Marsel Prust

“Malo njih znaju kako je teško ženi koja je dugo bila vjerna u braku, kada se, stepen po stepen, penje na Golgotu preljube.”

Marcel Proust

Od svih nacina radjanja ljubavi, od svih klica rasejavanja te svete boljke, jedna od najdelotvornijih zacelo je onaj val nemira koji nas nekad preplavi. Kocka je onda bacena, i ono bice s kojim nam je u tom trenutku drago da budemo, njega cemo voleti. Nije cak ni potrebno da nam se ono do tad svidelo vise niti cak onoliko koliko druga. treba samo da nasa zudnja prema njemu postane iskljuciva. A taj je uslov ostvaren ako- u casu kad nam je to bice nedostajalo- umesto da samo trazimo zadovoljstva koja nam je pruzala njegova privlacnnost, odjednom nastupi u nama jedna potreba puna strepnje, ciji je predmet samo to bice, potreba besmislena, koju je zbog zakona ovog sveta nemogucno zadovoljiti a tesko izleciti-besmislena i bolna potreba da ga posedujemo.

Jedna rasprava o ljubavi prožima Prustovo delo „U potrazi za izgubljenim vremenom“ koje se sastoji od sedam tomova i gde kroz nekoliko vešto oslikanih ljubavnih priča Marsel Prust nastoji da predstavi kliničku sliku ove bolesti, jer za njega ljubav to jeste; „sveta boljka“, kako sam kaže, nalik gangreni ili kanceru koji se neizmerno širi zahvatajući čitavo biće onog koji voli.

Ljubav je bajka (bez hepi enda)

''Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabrala bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..''


Marsel Prust , ''Zatocenica''.