Апстрактна или непредметна уметност се веже за субјективно, емотивно и рационално уметничко изражавање, које не следи природне законе боје, текстуре, облика и простора. Било да се ради о сликарству, графици и вајарству или некој другој уметничкој форми, уметник овде изражава себе слободним кориштењем линија, ликова, боје, текстуре или облика и простора. Уношење геометријских ликова (у сликарству) и облика (у вајарству) је у вези са „рационалним“ непредметним уметничким изражавањем.
Апстрактна или непредметна уметност је правац који је настао у почетку 20. века, око 1910. године када се развила фотографија и сликар се све више удаљава од интерпретације и репродукције природног света и природе. Говори се о непредметној уметности и апсолутном сликарству.
Међу сликаре који припадају овом правцу спадају Франсис Пикабија (1879 - 1953 ) као и Рус Василиј Кандински (1866 - 1944 ) који је своју прву апстрактну слику насликао 1911. године и ако се данас сумња да је ову слику предатирао. Први сликари апстрактног сликарства сматрају се Михаил Ларијонова (1881 - 1964 ) као и сликара под утицајам кубизма Робер Делонеа (1885 - 1941 ) а такође и чешког сликара Франц Купку (1871 - 1957 ). Затим сликара Швајцарског порекла Паул Клеа (1879 - 1940) и Холанђанина Пит Мондријана (1872 - 1944 ). Једна икона апстрактног сликарства јесте Казимир Маљевичева (1878 - 1935 ) слика из 1913. године на којој је представио црни квадрат на белој позадини. После овога је апстракција добила нове и нове облике.
[You must be registered and logged in to see this image.]Francis Picabia
Апстрактни уметнички језик се развија на искуству фовиста и експресиониста, чији израз доминира снага контраста и жива боје.
[You must be registered and logged in to see this image.]Vasilij Kandinski
Карактеристике правца
Постоје два принципиелна правца:
Експресивана апстракција употребљавана од Василија Кандинског и пријатеља
[You must be registered and logged in to see this image.]Типичне су меке форме и текући прелази
Овај правац се још назива и лирски апстракција Дело Василија Кандинског, као и његов теоријски и критички рад, је од велике заслуге за настанак и развој лирске апстракције. Између 1910. и 1912. године, Кандински је развио нови апстрактни језик, који се базирао на осјећањима и поетском изражавању, чији су коријени били већ усађени у идеје групе експресиониста из Минхена, Плави јахач, чији је активни члан био и сам Кандински. У Француској, Робер Делоне...
Геометријска апстракција остварена од пре свега суперматисте Казимира Малевича, покрета Де Стијл од стране Тео ван Дусбурга и Пит Мондријана.
Типичне су геометризоване форме у једном тону боје са јасним ивицама.
Најбоље слике Пита Мондријана су фовистичке боје квадрати оивичени црном контуром односно композиције у којим испитује количине ових боја и учинке које они остављају на посматрача. Типичне су геометријске форме у једном тону боје са јасним ивицама.
У самом почетку развоја апстрактне умјетности, умјетници су кренули од природе, да би се постепено удаљавали од природних форми и почели да користе нефигуративне, елементарне ликовне елементе као суштину композиције. Разлика између чисте апстракције и првих дјела нефигуративне умјетности нису уочљиве на први поглед и сваки покушај њиховог разликовања је чисто теоријског значаја. Оба концепта су створила нова подручја естетских покушаја, те се изражавања на овом подручју настављају до данас. Појам „нефигуративан“ не треба схватити као да умјетник није у контакту са објективном стварношћу, јер умјетник комуницира увијек са стварношћу, али је резултат те комуникације у овом случају нефигуративна представа.
У периоду између 1910. и 1918. године, идеја о потпуном елиминисању природе из умјетности, постала је главна преокупација умјетника читаве Европе. Полазећи, углавном, од Пикасових покушаја, умјетници су истраживали чисту апстракцију у два правца. Неки, као руски сликар Кандински, више су били окренути емоционалном и сензуалном експресионизму који је касније утицао на америчке експресионисте, друге као Мондријана, више је заокупљала хладна прецизност геометријског аранжмана композиције.
Најпознатија дјела Кандинског карактеришу снажни ритмови и слободне биоморфне површине у којима се осјећа посебна спонтаност. Иако је то тешко уочљиво слике Кандинског су настајале из специфичних услова. Умјетник је увијек покушавао да интерпретира свој одговор на те околности у смислу чистог визуелног језика не поштујући њихов спољашњи изглед. Слободан и директан начин рада Кандинског је у суштини романтичан. Он апелује на чисту емоцију и да би посматрач био у стању да разумије његова дјела мора имати искуства сличним онима које су мотивисала умјетника. Касније, када је почео да ради у Баухаусу (архитектонска школа која је наглашавала јединство свих умјетности, архитектуре, примијењених и лијепих умјетности), његова дјела почињу показивати утицај геометријске апстракције која је била преокупација неких од умјетника те школе.
[You must be registered and logged in to see this image.]Pit Mondrijan
Најпознатији представник геометријске апстракције је Холанђанин Пит Мондријан. Као и Кандински Мондријан је заинтересован за чисте елементе ликовне форме, али за разлику од Кандинског, његове форме су рационални, геометријски ликови као и сам аранжман композиције. Мондријаново сликарство је неемоционална рационализација линије, површине, валера и боје, дотјерана до максималне геометријске и оптичке чистоће. У оваквим дјелима значење или садржај је утврђен прецизним односима у композицији. У почетку, овај начин, или стил сликарства (геометријска апстракција) је изгледао стерилан и празан многим умјетницима и критичарима, али су и једни и други осјетили његов значај и богатство у могућностима које је пружао, те је врло брзо мноштво умјетника пало под његов утицај тако да су противници геометријске апстракције постали мањина.
Уметници који су припадали овом правцу
Жан Арп (1887-1966)
Ђакомо Бала (1871-1958)
Роберт Делоне (1871.-1956.)
Лајонел Фајнингер (1871.- 1956.)
Ханс Хартунг (1904.- 1989.)
Василиј Кандински (1866.- 1944.)
Паул Кле (1879.- 1940.)
Казимир Маљевич (1878.- 1935)
Франц Купка (1871.- 1957.)
Михаил Ларијонов (1881.- 1964.)
Ел Лисицки (1878.- 1935)
Хоан Миро (1893.- 1946.)
Ласло Мохољи Нађ (1895.- 1946.)
Пит Мондријан (1872.- 1997.)
Виктор Вазарели (1906.- 1997.)
Тео ван Дусбург (1883.- 1931.)
Wikipedia
Uto 25 Sep - 0:05
