dvoboj dvojice čuvenih snajperista prikazan je u holivudskom filmu „Neprijatelj pred vratima“.
Postoji još jedna kontroverza koja je brzo razbijena, po kojoj je Zajcev samo plod propagande i po kojoj on nema više od 20 pogodaka tokom cele bitke. Međutim, to je pobijeno tako što su pokazane pločice ubijenih nemačkih vojnika, kojih ima preko 150. Tokom bitke za Staljingrad istakao se još jedan ruski snajperista po nadimku Zikan, koji je ubio 224 nemačka vojnika i čiji identitet nije poznat.

izvor:wikipedija

Takeo Yoshikawa: Mozak napada na Pearl Harbor

[You must be registered and logged in to see this image.]


U današnje vreme, sve je više pojmova koji će nam pasti na pamet kada neko spomene Japan. Od tehnologije, preko cunamija, discipline, nindži, pa sve do vrhunskih fudbalera i porno glumica koje dolaze iz zemlje iz koje i Sunce.

Japan je danas zemlja koja je umešana u mnoge kulture, ali su zadržali ono što je njihovo, a to je osobina najvrednije nacije, najdisciplinovanije i vrlo stroge kulture. Sve te odlike su krasile ovu zemlju oduvek, a oni koji su najponosnije i najpredanije branili drevne vrednosti japanske kulture su japanski samuraji, vojnici koji su uvek bili na strani pravde i branili čast. Ti vojnici više ne postoje, oni su potisnuti u drugi plan, dolaskom novih, modernih vrednosti. Iako se to dogodilo pre više od jednog veka, priča o poslednjem samuraju se okončala ne tako davno, 1993. godine. Te godine umro je čovek koji je slovio za poslednjeg nosioca samurajske titule, koji je do poslednjeg dana bio odan narodu i časno mu služio. Taj čovek je Takeo Jošikava (Takeo Yoshikawa).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Takeo je rođen 7. marta 1914. godine, na ostrvu Šikoku, a obrazovanje je stekao na akademiji na Eta Džimi. To je bila brutalna škola u kojoj su na najstrožiji način vaspitavani budući japanski borci. Često su Takeo i cela klasa prebijani bambusovim prućem samo zbog greške jednog od njih. Sa takvog disciplinovanog mesta Takeo je izašao kao najbolji u klasi. Služio je Takeo i na vojnim brodovima i na podmornicama i cela japanska armija je mnogo očekivala od njega, međutim, Takeo se razboleo i zbog teškog stomačnog oboljenja bio prinuđen da napusti vojni poziv na neko vreme.

Tada je Takeo čak razmišljao o samoubistvu, a to je upravo odlika samuraja koji smatra da je izgubio čast. Ipak, Takeo se oporavio, i dobio je ponudu visokih oficira da se priključi japanskoj mornarici. On je postao stručnjak za američku mornaricu, godinama je čitao o njihovom naoružanju, brodovima i nosačima aviona. 1940. godine dobio je status diplomate, što je bila kamuflaža za sve što je Takeo radio narednih godina.

Još u školi za dešifrovanje je presreo vrlo bitne poruke koje su pomogle Nemcima da potope veliki broj britanskih brodova. Na tom uspehu zahvalio mu se Hitler lično. Mnogo godina kasnije, Takeo je to naveo kao jedino priznanje koje je ikada dobio za svoj rad.

Tokom 1941. godine, Jošikava je sa diplomatskim pasošem preseljen na Havaje pod imenom Tadaši Morimura. Već tada je naslutio da će njegov zadatak biti pripremanje napada na Perl Harbor. On je, kao diplomata, imao veliku slobodu na Havajima. Konstantno je šetao, pamtio položaj američkih trupa, brojnost, raspored brodova. Često je iznajmljivao male letelice, te je iz vazduha mogao da osmatra. Ronio je u blizini usidrenih američkih brodova, i sa bambusovom slamkom, dugo se zadržavao pod vodom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Takođe je odlazio na čajanke gde je pio do kasno u noć i premoren ostajao da prenoći. Nimalo slučajno to je bilo na mestima gde su bili postavljeni teleskopi, i Takeo je celu noć osmatrao bazu. Ništa nije zapisivao, niti je crtao mape, sve je pamtio. Mnoge stvari je saznao od lokalnih devojaka koje su širile priče koje su čule od marinaca. Preko noći, slao je šifrovane poruke u Tokio. Jošikava je uspeo da bude prilično neupadljiv i slobodan u svom poslu, obzirom da je na ostrvu bilo na desetine hiljada Japanaca.

Takeo je javio u Japan da je idealan termin za napad nedelja, uzevši u obzir aktivnosti brodova i vojnika tog dana. Ta nedelja je bila 7. decembar 1941. godine. Rano ujutru, Takeo je doručkovao sa japanskim konzulom, kada im se učinilo da odjekuju bombe. U 7:40 upalili su radio i slušali vesti iz Tokija. Tada su na vremenskoj prognozi čuli reči koje su u stvari bile šifra koja označava početak napada na SAD. Istočni vetar, kiša (East wind, rain ili na japanskom Higashi no kaze ame). Do tada su izgovarane šifre Zapadni vetar, vedro, i Severni vetar, oblačno, a one su se odnosile na napade usmerene ka Britaniji i SSSR-u.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tog jutra, vetar je duvao sa istoka. Kada su to čuli, Takeo i konzul su ustali, rukovali se, i Takeo je otrčao u svoj stan. Tamo je zapalio sve dobijene instrukcije i sve dokaze o špijunaži. Kako je izjavio Jošikava, tada je na nebu video najlepši prizor u svom životu. Video je avione sa iscrtanim izlazećim Suncem kako krstare kroz oblake, začuo odjeke i video dim koji se diže iznad američke vojne baze. Nakon napada, Jošikava i većina japanskih diplomata su završili zatvoreni. Posle par meseci su vraćeni u Japan u razmeni diplomatskih zarobljenika.

Iz straha, Jošikava neko vreme nije otkrivao svoj identitet, a svi dokazi o njegovom udelu u napadu su uništeni. Međutim, njegovi sugrađani u Japanu su saznali ko je on bio, i zamrzeli ga zbog toga, smatrajući ga za direktnog krivca za bacanje atomskih bombi na Japan 1945. godine. Tako je Jošikava postao omražen jednako i od američkog i od japanskog naroda.

Zbog toga mu je propao i posao koji je započeo, i jedina osoba na koju je mogao da računa, bila je njegova supruga koja ih je izdržavala. U svom poslednjem razgovoru u javnosti Takeo je ispričao kako mu se žena klanja svakog jutra zato što ga smatra za heroja. Do poslednjeg dana svog života, on je bio ponosan na svoj rad. Znao je da je odgovoran za smrt skoro 3000 američkih vojnika, ali napad na Perl Harbor je usmrtio samo pedesetak civila, što ne može da se poredi sa posledicama napada atomskom bombom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U svom poslednjem intervjuu, koji je uradio sa njim Ron Lejtner, Takeo je rekao:

„Ja sam obrisan iz japanske istorije. Kada sam došao po penziju rekli su mi da nikada nisu čuli za mene. Kada sam im ispričao o svom špijunskom angažmanu, rekli su mi da Japan nikada nije špijunirao nikoga. Ipak, ono što smo izveli tada bilo je za istoriju ratovanja. Mi smo izgubili manje od 50 ljudi, oni skoro 3000. Civili nisu stradali. Danas je rat loš, ali u naše vreme bio je častan. Kao mlad sam verovao u rat i bitku, danas verujem u mir i ljubav. Ja sam istinski heroj Japana, a pogledajte gde me je to dovelo. Služio sam pošteno, bio sam pravi samuraj, zašto me je istorija ovako prevarila?“

Takeo Jošikava je preminuo 20. februara 1993. godine u staračkom domu.


Muskimagazin.

Srpski seljak postao heroj: Ko je čovek sa najpoznatije fotografije iz Prvog svetskog rata?


Ova fotografija je obišla svet. I danas izaziva divljenje – mali, sićušni svedok velikog stradanja i odlučnosti naroda da preživi. Ušla je u ratne albume i bila nezamenjiva u svim publikacijama kao simbol teških dana, velikih borbi i sjajnih pobeda srpske vojske u Velikom ratu. Ipak, da li znate ko je ’Oko sokolovo’ – vojnik sa najpoznatije fotografije iz Prvog svetskog rata?

Fotografiju ste videli stotinu puta. Obišla je svet i stigla čak i do dalekog Japana. Ipak, ime čoveka na njoj godinama je pogrešno objavljivano. Ponekad je, umesto imena, ispod fotografije stajao natpis: „Oko sokolovo", „Srpski vojnik-izviđač na Drini" ili još jednostavnije samo „Izviđač".

Iz pogleda ratnika koji negde na Drini pažljivo motri naprijateljske trupe, psiholozi su decenijama čitali hrabrost, smelost i odlučnost da se otkriju namere suprotne strane i obavesti komanda.

Ipak, slava i pompa koje su pratile fotografiju nisu stigle do Kaletinca podno Suve planine u Srbiji. Zbog toga, koliko je poznat i slavan, Dragutin Matić, konjanik i pešak – „Oko sokolovo" sa fotografije, decenijama nije znao.

Njegova predratna priča liči na hiljade onovremenih priča. Rođen je 1888. kao najmlađi od šestoro dece u porodici siromašnih seljaka. Nikada nije išao u školu, ali je znao da čita i piše. Rano je ostao bez oca, pa ga je negovao i podizao najstariji brat Đorđe.

Rano se oženio i do odlaska u vojsku dobio četvoro dece.

A onda su došli ratovi... Matićevo vojevanje počelo je 1910. godine i trajalo je punih devet godina - dvanaeste je ratovao s Turcima, trinaeste sa Bugarima, četrnaeste sa Austrougarima. Ređali su se Cer, Kolubara, Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan, Gorničevska...

Negde u toku 1914. na Drini, pre povlačenja srpske vojske preko Albanije, i nastala je fotografija „Izviđač" kojom je Matić, nesvesno i skoro slučajno, zauvek ušao u istoriju.

U svoj zavičaj Dragutin se vratio tek 1919. godine. Za pokazano junaštvo i hrabrost, odlikovan je sa više ratnih odlikovanja.


Spomenik Dragutinu Matiću podignut ispred opštine Gadžin Han 1998. Foto: twitter/DusanORLDusan

A onda je život krenuo dalje... Dragutin Matić, nesvesan slave koju je stekao, bavio se zemljoradnjom, radio je kao ciglar i ćeramidžija. Svoje ratne zasluge nikada nije isticao, niti je od države tražio bilo kakvu privilegiju, platu ili beneficiju.

Vest o tome da je Dragutin postao simbol „Velike vojne" u selu su saznali tek kada je fotografija dospela na omot ploče „Marš na Drinu". Stari ratnici su odmah prepoznali Dragutina Matića.

A on nije voleo da priča o svojim delima ni danima provedenim u ratu. O tome ko je bio i šta je za Srbiju učinio najviše se saznalo iz kazivanja njegovog sina Blagoja Matića dugogodišnjeg dopisnika Politike iz Niša.

Nijedno od odlikovanja Dragutina Matića nije sačivano. Plašeći se Bugara, njegova žena je po izbijanju Drugog svetskog rata spakovala odlikovanja i dokumenta u sanduk i zakopala pored reke. Tako su odlikovanja zauvek nestala.

Dragutin Matić je umro 1. januara 1970. godine, samo nekoliko dana pre svog 83. rođendana.

Prijatelj Srba iz najtežih dana - Kako je nastala najpoznatija fotografija iz Prvog svetskog rata

[You must be registered and logged in to see this image.]

Samson Černov je imao samo 25 godina kada je kao dopisnik ruskih novina stigao u Srbiju da „pokriva" Prvi balkanski rat. Srbe je toliko zavoleo da je rešio da ostane i tu ga je zatekla 1914. i početak Prvog svetskog rata.

U septembru 1914. vrhovna komanda srpske vojske priključila je Černova filmskoj ekipi Đoke M. Bogdanovića koja je bila zadužena da ovekoveči dešavanja na frontu na Savi.

Tako su i nastale čuvene fotografije razorenog Šapca, prelaska srpske vojske preko Save, okupatorskog uništavanja Beograda... kao i slavna fotografija Dragutina Matića „Izviđača" koji negde na Drini.



dnevno

Čovek kome je posvećen „Marš na Drinu“


Prema zabeleškama hroničara, u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu srpski vojnici su pokazali nezabeleženo junaštvo i to ne samo seljaci od kojih je srpska armija uglavnom bila sastavljena, već i njihovi nadležni oficiri i podoficiri. Među mnogobrojnima, izdvaja se i pukovnik Milivoje Stojanović Brka, slavni komandant Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, u narodu nazvanog Gvozdeni puk.

O hrabrosti, čojstvu i junaštvu legendarnog pukovnika Stojanovića zabeležena su brojna svedočenja, a ostao je i zapis da je njemu u čast istaknuti srpski kompozitor Stanislav Binički komponovao čuveni „Marš na drinu“, za koji je Milivoje Popović napisao birane stihove.


Milivoje Stojanović rođen je u Požarevcu 1873. godine. Posle završene Vojne akademije, kao pešadijski potpukovnik, ubrzo postaje komandant Podoficirske pešadijske škole. U Prvom balkanskom ratu komandovao je 12. pukom, a za iskazanu hrabrost prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević mu je lično uručio Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, skinuvši to najviše odlikovanje Kraljevine Srbije u tom ratu sa svojih i zadenuvši ga na Stojanovićeve grudi. Potom je Stojanović imenovan za komandanta Kraljevske garde. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, sam je zahtevao da bude u jedinici koja će biti neposredno na frontu i to mu je i omogućeno.

U trenutku kada je krajem 1914. godine srpska vojska, odlukom njenih slavnih komandanata Živojina Mišića i Radomira Putnika naredila kontranapad, Stojanović je zbog zapaljenja pluća trebalo da bude smešten u bolnicu. Kada je, međutim, čuo za Mišićevo i Putnikovo naređenje da se neprijatelj mora proterati preko Kolubare, Stojanović je, kako je ostalo zapisano, rekao: „Moje mesto je među mojim vojnicima. Kada se svrši borba, kad potisnemo neprijatelja, otići ću u bolnicu da se lečim. A sada, ostajem ovde“. Na potezu utvrđenih neprijateljskih položaja, Kamenica – Vis, posle više ponovljenih juriša, pukovnik Milivoje Stojanović Brka je i dalje bio ispred svojih vojnika. Istoričari su preneli da su mu – pre nego što su ga u jednom takvom naletu pokosili neprijateljski hici – poslednje reči bile: „Napred, na neprijatelja!“.


Pripadnici Gvozdenog puka su nastavili napredovanje i pod komandom Stojanovićevog zamenika potpukovnika Dimitrija Milića slomili otpor neprijateljskih formacija na toj. Time je slavni Gvozdeni puk, osvojio jednu od najvažnijih tačaka u Kolubarskoj bici.

Ukupni gubici ovog puka u ratovima od 1912. do 1918. godine, tokom kojih je učestvovao u gotovo svim značajnijim bitkama, iznose približno 32 oficira i 1239 podificira i vojnika. U istom periodu, ranjeno je 148 oficira i 6492 vojnika i podoficira. U ove podatke nisu uvrštena imena pripadnika Gvozdenog puka koji su stradali od bolesti, naročito od kolere i tifusa, jer nikad nisu tačno utvrđeni.

U svakom slučaju, sa svojim komandantom Milivojem Stojanovićem Brkom otišli su u istoriju i večnu slavu!


Beleška Petra B. Popovića

glassrbije.