Vrlo retko pišem o svom privatnom životu,ali evo u čast ovog čoveka pisaću o svom poznavanju
Bože Ilića.Upoznala sam ga još kao student,bio je naravno kolega i prijatelj mojih profesora...ali
naše poznanstvo je kroz porodično prijateljstvo suprugove porodice.Mogla bih mnogoda pišem
o Boži,ali neću,napisaću samo kako je uticao na mene..S obzirom da se nije snašao u modernom
ekspresionizmu,koji je došao u naše prostore naglo,posle soc realizma,gde je Boža kao izraziti
realista plivao odlično..tako je Boža onako gluv nekako našao neki put u stilu koji nije njegov
i nastavio da slika,i bio ja veoma plodan..samo novca je bilo malo.Često je za jedan ručak
poklanjao sliku..No evo mog odnosa s njim..Bio je stariji od mene bar 30 godina..Svaki mladi slikar
pokušava da se oslobodi uticaja svojih profesora,i akademizma,pa sam tako i ja tražila svoj izraz.
Boža mi je tu i pomogao i odmogao..Zalagao se za pojednostavljivanje forme,i upotrebu jake tamne
linije na platnima.Usvojila sam taj njegov savet,i posle mi je trebalo još toliko vremena da se
oslobodim i njegovog uticaja,i nađem svoj izraz koji sam kasnije razvijala..Dakle Boža,veliki
realista na raskršću posleratnog i modernog slikarstva nije se snašao..Nije to bilo više slikanje iz
duše...već manirizam..Privatan život neću da opisujem jer ga duboko poštujem,ali nije baš bio
srećan u dva braka koja je imao ,o odlasku u Ameriku gde je pokraden za veliki broj slika..Dragi
Boža.
Слика Сондирање терена на Новом Београду Боже Илића из 1948. године, монограм социјалистичког реализма, синтетизује основни репрезентативни модел
Evo kako je to kasnije izgledalo,ali tu se vidi ta crna linija o kojoj sam pisala...