Lujza Elizabet-Viže Lebran (16. april 1755 - 30. mart 1842) bila je francuska slikarka, najznačajniji portretista 18. veka, a po mišljenju mnogih umetnika i najbolji portretista u istoriji slikarstva.

Rođena je 1755. godine u Parizu, Francuska. Otac, Luj Viže, bio je slikar, a majka, Žan Misin, frizerka. Prvih pet godina provela je na selu. Potom je preseljena u školu manastira Svetog Trojstva u Parizu. Tamo je pokazivala da ima talenta za slikanje crtajući po zidovima, sveskama... Otac, oduševljen jednim od njenih crteža, vratio je kući i počeo je podučavati slikanju. Međutim, Luj Viže umro je kada je Elizabet imala 12 godina. Već u petnaestoj godini, Elizabet je dobro zarađivala crtajući portrete bogatih. Godine 1775. Elizabeta je dobila priliku da ponudi dva portreta Kraljevskoj umetničkoj akademiji. Godine 1783. primljena je za redovnog studenta za slikarstvo i vajarstvo. Iste godine na akademiju je primljena i njena najveća suparnica - Adelada Labij-Gijar. Profesor im je bio Gabrijel Brijar Verne.

U avgustu iste godine, Elizabeta se udaje za Žan-Batista Pjera Lebrana. On je takođe bio slikar, a i trgovac umetničkim delima. Pošto je bio veliki boem i kockar, Žanu je bio potreban novac zbog čega mu je bilo u interesu da progura Elizabetu u umetničkom svetu. Pet godina kasnije Elizabeta rađa Žan-Žuli-Luiz. Njena slava proširila se sve do francuske kraljice Marije Antoanete koja joj je zatražila da joj nacrta jedan portret. Između njih dve je stvoreno prijateljstvo koje će potrajati sve do početka Francuske revolucije. Godine 1779. Elizabeta je proglašena za dvorskog slikara. Uradila je preko trideset portreta Marije Antoanete.

Izbijanje Francuske revolucije nateralo je Elizabetu da u noći između 5. i 6. oktobra 1789. godine napusti Pariz. U Evropi je već bila dovoljno poznata pa je slikala portrete vladara u Rimu, Beču, Londonu, Sankt Peterburgu...


Godine 1800. ćerka Žuli udaje se za Bertrana Nigrisa. Elizabeta ga nije volela. To je pokvarilo odnose između majke i ćerke. Odnosi nikada nisu izglađeni.

Iste godine Elizabeta je pozvana natrag u Pariz po inicijativi 225 poznatih evropskih slikara. Godine 1805. slikala je portret Karoline, sestre francuskog cara Napoleona Bonaparte. Od zarade je kupila kuću u Luvsjenu. Kuća joj je oduzeta 1814. godine, pa se ponovo preselila u Pariz. Godine 1813. umire njen bivši muž, 1819. ćerka, a 1820. brat Etjen. Godine 1835. objavljuje memoare pod nazivom "Suveniri". Primljena je u akademije lepih umetnosti u Rimu i Sankt Petrogradu. Naslikala je portrete više članova porodice carice Katarine Velike. Slikala je i portret lorda Bajrona, a 1807. godine primljena u akademiju lepih umetnosti u Ženevi, Švajcarska.



Elizabeta Viže je umrla 30. marta 1842. godine u 87. godini života. Sahranjena je na luvsjenskom groblju. Za života naslikala je preko 660 portreta i oko 200 pejzaža. Elizabetina dela nalaze se u najuglednijim svetskim muzejima i privatnim zbirkama (Versaj, Luvr, Londonska nacionalna galerija umetnosti, Ermitaž, muzej lepih umetnosti u Njujorku, San Francisku, Mineapolisu...). Mnogi umetnici smatraju je najboljim portretistom u istoriji slikarstva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Аутопортрет из 1781/2

Bila je najpoznatija francuska slikarka 18. veka, glavna portretistkinja i prijateljica voljene i omražene kraljice Marije Antoanete. Rođena je 1755. godine u Parizu. I njen otac je bio slikar, i podržavao je njen izbor iako nije bilo puno poznatih i cenjenih žena slikara u to vreme. Posle njegove rane smrti ona ostaje u krugu njegovih prijatelja umetnika i širi krug poznanika. Njeno slikarsko umeće bilo je upotpunjeno fizičkom lepotom i lako je privlačila naručioce iz visokih krugova. Tako je i Versaj čuo o izuzetnoj mladoj slikarki i sa 23 godine Elizabet Viže dolazi na dvor da uradi prvi kraljičin portret. Kraljica je bila oduševljena portretom, ali i samom slikarkom, koja joj je bila i vršnjakinja, i njihovo prijateljstvo postaje iskreno i duboko. Kraljičini portreti za javnost bili su oficijelni i puni insignija koje bi veličale kraljevsku lozu, ali je Marija Antoaneta dopuštala slikarki veliku slobodu prilikom slikanja intimnih scena iz kraljičinog života. Na jednom posebnom portretu predstavila je kraljicu bez ogromnih krinolina i kićenih frizura, kao privlačnu mladu ženu koja nosi neformalnu belu haljinu od muslina, i šešir od trske širokog oboda sa ljubičasto- plavom trakom i perijem.

U svojim memoarima, Viže le Bren govori sa mnogo žara i nostalgije o nežnosti i pažnji koju joj je kraljica poklanjala, i nudi nekoliko primera njihovog prijateljstva i intimnosti, koja se vrlo brzo razvila između ove dve žene, čija je prošlost bila toliko različita. Slikarki je čak bilo dozvoljeno i da se pojavljuje pred gostima dvora iako je zvanični protokol to zabranjivao. Njihova povezanost proizilazila je i iz toga što su obe bile u ne baš srećnim brakovima. Viže le Bren se čak i razvela od



Jedna od najvećih potvrda njenog talneta bio je ulazak na Kraljevsku akademiju slikarstva i skulpture 1783. godine. Bila je među prvim damama koje su tu čast dobile, iako su je zli jezici optuživali da to ne bi nikada uspela da nije bila pod protekcijom krune.
Ipak je prijateljstvo Viže le Bren sa kraljevskom porodicom, naročito kraljicom, i aristokratijom donelo slikarki i puno nevolja. Mržnja prema kraljevskoj porodici se rasplamsava iz godine u godinu do konačnog izbijanja Revolucije 1789. godine. Na udaru su najviši slojevi društva. Među njima i Elizabet Viže. Narod upada u domove i uništava sve pred sobom. Slikarka je, ostavljajući za sobom dom, prijatelje i svoja nedovršena platna, napustila Francusku i sa ćerkom otišla u Italiju.
Iako je očekivala da će živeti u izgnanstvu i bedi, gde god da se pojavila sledećih godina, verovatno zahvaljujući svojoj dobroj reputaciji, ali i dopadljivosti, dočekivana je sa puno poštovanja, privilegija i prijateljski. Ponovo je slikala. Posle šest meseci u Rimu, preselila se u Napulj, a zatim posetila još nekoliko gradova Italije. Planirala je i da se vrati u Francusku, ali čula je vesti o neslavnom kraju kralja i kraljice. Zato nastavlja svoje putovanje ka Rusiji, gde je prima kraljica Katarina II. I ovde njen talenat i šarm osvajaju, te dobija brojne porudžbine ruske aristokratije. Sama kraljica od nje poručuje portret svojih unuka, Aleksandre i Jelene, kćerki Pavla I.

Nažalost, iako Viže za to nikada nije saznala, kraljica je smatrala da je portret pretenciozan, da mlade devojke izgledaju neprirodno i da su previše nakićene, gotovo neprepoznatljive. Ipak, slikarka unosi modu Francuske svojom pojavom i svojim radom, što oduševljava Rusiju i doprinosi njenoj popularnosti.
Sudbina je ipak dopustila velikoj slikarki da se vrati u svoju zemlju. Njen bivši muž, sa kojim je ipak ostala u dobrim odnosima uspeo je da izbriše njeno ime sa liste nepoželjnih ljudi u Francuskoj.
Ali, ono što je usledilo po povratku u Francusku, biće samo uspomena na prethodne godine. Iako je u Rusiji doživela neviđen uspeh, u Francuskoj je ona sada bila davno zaboravljena, kao duh iz vremena pre Revolucije i to je ono što nikada nije doživela u svojoj karijeri-nema nikoga da joj pozira! U svoju rodnu zemlju i u svoj rodni Pariz se vratila da bi saznala da niko neće obratiti pažnju na njen veliki uspeh širom Evrope. Ceo taj svet je pripadao jednom davno prošlom vremenu, koje se nikada neće vratiti.
Viže le Bren za sobom ostavlja 660 portreta i oko 200 pejzaža i njena dela je moguće videti u najvećim muzejima sveta, kao i memoare, Sećanja u kojima piše o burnim događajima svog života. I danas ostaje na mestu jedne od najtalentovanijih slikarki Francuske.
Umrla je 30. marta 1842. godine, a tražila je da joj na grobnu ploču postave medaljon sa paletom i četkicama i ugraviraju reči:

‘’Ici, enfin, je repose…”
“Ovde, na kraju, ja počivam…”