Deni Didro

Deni Didro (fr. Denis Diderot), (*5. oktobar 1713., Langre, Šampanj - †31. jul 1784., Pariz) je francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije.

Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i inteligentan propagator u burnim vremenima predrevolucionarne monarhističke Francuske. Nastajuća buržoaska klasa je imala u njemu svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan što je bio način da stvori toliko dela i da (zajedno sa Dalamberom) izda sve tomove Enciklopedije. Zato ga je Volter nazvao "pantofil" (sveljubac).

Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom Puizje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza.

Didro je 1743. godine preveo "Istoriju Grčke" Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka "Medicinskog rečnika" Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija "Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja" (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, fr. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se fanatizam ne slaže sa religijom i da bilo koji vernik mora biti prvenstveno human. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu "Filozofske misli" (fr. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje "Skeptikovu šetnju" (fr. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana "Indiskretan nakit" (fr. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke "Bela ptica" (fr. L`Oiseau blanc).

Neka dela je skrivao. Razmatranje "Prirodna religija je dovoljna" (fr. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747.godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao "Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide" (fr. Lettre sur les aveugles à l'usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja "Pismo o slepima" eskalira njegov sukob sa režimom i on biva hapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put razmišlja i razrađuje ideju o "Enciklopediji".

Didro stvara u vreme kada Monteskje piše "Duh zakona", Bifon piše prve sveske "Prirodopisa", Ruso piše "Razmatranja o naukama i umetnostima". Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja ekonomskih, socijalnih i političkih protivrečnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748.) je bio nepovoljan po monarhiju, porezi su bili nepodnošljivi i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na način koji iritira narod.

U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije.

Engles Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika "Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke" iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena.

Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti "Enciklopedija":
stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom.
Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran.

Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak "Ženeva" čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje "Enciklopedije", čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, "Enciklopedija" nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama.

Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine.

Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe "Enciklopedije", a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. "Enciklopedija" je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske.

Urednici enciklopedije

Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju.

Podela posla je bila sledeća:
Žan le Ron d Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija
Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija
Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija
Maluen - hemija
Bifon, Dobanton - prirodne nauke
Tusen - pravo
Dimarse, Boze - gramatika
Leblon - vojne veštine
Belen - pomorstvo
Volter - članak "Duh", istorija, književnost, filozofija
Monteskije - članak "Ukus"

I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela
Kaluđerica, 1760, roman
Fatalista Žak i njegov gospodar", 1773, roman
Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe
Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu
Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu
Nezakoniti sin, 1757, drama
Otac porodice, 1758, drama
Je li dobar ili zao?, 1781, drama
i članke Razgovori o "Nezakonitom sinu" i Razmatranja o dramskoj poeziji

Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano uz oslobađanje građanstva i pojavu i narastanje buržoazije.

Deni Didro - Pismo Sofiji Volan

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?




Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao i; vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .




Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .




Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . Danas gotovo ništa nisam uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt sata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .




Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.




Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

3. novembar 1759.

Denis Diderot

citati


"Budale ponekad imaju tu manu da ni u što ne vjeruju, a pametni pak da su odviše lakovjerni."
"Dugo je postajala titula dvorske lude, a nikada nije bilo titule dvorskog mudraca."
"Ima ljudi koji od svoga bogatstva nemaju ništa osim straha da će ga izgubiti."
"Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju."
"Najsretniji je onaj čovjek koji je učinio sretnima najviše ljudi."
"Neznanje je bliže istini nego predrasuda."
"Nisam toliko lud da bih znao sve."
"Obično mrzimo one koje ne možemo da prezremo."
"Rasipnik krade svoje nasljednike, tvrdica krade samoga sebe."
"Varati drugoga put je da prevariš sebe."